АЈ ТИ - Мени није ни до чега :)

[ego]

АЈ ТИ - Мени није ни до чега

Ништа горе него када људи открију неки ваш таленат или знање или, ловачки речено, нањуше крв. Једном приликом био сам неопрезан и излетео се пред другарицом да умем да реинсталирам компјутерски оперативни систем једног монополистичког произвођача....

 

Драгана је тих дана имала великих проблема са својим рачунаром и релативно кратак рок да заврши јако важан посао. Џентлмен као и увек, уз то слаб на шармантне младе даме (незгодна комбинација), средио сам јој то за два сата, укључујући и паузу за кафу. Кренуо сам кући спокојан и са осећајем да сам учинио своје добро дело за тај дан.

Међутим, негде на пола пута до куће, зазвонио је мобилни телефон. Била је то Драгана.
- Еј, јеси далеко?
- Јесам, скоро па код куће. Што?
- Нешто овде није како је пре било.
- Немогуће! Инсталирао сам ти исти систем који си имала и раније. Шта може да буде различито?
- Знаш оно доле, десно?
- Дај још неки податак?
- Оно, где је сат и датум!
- Аха. Шта с њим?
- Нема датума, само сат!
- Ма иди бре, ја реко’ нешто озбиљно. Подесићемо овако, телефонски: десни клик на то, па...

Проблем решен. Стигао сам кући и опустио се уз питки есид џез на једној од бројних интернет радио станица. У ствари, желео сам да се опустим, али Драгана није делила такву визију моје вечери. Стигао ми је смс: „А како ово кад куцам да наместим да не морам стално да држим Схифт док хоћу велика слова?“ Уследио је лаконски, али довољан одговор: „Цапс Лоцк“. Пет минута касније, када сам се већ понадао да ћу уживати, уследио је нови смс: „Како беше оно кад хоћу са енглеског на ћирилицу?“ на који је такође добила кратак, али задовољавајући одговор. Десет размењених порука касније, заспао сам, а на преосталих дванаест одговорио сам тек следећег јутра.
Поподне је прошло мирно, уз само две телефонске интервенције, на подешавању светлости и контраста монитора. Такође смо научили и да је у реду да једна од две диодице на кућишту насумично трепери, док друга константно ради. Тако је и у животу – на једну будалу која нон-стоп диринчи, долази најмање једна ништарија и боем, који ради шта и кад му дуне.

Али вече... вече је било паклено. Прво смо, уз много драме, прошли обуку за подешавање ауто-саве опције у програму за обраду текста, јер јој је претходно изненадни и краткотрајни нестанак струје поништио два сата минулог рада, а затим смо, осокољени успехом, за само 45 минута протрчали кроз курс „Све што је одавно требало да знате о свим програмима са којима већ годинама радите, али вас је мрзело да научите, а сада имате и кога да питате“. Имао сам утисак да ће ми ухо, подгрејано усијаним звучником и батеријом мобилног телефона, исцурити на раме, а одатле лагано, преко руке на под. Али преживео сам тај вангоговски тренутак слабости. И сутра. И прекосутра. По четири сата дневно у просеку. Тешило ме је само сазнање да и тај хитан и важан посао има свој рок, те да самим тим и крај мојих мука није могао бити далеко.
И успели смо! Драгана је рад предала и пред шефовима успешно одбранила на време, а ја сам за награду добио слободно поподне и вече.

Прва следећа порука „Антивирус тражи да се ажурира, шта да кликнем? Дођи на ручак, да частим за оно“ („ОК и ок“) стигла је тек сутра ујутру, тако да сам у међувремену имао довољно времена да се опустим. За ручком смо, осим мојих комплимената упућених куварици и њеног поносног захваљивања, разменили и мишљења о програмима за пуштање див-xа. Њено мишљење је било да би требало да јој под хитно инсталирам бар још два, јер „онај један није хтео да пусти неки фајл“, док је моје било другачије, али био сам поштено надгласан – један према један. Ово нам је открило и море до тада скривених опција у дописивању и конверзацији:
- Кад ћеш да дођеш да ми скинеш...
- Када твоји одлазе на море?
- Ма не то... хахаха... будало! Него да ми скинеш онај филм са Хју Грантом?
- Је л’ баш морам?
- Мораш.
- Видимо се за сат и по.

Неколико дугих недеља касније, дошао је и Драганин рођендан. Избор и куповина поклона никада нису били лакши и сврсисходнији. Добила је „ПЦ за почетнике: од кратког споја напајања до тројанаца“ у три тома и „Све што ми икада може затребати о канцеларијским пакетима програма“, размера такође библијских, али издања старог и новог завета заједно, са све бонус сценама. То је заиста била више него поштена цена за поновно успостављање мог душевног мира и слободног времена, макар у вечерњим сатима. Помислио сам: како је живот величанствен у својој једноставности, јер за сваки проблем постоји и решење, ма колико оно коштало.

Међутим, само пет дана касније, тачно у поноћ стигла ми је порука која ме је пробудила из првог и најслађег сна. Са екрана мобилног телефона злокобно ми се у лице церило: „Је л’ могу да копирам текст из овог програма за куцање у овај програм за рачунање?“. Одлучно сам реаговао, директним позивом, иако му време било није:
- Па добро, мајку му, зар то што си ме питала не пише негде у оној књизи о канцеларијским пакетима?
- Паааа... вероватно да пише.
- Хоћеш да кажеш да ниси ни погледала?
Након паузе од неколико секунди, само је скрушено процедила:
- Нисам.
- Зашто?
- Знаш како, био ми је данас онај мој рођак Милан, онај са села. Тек што је набавио деци рачунар, па сам му дала оне књижурине, да му се нађу. Знаш њега, сав је смотан, тотални антиталенат за технику...

Прекинуо сам везу, искључио телефон и ставио га под јастук. Минут касније, за сваки случај сам извадио батерију из телефона, картицу из апарата, а њега потопио у чашу. Сутрадан сам га бацио под аутобус, а картицу са моста, право у реку. Није еколошки, али што је сигурно, сигурно је. Затим сам се, са јавне говорнице, полицији пријавио као нестало лице. Живео сам срећно, без савремених техничких уређаја и осталих караконџула, у једној колиби, до краја живота.

[коЖељ њацИ]

„Све што је одавно требало да знате о свим програмима са којима већ годинама радите, али вас је мрзело да научите, а сада имате и кога да питате“ 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Ђуро Станивук]

Ја не знам ништа и живим срећан....

Иначе се бавим компјутерским анимацијама и 3д симулацијама у архитектури и ентеријерима...јави се тако по неки рођак, пријатељ да пита јел могу "на брзину" да им нешто направим....какве све изговоре налазим, не знам ни сам одакле ми идеје...

[Драшко]

Причица је екстра

 

Ко је аутор? Его ти си?

[ego]

Не, имаш линк у наслову, ово је прави аутор, ја сам ту само у пролазу.  :bla:

 

Ognjen Šestić

Rođen u gradu na ušću Save u Dunav gde živi, radi, posmatra, mašta i zapisuje.

Iduće godine u ovo vreme i dalje ćemo biti sirotinja!

Svi tekstovi

 

[Душка]

Odličan tekst! Podsjeti me na  mog prijatelja Branka i mene Naravno ne u tolikoj mjeri