Усрећити цео свет? Волети све људе?

[Никола Ђоловић]

Суштинско-практична идеализација православног хришћанства би требала да буде манифестација (пројава) љубави према свакоме човеку, онтолошки и безусловно, само зато што други човек има постојање. И ту се срећемо са парадоксом: управо зато што волимо сваког, не можемо са њим остварити онако дубок и интиман однос као са пријатељима јер је реч о домену слободе оних који хоће или неће да проговором одговоре на предочени однос. Управо због слободе другог не можемо пријатељовати са целим светом.

Гурјев има једну провокативну мисао: „Нема веће гордости од ове – усрећити цео свет!“. Јер нисмо ми ти који смо носиоци блаженства већ Бог. Ми смо сувише слаби тако да се и не можемо расејавати на цео свет лажним месијанством (то пак не значи нужно да је наша љубав лажна ако је дајемо целом свету или да је она сама у потпуности небитна као акт самоприношења). Не можеш спасити свет јер ти ниси Бог. Ти се спасаваш Богом и приводиш друге ка Њему а не ка себи. А то „привођење“ није твоје паралелно божанство са Богом Тројицом. Односи се стално мешају па тако долази до забуне и поистовећења са односом који није реалан. Зато неко умишља попут ђака да могу бити смели пред учитељем, радника да могу бити ортаци са директором, бестидника да може бити сличан са Богом. Јерархија не мора да значи нужно деобу и гордост већ пре може да буде израз који указује на јединство и поредак.

[Никола Ђоловић]

Mozemo i da preinacimo pitanje: koliko dolazite u dodir sa ljudima koji se deklarisu kao hriscani a zive u apstraktnoj radosti same vere negirajuci smrt, bol, i zlo ovoga sveta?

Dakle, ne govorim o negiranju radosti Vaksrsnog karaktera, vec o negiranju same istoricnosti od strane onih koji toboze i radikalno zive eshatoloski ideal ali tako naivno da toboze ne zele da im bilo koja dramatizacija ovoga veka pomuti mir i apstrakcije koje su sami izgradili.

[Никола Ђоловић]

Lepo sroceno Miko!

[Дијана.]

"Lice bliznjega nam cesto smeta da ga volimo", sto rece Dostojevski. To je antipod tom uljuljkivanju u apstrakciju. Ne mozemo voljeti svakog,kao sto ni nas svako ne moze voljeti, ali mozemo se truditi da prhivatamo svakog u dostojanstvu ljudskog bica, da ga razumijemo kad povredjuje nas ego ili nase srce, da ga ne povrijedimo i ne ponizimo, da nastojimo da cojstvo ostvarujemo koliko je u nasoj moci. To je najveca moguca ljubav, uopsteno gledano. Takodje, mi smo slabi u ljubavi, u razumijevanju, prastanju, i kako mi uzrastamo u tim vrlinama, oci nam postaju svjetlije i ljudi izgledaju dostojniji ljubavi, vise toga mozemo da izlijemo na druge. Svakako da je svaki odnos duboko i neponovljivo individualan.

Zanimljiva je teza o gordosti koja bi da usrecuje druge. Nalicje toga je kad izgubimo snagu volju i strpljenje i objavimo lice kojeg se postidimo. Zapravo jeste gordo ako se masta o bilo cemu velikom, cak i ako je uzviseno i plemenito, a samo ono sto se otvara i gotovo namece pred nama je siguran znak da je to Bozija volja, i tu treba da se trudimo. Ono sto mi jako zelimo, ako je stvarno nama i drugima na korist, bice nam usliseno. U svemu je potrebna mudrost i mjera, poznanje svog mjesta u svemu. Ko ima vise darova, vise moze i da da od sebe. Kako ja poimam, ne radi se toliko o usrecivanju, koliko o ublazavanju sveopste patnje. To je plemenit cilj i kome je to sluzba, dace mu se.

To je i odgovor na ovu zadnju tvoju opasku. To je uticaj ove postmoderne kvazifilozofije i psihologije - moc (pozitivnih) misli, sve ce biti lijepo i krasno ako mi to tako vidimo, percepcija, konstrukcija realnosti. Bol i patnja ne mogu se negirati, opovrgnuti i previdjeti, iz egoizma i slabosti. Ta teznja osakacuje moralnu sustinu covjeka. Onome ko ih ignorise i potiskuje vrate se u drugom, gorem obliku (bolest razara bice iznutra). Nema vece hrabrosti od podnositi nevolje i saosjecati ljudske patnje otvorenog srca i ociju. Naravno ne radi se tu o mazohizmu. "Radujte se s onima koji se raduju, i placite s onima koji placu".

[Никола Ђоловић]

  On 31. 10. 2011. at 18:43, Dijana S. рече

To je uticaj ove postmoderne kvazifilozofije i psihologije - moc (pozitivnih) misli, sve ce biti lijepo i krasno ako mi to tako vidimo, percepcija, konstrukcija realnosti. Bol i patnja ne mogu se negirati, opovrgnuti i previdjeti, iz egoizma i slabosti.

sjajno!

[Guest - . . .-]

али једино не волим овог мог комшију... погледај какав је! Па ти и не знаш шта он мени ради!

Да, и овај мој стриц... па он ми је узео ону њиву горе испод браника! како бре њега да волим!?

....

Чули сте за ово? Није вам непознато?

Хајде да поразговарамо, ако сте расположени, о овоме

[milan.]

ja volim sve ljude, osim onih koje poznajem.

[Милан Меденица :)]

... док их не упознам

[Guest - . . .-]

Веома ме интересује да поразговарамо о овој врсти љубави, са етичке али и онтолошке тачке. И шта значи "упознати неког"? Ово и теолошко и антрополошко питање, мислим...

[Милан Меденица :)]

сагледати човека онаквог какав јесте, колико је то људски могуће, а и уз помоћ ближњег и Бога.

не знам да ли би то било антрополошки или онтолошки поглед на проблем, или који већ, ал то је моје мишљење.

[milan.]

  On 10. 7. 2012. at 14:32, Иван Цветковић рече

Веома ме интересује да поразговарамо о овој врсти љубави, са етичке али и онтолошке тачке. И шта значи "упознати неког"? Ово и теолошко и антрополошко питање, мислим...

volet nekog znaci videti ga kao licnost, ne moci zamisliti svet bez njega.

a ljubav koja se gasi pred najmanjim iskusenjem nije ljubav,nego licemerje. kad nekog volimo mi ga razumemo, a i ako ga ne razumemo opet trazimo nacin da opravdamo to sto je uradio... ne odlazimo, jer svet bez voljene osobe nije isti. tako da u tom smislu ja ne volim sve ljude, zapravo malo je ljudi koje volim, i koje sam doziveo kao neponovljive licnosti.

[kron]

Svako je normalan dok ga neupoznas.

[antics]

Није могуће сваког волети, јер је љубав, да би била стварна, двосмерна ствар - неко мора да хоће да га ви волите и да вам то дозволи. А има људи који то неће ни по коју цену. Сваки крај, сваки заселак, сваки комшилук, сваки сокак има по једног намћора. Кад му кажеш "Добар дан", он те погледа као да си му пола фамилије побио. До подне мрзи цели свет, а од подне и себе и цели свет.

Међутим, ако не можемо све да волимо, можемо никог да не мрзимо. Ако вам неко не дозвољавате и да видите Христе у њему, можете да га не мрзите, тј. да не одбацујете могућност да ће он постати иконом Христовом за вас једног дана. Кад год то буде било. И апостол каже: Гледајте да имате мир са свима, колико до вас стоји. Не можете ви на силу некого волети.

[antics]

Није могуће сваког волети, јер је љубав, да би била стварна, двосмерна ствар - неко мора да хоће да га ви волите и да вам то дозволи. А има људи који то неће ни по коју цену. Сваки крај, сваки заселак, сваки комшилук, сваки сокак има по једног намћора. Кад му кажеш "Добар дан", он те погледа као да си му пола фамилије побио. До подне мрзи цели свет, а од подне и себе и цели свет.

Међутим, ако не можемо све да волимо, можемо никог да не мрзимо. Ако вам неко не дозвољавате и да видите Христе у њему, можете да га не мрзите, тј. да не одбацујете могућност да ће он постати иконом Христовом за вас једног дана. Кад год то буде било. И апостол каже: Гледајте да имате мир са свима, колико до вас стоји. Не можете ви на силу некого волети.

[Vaske]

Па мислим да се не могу вољети сви људи,једино ако сам појам љубави поставимо прешироко.

На ову ствар, мислим, треба гледати кроз призми десет заповјести.

Свакога и све треба поштовати као Божију творевину, типа не убиј, а љубити Бога и ближњег свог. Е сад ближњи може бити први човјек кога сретнемо на улици, што би рекао Левинас, али он је то тек кад буде и препознат као ближњи.