Неопатристичка синтеза- Лазар Нешић

[Vaske]

Још једно питање; ако "повратак оцима" постаје споран због могућности затварања, буквализма, неконтекстуалности и шта је Васке навео у свом посту - моје питање је да ли је он као такав споран  или га ми оспоравамо својим тумачњењем самог повратка оцима? (ценим да је Васке због ове дилеме имао на уму херменеутику, ако ја добро разумем ствари и појмове)

 

Ево ако допушташ да ја одговорим.

Повратак Оцима као захтјев није споран, није колико умијем да читам оспорен ни у тексту, а ни  ја то нисам имао на уму. У тексту је проблематизован повратак који методолошки пријети да склизне у буквалистичка и неконтекстуална читања, што за последицу има пуко преписивање, неактуелност и језик којим мишљење више не може да продре у актуелне проблеме, питања итд. па се на крају испостави да се хришћанска мисао и завршила са Оцима. 

Дакле сам повратак није споран, већ то шта и како повратка.

[Ламех]

Ево ако допушташ да ја одговорим

 

Допуштам. thank_you777

 

 

Само да појасним себе. Нисам  мислио да текст оспорава повратак оцима. Просто сам инсипирсан текстом постављао питања која и сам текст наводи. Та питања су моја реинтерпретација.

Али да не кружим око Лазаревог тескта, јер то чиним зар не?!

 

Како онда примењивати повратак оцима? У светлу данашњег стања у богословљу, СПЦ...да не помињем односе у свету и како се они преливају код нас (убрајајући ту све од политике до идеологија и лајфстајлова који нам се нуде). Просто ме интересује да чујем друге о томе до чијег миошљења држим.

[Лазар Нешић]

Е сад, што се самог текста тиче, остало је помало нејасно да ли су странпутице неопатристике директан производ оца Флоровског или су последица, што би Балти рекао, епигонства у теологији.

 

Да, ово друго: ради се о последицама читања.

Иначе, сам Флоровски је генијалан мислилац и веома храбар теолог. У једном већем раду који сада приводим крају - а који се бави Хегелом и неопатристичком синтезом - то ће бити и показанао. Флоровски је као ретко који православни теолог у савремености имао храброст мишљења.

 

Моје питање је, с обзиром на горе наведено и болдовано у цитату, колико је уопште унутар неопатристичке синтезе заживјела херменеутика и није ли она једини излаз из странпутица неоптристике. Овде видимо да се и она означава као могућа затвореност унутар апсолутизација метода, па се питам од куда и како кренути?

 

Док сам синоћ читао ово питање, почео сам да смишљам како ћу се оправдати. Али, данас сам променио мишљење:

мислим да сам ипак погрешио, тј. олако сам и непромишљено написао. Оно што сма заправо требао да кажем јесте следеће: неке методе читања који усваја и користи неопатристичка синтеза могу да буду проблематичне и апсолутистичке, не и сама херменеутика. И да, она јесте једини излаз не само за теологију, него и за било какво будуће хришћанство. Хвала ти на овом питању, помогло ми је да се коригујем.

 

Ни сам немам коначан теоријски одговор на питање шта и како теологије данас. Осим оног на крају чланка, где парафразирам П. Јевремовића, дакле ако се игде требамо вратити оцима и изворном хришћанству, онда је то: вратити се тамо где се никада није било. А за то је потребан ризик, храброст и подвиг. И додао бих: заједнички рад теолога - јер један човек то неће моћи. Ово је само скица, која тек захтева практична решења ...

[Vaske]

Пошто је тема ушла у свој природни слијед шта и како теологије (иако већ имамо ту тему) осврнућу се на то питање, а конкретно везано за ову тему. За почетак би било неопходно контекстуализовати Оце, то јест читати их из шерег оквира (дијалога са одбаченим   струјама мишљења), а затим и у оквиру утицаја под којима су настала дјела ( ту пије свега мислим на философију али не треба запоставити ни причу о политици и историјским токовима). Савремена философија је својим већим дјелом повратак антици и ту збиља имамо нова читања Платона и Аристотела, а са појавом Гадамерове херменеутике и својеврсну рехабилитацију поменуте двојице философа који су имали пресудан утицај на Оце. Значи без увида у другачија читања античке философије тешко да ће се помак догодити и у читању Отаца. 

 

Нпр. После Гадамера Платона ријетко ко чита тако да у први план не истиче васпитну функцију његове филосифје, и то намјестима која се тичу најопштијих и фундаменталних питања философије, да не кажем онтологије. Ту долази до сасвим нове перцепције самог дјела и перцепције спорних  мјеста у дјелу. Е сад шта ту са Оцима, па постоје двије опције о којима требамо водити рачуна, а то су, да ли су оци самог Платона читали из перспективе те васпитне функције његове философије или да ли смо ту исту функцију препознали код Отаца. 

Или рецимо философска херменеутика је показала да код Аристотела заправо немамо сунштинску подјелу на теорију и праксу што му се јако дуго спочитавало или се узимао као почетак те подјеле. Може бити да смо на многим мјестима исто то учитали и Оцима преко традиционалног читања Аристотела, па произвели сукоб аскетског и евхаристијског итс. 

 

Ето у том правцу бих се кретао, па можемо и наставити ако има заинтересованих.

[Ламех]

Синоћ сам гледао на РТС-у емисију "Видик" у којој је говорено о философији као начину живота. Па један од гостију (Фашић, Фушић- заборавио сам презиме) је наводио да постоји тенденција у поседњих 20-ак година нарочито у Америци и Канади која говори о "практичној филозофији" је акценат ставља на етику, друштвене односе и уопште тај практични (прагматични) погледа на њу. То све, мој је такав утисак, да би се негде попурализовало. Далеко да то звучи тривијално, али као неки покрет који покушава да спасе филозофију од своје апстракности и изгубљености. У том појашњавању становишта које је износио горе именовани стакао сам утисак да ипак постоји одбојност од тих фундаменталних питања ф-је. А то ми вуче, на оно што је Васке рекао, поделу теорије и праксе.

 

За Прокла;

 

П. Јевремовића, дакле ако се игде требамо вратити оцима и изворном хришћанству, онда је то: вратити се тамо где се никада није било.

 

Како би ти разумео ово " вратити се тамо где се никад није било"?

 

Оф топик: синоћ су и господа у поменутој емисији говорили о повратку антици, поновном испитивању Сократа, Платона, Аристотела. Занимљива је та линија мисли која се тамо поново враћа.

[Vaske]

И ја сам синоћ гледао видик, некако ми је емисија мало подбацила, односно први гост је превише упростио ствар чини ми се. Оно што си поменуо јесте уопште једна тенденција у философији да се бијежи од академизма. Сад, колико је то случај и са теологијом?

Али ето и ту пријети једна опасност да се крајње релативизује то шта је философија, па се појављују масовно ловци у мутном, са својим бестселерима, а што би се тешко уопште могло назвати философијом, а продаје се за то.

Очигледно присуствујемо једном прелазном периоду, који бојим се, ако до краја не преиспита прошло, неће ни моћи понудити ништа ново.

[Лазар Нешић]

Како би ти разумео ово " вратити се тамо где се никад није било"?

 

Ни сам нисам баш сигуран, али можда као што сам написао у тексту: кренути у нешто ново, сасвим ново. Непознато ...

Као што је Јосиф Спилеот (Исихаста) донео сасвим нову теологију монаштва у 20. веку. Толико нову да ће наредних два века иста да буде потпуна авангарда. Јосиф је тата и мама и дете и бабица савременог православног монаштва, без њега би оно изумрело. Али, потребна је и теологија за Цркву у свету.

 

 

 

Ето у том правцу бих се кретао, па можемо и наставити ако има заинтересованих.

 

Одличне ствари си рекао, па да се надовежем.

 

Оно што је теологији потребно и што се сад може урадити - а без да чекамо на неког Јосифа Исихасту међу модерним теолозима - јесте:

 

1. Да се критички ишчита 2000 година хришћанства. А то је посао - ценим - од једно 100 година интезивног рада и то екипе људи. Не може то нико сам. Дакле да се види шта је стварно било. Без патетике, идеологија, романтике и осталог. Почевши од новозаветних књига па надаље. Ту је потребан један православни Бултман.

 

2. Да се критички прочишћено предање употреби и истумачи за наше време. Највећи проблем Цркве - не само данас, већ задњих 1000 година - је што она континуирано живи у самозабораву. Дакле, хришћанство 1000 година живи заборављајући само себе и то зове предањем. Са тим се мора стати, ако желимо да преживимо.

 

3. Ово је најрадикалнија тачка, али верујем да без ње неће моћи: потребан је сасвим нови језик хришћанства. Нећу даље да објашњавам, значи баш то што сам написао.

 

4. Да се - колико је могуће - раздвоје историје Цркве и хришћанства. Ово је услов сине ква нон сваког будућег озбиљног бављења теологијом. Па да се лепо види шта је једно, а шта друго. Јер, ове две историје нису ни из близа исте.

 

5. Људи који ће моћи ово да изнесу на своја плећа и (вероватно) да горе на ломачи еклисиолошких реакционара. Таква је и историја Цркве: најрадикалнији теолог у историји хришћанства (тј. свети Максим Исповедник - а зашто је најрадикалнији можемо причати на другој теми) је платио животом своју теолошку мисао. Као и слични њему велики теолози. И то не од стране атеиста и комуниста, већ су га епископи Цркве протерали, одсекли му језик и извели пред црквену гомилу да га линчује. Ето таква судбина чека и сваког будућег новог богослова и нове богослове.

 

До тада, теологија и хришћанска прича ће преживљавати још само у скривеним појединцима и маргиналцима, попут Јосифа, Јустина, Порфирија и још понеког калуђера, попа и лаика за кога никада нећемо ни сазнати. Али од теологије теолога неће остати ни дугмићи. Ето, укратко.

[N.Petrovic]

Савремена философија је својим већим дјелом повратак антици и ту збиља имамо нова читања Платона и Аристотела, а са појавом Гадамерове херменеутике и својеврсну рехабилитацију поменуте двојице философа који су имали пресудан утицај на Оце.

 

Oci su se koristili Jevandjeljskom pricom o dobrim i losim ribama, gde se dobre stavljaju u korpu a lose odbacuju. Tj, citirali su filozofe kada se njihovo misljenje poklapalo sa Hriscanskim ucenjem. Ostatak su nazivali `` spoljasnja filozofija`` i cesto je kritikovali.

 

To da su Platon i Aristotel imali presudan uticaj na oce prvi put cujem. Ako su oni imali presudan uticaj, sta je sa Hristom? Da li je On imao sekundaran uticaj?

 

Nije problem da se filozofija vrati antickim filozofima, mozda se nikad nije ni udaljavala, problem je vratiti danasnju teologiju svom izvoru, Svetootackom Predanju.

Postotacka teologija mi lici na bludnog sina. Otisao je zanesen telesnim mudrovanjem, i sad kada vidi da je, pored tolikih telesnih umovanja i napinjanja, ipak gladan pravih odgovora, zeli da se vrati Ocu. Problam nije vratiti se, problem je odbaciti zablude telesnog stranstvovanja, jer ne verujem da bi otac prihvatio bludnog sina da je ovaj dosao i trazio jos blaga. Vec ga je prihvatio jer se pokajao. 

[Ведран]

хришћанство 1000 година живи заборављајући само себе и то зове предањем

 

......всушност давам амин за овој дел во кој велиш: „Са тим се мора стати, ако желимо да преживимо.“

[N.Petrovic]

A alternativa je....?

[Лазар Нешић]

A alternativa je....?

 

Пут у неизвесност ... са вером у Оца, Сина и Светог Духа!

[Vaske]

@@N.Petrovic,

 

Oci su se koristili Jevandjeljskom pricom o dobrim i losim ribama, gde se dobre stavljaju u korpu a lose odbacuju. Tj, citirali su filozofe kada se njihovo misljenje poklapalo sa Hriscanskim ucenjem. Ostatak su nazivali `` spoljasnja filozofija`` i cesto je kritikovali.

 

То је јасно, само ради се о томе да можда су и сами Оци на неким мјестима "криво" читали философе. То је опет мање битно јер засигурно није угрозило њихову мисао у цјелини гледано. Али оно што може бити далеко већи проблем је језик. То шта и како су мислили филозофи одразило се и на сам језик којим су то изражавали, а управо Оци су понајвише " посуђивали" на том мјесту.

 

To da su Platon i Aristotel imali presudan uticaj na oce prvi put cujem. Ako su oni imali presudan uticaj, sta je sa Hristom? Da li je On imao sekundaran uticaj?

 

Па, да само глупо је говорити о томе како је Христос имао пресудан утицај на оце кад су се они трудили да и сама њихова мисао као и живут буде сами Христос. Кад говорим о утицају мислим на оно што долази изван самог хришћанског миљеа.

 

Nije problem da se filozofija vrati antickim filozofima, mozda se nikad nije ni udaljavala, problem je vratiti danasnju teologiju svom izvoru, Svetootackom Predanju.

 

Па о томе и причамо само смо поставили питање шта то уопште значи. Ово што сам навео око језика те у њему и односа теологије и философије додатно је закомпликовано са средњим вијеком, схоластиком, па и модерном. Повратак би утолико значио пробијање кроз слојеве и слојеве устаљеног, а рекао бих и устајалог, тумачења. Савремена философија је, како горе наведох, добрано довела у питање традиционално читање антике, било би крајње наивно мислити да ми данас имамо један непосредан приступ Оцима.

[N.Petrovic]

Пут у неизвесност ... са вером у Оца, Сина и Светог Духа!

 

Ok. Gospod nam govori o uzanom i sirokom putu. Uzani put su Oci definisali i objasnili kako se njime ide. Ko ne ide njime ide sirokim. 

 

Ovaj neizvesni put gde spada? 

[Лазар Нешић]

Ovaj neizvesni put gde spada?

 

Уски, наравно. Најужи.

[N.Petrovic]

Па о томе и причамо само смо поставили питање шта то уопште значи.

 

Pre nego se pocne govoriti o povratku ili metamorfozi danasnje, postotacke u Otacku teologiju, potrebno je prvo razjasniti sta je to sto je dovelo do udaljavanja teologije od svog izvora.  Kakav je to talas odvojio teologiju od njenih zacetnika, tj od otaca? 

 

Kada je nastao? Pre svega, gde je nastao? Da li je taj talas stvoren u Pravoslavlju i iznutra udaljio teologiju, ili je dosao spolja? 

 

Grcki teolozi govore, kao sto sam vec rekao, o tome da je postotacka teologija plod filozofije Nemackog Idealizma. Sta vi mislite?