Верник је витез Часног Крста Војујуће Цркве

[Срђан К.]

Samo što oni to rade u sred mira i na nedužnim ljudima koji neće da ih muče da se odreknu Alaha.

Sala mala... .smesko.

[Guest]

Верник је витез Часног Крста

• 
• 

        

 

 

Веровати значи бити храбар, бити јунак, бити витез Крста Часнога а то може бити само онај човек који безазлено верује у Господа Исуса Христа и који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа. А други не могу, они могу да вас донекле поштују, да вам учине неке услуге.

 

 

Недавно сам чуо како је неко рекао: „Манимо се проповеди о будућем животу, погледајмо садашњи." То је неадекватна порука. Човек који верује, садашњи живот осмишљава управо због будућег. Јер, ако је човек саздан само за овај живот на земљи, за ових педесет или сто година, ево - ја изјављујем јавно: „Не бих живео више овде.

 

         Увек има људи који не могу да верују, немају тај дар, немају ту слободу да верују. Јер, човек је страшљив. У чему је величина вере Православне? У слободи! Ми не бисмо били ово што јесмо да немамо слободу, можда сте ви и учени, и способни, и живите у лепом граду, све је то лепо, али немате храбрости. Како рече Његош: страх човеку често образ каља. Понеки апостоли укаљали су образ пред Христом. Замислите да отпаднете пред Њим, који је мртве подигао, очи отварао, раслабљене оспособио: „А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: по вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи."  Пред њима је Господ чинио чуда која се не могу сместити у наш ум, људи су гледали и опет нису могли да верују. Значи, немају храбрости.

 

        И за љубав је потребна храброст

        

 

Љубав се не може задобити без храбрости. Хероји стичу љубав. Можете о љубави причати, данас многи причају о љубави, али се плаше и сенке своје, значи, нема у њима љубави, то је љубав формална, површна. Али кад се човек оваплоти у љубав, кад узме на себе неког страдалника, уђе у његову душу, како каже Достојевски: оваплоти се у његово страдање, онда и носи његову муку и никад га не понижава иако се тај сурвао у неку тешку невољу, можда и у блату лежи. Али овај га носи у својој души, то је љубав слична Христовој љубави, љубав која је вечна.

 

         Ми немамо храброст, не што нећемо, него што не смемо. Сетите се оне еванђелске приче кад је наишао човек путем из Јерусалима у Јерихон и пребише га разбојници и би толико сломљен да не може ходати, и прође и левит, и свештеници, и домаћини, и сви прођоше, и нико му не приђе; боје се, мисле, овај је мртав, шта ћемо сада са њим. „А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: побрини се за њега, а што преко потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим,, .Самарјанин је видео лице људско, видео је човека а то је најскупље нешто на земљи. Самарјанин јe помислио, нећу ваљда пропасти за неки дукат, човек је важнији од свега. Показао је храброст. Није он имао некакво знање, није био паметнији од оног свештеника, није био можда ни силнији од људи који су прошли, али је био храбрији.

 

 

                                           Преузето из књиге: ''Духовне поуке - Игуман Стефан''

 

 

 

 

 

Манастир Клисина

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B7-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0-r1631