Како сам упознао Христа

[Дејан]

Његово Високопреосвештенство Митрополит никопољски и превески Мелетије (Каламарас) уснуо је у Господу 21. јуна 2012. године. Митрополит Мелетије, који се у последњим годинама свога живота суочавао са озбиљним здравственим проблемима, преминуо је у 79-ој години.

Рођен је 1933. године у Алагонији, у Каламати. Дипломирао је теологију и класичну књижевност - философију на Универзитету у Атини. Изабран је и рукоположен за Митрополита никопољског и превеског 1980, по рукоположењу у ђаконски и свештенички чин, од стране Митрополита несенијског Хризоспотома (Даскалакиса).

Митрополит Мелетије био је познат по свом залагању за промене у митрополији месенијској, а о његовом раду говорило се у књизи "Лепота за пепео: духовни препород модерног грчког друштва," коју је написао Стивен Р. Лојд - Мофет (СВС Пресс, 2009).

Књига се бави политичком историјом и верским карактером Никопољске области од времена апостола Павла, тј. од 63. године до доласка епископа Мелетија, односно до 1980. године. С великим сензибилитетом књига се бави проблемом рђавог владања унутар Цркве, обновом локалне Цркве у духовно здраву институцију, и обновљеним поверењем између црквених великодостојника и верујућег народа. Књига говори о томе како је епископ Мелетије, у сарадњи са локалном монашком заједницом, применио древну веру у савремени живот, изборивши тиме друштвене и верске промене.

Његово Високопреосвештенство Митрополит Мелетије такође је познат по својим проповедима у митрополији Месенијској. Обављао је дужност секретара Светог Синода, решавао је питања међуцрквених афера. Он сам је аутор неколико књига. Добио је награду од Духовне Академије у Атини за своју књигу "Пети Васељенски Сабор."

Даље следи сведочанство о томе како је он сам дошао до спознања хришћанства:

 

Сећања

У својим младалачким годинама желео сам да будем срећан. Желео сам да будем најсрећнији човек на свету! Желео сам да мој живот има смисао! Тражио сам одговоре на следећа питања:

-Ко сам?
-Зашто сам рођен?
-Зашто живим?
-Куда води мој живот?

Истовремено, желео сам да будем слободан. Чак најслободнији човек на свету! Јер слобода за мене није била да чиним све што пожелим (већина људи се тако понаша). Желео сам да смогнем снаге и чиним оно што је исправно. Јер многи људи знају шта треба да чине, али немају снаге, немају воље да кажу "не" ирационалним тежњама, које их гурају у "друге ствари." Зар зависник не зна колико је његова ситуација трагична? Он жели да се поправи. Али, унутрашња стремљења га чине немоћним. Исто се дешава и са разним другим страстима "тела."

Како је то страшна ствар за младог човека да буде сасвим слободан, да негује философију потпуне слободе, и да на крају схвати да је роб - истински роб у оковима!

Погрешан пут

Тако сам кренуо у потрагу за одговорима на питања о унутрашњој слободи. И шта мислите, шта сам схватио? Схватио сам да сви људи (или скоро сви) који имају унутрашњу слободу такође имају и религиозност. Донео сам велику одлуку. Начинио сам сличан корак: отишао сам у цркву! Али ми се није допало! Нисам нашао ништа што би умирило моју душу. Уместо тога осетио сам се веома ограничено.

Ја сам веома практичан човек. Када видим да ми нешто не одговара, стављам коначну тачку на то. Када је религија у питању, учинио сам и више од тога. Нисам ставио само тачку већ сам ставио и крст (. - +)!

Онда сам мислио да је најважнија ствар успети у животу. Да човек тежи успеху, да се бори. Да постане познат. Да постане вођа...

На факултету сам схватио да председништво на различитим годинама студија има велико значење. Играо сам важну улогу у животу студената и самог универзитета. Одлучио сам да се кандидујем. И постао сам председник на првој години студија. Заступао сам студенте. Сви су ме познавали. Организовао сам говоре, предавање, игре, седељке, штрајкове. Учествовао сам на саветима. И каква је била корист од тога? После извесног времена почео сад да осећам досаду.

Једног понедељка пробудио сам се са ужасном главобољом. Претходног дана легао сам у кревет врло касно. Мислио сам: пет дана сам као на траци! Једва чекам да дође петак! Зато сам се препустио уживању у три "слободне" ноћи: у петак, суботу и недељу! И тако у круг.

До тада су сви млади људи у мени видели "персонификацију" одлучности и радости! Али, ситуација није била таква. Знао сам да сам као барка на морским таласима. Околности, ситуације и емоције, и моја немогућност да их контролишем, водиле су ме где год су желеле. И мој је живот био пакао! А шта је најгоре? Тада нисам познавао човека који би могао да ми да користан савет. А и да је такав човек постојао, његове речи ми не би користиле. Више ми је била потребна снага, да такав савет спроведем у дело. И ту снагу нисам мога нигде пронаћи.

У оваквој ситуацији почео сам у себи да мислим:

"Да ли постоји искренији човек од мене, који покушава да пронађе прави пут, који покушава да пронађе истину?"

Нови проналазак

Једно време запазио сам да на нашем универзитету постоји други "кружок" људи. Неколико ученика и два наставника. То је било "Хришћанско друштво". Оно се издвајало од осталих. Јер су њихови чланови знали у шта верују и зашто верују. Имали су мир. И истрајност.

Одлучио сам да им приђем. Није ми сметало ако се не буду слагали самном. Научио сам да имам "разумевање." Да мирно гледам на веровања других. И да их поштујем. Радио сам у миру и пријатељству са левичарима, анархистима, десничарима и другима.

Али - као што сам рекао - ова група је била нешто другачија. То ме је натерало да са њима радим озбиљно. И шта сам пронашао! Говорили су мало више од онога што је било потребно. Говорили су највише о љубави. Имали су љубави. И за разлику од других, нису се узнемиравали околностима. Нису жртвовали своје ауторитете. Нису били бродови бацани таласима. Изгледали су као да имају дубоку радост. Радост коју нису налазили у спољњим околностима: забавама, љубави, играма...Имали су радост дубоко у њима. Били су срећни у мери која ме је љутила. Имали су нешто што ја нисам имао.

Можда смо сви ми љубоморни на оно што немамо. Тако сам и ја био љубоморан на њихову унутарњу радост. И донео сам одлуку да им се придружим.

"Имаћу користи," мислио сам.

И после неколико дана био сам у њиховом друштву. Било нас је шест студената и два наставника. И почео је разговор. Разговор о Богу.

До тада, сваки пут када бих чуо разговор о Богу отпочела би вика. Да покажем како сам "паметан." Као што знате, у таквим случајевима "паметна" особа жели да надјача све друге.

"Помисли дете моје. Он је хришћанин! Ха,ха,ха... И он трчи за свештеником! Ха, ха, ха...Као каква стара госпођа...Млад човек,...студент природних наука."

И много времена је прошло док нисам схватио да што човек више виче, то му је глава празнија!

Расправа није привукла пажњу. Али сам ја зато запазио једну лепу девојку, која је припадале њиховој групи. А до тада сам мислио да су сви хришћани неуглени, запуштени. Открио сам да сам погрешио. И желећи да сакријем своје помисли, почео сам да се врпољим на столици. А онда сам је упитао, желећи да њене речи свесрдно заокупе моје интересовање.

"Можете ли бити љубазни да ми одговорите шта је то што је највише утицало на Ваш живот? Зашто Ваш живот не наликује животу других студената и професора?"

Студенткиња о којој сам говорио, мора да је знала у шта је веровала. Погледала ме је у очи са озбиљношћу и рекла само две речи, које нисам очекувао да чујем.

"Исус Христос."

Одговорио сам јој помало љутито:

"Ох, у име Божије! Пустите те ствари! Мука ми је од религије! Мука ми је од Цркве! Од религијских књига!"

"Али ја нисам говорила о религији! Рекла сам: Исус Христос...!" одговорила је она.

О овој разлици нисам пре чуо!

А девојка је наставила:

"Хришћанство није религија. Религија је покушај човека да пронађе пут до Бога. Хришћанство није религија. Хришћанство нам говори супротно: Покушај Бога да пронађе пут до човека."

Ово нисам чуо пре. Погледи на ствари буду обично трагично једноставни. И обично својом поједностављеном формом решавају научне проблеме!

Касније, упознао сам професора унивезитета, који ми је озбиљно рекао:

"Свако ко одлази у Цркву јесте Хришћанин."

Нисам могао да издржим, па сам одговорио:

"Према овом расуђивању, сваки човек који уђе у гаражу је аутомобил! Шта физичко присуство човека у Цркви има са хришћанском вером? Хришћанин је онај који исправно верује у Христа."

Велика је истина

Једном током састанка групе, позвали су ме да кажем реч о Христу. Наиме: Како је он постао човек? Како је био разапет? Зашто је био разапет? Како је покопан? Како је васкрсао? И шта све ово може понудити младима ЏЏ века?

Тада сам о свему овом мислио да је глупост. Мислио сам да су људи који су били укључени у ове ствари, будале, кретени. На студентским скуповима до тада беснео сам на оне који би проговорили нешто о религији и Исусу Христу, и пожурио да их ућуткам. Моје мишљење је било: да би био хришћанин човек не треба да има камен нити молекул сиве материје. Али дошло је време да схватим да се ово односило и на мене!

Покушао сам да ово избегнем. "Шта се то мене тиче?," рекао сам у себи. Али нисам могао. Млади хришћанског кружока нису ми дозволили. И тако сам се прихватио питања. Али са себичним ставом. С помишљу: Има да их збришем! Моје речи ће их ударити као гром, а онда ћу отићи.

Али се ствари нису тако догодиле.

Када сам почео да припремам одговоре на ова питања, чуо сам нешто о "доказима," које сам почео да изучавам, да процењујем њихову озбиљност. Зашто бих ризиковао да изазовем подсмех у њиховим очима. Тако сам се бацио на проучавање тих "доказа" с једним циљем - да бих могао да их побијем! Али нисам успео. Закључио сам да књиге које читају верници дају најисправнију слику о хришћанској личности. Ово ме је веома импресионирало.

Схватио сам да је питање нашег односа са Христом најважнији проблем у нашем животу. Жртвовао сам све. И принашао сам свој начин да учим. Прочитао сам све врсте књига атеистичке и хришћанске апологетике, које сам могао да пронађем. И мој закључак је увек био исти:

Истина је у књигама Цркве. Христос је Онај за кога нашта Црква вели: наш Бог и Спаситељ.

И тако сам постао хришћанин.

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
11 мај 2013 год.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2012/06/how-i-came-to-know-christ-metropolitan.html

 

Манастир Лепавина