Moderan hriscanin?

[RYLAH]

Сваки хришћанин је увек био модеран, јер је живео у тадашњем времену, и уживао у благодетима тадашње цивлизације колико му је било могуће.

 

Ако је био глуп, одрицао се ствари да би себи набацио мученички венац на силу и кад му време није. Уствари се плашио себе самога и није имао довољно вере ни у Господа ни у себе, па је хтео да командује временом и околностима.

 

Ако је био паметан, успео је колико му је било могуће да уклопи свој живот у времену са својим стремљењем ка постојању у вечности.

[Зорица Бубало]

У ствари ево убацићу неке делове овде. Надам се да се не љутиш.

 Кад кренеш духовно да се будиш потпуно је нормално да желиш да се мало склониш од дотадашњег окружења (у мом случају је и породица била та од које сам бежала, брат и стриц) и да се сам себи гадиш и питаш како сам могао ово или оно да радим.

Просто душа је препознала извор живе воде и све друго пада у запећак, желиш да се што боље упознаш са Христом, читаш и упијаш све што се тиче духовности и све друго ти смета јер те одваја од Оног ког си упознао (ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ).

Питала ја Владику Порфирија, шта да радимо ми којима је вера постала препрека у контакту са ближњима. Каже да је то нормалан процес и некако треба пронаћи праву меру како и њих не запоставити а опет не одустајати у процесу узрастања у вери.

Зато сам ти и рекла да је то болан процес јер си распет између људи које волиш, себе као палог човека (оног како си до тада живео) и оног какав би желео да будеш. Лепа реч за то је метаноја или преумљење, промена начина размишљања.

Ти си јако млад и немој да падаш у очајање због тога што си био опчињен својим физичким изгледом, спавао са девојкама, организовао журке...

Тако смо одрастали и ми за то нисмо криви.

Мене зна да изнервира само то што се све изокренуло и оно што је стварно нормално и исправно се тумачи као заостало и немогуће, а ово што је као данас савремено нормално је ок.

[Зорица Бубало]

Никад са својим колегама не започињем прва разговор о православном животу, али никад нисам ни крила да сам верник.

Они воле да ме пецну са њиховим коментарима а ја им наравно дам адекватан одговор, размењујемо мишљења.

Њима је нормално да се опијају, варају жене и на сва уста се хвале где су били и шта су радили и тако даље.

Кажу ми да оно о чему ја причам не постоји ни у Рањеном орлу, ако се не варам тако се зове серија.

Чак ми шеф каже да ли би мени досадило да цео живот једем пасуљ (замисли са чим он пореди верност у браку).

Питам добро а шта то те друге жене имају да вам дају што немате код својих кућа, кажу страст.

Да ли волите своје жене. Кажу воле их, све су им обезбедили, кућу, ауто, кућну помоћницу, брину о деци и шта би више хтеле.

Аха значи обезбедили сте им оно што може парама да се купи, а где је жртвена љубав?

Кажу то данас не постоји и једва чекају да виде како ће то мој брак да изгледа. Рекла сам им да тражим неког на ког могу да се ослоним, ко може сам да примети кад посустанем да ме прихвати и подигне, а наравно важи и обрнуто. Свима сам поклонила књигу "Једном за цео живот" па нек виде шта ће даље.

Један колега ми је признао кад је прочитао књигу да га је заболела глава од тога шта је све радио и да нема појма како то све да поправи. Рекла сам му полако једна по једна ствар и биће боље.

Да би дошао до дипломе мораш да положиш гомилу испита исто је и у духовном животу, не може ништа преко ноћи.

Мораш да будеш упоран.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Svaka cast Zorice...

[Зорица Бубало]

Ово што кажеш да није могуће живети хришћански у свету није тачно.

Одмах да ти кажем да ја носим мини сукње, хаљине, шминкам се, фарбам и бринем о свом физичком изгледу, идем на пилатес. Уопште не мислим да је то грех нити да тиме саблажњавам мушкарце. Веруј ми да уопште не зависи од одеће да ли ће те неко спопадати или не, зависи од енергије којом зрачиш и твог става. Мени на пример уопште не прилазе мушкарци, а имам другарицу која је онако мало врцава, просто воли да кокетира и њој прилазе.

Наравно кад идем у цркву или манастир облачим се прикладно, опет не закопчана до грла (мада на почетку јесам морам признати).

За 9. година колико сам ишла у Невски видела сам дивне младе парове који су своју љубав крунисали браком.

Тамо има доста младих.

Ево једног лепог случаја. Он је верујући, она није била. Кад су се упознали предложио је да иду заједно у Невски на катихуменску наставу (две недеље, поуке о вери). Отишли су, цела њена породица је ушла у веру. Он је завршио технолошки факултет, она правни. Виђала сам их како се држе за рукице и причају, једно 4. године. Завршили су факултете, венчали се и сад живе у Зрењанину, имају ћерку и сина. Заиста дивна породица. Има и оних који се венчају и онда завршавају факултет заједно, мало одложе проширење породице. 

Ама има баш лепих прича и могуће је да имаш породицу и васпитаваш децу хришћански.

[Зорица Бубало]

Svaka cast Zorice...

Хвала на подршци. Морам признати да значи.

Свако добро!

[Зорица Бубало]

Најбоље да некако сам покушаш да процениш колико ти је времена потребно да се склониш од људи са којима си се дружио и њихових прича. Важно је само да њих не исправљаш и не расипаш своју енергију на то. Пусти их нека причају и раде онако како они мисле да треба, али исто тако не дозвољавај да ти наметну њихов већински став размишљања.

Они су грлатији, јачи и утврђенији у томе што раде у односу на тебе који тек упознајеш тајну дубине Христове.

Ја отприлике проценим докле могу да издржим и онда се склоним. Завршим дијалог врло лако, ок то је ваш став ово је мој и нема више о чему да се прича.

Раније сам дозвољавала људима да ме исцеде, па ми треба неколико дана да се опоравим.

Дакле, пробај да нађеш неки баланс.

[Зорица Бубало]

Гледај да прошириш друштво са верујућим људима а наравно остани да се дружиш колико можеш и са старим друштвом. Али битно је и да имаш са ким да размениш мишљење на духовном пољу.

Није грех да идеш у теретану и да се шалиш запамти да је то потпуно нормално и природно. Па и ако изађеш са друштвом и ако чак спаваш са девојком, није ништа страшно. Постоји исповест и покајање.

Наравно требало би да се трудимо да кад нешто исповедимо то не понављамо, али превише дубоко смо уронили у грех, он се у нама усидрио и некад је потребно више времена да га искоренимо и да он у нама више не постоји, да му скроз залупимо врата.

Читала сам исповест неког монаха да се годинама борио са демоном блуда. Све је то нормално и није ништа трагично и страшно. Пише у Св. писму не знам сад баш тачно како иде, али питали су Господа колико пута да се опрости а Он каже 7 x 77. 

Имамо времена да се исправљамо и поправљамо, не смемо да падамо у очајање ако погрешимо.

Исповедиш се и гураш даље. Прочитала сам да су и свети постали свети управо зато што су смогли снаге да после пада устану.

Дакле, ако паднеш, очисти колена, подигни главу и иди даље нема одустајања.

Некад се стварно чини да је то немогуће али то је само варка, имамо ми дивне сведоке да је то могуће. Између осталих и Св. Василије Острошки кога данас прослављамо.

Ја ти кажем да је могуће живети хришћански у овом палом свету и јако је лепо.

Моји су на пример почели да славе славу после x година, стриц је полако почео да иде на Литургије, брат се венчао у цркви има две предивне девојчице, односи између нас и стрица су се побољшали, чак и односи између татине и мамине породице, ево сад за славу (Св. Ђорђе) су деда, ујак и ујна отишли код стрица на кафу и остали и на ручку, то је раније било незамисливо.

[Зорица Бубало]

Тачно је да сви падамо на томе да мислимо да све можемо сами да решимо, ослањамо се на сопствене снаге. Видиш зато и како се ја шалим ронимо. Морамо да научимо да свој живот предамо Христу са поверењем. То је умеће живљења и ко стигне до тог степеника благо њему, за њега нема зиме.

Треба стићи до тога да ми који смо натоварени грехом, схватимо да је јарам Његов лак и да само требамо да се у Христа обучемо и да Му свој живот предамо са поверењем.

[Зорица Бубало]

Ето толико за форум, остало си прочитао. 

Све најбоље!

[Danijela]

 

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни крвни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је сосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о сосећању све док не заплачем.  

Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Била ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде налазио сам повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.

Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није праштао, а ја нисам марио да ли ће да ме мучиили обеси или остави да умрем. Када ми је било деветнасет година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Одустао сам, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало „Сачувајте веру – катакомбе“ и са песницом на њој,. Нико није хтео да разговара са мном.

Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где сам стигао. Потписивао сам се као„Монах“. Дружио сам се са сваким ко „није имао перспективе у овом свету“, углавном са скинхедсима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.

Знао сам да нигде не припадам. Желео сам да будем сам и да се осећам самим. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви би само погледали. Одувек сам имао осећај да немам појма. Био сам неприлагођен.

Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисија (The Smits). Писао сам песме, мој бенд се звао Монах. Пријатељи су ме звали „Монах“. Желео сам да знам шта та реч заправо значи. Више пута сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је је имала смисла био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам будизам, хиндуизам и таоизам.

Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мат. 6:25).

Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан,било је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб.

Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада жена прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао.

Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: „Прочитао сам је и схватио да је мораш имати“

Та књига се звала „Казивања једног боготражитеља“. Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за ту малену књигу. Она као да је описивала само Небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Сигурно је фикција! Али не, то је била истинита прича. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.

Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мат. 8:20).

Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. У то време почео сам све теже да подносио то што не знам зашто живим. Нисам имао циљева, само сам, на неки начин, желео да учествујем у нечем што је веће од мене, веће од света. Спаковао сам пар ствари у ранац, моја „Казивања једног боготражитеља“, и састао се са својим добрим пријатељем Џимом на Тајмс скверу (у Њујорку).

Била је недеља поподне, први септембар 1995. године. Било ми је двадесет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир на горњој, западној страни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.

Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: „Ви момци кампујете овде?“ Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи. Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да проведемо ноћ у његовом склоништу у месту које је назвао „Тунели слободе“. Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем сам наглас говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали су нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.

Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од  конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили смо себи место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.

 

 

Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тунела. Јели смо суве земичке из контејнера у 83. улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиривали су све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстравагантни.Сакуппљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе и све што нам је требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дубоко унутарпоацовима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши.

Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље јебило десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус двадесет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као оркан завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу иза нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.

Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Позвао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу „Казивања једног боготражитеља“. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис „Смрт за свет“.

Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Нестала је струја. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњи ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам „Смрт за овај свет2. Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? „Ја сам монах“, помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен.

Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је не вечерњу службу у цркви на Ист Вилиџу. Била је то Руска православна црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.

Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју неспособност да се молим и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: „Запослење на Аљасци, зарадите новац.“ Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута моћи да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво, а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију.

За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао „Казивања једног боготражитеља“, и када бих био исцрпен (а то је било често) понављао сам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“

У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анкориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима – Васкрс. Пронашла је малу подвижничу озаједницу у планинама северно од Анкориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем. Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа „Смрт за овај свет“, а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одори и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представилису ме као боготражитеља. Пожелео ми је добродошлицу и замолио ме да се ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да проговорим, па сам немо захвалио Богу и заспао.

Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели светог Сергија. Певало се и сви су говорили „Христос воскресе“. У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису „Смрт за овај свет“. Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне светлости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало – тунел, књигу „Казивања једног боготражитеља“, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе.

Оно што се на том острву дешавало у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштри гребени обале, све је то слушало Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својо тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар – да ми се опрости. Желео сам да будем православни хришћанин.

Монаси су ме прихватили, мене, неприлагођеног човека из њујоршких тунела препуних пацова, отпадак друштва.  Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Преклињао сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом.

 

 

Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!

Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:

Блажени којима се отпустише безакоња,

и којима се покрише греси.

Блажен је човек којему Господ не урачуна грех,

нити има у устима његовим лукавства.

Када ућутах, посахнуше кости моје

од викања по цео дан.

Јер дању и ноћу отежа на мени рука Твоја;

обратих се у јад, када ме трн (греха) убоде.

Грех мој познадох,

и безакоње моје не сакрих.

Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу,

и Ти си опростио безбожност греха мога.

За то ће се помолити Теби свак преподобни, у време погодно.

Али при потопу вода многих, неће му се (оне) приближити.

Ти си ми прибежиште од притуге која ме захватила.

Радости моја, избави ме од оних који ме опколише.

Уразумићу те и упутити те на пут овај којим ћеш поћи,

утврдићу на теби очи моје.

Не будите као коњ и мула, који немају памети.

Схвативши, заплакао сам.

 

Са енглеског Снежана Сикимић

Death to the World, № 11

 

Презето са блога:

http://invia33.wordpress.com/2014/05/06/postmoderni-bogotrazitelj/

[Hoffman]

Dragi svi i dragi moderatori, ako vec postoji slicna tema molim da je prebacite.

 

Zeleo bih da popricamo o tome kako ne biti gord tj. izbeci pomisli gordosti, a istovremeno se odaljavati od ljudi koji nisu pri crkvi, a da sve to pritom bude bezazleno. Generalno sam odmalena tezio ka crkvi , nisam ziveo pobozno ali sam imao svest i podsvesno sam verovao.Tek pre par godina sam poceo da razumevam sustinu i najvaznije da se osetim i na kraju da se preobrazavam toliko da mi stari kontakti sa odredjinim ljudima stvaraju nemir. Price o ovom i onom, price o modernim stvarima.. sve me to umara a i trenutno sam u fazi kada se lome koplja i pisu se vazna poglavlja mog zivota.

 

Kako raditi recimo kao sanker u nekom klubu, i naravno uklopiti se u sve to sto svet danas pruza? Kako se postaviti na poslu koji te ne ispunjava i koci? 

 

Kako otpustiti pokretacku silu snage u sebi i zelju za uzvisenjim ciljevima u zivotu u sredini koja ti to ne dopusta, a pritom ostati smiren i stabilan? 

[звончица]

Оно што зрачиш то и привлачиш! Другим речима, није ствар у средини, већ ти, с Божјом помоћи, мораш да нађеш снаге и начина да избалансираш и регулишеш те ствари у свом животу. Јер не мора да значи да су људи ван Цркве, под обавезно и негативни. Имаш негативних и оних који исцрпљују и у самој Цркви. Клони се прича и радњи које ти не одговарају у било ком смислу и понашај се професионално. То ти је најбољи бедем и одбрана, бар ја тако мислим.

[Драган_Петровић]

Брате требао бих да напишем трактат да одговорим на све ово. Пробаћу укратко из своје перспективе да се осврнем на бар неко од питања. Даље ће свако помало да дода. Прво што ми пада на памет је да будем искрен према себи и да без лагања признам шта уствари желим и чему тежим. Волио бих да сам човјек који није од овога свијета али се тако не понашам, јер бити такав значи водити велику борбу и суочити се прво са самим собом. Треба радити првенствено на себи и прихватању свих људи онаквим какви јесу. Чини ми се да сам тренутно у фази чешкања сопствених ушију а то не води ничему.

[Данче*]

Хришћанин у данашњем свету

У прошла времена хришћане су убијали само ради исповедања Исуса Христа Богом. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа градиле су се безбројне јавне казне али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.

Данас хришћане нико не угрожава, не лишавају их права и слобода. Али, ево, ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука, чак само да се прекрстимо пре ручка. Гледамо телевизор са друговима на којем почиње, рецимо некористан филм, унутрашње негодујемо, али нас невидљива сила прикива на фотељу и не да одемо. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик, и ми нисмо у могућности да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Зар стварно ми, исти верујући када смо сами и у храму, бојимо показати своју религиозност пред непознатима, једном речју, зар се стидимо своје вере?

Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа да се посматрају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви. Али где ми живимо? Какав је тај, савремени свет, на који начин живи и ка чему стреми? Могу ли се примирити хришћански идеали са вредностима овога света? „Ми не одговарамо обичајима овога света а ако им и одговарамо у данашњем свету онда ми нисмо истински хришћани. Истински хришћанин се не може осећати својим у свету и не може да се не чини себи и другима као мало „откачен“. То су речи изузетног проповедника и учењака, јеромонаха Серафима Роуза (1934-1982). 

Неупоредивост православног хришћанства и савременог света видљива је голим оком. Свет је егоцентричан а у основи хришћанства лежи самопожртвовање. Светски човек живи за себе а хришћанин је дужан да се одрекне од самоугађања ради служења ближњем. Свет и истинско хришћанство су у потпуности супротни и могућност њихове комбинације је само илузија.

У прве векове постојања хришћанства људи су се јасно делили на прогоњене и гонитеље, мучитеље и мученике. Данас се са љубављу сви односе ка хришћанству. Политичари пуне своје наступе библијским цитатима, интелигенција расправља о високим идеалима православне културе, гатари, исцелитељи и магови у паузама између сеанси шаљу људе у храм да упале свећу, средства јавног информисања говоре о црквеном животу. Али при свој видљивости тако лојалног односа ка хришћанству, свет се стреми да га стрпа у оквире „културног наслеђа“ или дејствујућег музејског експоната. 

И само што човек прими јеванђелске заповести, као руководство како поступати и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу показивати прстима, њега жале, над њим се подсмевају. Овде је потребна велика храброст, да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао од Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћанских мученика и исповедника.

У чему се састоји „ненормалност“ хришћанина? Представимо себи овакву ситуацију: човек стоји пред избором, рећи истину или слагати. Ако он каже истину, например, признаје свој недоличан поступак, њега очекују различите непријатности, то ће усложити његов живот а могуће је и живот његових ближњих. Ако он слаже, никоме од тога неће бити лошије, нико ништа неће сазнати, живот ће кренути својим током, сви ће остати задовољни. Како ће поступити нормални, обични човек? Он ће све да сагледа, увериће се да је та лаж безначајна за околину, да другог избора нема и мало се поколебавши, сакриће истину. Мало се поколебавши...Нешто ће га за тренутак зауставити у својој намери. Слаби протест савести зачуће се из дубине душе али ће ту умукнути под железним закључцима хладног разума.

Познато, јел тако? Колико пута смо тако поступали са својом савешћу! Нама се није свиђала њена исправност и неподкупљивост, њени сурови, непријатни приговори и ми смо јој увек пркосили и гушили њен глас када излаза није постојало. Хоћемо ли себе назвати бесавесним лажовима и лицемерима? Ми смо часни и поштени људи. Претварамо ли се? Обмањујемо ли?

Па, тако радимо не због злобе, него из крајње потребе, у животним ситницама које не заслужу пажњу. А остало време ми остајемо поборници истине. Такав двојни морал, таква неискреност јесте обштеприхваћена норма односа у савременом свету, где је постало могуће упоређивати љубав ка човечанству са мржњом према комшији иза зида. Може ли хришћанин да прихвати ову норму?

Заражен лажју и лукавством свет је склон да сматра хришћанство као свој изум, да га мери својом мером. У хришћанским врлинама он види лицемерје и корист, а у самом хришћанству - покушај да се оде од сурове реалности. Свет презире тај лажљиви образ хришћанства који је сам створио. Презире и завиди тим чудним људима који имају смелости да пливају узводно, да живе праведно не гледајући на мишљења других, завиде онима који хоће да буду срећни не учествујући у животној трци за срећом.

Свет љути „непримерена“ праведност хришћанина у речима и поступцима, која неретко рађа конфликтну ситуацију коју би било могуће избећи ценом лажи. Хришћанином руководи, не слепа преданост слову религиозног морала, већ стремљење да живи по савести. Јединство унутрашњег света, целосни начин мишљења (целомудрије) се замењују за спољашње благостање. Одавде чудни, „неразумљиви“ поступци, несхватљиви за околину. Одавде одговарајући однос ка таквим хришћанима.

Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Није онај исповедник који галами о својој вери и ко је намеће другима а тај који се сам стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли како у заједници јединомишљеника тако и иза црквене ограде.

Отац Серфаим Роуз је писао: „Или си ти православац у било које доба дана, у било којој животној ситуацији, или ти уствари уопште ниси православан. Наше православље се открива не само у нашим строгим религиозним погледима, него у свему што радимо и говоримо. Већина од нас скоро не сазнаје хришћанску одговорност за светску страну нашег живота. Човек са истински православним погледом на свет сваки део свога живота живи као православац...“

Пред лицем вечне Истине и вечног живота „хоћемо ли се бојати што ће у свету према нама да се односе као са мало „откаченима“. Ми ћемо продужавати да чувамо хришћанску љубав и праштање, које свет никада неће моћи да схвати али које су њему у дубини срца потребне и које чека“.

Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша ова победа која победи свет (1 Јн.5,4).

Александар Иванов
са руског за Фондацију Пријатељ Божји: Дејан Ђуричић