Србија у ЕУ-велики губитак за човечанство

[Баба]

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

 

Пише: Оскар Фрајзингер, посланик у парламенту Швајцарске

 

Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

Меланхолија и пренатрпаност

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.

У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.

Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.

Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

 

Ухрањени роб у европском казамату

 

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

 

 

Извор: Печат

[Justin Waters]

Ma ne bi Srbija nista izgubila, ni istoriju ni korene ni dusu. Pitanje je sta je od duse ostalo. Koreni i istorija su tu. Nisu je izgubili ni drugi clanovi EU. 

 

Fakt je samo sto ne bi nista narocito dobila. Ako bi Srbija sutra bila primljena, usla bi kao pocjepan prosijak, i ostala bi kao pocjepan prosijak. 

[Nebojsa]

Joj pesnici sto bi jedan vozac rekao ,za razliku od pesnika uvek znamo sta je policajac hteo reci .

 

Salim se Srbiji je sada vazno da sto vise ljudi uposli ,emigracija ili IT su dve jedine mogucnosti ukoliko Srbija udje sutra u EU odmah 200.000 ljudi dobija posao po EU to je mnogo ljudi koji ce hraniti svoju porodicu ,IT sector ima otvorene bankarske tokove ,sto je zlato ,postajemo zanimljiva outsource destinacija ,jos 120.000 pocinje da radi i da hrani decu .

 

Za nas je unija posao i hleb 

[draganzzz]

Kad se vise od tri porodice srba koje zive u EU vrate u Srbiju nezadovoljni zivotom u uniji,

 

ja cu biti protivu ulaska Srbije u EU.

[Crveni Baron]

Kad se vise od tri porodice srba koje zive u EU vrate u Srbiju nezadovoljni zivotom u uniji,

 

ja cu biti protivu ulaska Srbije u EU.

U srbiji se nece ziveti nikada kao u nemackoj na primer i to nema nikakve veze sa unijom. Nemci su bogati i bez unije a srbi ocekuju od unije da ih "obogati" a od tog posla nema nista, dovoljno je pogledati bugarsku ili rumuniju. Ne nadajte se boljitku od clanstva u EU.

[Crveni Baron]

EU je mirovni politicki projekt. Ekonomsko i politicko povezivanje je u funkciji mirovnog projekta jer se ocekuje, sa razlogom, da ce ljudi teze ulaziti u ratne sukobe ako su cvrsci ekonomski interesi koji ih vezuju. To se u Srbiji ne shvata i u EU se vide samo "fondovi" nekakvi krediti i slucno a to je ono sto odbija ove iz bogatijih drzava i stvara odbojnost prema sirenju EU jer oni imaju sasvim drugacije potrebe. Njima ne treba pomoc vec mir a nama obrnuto, mir i moze a i nemora ali nam treba para. U tome je i fundamentalno ne razumevanje insistiranje EU na resavanju spora sa Kosovom. Njima treba garancija za mir.

[Crveni Baron]

Jer EU sa svim drzavama u njoj i u centru EU jedna Srbija, Bosna i Kosmet gde moze buknuti rat svaki cas je promasaj EU. Bez resavanja tog problema EU je potpuno promasila svoj cilj.

[Justin Waters]

U Evropskoj unije se vide tri razlicite grupe drzava. Prve su one koje mogu i bez unije biti jake i stabilne ekonomije. Njemacka, skandinavske itd... Druge su one kojima pristupni fondovi donekle pokrenu ekonomiju, ali na tome se sve bazira, trosenju kredita, kad se dug nagomila, a nista nije obrnuto dolazi do kolapsa. Spanija, Italija, Grcka itd...i onda udju u duznicko ropstvo. Trece su one kojima ni Bog ni krediti ne mogu pomoci. Jer ti ce krediti i prije nego sto budu iskoristeni ispariti negdje kroz dzepove korumpiranih politicara. Bugarska, Rumunija, zemlje zapadnog balkana. 

 

Jedina dobra stvar u EU je sloboda kretanja, i ono sto fali je slobodno trziste. S toga prva i logicna stvar je da bi EU trebalo ciniti samo zemlje iz prve grupe. Zemlje iz druge i trece grupe bi stvarno trebale biti primljene u takvu zajednicu tek onda kada se dokazu samostalno da su jedne od sposobnih. Medjutim proces osposobljavanja polusposobnih i nesposobnih drzava mogao bit trajati dugo, a mozda nikad i ne biti zavrsen. S toga se polusposbni i nesposobni (iz druge i trece grupe) primaju i ranije jer na kraju ipak preovladavaju neki politicki ciljevi. Medjutim, ti polusposbni i nesposobni nikad ne uspiju ostvariti politicki uticaj kao sposobni, i na neki nacin su uvijek zavisni od mocnijih od sebe. 

 

Tako da to je susta istina. EU nije koherentna, i ne zive sve clanice podjednak ekonomski standard. Dobar ekonomski standard imaju one clanice koje bi ga imale i bez Unije, los standard imaju one koji bi ga imale i bez Unije. Srbija kao zemlja iz grupe nesposobnih ne moze nista dobiti ulaskom u EU, moze joj biti samo gore, tj moze biti podredjena velikim gazdama, jer ce dobiti pare iz pristupnih fondova, koje ce lose iskoristiti, pa ce onda poceti uzimati kredite koje ce lose iskoristiti i onda je gotovo, duznicko ropstvo. Njemackoj to odgovara. Bezvizni rezim imamo, sloboda kretanja. To je dosta. 

[Владан Здравков Меденица]

овај описао Београд као најружнији град на свијету.
Нек га не воде у унутрашњост Србије