Umetnost

[misionar.com]

Prvi i najveći umetnik jeste savršeni Bog. Ljubav je kreativna i stvaralačka.

Za razliku od savršenog Boga čije su kreacije i umetnost savršene, kreacije i umetnost grešnog i nesavršenog čoveka su nesavršene i zavise od njegovog, emotivnog i duhovnog stanja.

 

 

[Vaske]

Интересантно, и Платон је тврдио да умјетност није корисна па чак нити истинита; на слици савршеног кревета се не може спавати! Чак ни Аристотелови аргументи у одбрани умјетности не оспоравају ово гледиште да је сва умјетност строга лаж, али оспоравају Платонову идеју да је умјетност бескорисна. На крају крајева, умјетност је за Аристотела медицински корисна тако што побуђује и прочишћава чула! 

 

Стога, умјетност можда и јесте мимезис, али бескорисна није!

 

Биљчи, мала исправка

 

Платон није тврдио да је умјетност бескорисна, већ напротив, за њега је постојала или погубна или корисна умјетност. Тврдио јесте да је умјетност троструко удаљена од истине али то остаје само површинско тумачење његове критике пјесништва у Држави, јер је и сама Држава створена на основама оног пјесништва које је Платон држао за пожељно и корисно, а то су химне и похвалне пјесме, јер по њему у таквом пјесништву присуствује у својој цјелини како онај који пјева, тако и онај о коме се пјева. Његова Држава јесте похвална пјесма о праведности, чија педагошка функција није ништа мање значајна од трагања за метафизичким истинама. АКо Државу псматраш у цјелини, то јест не искључиво кроз исказе Сократа, главног лика у његовим дјелима, уочићеш да је то дјело у којем се изгоне пјесници из идеалне држава, својеврсна и похвала пјесништву.

 

Што се тиче Аристотела

 

Не знам гдје си пронашла то да је умјетност строга лаж?  По Аристотелу пјесништво је чак ближе истини од историје, јер историја казује само како је нешто било, а пјесништво какво је то нешто и могло  да буде. Историја нам прибавља само онај откривени, чињенички дио бића, а пјесништво такорећи биће у цјелини у својој потенцијалности, па је тако умјетност и ближа истини бића од науке.

[Vaske]

bojim se da su mnogi shvatili reč -beskorisno- totalno pogrešno

 

govorimo o tome da recimo, jedna Rembrantova slika nema nikakvu praktičnu svrhu, stavite je na zid i to je to... ničemu ne služi

 

Да, очигледно је

 

само да додам да поента приче о бескорисности умјетности јесте  у томе да се сама суштина умјетности или било ког умјетничког дјела неисрпљује у његовој практичној употреби, ма за шта је користили. Може некоме гледање у монализу да буде дио терапије, могу  и Браћа Карамазов да служе као подметач за врућ тигањ али свакако да њихова суштина не лежи у таквој врсти употребљивости.

[Vockica]

Oskar Vajld je poznat po sokantnim i surovim stavovima o svemu, tu se i krije njegova ingenioznost. A i sam je bio umetnik. Stvaralastvo je jedna od Bozijih energija, s tim se covek radja. Dakle umetnost ne moze da bude beskorisna, mada je on u ovom konkretnom slucaju mislio na umetnost radi umetnosti, nego li na covekov stvaralacki i estetski dozivljaj, potrebu i potencijal. Ali ona visoka umetnost, na najvisoj estetskoj skali je sama po sebi neka covekova transedencija sa bozanskim, jer prevazilazi i probija sve norme dotadasnjeg covekovog dozivljaja stvarnosti. Tako da  Bog je umetnik, jer  mozemo da kazemo da citave prelepe galaksije, sazvezdja, planete, suncevi sistemi sirom kosmosa su umetnicko delo,  a negde po nas prakticni i svakodnevni zivot su potpuno beskorisna.

 

 

 

[misionar.com]

Malo beskorisne umetnosti  .smesko.

 

ЉУБАВ ЈЕ ИМЕ ТВОЈЕ

И птице небеске

и цвеће у роси,

мириси опојни

што ветар носи,

сафири, рубини

на небу што сјаје,

од такве лепоте

свима дах стаје!



Смарагдно небо

предивно платно,

сребрни облак

и сунце златно,

мраморно море

и шарена дуга,

такву красоту ствара

само твоја рука!



Читав свемир

од лепоте зрачи,

на свакој ствари

си ставио боје,

такву лепоту

само Бог ствара,

вечна љубав

је име твоје!



(Сретен Станчевић)

 

 

 

 

БОЖИЈИ ПЕЧАТ



Мудрост и сазнања

Нам отворено нудиш

У свему око нас

Записи стварања стоје

Доказујући љубав

И савршеност твоју

На сваком твом делу

Је уклесано Име Твоје!



На Сунцу, на Месецу

И звездама што сјаје

Планинама, рекама

И морима модрим

Шумама и биљкама

Што мирисом поје

Животињама, птицама

И пољима родним!



Хвала ти, Господе

Што смо саздани кроз Тебе

Јер све што си створио

Твој печат има

Путеви љубави

Само к Теби воде

Своју велику љубав

Подарио си свима!



(Сретен Станчевић)

 

[Биљана]

@@Vaske,

 

Јао Васке, после оваквог коментара, Биљчи само да се поклопи и ћути!     

 

Али пошто видим и сама да сам била нејасна, осјећам да би требала то појаснити, па ето да покушам!

 

Кренула сам из становишта најстарије теорије умјетности коју су успоставили грчки филозофи а то је да је умјетност мимезис, тј. имитација стварности. Е сада, из те теорије се поставља питање о вриједности умјетности, јер ова миметричка теорија просто тражи од умјетности да се обрани!  

Платон, као постављач ове теорије, обичне материјалне предмете сматрао миметричким (имитацијама трансцедентних форми)  те је по њему и најбоља слика била само имитација имитације самими тиме долазимо до бескорисности умјетности; на слици савршеног кревета се не може спавати. 

Што се тиче Аристотела ни он не оспорава то Платоново да је сва умјетност trompe l'oeil те стога (а не строга како сам ставила у претходном посту )  лаж, привиђење, илузија.....

али Аристотел оспорава бескорисност; истина, на слици кревета се не може спавати и то јесте бескорисно, али за спавање............

 

 

 

П.С. опет нешто контам да сам недовољно јасна по овом питању

[trinitigas]

Uf uf uf, pokušavamo da damo odgovor na civilizacijsko pitanje šta je umetnotnost i koja je svrha umetnosti. Odgovor na pitanje kojim se bave i bavili su se najveći filozofi u ljudskoj civilizaciji počevši od starih grka. Tražimo šemu u koju bi se ta umetnost uklopila. Jednostavnu šemu koju svačiji mozak može da prihvati, zašto - zato, formulu.

Kada bi postavio pitanje šta je ljubav, šta je svrha ljubavi i koja je korist od ljubavi ko bi mogao da mi da šematski odgovor koji je jedinstven i svima prihvatljiv, formulu?

Ja se ne pitam šta je umetnost, već mi je zanimljivije pitanje zašto postoji potreba za umetnošću. Činjenica je da umetnost postoji bez obzira na njenu svrhu i korist koju imamo od umetnosti. Činjenica je da u ljudskoj pripodi postoji stalni plamen stvaralaštva u smislenoj (nauka) ili besmislenoj formi (umetnost). Takođe je činjenica da pre ove smislene forme UVEK postoji prvo ona besmislena forma. Mnogi umetnici su se družili sa velikim naučnicima i inspirisali ih svojim maštarijama od kojih oni sami nisu mogli učiniti nikakvu korist za čovečanstvo ali su dopunjavali umove naučnika i inspirisali ih. Umetnost Van Goga nije u njegovoj slici već u njegovom duhu koji je ostao da visi na zidu posle njegove smrti. Za mene kao vrenika je to čisti dokaz postojanja Boga i besmrtnosti ljudskog duha koji nam visi ispred nosa a mi gledamo u ekser na koji je okačena slika. Tu je ta paralela i sa ljubavlju i sa Bogom, fora je da ga vidiš gde stoji ispred tebe i pokazuje ti se. Nema tu svrhe, meni je to jednostavno činjenično stanje. Slažem se da neko ne misli tako ali kažem da ja tako gledam na umetnost. Umetnost je radost od Boga koja nam je data u materijalnom obliku ... umetnost, stvaralaštvo, ljubav ... sve su to materijalne stvari koje stoje ispred nas a "nevidljive su". I na kraju opet pitam NE šta je umetnost i koja je njena svrha već zašto umetnost uopšte posoji.

[Тања1]

Мој скромни прилог теми.

 

Људи су одувек имали потребу да се изразе. Можемо да се изразимо на различите начине и кроз различите језике. Сви ови различити језици (говор, песма, слика, плес, игра) говоре преко наших чула, и зато се може рећи да имају естетску димензију. Естетско учење је процес који се дешава у мозгу, када преко сензорних утицаја изражавамо један или више од наведених језика. Када се сензорни утицај обради у мозгу у нешто смислено - то се зове перцепција. То се сачува у мозгу и код сећања може бити опозвано од будућих искустава. То се зове естетска перцепција и долази до изражаја у многим различитим контекстима. Скулптуре и грађевине где нпр естетика утиче на перцепцију линија, облика, боја и различитих материјала изражавања. Музика даје искуство ритмова, варијације тонова у висини и снази, хармонији и нехармонији, итд. Естетика је везана за време и културу.

 

Када говоримо о уметничким областима, знамо о чему се ради: позориште, филм, скулптура, сликање (слика), балет, литература и слично. Постоји дискусија о значењу уметности и неслагање око самог појма уметности, нпр за нешто конкретно колико је уметност или није ( ако се нпр користи као провокација, ко дефинише квалитет, итд )

 

Дакле, моје скромно мишљење је да је уметност креативни израз и да је увек била део човековог постојања. Бити креативан је основна потреба сваког човека, детета.

 

Конкретно - може бити колико корисна толико и бескорисна.

[trinitigas]

Postoji magična granica izmedju stvaralaštva i umetnosti, stvaralaštva i nauke ...

 

Естетско учење је процес који се дешава у мозгу, када преко сензорних утицаја изражавамо један или више од наведених језика. Када се сензорни утицај обради у мозгу у нешто смислено - то се зове перцепција. То се сачува у мозгу и код сећања може бити опозвано од будућих искустава. То се зове естетска перцепција и долази до изражаја у многим различитим контекстима. Скулптуре и грађевине где нпр естетика утиче на перцепцију линија, облика, боја и различитих материјала изражавања. Музика даје искуство ритмова, варијације тонова у висини и снази, хармонији и нехармонији, итд. Естетика је везана за време и културу

 

 

U ovu konstataciju se uklapaju Van Gog i neki Mika iz Pečenjevca, Mocart i Era Ojdanić ... pitanje je gde je razlika između njih. Mogu ja u garaži da se bavim naukom ali je pitanje da li se mogu nazvati naučnikom. Sve su to pitanja na koje najpouzdaniji odgovor daje vreme i iskustvo čitave civilizacije a ne pojedinaca. Dešava se da i pojedinci kažu za Miku da je vrhunski umetnik dok mu se ostali smeju i ponižavaju ih pa vremenom shvate da su ispali magarci, mada kao što rekoh najpouzdaniji sud daje vreme.

[trinitigas]

@nlcph

 

Slažem se sa tobom u svemu samo dodajem da je problem kompleksniji od obične definicije. Imamo i definiciju umetnosti (http://sr.wikipedia.org/sr/Уметност) koja uopšte nije pouzdana jer ne pravi kvalitativnu razliku među umetnicima. To mu dođe kao diskusija ko je više doprineo nauci Ajnštajn, Tesla ili Nils Bor.
 

[Тања1]

@nlcph

 

Slažem se sa tobom u svemu samo dodajem da je problem kompleksniji od obične definicije. Imamo i definiciju umetnosti (http://sr.wikipedia.org/sr/Уметност) koja uopšte nije pouzdana jer ne pravi kvalitativnu razliku među umetnicima. To mu dođe kao diskusija ko je više doprineo nauci Ajnštajn, Tesla ili Nils Bor.

 

 

 

Да, дође као дискусија о доприносу, међутим иновација се дефинише као проналазак и идеја које су претворене у производ или услугу, које се нађу на тржишту, процес од идеје до фактуре, три елемента: идеја се претвара у нови или бољи производ и, ово треће је тржиште. Можда је дефиниција преуска да се ограничи на производ, такође подразумева и процес иновације, додавање елемената новог знања, у најширем смислу, као основни елемент иновација. Стиже се до дефиниције: активност на основу нових знања, развија нове могућности и користи стару вредност као додатну. Значи веома  кратко - широка дефиниција. Коначно услов је да се производ или процеси користе кроз маркетинг или примени на начин који генерише додатну вредност. Зато мислим да се не може сасвим поредити са дискусијом о уметности. Можда може, само како? нисам размишљала поредити нпр изуме Николе Тесле са  неком Рембрантовом сликом која виси на зиду.

 

Нисам дала дефиницију, прилог је из мог д. рада (само мали део) на тему естетски процеси и уметност.

[DYNABLASTER]

Taj Oscar je previse buljio u ogledalo pa se zablentavio sa loknama :lol:

 

Iako hard-core monasi, poput Rafaila Karelina, umetnost dozivljavaju kao dusevnu plot, to i jeste tako kako vele jer su na visokom duhovnom stupnju i umetnost covekova im je suvisna, ali nekad i suprotnosti mogu biti jednako istinite, recimo Bozije stvaranje je umetnost koju covek samo imitira, ili da tacnije kazemo seca je se...

 

Desilo se jednom da sam prisustvovao raspravi dvojice drugara koja je krenula da prerasta u nadvikivanje, jedan je tvrdio jedno, a drugi drugo, a nisu bili svesni da obojica tvrde jedno te isto, a ja sam onda na patosu kolabirao od smeha

[drvce]

poput Rafaila Karelina

 

<3

[DYNABLASTER]

[Vaske]

@@Vaske,

 

Јао Васке, после оваквог коментара, Биљчи само да се поклопи и ћути!     

 

Али пошто видим и сама да сам била нејасна, осјећам да би требала то појаснити, па ето да покушам!

 

Кренула сам из становишта најстарије теорије умјетности коју су успоставили грчки филозофи а то је да је умјетност мимезис, тј. имитација стварности. Е сада, из те теорије се поставља питање о вриједности умјетности, јер ова миметричка теорија просто тражи од умјетности да се обрани!

Платон, као постављач ове теорије, обичне материјалне предмете сматрао миметричким (имитацијама трансцедентних форми)  те је по њему и најбоља слика била само имитација имитације самими тиме долазимо до бескорисности умјетности; на слици савршеног кревета се не може спавати. 

Што се тиче Аристотела ни он не оспорава то Платоново да је сва умјетност trompe l'oeil те стога (а не строга како сам ставила у претходном посту )  лаж, привиђење, илузија.....

али Аристотел оспорава бескорисност; истина, на слици кревета се не може спавати и то јесте бескорисно, али за спавање............

 

 

 

П.С. опет нешто контам да сам недовољно јасна по овом питању

 

Ма јасно је, зато Платон и оставља у својој држави само химне и похвалне пјесме, јер у њима, а за разлику од других пјесничких форми и умјетничких израза, не долази до себегубљења путем подражавања, то јест не долази до тог својеврсног отуђења у дјелу гдје онај који подражава није ни он сам, а није ни оно што подражава. Похвалне пјесме боговима и јунацима, иако и саме садрже подражавање у којем се дотични јављају као говорници, немају ту врсту отуђења, јер су у њима у сваком тренутку присутни како онај који хвали, тако и онај пред којим се хвали, а како би рекао Гадамер и ословљени у својој сопственој егзистенцији.

 

Управу си ту за Аристотела, јер пјесничка дјела у свом највећем дијелу имају измишљене догађаје и ликове али по вјероватности и нужности, или како већ рекох у предходном посту, са тежњом да преко замишљеног и измишљеног у својој вјероватност прикажу једну општију слику, да некажем докуче истину онога о чему пјевају.

 

Разлика међу њима двојицом можда и не лежи толико у метафизичким поставкама колико у томе да је код Платона изражена педагошка функција философије, што год Аристотела није случај, а притом се код Аристотела мимезис узима као кључан сегмент процеса учења.