Nikola Kolja Pejaković - Budi čovek, a ne slina!

[Дејан]

Srpski reditelj, glumac, scenarista i muzičar Nikola Kolja Pejaković smatra da Srbi moraju da se menjaju, da praštaju jedni drugima, da se ujedinjuju i da obavezno moraju da izgrade potpuno novi nacionalni program.

Kolja poručuje da jedino ljubav, pažnja i briga za drugog mogu okupiti sve one koji bi zajedničkim snagama mogli da stvore bolji ambijent za celokupno naše društvo. U intervjuu za Press RS, on kaže da "srpstvo treba držati u srcu, a ne na usnama, da treba biti patriota, ali ne na štetu drugog naroda i da treba biti čovek, a ne slina"!

- Moramo da se promenimo. Dobro i tačno traže od nas neki - da se menjamo, da primenimo lustraciju. Da, može, ali ne onakvu kakvu oni priželjkuju, da pobijemo i sklonimo sve, a da ostanu samo klimoglavci i njihovi pioni. Suprotno, treba da ostanu samo oni koji mogu svima da kažu: "Da, ja jesam Srbin i ovo je moja zastava i moj grb i moja zemlja. Da, ja jesam Srbin, ali to nema nikakve veze, ja sam čovek kao i ti! Ako si pošten, 'ajde da radimo, ako nisi - skloni se". Na kraju, nije bitno ko je ko, bitno je ko je kakav - kaže Kolja.

Kako da se ujedinimo na kreiranju boljeg života i koja bi to snaga trebalo da pokrene?

- Ljubav i pažnja, briga za drugoga. Hrišćanska civilizacija je na umoru, jer je izdala osnovne principe Hrišćanstva - ljubav, ljubav za brata svoga i smirenje. Možeš ti mene da uvrediš ili ja tebe, ali mi moramo da se pomirimo. Srbi, o Srbima govorim, moraju da praštaju jedni drugima. Ako ne praštaš, jednostavno - nisi Srbin. Oprostiti i ujediniti se. Ali, ne ujedinjavati se na principima mržnje prema drugome. To rade neke naše komšije, jedino se slažu u tome da nas ne vole i neće u svojoj blizini. Treba se ujedinjavati na principima ljubavi. Moramo da izgradimo novi nacionalni program. Potpuno novi.

Mnogo putujete, krećete se u krugovima umetnika, družite se sa najrazličitijim ljudima. Vidite li među njima snagu koja može da se ujedini u stvaranju promena o kojima govorite?

- Ne. Na moju žalost, još nema kritične mase, mase koja ujedinjena može nešto da napravi. Bivša Jugoslavija i sve u njoj, od rokenrola do televizije, bilo je kopija nečega na Zapadu. Mi smo zemlja kopiranata. Samo kopiramo. Vidimo da Entoni iz Red Hot Čili Pepersa nosi brkove, pa i mi pustimo. Kao, moderno je. Da se upišaš od smeha. Postali smo otpad, reciklažni centar zapadne kulture. Mislite da samo uvozimo polovna, rabljena auta iz Nemačke? Pa, kako? Uvozimo sve! Sve je polovno, već viđeno kod nas. Ljudi odu na Zapad, vide nešto, pa onda hoće i kod nas to da naprave. Dok oni to naprave, na Zapadu nešto novo smisle i tako mi kaskamo, u proseku, 20 godina. A to je sve zato jer je negativna selekcija, koja se odvijala poslednjih 60 godina, uzela danak. Ljudi beže... Što kaže Rambo, "otiš'o je svak ko valja..."

Pratite li dešavanja na kulturnoj sceni Republike Srpske?

- Pratim onoliko koliko mogu, koliko pročitam vesti... Šta da ti kažem, nema ljudi, nema kadra... Teško ćemo da pobedimo u tim političkim bitkama, ako svoje umetnike i kulturnjake tretiramo kao stoku koja mora da prosi neke pare od vlade i minstarstva. Potrebni su stručni ljudi i ozbiljni rezovi, potrebni su ljudi od akcije i karijere, a ne tračarenja po portalima, ogovaranja i razjedinjenost. Srbi, a ja samo o Srbima i govorim kad govorim o politici, društvu i kulturi, jer me, prirodno, taj problem najviše muči, moraju da stanu u jedinstven front. Za to je potreban vođa, lider. U svemu je potreban samo jedan čovek i on, onda, okuplja druge ljude oko svoje ideje. Tako kreće sve, tako kreću sve velike i bitne stvari.

Kako biste opisali trenutnu ulogu pozorišta u RS?

- Pa, kultura strada prva. Ona se, istina, prva i oporavi, ali pozorište je, kao po pravilu, marginalizovano i nebitno. Ono mora da postane bitno, ali prvo u ljudima koji rade teatar, a onda i onima koji ga finansiraju. Ne mogu više da se ponavljam, sve su ovo teme na koje sam bezbroj puta pisao i govorio... Teško je, jer nemamo ljudi, nemamo kvalitet, a kvantitet ne znači ama baš ništa. I kad vidimo kvalitetnog čoveka, gledamo da ga skrajnemo, blokiramo, izolujemo i izogovaramo - uništimo. Mislim da je moja sreća što Beograd gledam kao grad u kojem sam napravio neke korake i u kojem živim neki život. Da sam ograničen na RS, verovatno bih pukao i odselio bih se daleko.

Može li afirmacija kulture i njeno vraćanje na mesto koje joj realno pripada da pomogne da se reše i neki od naših ključnih životnih, egzistencijalnih, ali i nacionalnih problema?

- Jedino tako se ta pitanja i rešavaju. Kultura, u širem smislu te reči, znači sve subkulturne i parakulturne delatnosti i pravci, mogu da probiju najtvrđi front i da osvoje neosvojivo. Politička i ratna dostignuća se, de fakto, potvrđuju, nameću, definišu i verifikuju sredstvima kulturne politike. Nemačka je ispunila sve svoje namere iz 1941. bez ispaljenog metka. Sile, koje su stajale naspram Amerike i Rusije, Engleske i Francuske u Drugom svetskom ratu, posle 60 godina, vratile su se na scenu kao pobednici. Japanci su preko 30 odsto svog bruto nacionalnog dohotka izdvajali za - obrazovanje. I onda su pokorili svet svojom tehnologijom i radnom etikom. Nemci isto tako. Amerika je samo kulturom osvojila svet, odnosno, subkulturom. Ako nema glavnih junaka njihovog stila i kulture života, oni smatraju da je ta zemlja zaostala i njihov potencijalni protivnik. Znači, ako nema američkih filmova, pre svega, pa onda i "koka-kola" proizvoda, "Mekdonaldsa", engleskog jezika, oni ne računaju da su pobedili, ne računaju te u prijatelje. Naš politički establišment je neobrazovan i naivan. Bar da u svom timu imaju ljude koji će da ih posavetuju, ali nemaju ni to. A ne mogu da imaju, jer ko nešto zna, već je napustio zemlju. Propast.

Zašto su nam kultura i umetnost u večitoj senci politike i rijalitija, kojima se klanjaju mase. Ima li tome leka i šta su zapravo glavni uzroci takve iščašene situacije u našem društvu?

- Zato što su političari i njihov rijaliti zanimljiviji narodu od glumaca i televizije. Rijaliti je dno. Znači, mi smo na dnu, čim to vidimo. Na površini nema toga, pogled puca na sve strane, ali na dnu su samo rijalitiji, mi i političari. Zašto je to tako? Zato što je narod, pred rat, u ratu i posle rata, tretiran kao neobrazovana stoka, kao ovce za šišanje. Niko se ne bavi narodom. Ni crkva, ni država, niko... Narod je prepušten sam sebi, bez vođe, bez domaćina, bez morala i nade. Na portalima, tviterima i ostalim govnima, narod se vređa, psuju jedni druge, pljuju i ogovaraju. Narod je obezglavljen, nema vođe, nema reditelja života, nema uzore, ne čita knjige, samo prokletu štampu, vas. A vama trebaju samo krv, znoj i suze. Niko se, ponavljam, ne bavi ljudima, ne priča sa njima, ne posvećuje im pažnju, ne radi se sa decom, sa omladinom, svi su prepušteni stihiji.

Šta najefikasnije može da odbrani RS od svih eventualnih pretnji. Da li je to politika, vojska, ekonomija, obrazovanje, zdravstvo, kultura, porodica, vera, crkva... Šta biste od svega nabrojanog stavili na prvo mesto?

- Vera u Boga i porodica. Onda, umetnost. Poezija. Film. Pozorište. Književnost. To nas može ohrabriti, uzdignuti i odbraniti. Ekonomija je poezija. Kreacija. Moraš da budeš kreativan i mudar, moraš da budeš domaćin da bi pokrenuo neki posao. Umetnost je od reči - umeti. Umeti, znati, biti sposoban da nešto uradiš. Sve ovo što si nabrojao možeš da baciš u kantu za smeće, ako nema vere. Naši stari su govorili: "Bez Boga ni preko praga".

Gde se najbolje snalazite - u pisanju, glumi, režiji ili muzici?

- Gađaš me pitanjima na koja sam milion puta odgovarao. Glumim sve manje, režiram taman onoliko koliko treba, sviram mnogo manje nego što bih želeo i trebao, ali bitno je da sam zdrav, da je porodica dobro, da nisam u kreditu, da radim, pišem scenarija i još neke sitnice i da guram nekako.

Za koji vaš projekat smatrate da je ostavio najdublji trag?

- U meni, to su "Lepa sela", a u drugima, ne znam. Ljudi me prepoznaju na ulici, traže autograme, pamte neke uloge, smeju se kad me vide - valjda se sete nekog mog kreveljenja na filmu, eto tu vidim neki trag. Treba biti na zemlji, voleti ljude i kad te pljuju i pričaju loše. Mislim, treba pokušati shvatiti zašto to rade i ne zameriti im. Zlo postoji, đavo radi svoj posao, ali i mi moramo svoj.

Da li ste u Trebinju našli svoj mir ili vas hercegovački krš dodatno inspiriše?

- U Hercegovini sam našao ženu i dobio sina. Dobro je imati vezu sa kamenom, ali ja sam, ipak, krajiški međed. Mir je porodica i mir u porodici - to je bitno, sve ostalo je mutna voda i glavinjanje. S druge strane, provincija ti ne da da budeš neka umišljena veličina, provincija svima stuca ego, osim onima koji se iz te provincije, nažalost, nisu makli. Drugo, ovde je vera živa, crkve su pune, Srbi ne srbuju samo, mada ima i toga, već i slave Boga. Zato se malo lakše živi.

Kada možemo očekivati album "Grobovlasnici" u prodaji?

- "Grobovlasnici" se već mogu kupiti u "Harizmi" i "Džez klubu" u Banjaluci i Dalas šopu u Sremskoj ulici u Beogradu. Diskove odavno više niko ne kupuje, mislim, retko ko, tako da ne očekujem neku veću prodaju nego ranije.

Imaju li "Grobovlasnici" neku posebnu poruku, odnosno kome je album namenjen?

- Svaka pesma nosi, vuče sa sobom neku ideju, ali i sam album pokušava da navede slušaoca da razmisli o sopstvenom duhovnom životu koji je jednako važan, ako ne i važniji, od hleba i pršute. Duša je nešto o čemu treba svakodnevno da brinemo, o njenoj higijeni i stanju u kojem je, a ne samo da mislimo šta ćemo danas staviti u usta. Teško je u jednom društvu koje ne toleriše i ne poštuje veru, ljubav, nadu, moralna načela, pažnju prema drugom pričati o tim stvarima, ali moramo. Moramo pričati o sebi, moramo se menjati nabolje, ne smemo ostati slepi kod očiju...
Rode se ne vraćaju

Postoji li mogućnost za nastavak serije "Vratiće se rode" za koji ste pisali scenario?
- Ne verujem. Međutim, ima nekih novih ideja, pričamo o nekim novim stvarima. Naravno, govorim o Beogradu i Srbiji. Ne mogu detaljno da govorim o tome, ali biće nešto. Žao mi je što mi, naša televizija, RTRS, nemamo novca i snage da krenemo u neke projekte, ali nadam se da će doći dani kada ćemo bar pokušati da uđemo u tu priču.
Srđan Dragojević... Komplikovana ličnost

Šta mislite o političkom angažmanu Srđana Dragojevića i da li sebe u dogledno vreme vidite u politici, gde bi se zalagali za bolji odnos vlasti i društva prema kulturi i umetnosti?
- Dragojević... Komplikovana ličnost. Zanimljivo je da je ušao u partiju koju je najviše mrzeo i sa kojom se čak sprdao u svojim filmovima, ali, istina je, takođe, da je on levičar, ateista i hedonista i da se, prirodno, uklapa u taj ambijent. Pitanje njegovih motiva je nešto drugo, ali verujem da većina filmadžija želi da se stanje u kinematografiji sredi i da se nametnu neka pravila igre. To je svima u interesu. Naravno, govorim o Srbiji. Ovde, u RS, nema ničega, ni kinematografije niti bilo čega drugog.

Dubravko Curać/Press RS

[zokakelt]

Nagradna igra. Ciji je ovo glas? 

    :0104cheesy: