JEVREJSKA KNJIŽEVNOST svakako je LITERATURA NARODA IZRAELA

[Тавита]

Josef ben Meir Ibn Migaš (1076-1141) u svojoj 13. godini došao je iz Sevilje u Lucenu i otada do svoje 27. godine bio je učenik rabina Jichaka Alfasija. Kada je Alfasi umro, Ibn Migaš je, iako mlad, došao na mesto svog učitelja kao upravnik Ješive. Kod njega je, između ostalih, učio i Josef ben Majmon, Rambamov otac. Ibn Migaš je doprineo talmudskim studijama svojim knjigama 'Megilat Setarim' (Otkriće tajnih svitaka) i 'Sefer šeelot u'tešuvot šel Ibn Migaš' (Knjiga pitanja i odgovora Ibn Migaša). Bio je u stalnoj prepisci sa Jehudom Halevijem, koji mu je posvetio jednu pesmu povodom venčanja (oko 1095. godine) i jednu povodom njegovog imenovanja za upravnika Ješive.

[Тавита]

Jichak ben Baruh Ibn Albalia (Kordova 1035-1094), astrolog, talmudist i pesnik, bio je prijatelj Josefa Ibn Nagrele, u čiju je čast napisao knjigu 'Sveska tajne prestupnih godina' (Mahberet Sod haIbur). Na dan nesreće, Jichak je bio u Josefovom domu u Granadi i samo slučajno je preživeo pokolj. Prešao je u Sevilju, gde je tada vladao emir Mutadir (1042-1069) i sprijateljio se sa emirovim sinom Mutamidom, poznatim po svojoj naklonosti prema poeziji. Kada je Mutamid posle očeve smrti postao emir (do 1091), postavio je Ibn Albaliju za dvorskog astrologa. U Sevilji je Ibn Albalia napisao knjigu 'Kupat haRohlim' (Kasa torbara). Njegov sin Baruh ben Jichak Ibn Albalia, rođen u Sevilji 1077. godine, prešao je u Lucenu, gde je učio kod rabina Jichaka Alfasija zajedno sa Jehudom Halevijem. Po završetku studija postavljen je za upravnika Ješive u Kordovi.

[Тавита]

Bahija ben Josef Ibn Pakuda (~1050-1120) iz Saragose, filozof, naginjao je neoplatonskoj školi. Njegovo moralno-filozofsko delo 'Hovot haLevavot' (Dužnosti srca), koje se smatra među najbolje svoje vrste, sastoji se od deset poglavlja, ili – kako ih on naziva – 'kapija', koje su bile u skladu sa deset principa na kojima je on bazirao duhovni život čoveka.

[Тавита]

Josef ben Meir Ibn Zabara (~1140-~1200) rođen je u Barceloni. Bavio se medicinom u rodnom gradu i kasnije u Narboni, gde se sprijateljio sa čuvenim filologom Josefom Kimhijem. Od oko 1180. godine Ibn Zabara je proputovao kroz mnoge zemlje, da bi se posle oko 10 godina vratio u rodni grad, gde je ostao do smrti. Poznat je po svom sastavu 'Sefer Šaašuim' (Zabavna knjiga), gde je u 13 poglavlja, u vidu razgovora, doneo priče, poslovice, izreke, bajke, doskočice, pesme, pa i moralne pouke. Cilj mu je bio da na pristupačan način približi čitaocima štivo. Knjiga je prvi put štampana u Carigradu 1577. godine i otada doživela mnogo izdanja, često u hebrejskoj štampi – u nastavcima.

[Тавита]

Avraham Ibn Daud (ben David) Halevi – RABAD (Kordova ili Toledo 1110-1180), astrolog, istoričar i filozof. Unuk Jichaka ben Baruha Ibn Albalije, učenik ujaka Baruha ben Jichaka Ibn Albalije. U svojoj knjizi 'Emuna rama' (Uzvišena vera) on je branio često napadani Talmud. Njegovo veliko delo zove se 'Sefer haKabala' (Knjiga traditicije), gde oštro nastupa protiv Karaita, a zastupa tradicionalni rabinski judaizam. Bio je prvi Jevrejin koji se odlučio za Aristotelsku filozofiju i za njegove arapske komentatore Alfarabija i Ibn Sinu (Avicenu). Bio je u stalnoj opoziciji Ibn Gabirola, koji je zastupao Neoplatonsku filozofiju. Smatra se da je stradao kao 'mučenik' (martyr), ali nam nije jasno gde, kako, zašto.

[Тавита]

Moše ben Jakov Ibn Ezra poznat i kao Abu-Harun (Granada ~ 1060-1135), lingvista, filozof i pesnik, poznat po svojoj dubokoj duhovnosti i bogatom načinu izražavanja. Njegova sekularna poezija podeljena je na dva glavna dela: 'Taršiš' (Sedef) i 'Divan' . 'Taršiš' ima deset poglavlja, od kojih svaki počinje jednim od 22 slova hebrejskog alfabeta, a sadrži vinske i ljubavne pesme, pesme o lepoti prirode, o ljubavnim bolima i rastancima, o neverstvu prijatelja, o promenljivosti sreće, o starosti i smrti, ali i o slavi i divoti poezije. Deo njegovih spisa: 'Arugat haBosem' (Miomirisna brazda) i 'Sefer haSihot vehaZihronot' (Knjiga razgovora i sećanja), tretira poeziju Ibn Gabirola. Napisao je istoriju Jevreja u Španiji, u kojoj je tvrdio da su oni bili na Iberijskom poluostrvu još od propasti Drugog hrama. Kada su Mauri 1090. godine zauzeli njegov grad i kad je jevrejska zajednica prestala da postoji, Ibn Ezra je bio prinuđen da napusti rodni grad i otada je oko 40 godina živeo bednim životom izbeglice, oplakujući sjajnu prošlost Granade. Lutao je po Kastilji, Navari i Aragonu, gde ga nisu cenili, jer ga nisu poznavali. Jedini koji mu je ostao prijatelj i s kojim je bio u stalnog prepisci bio je Jehuda Halevi. Iako je doživljavao udarac za udarcem, nikad nije prestao da veruje u dragog mu Stvoritelja:

Izgnanik sam slomljena srca i kome ću se izjadati? I kud ću pobeći? I kome? Moje noći su besane, bez zore...

Zašto je moj dragi tako ohol prema meni, zašto je tako ljut na mene? Pred Njim zašto drhtim kao trska? Zar je zaboravio kako sam dugo hodao divljinom za Njim, a On mi nije odgovarao na sve moje molbe...

Ako bude sakrivao svoje lice, obratiću se Njegovoj dobroti. Moja naklonost prema Njemu neće se izmeniti, jer kako bi najlepše zlato potamnelo?

Sve godine života su snovi, a smrt je slom snova...

[Тавита]

Avraham ben Meir Ibn Ezra (Toledo ili Kordova ~ 1090- ~ 1165) bio je matematičar, astrolog, pesnik, plodan komentator Tanaha i prevodilac sa arapskog na hebrejski (između ostalog preveo je gramatičke traktate Jehude ben Davida Ibn Hajudža, dve rasprave o astrologiji...). Bio je veoma skroman i smatrao je sebe prilično nesrećnim, te je čak napisao:

Ako bih počeo da šijem posmrtne odežde [tahrihim],

ljudi bi prestali da umiru;

ako bih počeo da prodajem sveće,

sunce bi prkosno sijalo i noću.

Avraham Ibn Ezra putovao je mnogo: u Rimu je bio 1140. godine, potom u Salernu, Mantovi, Veroni, 1158. godine posetio je i London, a dve godine kasnije Narbonu. On nije bio poznat samo po svojoj poeziji; njegovi komentari Petoknjižja bazirani su na gramatičnoj i filozofskoj interpretaciji, koja je nastojala da pruži jednostavno racionalno i naučno objašnjenje istorijskih i pravnih tekstova i moralnih propovedi. U svojim komentarima on je odbacio digresivne i alegorične metode i prihvatio srednji put između slobodnog istraživanja i slepe odanosti tradiciji. (Kao primer, on je bio prvi koji je primetio da knjigu proroka Isaije nije napisao jedan autor). Ibn Ezrino pionirsko delo u širenju naučne metode u Francuskoj prihvatio je Josef Kimhi (~1105-~1170), koji se nastanio u Norboni sredinom 12. stoleća. Njegovi sinovi Moše i David Kimhi su se proslavili kao gramatičari i tumači Svetih spisa.

[Тавита]

David ben Josef Kimhi - RADAK (oko 1160-1235), u Narboni (Provans), dobio široko obrazovanje. Na polju egzegeze (tumačenja tekstova - biblijskih, gramatičkih, istorijskih, pravnih i drugih) David je dokazao svoju punu nadmoć. Svojom jasnoćom i temeljitošću ostvario je svoju gramatiku 'Mihlol' (Usavršavanje) i rečnik 'Sefer haŠorašim'. Njegova knjiga 'Mihlol' ima dva dela: gramatiku i rečnik. On se pomagao svojim prethodnicima (naročito Hajudžom i Ibn Džanahom), ali oni su pisali arapski, a David hebrejski. Njegovi spisi uticali su ne samo na generacije Jevreja, već i na naučnike hrišćane u doba Renesanse i reformacije, koji su se veoma interesovali za hebrejski jezik (Johan Rojhlin, Sebastijan Minster i drugi).

[Тавита]

Moše ben Josef Kimhi – najpoznatije mu je delo kratka ali značajna gramatika 'Mahalah Švile haDaat' (po njegovim inicijalima MoŠE). On je utvrdio mnoga gramatička pravila, koja se upotrebljavaju do danas u hebrejskom jeziku ('Mikraot gedolot', 'Sehel tov', 'Tahbošet', 'Taanug nefeš'...) Njegova dela je mnogo kasnije prokomentarisao Elijahu Bahur ben Ašer Halevi Aškenazi (oko 1468-1549) i prevedena su na latinski, italijanski i nemački.

[Тавита]

Šlomo ben Jehuda Ibn Gabirol – RAŠBAG (Malaga, oko 1020-Valensija (?) oko 1058) bio je jedan od prethodnika, možda i uzora Jehude Halevija.

Ibn Gabirol je rano izgubio roditelje. Bačen je u struju života iz koje nije mogao da ispliva, i kako sam piše:

Misliš li zaista da živim kad znaš moj bol?

Nije li dosta što živim međ narodom

koji mi levicu desnicom smatra?

Nije u pustinji, nego u vlastitoj kući

postavljen samrtni sanduk moj. (Odavde nije isti prevod kao u Antologiji)

Slomljen od bola, bez oca i majke,

mlad i usamljen stojim sad;

Nemam brata ni prijatelja

koji bi mi ublažili jad.

U svojoj pesmi 'Čemu da dužim' on piše:

Čemu da dužim? Bio je dobar taj svet,

Samo sam prekasno došao na njega...

Možda baš zbog toga što je znao svoje mane, trudio se da sačuva ponos, čak da se uzdigne iznad svojih savremenika, pa je pisao:

Princ ja sam, a pesma moj je rob,

i harfa sam sviju pevača i svirača.

Sa šesnaest mladih godina svojih

umom kao da osamdesetu brojim.

Od mladih dana Ibn Gabirol je našao zaštitnika i mecenu u imućnom astrologu Jekutielu ben Jichaku Ibn Hasanu iz Saragose, koji je zauzimao visok državni položaj. To nije potrajalo dugo, jer je Ibn Hasan 1039. godine izgubio život, što je Ibn Gabirola veoma pogodilo i on u svojoj poemi 'Bi'jame Jekutiel' (U Jekutielovo doba) piše:

Pustite me da plačem, ne gledajte na me,

ne pitajte zašto mi usne dršću.

Nestalo je štita s moje glave,

nema više Jekutiela, koji slabe snagom opasa.

Čudesnu poetsku snagu crpeo je iz ubistvene, strasne patnje samoće. Usamljenost se provlači kao lajtmotiv kroz gotovo čitavo njegovo delo. Pesimizam i depresije su njegovo opšte obeležje. Imao je i razloga za to: bio je nizak rastom, telo mu je bilo slabo i od detinjstva je patio od teških bolesti, od kojih mu je najviše smetala neka bolest kože (psorijaza, lišaj, svrab?), koja mu je nanela teške patnje. To njegovo stanje veoma je uticalo i na njegove poglede na svet, a naročito na odnos prema ljudima. Prve pesme je, koliko nam je poznato, napisao još u svojoj 16. godini i nije prestajao sa stvaranjem do kraja kratkog života. Izgleda da mu je bolest dala podstrek za stvaranje, kao neka vrsta biblioterapije Njegove pesme odlikuju se umetničkom zrelošću, snagom izraza i poletom mašte, ali - i nadmenošću i ohološću, što ga je često dovodilo u nezgodne situacije i konflikte sa ljudima koji su baš želeli da mu pomognu. Kada je nekoliko godina po smrti Jekutiela Hasana našao novog pokrovitelja, Šmuela Hanagida, prijateljstvo nije potrajalo dugo i došlo je do otuđivanja. Verovatno je razlog bio u njegovom karakteru.

Najznačajnija Ibn Gabirolovo dela su: 'Mekor Hajim' (Izvor života), napisano na arapskom jeziku, a prevedeno je na latinski pod naslovom 'Fons vitae'; 'Mivhar ha-pninim' (Izbor bisera), antologiju aforizama o ljudskim osobinama i 'Tikun midot ha-nefeš (Kompilacija duha, izreke iz Tanaha i grčkih i arapskih mislilaca).

[Тавита]

Šta ti je, jedina?

Šta ti je, jedina?

Zašto sediš nema kao kraljica zarobljena neka?

Zašto je nestalo pesama tvojih,

zašto ti u muci klonuše krila?

Srce moje plače i tuguje

zbog suza tvojih što ih roniš.

Sva si se predala bolu svome

sve dok u njem grob svoj ne iskopa

zasuni vrata svoja za sobom

dok se ne stiša gnev tvoj u meni.

Odrekni se sveta ovog, nemoj da oklevaš.

I ne mari da li te glad ili žeđ mori.

Šta ti je, neverna zemljo,

kuda ćeš, kuda se okrećeš?

Duša mi prezire tvoju lepotu,

zaludu tvoj zanosni smešak.

Nećeš me zavesti,

znam da ćeš mi već sutra uzeti

ono što danas mi daješ.

Stranac sam ja i ostaću stranac

dok mi ne istrunu kosti u grobu.

Vrati se, jedina, svojemu Bogu i srce svoje mu vrati...

[Тавита]

Pesimizam obavija pesnikovu bolnu liriku:

I pretvori svet u ruci mojoj u čašu patnja,

i zapoved dobih da iskapim talog njen,

a vreme je usulo sve boli svoje u dušu moju,

jer ona ispašta za sve...

I poput orla bio sam, kome

što više se u vis diže,

krila se sve više lome.

Ne zna se da li je sledeću pesmu ispevao dragani koja ga je ostavila ili preminula:

Ostavila me

Ostavila me i uspela se k nebu ona koja ranjava i privlači srca.

Iako su njene usne slatke, ipak kao mačevi goli prete

i koplja ubojita izbacuju.

Očima me svojim vabi i za mnom žudi

ko žedna srna za potokom...

[Тавита]

Njegova pesma 'Keter Malhut' (Kraljevska kruna) postala je ritualna molitva koja se čita u predvečerje 'Dana izmirenja' (Jom Kipur):

Kraljevska kruna

Gospode, ko će da dokuči tvoju mudrost,

kad si uzdigao iznad sfere razuma

prestolje veličanstva na kome zasedoše

sav sjaj, sve tajne – sve tajne i sav iskonski početak...

Ko će da shvati tvoju snagu

kad si iz odseva svog veličanstva

stvorio čistu lepotu,

iz stene božanstva isklesanu, iz jame duboke iskopanu

i dao joj duh mudrosti, i prozvao je dušom...

Ko će da dostigne tvoju mudrost,

kad si duši dao moć saznanja

postavivši joj nauku kao temelj.

Neće stoga propast njom zavladat,

već će stajat dok joj temelj stoji.

To je njena bit i tajna njena...

Bože moj, stidim se i sramim pred tebe stati,

jer znam: kao veličina što je silna tvoja

neizmerno je moje siromaštvo,

niskost moja,

i kao što je jaka tvoja moć, tako sam nemoćan ja...

[Тавита]

Osim poezije, Ibn Gabirol je bio poznat po svojim filozofskim sastavima: zastupao je tzv. Neoplatonsku filozofiju. On je pisao i pod pseudonimom Abicebrol, pa su mnogi smatrali da se radi o arapskom filozofu ili o hrišćanskom vizionaru.

Oko 1046. godine napustio je Saragosu i otada se veoma malo zna o njemu. Po pričama preminuo je oko 1058. godine. Oko njegove prerane smrti ostale su mnoge legende. Jedna od njih priča da je neki Mavar zavideo na njegovoj mudrosti i na uspehu njegove poezije. Pozvao ga je u svoj dom, ubio ga i zakopao u svojoj bašti ispod jedne smokve. Drvo zaliveno plemenitom krvlju dalo je izuzetno lep plod, koji je Mavar odneo na :cheesy2: Halifu. Ovaj se raspitao o poreklu ploda, dao nalog da se slučaj detaljno ispita, te je ubica priznao svoj zločin.

http://www.elmundosefarad.eu/wiki/wiki/index.php?title=JEVREJSKO_KNJI%C5%BDEVNO_STVARALA%C5%A0TVO_U_SREDNJEVEKOVNOJ_%C5%A0PANIJI

[Тавита]

Jehuda ben Šmuel Halevi - RIHAL (1086-1145), jedan od najvećih srednjovekovnih hebrejskih pesnika, rođen je u kastiljanskom gradu Toledu (iako neki autori tvrde da mu je rodno mesto bilo Tudela u severnoj Španiji). Po zanimanju je bio lekar, ali se bavio i matematikom, filozofijom, astronomijom i prirodnim naukama. Međutim, verovatno da se o njemu ne bi znalo mnogo da iza njega nije ostao poetski opus koji sadrži preko hiljadu sačuvanih i manje-više objavljenih pesama i poema, osim mnogih pesama i delova pesama i divana koji su tokom vekova nestali. Veliki deo pronađen je u čuvenoj Fustat-genizi u predgrađu Kaira. Čudesnim putevima dospeo je i tamo nedavno otkriven deo Halevijevih rukopisa – u arhivima St. Petersburga! Veliki deo Halevijevog poetskog opusa preveden je na nekoliko jezika. Za sebe je pisao:

'Moje pero je moja harfa i moja lira;

moja biblioteka je moj vrt i moj voćnjak!'

Osim opšte, arapske i španske kulture, u Luceni, u Ješivi rabina Jichaka ben Jakova Alfasija dobio je dobro i široko jevrejsko obrazovanje. Živeo je u veoma burno doba:

Oko 1090. godine Granadu su zauzeli Mauri, severoafrička berberska plemena, koje su u 7. i 8. veku Arapi preveli u islam.

U razdoblju tzv. Rekonkviste (od 8. do 15. veka), kada su Španjolci i Portugalci vodili ratove za ponovno osvajanje vlastite zemlje od Arapa;

Za vreme Prvog krstaškog rata (1096-1099), koji je doveo do osvajanja Jerusalima.

O porodičnom životu Jehude Halevija ne zna se gotovo ništa. Ne znamo ništa o njegovim roditeljima, a supruga mu je preminula pe nego što je napustio Španiju. Imao je jednu kćerku i unuka, koji je nosio njegovo ime – Jehuda, ali mu ne znamo prezime. (Nije tačno, kako neki autori tvrde, da mu je kćerka bila udata za sina Mošea Ibn Ezre).

Kad je Jehuda Halevi navršio 50 godina, svladala ga je njegova životna čežnja, te je ostavio domovinu, grobove otaca i topli krug prijatelja. Za razliku od mnogih jevrejskih intelektualaca tog vremena, koji su težili da se udalje od novog talasa berbera iz zemalja Magreba i krenuli put Severa, Halevi je odlučio da ostvari svoj davnašnji san. Otplovio je u Aleksandriju, gde je stigao nedelju dana pred Roš ha-šana, 24. Elula / 8. septembra 1140. godine, ostao tamo oko tri meseca, a onda produžio za Kairo. Svuda je bio primljen s velikim poštovanjem i prijatelji su ga nagovarali da tamo ostane, ali je Halevija vukla čežnja za Cionom. On nigde nije video budućnost Jevreja osim u Cionu:

Između Seara i Kedara

izgubljena mi je vojska i nestala.

Oni vojuju svoje ratove,

a mi u njihovim porazima padamo i stradamo.

(Sear je zemlja u Edomu, južno od Mrtvog mora, i predstavlja hrišćanstvo, a Kedar je drugi sin Išmaila, sina Avrahama i Hagare i predstavlja islam).