JEVREJSKA KNJIŽEVNOST svakako je LITERATURA NARODA IZRAELA

[Тавита]

U Izraelu se već dvadesetak godina vode rasprave - da li se književnost koja se stvara u Izraelu na raznim jezicima može staviti pod "zajednički krov" kao "Literatura naroda Izraela", jer izvesni teoretičari književnosti smatraju da tako nešto ne postoji. Umesto primenjivanog izraza profesor Dan Miron predlaže da se koristi izraz "Jevrejske književnosti", jer dela koja treba svrstati pod zajednički naziv do te mere su različita, da se ne mogu sagledati kao jedinstvena literatura. Bavljenje ovom temom Miron je započeo osamdesetih godina prošlog veka kada je u svojoj knjizi "Ako Jerusalima ne bude bilo" objavio esej "Književnost naroda Izraela ili literatura Jevreja". Izgleda da je ova rasprava bila povod da se na Univerzitetu Bar-Ilan "Odsek za hebrejsku književnost" preimenuje u "Odeljenje za književnosti naroda Izraela", kome je pridodata i "Katedra za jezik i kulturu stvaranu na jidišu", a kasnije i "Katedra za ladino i druge jezike kojima su se služili Jevreji". Dan Miron je objavio tekst u enciklopediji "Novo vreme Jevreja" (tom 3, izdanje Ketera 2007) o sažimanju ovih književnosti na tlu Izraela.

U ovom svom tekstu Miron predstavlja istorijski tok upotrebe raznih jezika u posebnim generacijama Jevreja, dokazujući da nikada nije postojala "Jevrejska književnost", ali je u raznim istorijskim razdobljima stvarana, a početkom XX veka, nakon obimnih istraživanja promovisana iz "Jevrejske književnosti" u "Literaturu naroda Izraela". Namera da se jednim izrazom obuhvati tako širok pojam, po Mironovom mišljenju, vodi ka skraćivanju vidika i pravog sagledavanja istorijskog toka, s obzirom da hebrejska književnost i književnosti pisane na jidišu, ladinu i drugim jezicima, iako poseduju bliskost, kreću se različitim putevima i veoma se udaljuju jedna od druge, tako da se ne mogu sagledati kao jedinstvena literatura. Miron predlaže da se nanovo obavi meta-istorijsko istraživanje, kao što je to učinjeno početkom XX veka, kojim bi se obuhvatila suština, putevi i zadaci hebrejske i ostalih jevrejskih književnosti. On smatra da su prethodna istraživanja bila ideološke prirode i usmerena ka rešenju - kojim bi jezikom u budućnosti jevrejski pisci trebalo da pišu, zapravo koji bi jezik bio autentičan jevrejski hebrejski ili jidiš. Nakon Haskale, jevrejskog prosvetiteljskog pokreta kasnog XVIII veka, koji je nastao u Nemačkoj i sam Miron se zalaže za svetovno obrazovanje Jevreja, sa ciljem da se ubrza njihova akulturacija i na taj način pospeši emancipacija.

Ivrit je u Palestini, kao lokalni jezik preovladao ulicom još pre zvaničnog uspostavljanja države Izrael i postao jezik svakodnevne komunikacije. Vremenom je osvojio literarni izraz, štampu, teatar i kinematografiju. Oživeo je iz jezika Tore i uzavreo, dok je jidiš stagnirao, čak i kod onih koji su se njim služili, pa i tamo, gde je medju Jevrejima bio osnovni jezik sporazumevanja, posebno u onim zemljama gde su milioni Jevreja tokom Drugog svetskog rata stradali. Tako je kultura jidiša sačuvala akademski karakter, ali je počela da zamire u svakodnevnom životu i opstala na stazama istorije jevrejske kulture.

[Тавита]

Pitanje jedinstva jevrejske književnosti je besmisleno, jer je podeljena na različite etape koje se ne zbivaju istovremeno; različitih su žanrova, jezika itd... Stvoriti kriterije, staviti ih na isti nivo, spojiti tako različita ostvarenja u jednu celinu bilo bi teško.

Kada se govori o svetskoj literaturi u koju se uključuju "zapadne književnosti"; "Evropska književnost" - "Engleska", koja predstavlja literaturu naroda koji se služe ovim jezikom, ili "Nemačka književnost" koja podrazumeva dela koja se stvaraju u Nemačkoj, Austriji i Svajcarskoj - možemo ih, naravno, svrstati prema različitim svojstvima koja poseduju. Tema koju razmatramo veoma je stara, srednjevekovna, a istovremeno savremena i klasična. Postoje, svakako, razne mogućnosti podele. Možemo odabrati i metod po kome se smatra da "književnost", "proza" niti "poezija" ne postoje. Egzistira samo priča koja se nastavlja i pesme za koje se pišu novi stihovi. Zapravo može se ograničiti stvaralaštvo prozaista i pesnika, često po mišljenju njih samih, jer ih klasifikacija na izvestan način sputava. Istovremeno, ukoliko ne pripadaju izvesnoj "celini" značilo bi isključiti ih, što se dogadjalo sa nekim delima jevrejskih pisaca na raznim stranama sveta, što iz jezičkog ili istorijskog aspekta, pa i iz književnog i socijalnog. To može da se pripiše i "Književnosti naroda Izraela" sa istorijskog i aktuelnog aspekta.

Ali, Mironovo posmatranje stvari nije tako jednostavno. On je svestan toga šta znači jedinstvenost, a šta posebnost i inicira analizu detaljnog ispitivanja medjusobnih jezičkih veza hebrejskog, aramejskog i grčkog jezika u vreme pre i tokom srednjeg veka, vezu sa arapskim jezikom; simbiozu ivrita i jidiša krajem XIX i početkom XX veka; razmatranje dela književnika koji pišu na ova oba jezika i druge elemente koji stavljaju pod sumnju pretpostavku da "Književnost naroda Izraela" postoji i da je moguća. Miron je jasan kada kaže da nema teškoće kada je reč o jevrejskim književnostima, o jeziku i ne samo o jeziku, ali ne i kada se nastoji da se te književnosti stave pod isti krov "Izraelska književnost", a ne poricati različitost koju poseduju literature koje se pod tim nazivom podrazumevaju i ne uzimajući u obzir da se u tom okviru nalazi i književnost koja generacijama nije predstavljala govor-ni jezik, već samo pisanu reč. Čini se da se iza oštre borbe protiv sažimanja u pojam "Književnost naroda Izraela", posle svršenog čina, krije razilaženje ideja o suštinskom pitanju postojanja jevrejskog bića.

Verovatno da u razmatranju ove teme neće biti zastupljen stav da književnost nije odraz jevrejske kulture i da bez književnosti kultura može da egzistira. Prema tome, ukoliko ipak nema "Književnosti izraelskog naroda" nema ni jevrejske literature, a neće ni postojati, već se može govoriti samo o raznim kulturama Jevreja na raznim jezicima i na različitim prostorima na kojima žive. S obzirom da se celokupna kultura realizuje samo u okviru u kome dotični narod obituje, dovodi se u pitanje i egzistencija jevrejskog naroda i da li je on ikada postojao. Postoje samo etničke grupe Jevreja u raznim zemljama, a povezanost medju njima ne uništava osećanje nostalgije zbog toga ili nekog drugog povoda.

U Izraelu živi više od milion Jevreja koji govore ruski i predstavljaju jednu kulturnu enklavu i razlikuju se u mnogo čemu od ostalih Izraelaca koji govore ivrit. S druge strane, Jevreji koji žive u Rusiji i govore ruski ili oni koji žive u Americi, recimo, i služe se engleskim jezikom, pripadaju istom, jevrejskom narodu i zajedničkoj kulturi. Sem toga, jevrejske porodice u drugim zemljama, čiji pripadnici govore na španskom, francuskom ili hebrejskom jeziku, razlikuju se po mnogo čemu od izraelskih, čiji je jezik hebrejski, ali i pored toga čine jedan narod i istu kulturu. Sem toga, američko jevrejstvo pripada raznim jevrejskim narodima, američkom, čiji je govorni jezik engleski, ruskom, čiji je jezik ruski i izraelskom koji govore ivrit, ali ima i drugih, da ih sve ne navodimo. Ovakva postavka je, razume se, legitimna, prihvaćena u svetu.

[Тавита]

U Americi se danas, u mnogim oblastima, ovo pitanje posmatra kao post factum i već dobija naučno objašnjenje, izmedju ostalog, u knjigama Karin Aviv i Davida Snira u njihovoj zajedničkoj knjizi "Kraj jevrejske dijaspore", objavljene 2005. godine. Ovi autori odbacuju prevashodni značaj religijske pripadnosti i smatraju nacionalnu identifikaciju pluralističkom iz više aspekata. Po njihovom mišljenju samo čovek lično može da odredi svoju nacionalnost. Činjenica je da sada mnogi Jevreji sebe smatraju pripadnicima naroda zemlje u kojoj žive. Država Izrael nije centar jevrejskog sveta i ne protivi se jevrejskim zajednicama u drugim državama. Izrael je samo jedna od zemalja u kojima obituju. "Jevreji su ljudi mnogih kultura koji sebe vide u raznim državama i hodaju beskrajnim putevima stvaralaštva, izražavajući suštinu svog bića da, gde god bili, u svojoj će kući živeti kao Jevreji", zaključuju Aviv i Snir. Nije reč o modernoj zajednici. Takav stav bio je zastupljen i u vreme Haskale u centralnoj Evropi, ali ne i u Izraelu, u sredini koja sebe naziva "Knanskom".

Ovo društvo intelektualaca koje je osnovao pesnik Jonatan Ratoš četrdesetih godina prošlog veka, kada država još nije bila uspostavljena, imenovalo je "naciju Ivrita" i ne priznaje one Jevreje koji žive u dijaspori, bez obzira što su jevrejske vere, a ni sebe ne identifikuje kao narod jevrejske vere. S druge strane "Novi Jevreji" u Americi i članovi mnogih jevrejskih zajednica u svetu smatraju Izrael centrom svetskog jevrejstva bez obzira kakav odnos prema njima zauzimaju Knanci.

Medjutim, Aviv i Snir ne smatraju, kao Haskalovci i Knanci, da je došao kraj postojanja Jevrejina kao nacionalnog bića, već da putovanjem i studiranjem treba da se razvija spona izmedju jevrejskih zajednica, kakva već postoji izmedju Jevreja u rasejanju i onih koji žive u Izraelu, što je bila i osnovna ideja cionizma, od koje se ni danas ne odustaje. Steta je samo što zagovornici ovog legitimnog stava ne odustaju od činjenice da i u svetu žive Jevreji kao etnos. Po njima kontakti ne čine jedan narod. Jedini odgovor na to pitanje mogao bi da bude svetovno tumačenje, zapravo - jevrejska kultura koja se neguje širom sveta i prožima medju svim jevrejskim zajednicama. Ukoliko jevrejska kultura ne postoji, a ona je očigledna prema mišljenju ova dva autora kao i Dana Mirona, jevrejski narod neće opstati i neće ga više biti. Oni predlažu da se nastave i jačaju kulturne veze Jevreja u svetu i da se njihovi stavovi o osnovnim pogledima, kada je reč o nacionalnom opredeljenju, usklade. Jevrejske teme i knjige koje se u literaturi stvaraju u raznim prostorima treba promovisati u zajednička dela, ali tako da se može sagledati i njihova posebnost, kako bi se uočila originalnost.

Medjutim, i pored toga ne može biti reči o "književnosti izraelskog naroda", mada je sasvim izvesno da postoji jevrejska kultura. Mirona, kao i Aviva i Snira, brine da li će takav zaključak provocirati da jevrejski narod zapravo ne postoji.

Time što Miron upotrebljava tu i tamo izraz "jevrejska kultura" njemu nije neophodno i postojanje jevrejskog naroda. On se zadovoljava odbijanjem mogućnosti da u jevrejskim književnostima sagleda dela iz pera Jevreja - što predstavlja njihovu literaturu, ali ne i iz aspekta zajedničkog "krova" koji obeležava njihove nejasne granice na svim stazama jevrejske kulture.

Po mom mišljenju, suština jevrejske kulture i slab okvir koji je povezuje ili "krov" nad različitim jevrejskim kulturama čini kontekst postojanja Jevreja i proklamuje njihov opstanak u širokom smislu te reči i obliku koji može da se ispituje i produbljuje. Medjutim, postojanje Jevreja ogleda se u kulturi, ali i ne samo u tom vidu. Da je tako mogli bismo da se pitamo - ne krećemo li se u zatvorenom krugu? U stvari, postojanje Jevreja i jevrejske kulture dva su lica istog bića. Proklamovanje postojanja Jevreja čin je kulture i nastavak njihovog bivstvovanja oblik je stvaralaštva u oblasti kulture. Prema tome, nije otkriće "postojanje" shvaćeno kao opravdanje pripadanja raznim prostorima, tako da se može prihvatiti i "Književnost naroda Izraela".

[Тавита]

(Dr Jedidija Jichaki je profesor Univerziteta Bar Ilan u Tel Avivu)

Prevela Ana Šomlo, Književnost br. 4 /2008 http://www.elmundosefarad.eu/wiki/wiki/index.php?title=JEVREJSKA_KNJI%C5%BDEVNOST_svakako_je_LITERATURA_NARODA_IZRAELA

[Тавита]

U 12. i 13. veku jevrejsku nauku, filozofiju i književnost učinili su pristupačnom i 'svojinom' Izraela prevodeći je sa arapskog na hebrejski - uglavnom članovi porodice Ibn Tibon: Jehuda, njegov sin Šmuel i unuk David, kao i Šmuelov zet Jakov Anatoli, ali ne samo oni. Ponekad je neko delo prevođeno više puta, kao na primer Rambamov 'Vodič zalutalih', koje su preveli i Šmuel Ibn Tibon i Jehuda Alharizi, a često je dolazilo do oštrih polemika među prevodiocima o tome čiji je prevod adekvatniji.

Jehuda ben Šaul Ibn Tibon (Granada ~1120-Lunel 1190) napustio je 1150. godine Španiju i nastanio se u Lunelu, gde je služio kao lekar. Na molbu Mešulama bar Jakova počeo je da prevodi na hebrejski tekstove jevrejskih autora pisanih na arapskom jeziku.

Među prvima, 1161. godine, bio je prevod moralno-filozofskog dela 'Hovot haLevavot' (Dužnosti srca) Bahije ben Josefa Ibn Pakude (v.) iz Saragose. Jehuda Ibn Tibon je sa arapskog na hebrejski između ostalih preveo i sledeća dela: Jehuda Halevi: 'Sefer haKuzari'; Šlomo Ibn Gabirol – Avicebron (v.): 'Mivhar haPninim' (Izbor bisera), antologija aforizama o ljudskim osobinama i 'Tikun midot haNefeš' (Kompilacija duha); Jona Ibn Džanah (v.): 'Sefer haRikma' (Knjiga vezenih ukrasa), traktat o strukturi jezika i hebrejski rečnik 'Sefer haŠorašim' (Knjiga korena reči).

Jehuda Ibn Tibon napisao je i nekoliko originalnih dela, između ostalih: 'Mihtav le'Ašer ben Mešulam' (Pismo Ašeru sinu Mešulama), 'Sod Cahut haLašon' (Tajna čistoće jezika) i 'Cavaa' ili 'Musar Av' (Testament ili Očev moral).

[Тавита]

Šmuel ben Jehuda Ibn Tibon (Lunel ~1160-Marselj ~1230) i sin mu David nastavili su delo oca/dede. Oni ne samo što su se posvetili prevodima Rambamovih dela, već su uzeli aktivno učešće u odbrani Rambama od mnogih napada konzervativnih snaga. Pored mnogobrojnih prevoda sa arapskog i grčkog na hebrejski (između ostalog prevod Aristotelove knjige 'Otot haŠamajim' - 'Nebeski znaci'), Šmuel Ibn Tibon napisao je i niz originalnih radova, između ostalih: 'Sefer haRefua' (Medicinska knjiga), komentar na Galenovu knjigu 'Ars parva'; 'Peruš šel Šir haŠirim' (Komentar 'Pesme nad pesmama'); 'Beur leSefer haKohelet' (Objašnjenje ‘Knjige propovednika')...

[Тавита]

Jakov ben Aba Mari Anatoli (~1194-1256) bio je zet i učenik Šmuela Ibn Tibona. On je prvi koji je ikada sa arapskog na neki stran jezik preveo delo Ibn Rušda – Averoesa (pravo mu je ime bilo Abdel Vahab el-Meseri), čuvenog arapskog filozofa, teologa, pravnika, čoveka od pera, koga su u Srednjem veku upoređivali sa Aristotelom. Radi se o prevodu na hebrejski. (Zanimljivo je da je jedan drugi Jevrejin, Avraham de Balmes 1523. godine preveo Averoesa sa arapskog na latinski). Anatolija je imperator Fridrih II (vladao 1212-1250) pozvao da napusti Provansu i da se nastani u Napulju, gde je dobijao i neku vrstu stipendije. Tamo se bavio prevodima filozofskih i astronomskih dela sa arapskog na hebrejski. Napisao je 'Melamed haTalmidim' (Učitelj učenika) u stilu Rambamovih alegorijsko-filozofskih komentara. To delo štampano je u Liku 1866. godine. * Osim ovih najpoznatijih prevodilaca, ne može se zapostaviti prevodilačko delo i sledećih: Jehuda ben Šlomo Alharizi (v.), Avraham Bar Hija (v.), Moše ben Šmuel Ibn Gikatila (v.), Josef Kimhi (1105-1170), Avraham ben Meir Ibn Ezra (v.) (~ 1090- ~ 1165), Jakov Ben Elazar...

[Тавита]

Moše ben Šmuel Hakoen Ibn Gikatila rođen je u Kordovi drugom polovinom 11. veka; dugo vremena živeo je u Saragosi. Bavio se tumačenjem biblijskog štiva, napisao je važne knjige o hebrejskoj gramatici i bio je pesnik. Izgleda da je bio prvi koji je prevodio naučne knjige sa arapskog na hebrejski. Gotovo sva njegova dela su izgubljena, ali njegovi savremenici ga veoma često pominju. Moše Ibn Ezra (v.) u svome delu 'Širat Israel' navodi ga kao jednog od najboljih pesnika na arapskom i hebrejskom jeziku. Sačuvano je samo oko desetak njegovih pesama.

Avraham bar Hija (1060-1136) rođen je u Barceloni. Na hebrejskom jeziku napisao je više dela iz raznih oblasti i prvi je koji je upotrebljavao stručne hebrejske izraze u svojim delima o geologiji, matematici, filozofiji, astrologiji, optici, muzici... Njegovi sledbenici obilno su se služili njegovom terminologijom. Većina njegovih dela izgubljena je (ili zasad nije pronađena), ali su kasnije štampane četiri njegove knjige: 'Curat haArec' (Forma zemlje) 'Sefer haIbur' (Knjiga o prestupnim godinama), 'Hibur haMešiha vehaTišboret' (O privlačenju i slomu), delo koje je omogućilo uvođenje i upoznavanje trigonometrije (koja ima neposrednu primenu u geodeziji, nautici, astronomiji i sl.) u zapadne zemlje. Njegova knjiga o astronomiji 'Hohmat haHizajon' (Mudrost vizije) je veoma važan doprinos kalendarskom računanju. Prevodio je i na latinski arapske naučne knjige i time doprineo razvoju hrišćanske srednjovekovne nauke.

Jehuda ben Šlomo Alharizi (Toledo ~1165- ~1236), pesnik i plodan prevodilac, zauzima važno mesto u hebrejskoj srednjovekovnoj književnosti. Najpoznatija mu je zbirka 'Tahkemoni' (Mudrost), pisana rimovanom prozom, pisana prilikom njegovih putovanja po Evropi i istočnim zemljama. Knjiga je štampana prvi put 1540. godine u Istanbulu. Sadrži oko 50 makama, književnog stila koji je Alharizi prihvatio i uveo u jevrejsku poeziju pod uticajem arapske književnosti, posebno pod uticajem arapskog pesnika iz Basre Al-Haririja (1054-1122) - vidi 'Itielove sveske'. Važnost ovog dela je ne samo u poetskoj vrednosti, već i kulturno-istorijska, jer je zapisivao imena jevrejskih lidera u zajednicama koje je posećivao (putovao je gotovo istim putevima kojima i Benjamin iz Tudele (v.) 50 godina ranije i kao Marko Polo mnogo kasnije), ali naročito zato što je beležio svoje mišljenje o hebrejskim pesnicima - njegovim savremenicima. Odlikuje se lakim, često podrugljivim i duhovitim stilom i po raznovrsnosti tema koje je obrađivao. Objavio je i 'Sefer haAnak' (Ogromnu knjigu), zbirku kraćih pesama, čije je rimovanje svojevrsno.

[Тавита]

Hisdaj ben Jichak Ibn Šaprut (Haen ~915-Kordova ~970) lekar, književnik, lingvist, prevodilac, naučnik, političar, ratnik. Vladao je hebrejskim, arapskim, latinskim i drugim jezicima. Bio je savetnik i lekar na dvoru halife Abd el-Rahmana III i često je bio prevodilac između dvora i državnika i ambasadora iz zemalja hrišćanske Evrope. Njegove diplomatske sposobnosti dovele su do zbližavanja Halifata sa Leonom i Navarom, a njegovom zaslugom izbegnut je sukob sa nemačkom Imperijom. Njegovim posredovanjem sklopljen je ugovor o prijateljstvu između Halifata i Vizantijskog carstva, kojom prilikom je vizantijski car poklonio halifi jedno važno medicinsko naučno delo, koje je jedan kaluđer preveo sa grčkog na latinski, a Ibn Šaprut ga preveo sa latinskog na arapski. I kao što je svoje mnogobrojne sposobnosti stavio u službu halife, tako nije zaboravio ni svoju zajednicu, koja ga je izabrala za svoga predstavnika. Kao iskusni državnik, Ibn Šaprut je bio ubeđen da bi samo sopstvena država bila dobro rešenje za jevrejstvo. Sa sinom Saadje Gaona vodio je pismenu prepisku i tako saznao o prilikama svoje braće u Vaviloniji, te je jevrejskim ustanovama i ješivama u Suri, Nahardei i Pompediti slao bogate darove, kojima im je omogućio njihovu kulturnu i prosvetnu delatnost. Oko 940. godine ješive u Vaviloniji poslale su u severnu Afriku i južnu Evropu četiri rabina da sakupljaju priloge. Među njima je bio i rabin Moše ben Hanoh (umro oko 960. godine). Međutim, pali su u ruke Maura, koji su ih odveli u Kordovu i zahtevali otkup za njih. Ibn Šaprut ne samo što je otkupio Mošea ben Hanoha, već mu je dao u dužnost da osnuje i vodi Ješivu u Kordovi ('Talmudsku akademiju'). Tu dužnost preuzeo je posle očeve smrti Hanoh ben Moše (umro oko 1025. godine).

U stvari, Hisdaj Ibn Šaprut nasledio je sklonosti prema jevrejskoj nauci od oca Jichaka Ibn Šapruta, koji je bio u vezi sa Dunašom Ibn Tamimom, ličnim prijateljem halifa u Kajruanu (Tunis), naučnikom koji je pisao medicinska i astrološka, ali prvenstveno gramatička dela. On je u Kordovu pozvao filologe Menahema Ibn Saruka (v.) i Dunaša Ibn Labrata (v.), poznate po njihovim raspravama o korenima reči i gramatici hebrejskog jezika. Hisdaj ih je prihvatio i postao im mecena, čime je mnogo učinio za popularizaciju hebrejskog. Hisdaj Ibn Šaprut se i sam bavio prevodima (sa grčkog je na arapski preveo naučnu knjigu o botanici), ali ono po čemu je verovatno najpoznatiji bilo je pismo koje je u njegovo ime Menahem Ibn Saruk napisao Josefu, jedanaestom i poslednjem jevrejskom hazarskom kralju. Ibn Šaprut je sanjao da ujedini snage halifata u Španiji sa hazarskom vojnom snagom, kako bi oslobodio Jerusalim od krstaša. Njegovi planovi su propali kada su Rusi uništili Hazarsko kraljevstvo. Kopije prepiske između Josefa i Ibn Šapruta čuvane su u arhivama sinagoga u Španiji.

Menahem ben Jakov Ibn Saruk (910-970) rođen je u Tortozi, ali ga je kasnije u Kordovu pozvao Jichak Ibn Šaprut, a njegov sin Hisdaj je Ibn Saruka postavio za svog ličnog sekretara. Bio je gramatičar, leksikograf i pesnik. Menahem Ibn Saruk sastavio je za Hisdaja Ibn Šapruta čuveno pismo, koje je ovaj uputio Josefu, kralju Hazara. Pošto su dotada biblijski rečnici bili pisani na arapskom pa prevođeni na hebrejski jezik, Hisdaj Ibn Šaprut je podsticao i bodrio Ibn Saruka da sastavi prvi hebrejski biblijski rečnik, što je ovaj i učinio oko 955. godine, pod naslovom 'Mahberet' (Sveska). U svoj rad on je uneo prilično odstupanja od dotadašnjeg fonetskog prilaza derivacije sličnih arapskih i aramejskih reči i pojmova, čime je izazvao prilično kritike savremenika, pre svega Dunaša Ibn Labrata (v.), dok se na njegovoj strani našao Jehuda ben David Ibn Hajudž (v.).

[Тавита]

Dunaš Halevi Ibn Labrat (~920-990) iz Feza, filolog i pesnik. Jedno vreme boravio je u Bagdadu, kasnije se doselio u Kordovu. Prvi je (ili među prvim) jevrejskim pesnicima koji je u hebrejsku poeziju uveo arapsku metriku. Međutim ono čime se 'proslavio' bio je njegov sukob sa kolegom Menahemom Ibn Sarukom u vezi Sarukove knjige 'Mahberet' (Sveska), o čemu znamo iz njegove 'Knjige odgovora Dunaša Ibn Labrata'. Njihova polemika bila je plodna i doprinela je razvoju hebrejske gramatike. Ibn Labrat je knjigu posvetio svom dobrotvoru Hisdaju Ibn Šaprutu, u čiju čast je u predgovoru napisao pesmu-pohvalnicu. Od njegovog poetskog opusa sačuvano je oko 300 strofa. Ovde donosimo jednu od njegovih sačuvanih pesama.

I reče: 'Ne spavaj!'

I reče: Ne spavaj! Pij staro vino

s mirtom i ljiljanom, s kanom i alojom

u voćnjaku narova, palmi i vinove loze,

punom divnih biljki i tamariski

uz žamor izvora i buku lutnje,

uz glas pevača i melodiju lire i flaute.

Tamo je svako stablo visoko, grane su pune plodova,

a međ lišćem trepere krila ptica.

Golub jeca milozvučno, golubica mu odgovara,

a grlica guguće kao od trske svirala.

Ležaćemo okruženi cvetnom prostirkom ljiljana,

pustićeme da odlete jad i patnje

na krilima pesama-slavopojkama,

a mi ćemo lakomo gutati poslastice i piti iz punog krčaga,

ponašaćemo se kao divovi.

Namazaćemo se miomirisnim uljem i prokaditi tamnjanom aloje

pre nego što nas stigne sudnji dan i zla kob nas zarobi...

[Тавита]

Jehuda ben David Ibn Hajudž (940-1010), rođen je u Fesu, Maroko. Živeo je i radio u Kordovi. Smatra se najznačajnijim gramatičarem, koji je definisao tzv. triliteralni koren hebrejskih reči (trojaku, trostranu osnovu od tri suglasnika) i time postavio naučnu bazu za studije hebrejskog jezika. Njegovo odlično poznavanje arapskog jezika omogućilo mu je plodan rad na uporednoj književnosti. Jedan od njegovih učenika i sledbenika bio je Šmuel Ibn Nagrela Ha-Nagid (v.), a Avraham ben Meir Ibn Ezra (v.) nazvao ga je najvećim jevrejskim gramatičarem. Kada je Kordova pala u ruke Berbera, Hajudž je – kao i mnogi drugi poznati članovi jevrejske zajednice – izbegao iz grada i živeo u Murciji i Valenciji. Kasnije se vratio u Kordovu, gde je i preminuo. Napisao je nekoliko dela filološke sadržine – o nalaženju korena reči, o interpunkciji, o pravilnom izgovoru i slično.

[Тавита]

Jona Ibn Džanah - Abu el Valid Marvan (Kordova ~990- Saragosa ~1050), učenik Menahema Ibn Saruka, delovao je u Saragosi. Bio je lekar i pisac medicinskih dela, ali je njegovo specijalno polje bila jevrejska filologija i gramatika. Napisao je 'Sefer haRikma' (Knjiga vezenih ukrasa), traktat o strukturi jezika i docnije svoj odličan hebrejski rečnik 'Sefer haŠorašim' (Knjiga korenja). Oba ova dela, prvobitno napisana na arapskom, preveo je docnije na hebrejski Jehuda Ibn Tibon.

[Тавита]

Šmuel Halevi ben Josef Ibn Nagrela – 'Šmuel Hanagid' (Kordova ~990-Granada 1055), državnik, ratnik, filolog, pesnik, mecena jevrejskih naučnika i pesnika. Kao o mnogim velikanima toga doba i o Ibn Nagreli je ostalo dosta legendi. Zna se da je u Kordovi učio u Ješivi rabina Mošea ben Hanoha. Govorio je hebrejski, arapski, španski kastiljanski i latinski, poznavao Stari i Novi zavet i Koran i imao krasan rukopis. Posle pada Kordove i prvog masakra Jevreja u tom gradu, Šmuel Hanagid bio je prinuđen da pobegne u Malagu, berbersku provinciju Granade, gde se bavio filologijom, ali se od toga nije moglo živeti, te je trgovao začinima. Njegova trgovina je bila pored palate Abu Kasema Ibn el-Arefa, vezira granadskog kralja Habusa. Pošto je bio umetnik arapske kaligrafije, mnogi su često dolazili njemu da im nešto napiše. Jedan od tih rukopisa dospeo je u ruke vezira, koji se oduševio krasnopisom i stilom sastava, te je pozvao Šmuela i 1025. godine postavio ga za svog pisara.

Dve godine kasnije, posle smrti Ibn el-Arefa, kralj Habus ga je postavio za vezira i vojskovođu, a jevrejska verska zajednica izabrala ga je za svog poglavara - 'nagida'. I posle Habusove smrti, pod Badisom, Habusovim sinom i novim kraljem, Hanagid je zadržao svoj položaj. Najviše vojnih okršaja vodio je Hanagid protiv muslimanske kraljevine u Sevilji. I pored mnogih visokih položaja koje je zauzimao, uvek je našao vremena i za gramatiku (napisao je više gramatičkih sastava) i za poeziju. On je utro put nizu jevrejskih pesnika savremenika i bio je mecena mnogih, među njima i Ibn Gabirola. Smelo i odvažno uveo je u hebrejsku literaturu pesme profanih ('bogohulnih') sadržina i karaktera, iako ta tematika nije baš bila u skladu s 'učenjem jevrejskog morala'. Takvu svetovnu poeziju su Arapi negovali još od pre-islamskog perioda. Time se Hanagid približio svojim arapskim kolegama, ali je istovremeno od njih trpeo od osećanja zavisti i rivalstva. Ovde donosimo deo rimovane poruke, koju je Šmuel Hanagid uputio svome sinu Josefu sa fronta, prilikom opsade Lorke:

</poem>

Poslah golubicu-vesnika, iako ne ume da govori, sa prikačenim joj za krilo malim pismom slatkim kao šafranova vodica, s mirisom tamnjana. Ali kad se uzdigne da poleti poslaću još jednu, tako da ako prva naiđe na kopca, padne mu u zamku i ne stigne na cilj, ona će druga stići u Josefov dom, zagugutaće sa krova i kad se spusti na ruke njegove on će se veseliti kao na pticu pevačicu. Raširiće joj krila, i uzeće i pročitaće pismo...

O samom ratu Šmuel je imao veoma određeno mišljenje, koje je izrazio i u pesmi:

Rat u početku liči na divnu devojku, s kojom bi svi želeli da plešu, ali na kraju uvide da je to odvratna veštica od koje svi bolno nariču i plaču.

Veoma je popularna bila (i ostala) njegova 'vinska pesma' 'Mrtav je mesec Av':

Mrtav je mesec Av, mrtav je i Elul, sa njima su i njihove vrućine pošle i prošle; poveli su sobom i mesec Tišri i tako su umrla sva tri. Hladni su dani došli, zarumenilo se mlado vino i u bačvi se smirilo. Zato, prijatelju, okruži me društvom i svaki čovek neka čini šta je naumio. Posmatrajte oblake kako se izlivaju, slušajte nebesku grmljavinu i gledajte mraz zemlje i jezičke vatre kako se uzdižu jedan iznad drugog. Ustajte, popijte čašu vina, pa onda opet pijte iz vrča, pijte danju i noću...

Njegova kratka pesma 'Snaga pera' pokazuje njegovo shvatanje poezije:

Ljudska mudrost je na vrhu njegovog pera, njegov razum je u njegovom pisanju. Njegovo pero može ga uzdići do položaja kad njegovo žezlo odgovara kraljevskom.

[Тавита]

Josef Ibn Nagrela, sin Šmuela Hanagida, bio je veoma obrazovan i veliki zaštitnik nauke. Posle očeve smrti 1055. godine nasledio je sve njegove funkcije, između ostalog bio je vezir Badisa (1038-1073), sina berberskog vladara Habusa. On je u svome domu u Granadi ugostio izbeglice iz Pompedite, između ostalih i poslednjeg 'gaona' Hezkiju. U to vreme je vladala stalna napetost između Berbera i lokalnog arapskog stanovništva, koja je dovela i do građanskog rata. Josef se trudio da ublaži konflikt između dva tabora i da spreči napade na lokalne Arape. Abu Ishak el-Alviri, Badisov berberski savetnik, koji je u Josefu video prepreku za lični uspon, optužio ga je ne samo da dovodi 'nevernike' na visoke položaje, već i da je pokušao da preda Granadu susednom vladaru. Najzad je i Badis poverovao u te priče i naredio da se Josef ubije i obesi u centru grada. Bilo je to je 30. decembra 1066. godine. U masakru koji je usledio ubijeno je oko 1.500 Jevreja (neki tvrde 1.500 jevrejskih porodica), uključujući Josefovu suprugu i sina. Malobrojni preživeli prognani su iz grada i većina ih je našla utočište u Sevilji. (Nekoliko godina kasnije Jevreji su ponovo primljeni u Granadu).

[Тавита]

Jichak ben Jakov Alfasi – RIF (1013-1103) rodio se i školovao u Kajruanu, jevrejskom intelektualnom centru u istočnom Tunisu, kasnije prešao u Fez, Maroko, pa mu otuda i naziv 'Al-Fasi' (iz Feza). Kao jedan od najvećih znalaca jevrejskih zakona, smatra se čovekom koji je bio most između stare talmudske škole u Vaviloniji i jevrejskih zajednica u severnoj Africi i Andaluziji. Napisao je knjigu 'Sefer haHalahot' (Knjigu zakona), u kojoj je sažeo i objasnio Talmud, te ga time približio i širim masama. Ta njegova knjiga postala je poznata kao 'Minijaturni Talmud'. Mnogo kasnije Rambam je nazvao to delo 'Cvet celokupne post-Talmudske rabinske literature', a kada je bio napadan zbog svoje podrške Alfasijevom shvatanju, on je izjavio da je u tom monumentalnom delu teško pronaći više od deset grešaka. Godine 1088. Alfasija je neko oklevetao pred vlastima, te je u svojoj 75. godini izbegao u Španiju. Kratko vreme boravio je u Kordovi, a onda prešao u Lucenu, poznati centar jevrejske kulture, gde je došao na mesto preminulog Jichaka Ibn Gajata, upravnika tamošnje visoke Ješive, zvane 'Lucenska akademija', poznatog jevrejskog evropskog centra u koji su upućivana pitanja i slati odgovori (literatura zvana 'Response'). Među mnogobrojne Alfasijeve učenike spadaju Moše Ibn Ezra i Jehuda Halevi, koji je zapisao: «Tvoje reči morali su slušati i najbolji, tvojim znanjem morali su se svi okrepiti.» U Luceni je Alfasi delovao 14 godina, do kraja života. Pred smrt predao je svoju dužnost rabinu Josefu Ibn Migašu.