Jump to content

Црква која не дозвољава различитост мишљења није Црква већ инквизиција


Препоручена порука

Проблем је много жешћи него што се чини.

Овде је реч о немогућности односна од стране оних који проповедају односност.

Све што ремети калуп постаје непријатељ број један.

Такви су и левичари и десничари а нико није спреман на парадоксалност јединства различитости.

Проблем се усложњава јер се налази на једном таквом осетљивом месту као што је Црква или институционализам Цркве.

По том синдрому мораш да будеш део гета уместо да будеш члан Цркве који има једнака права и одговорност своје службе.

Зато оно "да већи служи мањему" постаје права псеудосаборна фарса јер је више него очито да је мањи потчињен да не "каља углед" који је неко други изградио а да та слика нема ону вредност каква се пласира.

Деградирајуће је да ако имаш другачије мишљење о нечему постане камен спотицања за веће инстанце јер ниси непријатељ Цркве а биваш селектован као онај "ко прави проблеме".

 

Ajde da pricamo o resenju, imas li sta da predlozis kao resenje? Ja sam gore izneo jednu od mogucnosti...

"Ви морате упознати земаљско да би сте га волели, а Божанско се мора волети да би се упознало." Паскал "Свако искључиво логичко размишљање је застрашујуће: без живота је и без плода. Рационална и логична особа се тешко каје." Шмеман "Always remember - your focus determines your reality." Qui-Gon Jinn

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 months later...
  • Одговори 41
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Прво ко је тај неко ко не дозвољава мишљење? Кад кажеш Црква, онда то није исто што и епоископ ако индивидуа, појединац нити је његов ауторитет пер се. Дакле, проблем је стање свести, рекао бих патолошке, епископа према Цркви као заједници, где она за њих то у главном није. Већ више потчињени мање или више поданици и ако је могуће његовом грандиозношћу удивљени народ.

Код нас је управо то присутно. А присутно је и стање страха, еснафски и непотистички аршини и мањак интересовања за теологију у њеном подвижничко-литургијском изразу који је конкретан и делотворан. Тј. нема таквог живљења или су ретки који тако живе, а можда је мало више оних који се труде, али су дебела мањина. Дакле у питању је живљење догмата, литургије, подвига, речју живљење непосредног искуства и доживљаја вере.

РЕшење...хммм! Не знам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Eto, Lameh, sam si podvukao ono sto sam hteo da kazem.

Resenje?

Radjanje revolucije u nutrini. Drugacije ne moze.

Osim ako ne iskopas sebi grob.

Bar dok Hristos ne dodje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Под нутрином подразумеваш појединца или целу заједницу - СПЦ? С тим да сад не будем схваћен погрешно, мислим на стање које је присутно готово у свим епархијама, парохијама СПЦ; па под тим именујем све џумле.

 

Можда решење и јесте копање гроба себи. Не дословно и не из очаја него из крајњег предавања Богу, пренебрегавања сваког пијетистичког институционализма и тежње да било како осим урањањем у потпуну анонимност доприносиш Цркви.

Можда је проблем и у томе што смо сви запахнути, и удишемо га пуним плућима, протестанско-западним активизмом који ипак носи у себи сујету. Овде мислим на лаике, на поједине свештенике и монахе. Епископи су у главном изгубљени случај. Већина. Они се микс турских ага и бегова и комунистичких функционера(јагњећих бригада).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Lameh, ajd ti lepo kod mene u administraciju, vidim da se dovoljno razumemo.

https://www.facebook.com/ZapisiIzNistine

Javi se na pp.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Код мене је то без проблема јер се више и не упуштам у неискрене односе, и задовољан сам клиром и људима са којима се дружим.

 

Је л' се може тако?

Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...