Благодат Духа Светога

[vessna]

Isto kao Meda I Zika.Obicno za vreme Liturgije,ponekad u toku molitve,kod kuce.Mislim da mi je u tesno grudima od navale osecanja,nekad krenu suze,ali to nisu suze od zalosti,nego,onako,kao da se radost preliva,izvire negde iz dubine duse.I tih nekoliko minuta svuda oko mene je samo radost.Kazem radost,jer nemam neku drugu rec,tesko je uopste opisati.

[Александар Милојков]

Кад год се пробудим жив, ја знам да је то због Живототворног Духа. Кад год се причестим на Литургији, ја знам да сам у себе примио Тело и Крв Господњу, дејством Живототворног и Христооприсутњавајућег Духа.

Кад год осетим радост, ја знам да се радујем због Духа Утешитеља.

Зато му и кличем:

Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине!

[Огњен]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

[Милан Меденица :)]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

слажем се да није емоција у питању, већ практично и физички осећај и умни и осећај испуњености и задовољства, али не и само насладом духовне природе већ и утешног смирења у прихватњу реалности онакве каква јесте, не и онакве какве би ми желели да буде.

у непосредном смислу осећај примања радости а не осећај радости који извире из нас.

зато и каже Господ да је у питању Живот, а не трен. низ неиспрекидан тренутака у којима обитавамо непрекидно, а не кратко сазнајно искуство.

нажалост, све док га сами не прекинемо грешком и силаском са Пута.

онда више не живимо у Истини, већ у илузији.

[Милан Меденица :)]

што се тога тиче, види се по духу, делима или самог начина приче да ли је човек прелешћен и опијен, или стамен и духом жив са жеравицом у очима, просто тако нешто пише на челу, сем тога што се људи и око таквог осећају као мољци уз светионик, не недостојни, већ напротив радосни.

некако су људи у прелести без кичме или утврде у знању и појму, с тим што их перцепирам као да су мутни ликови, као кад неко има тешку диоптрију па их тек назире, али не може да их фокусира ...

људи који као нуклеарне електране шире позитиван електрицитет око себе и дух утехе и задовољства које изазивају да се други око њега покрену, дефинитивно није у прелести, ако је таквог духа, не причам о мотивисању кроз грехе.

такав и шири васкршњу радост и смирење, утеху и смирење души.

никад хистерију или бол, то су за мене одрази тешких греха.

Да, интуитивно се сваки човек може "прокљувити" какав је као личност. Чак и малој деци није потребно знање да то региструју - могу да осете. Па опет и неко ко здраво зрачи може такво "емитовање" да рефлектује на друге као "атак" јер онај други не идентификује радост као радост него радост као жалост. Има доста људи који су заиста "изнад прелести" али да њега самог виде као да је у прелести па га једни толеришу јер мисле да је луд и шаљив а други, навинути на конвенционална устезања и крутости у поимању га виде као непријатеља број један.

Свакако јасно сагледаваш ствари...

и не само интуитивно, већ се очитава на лицу, бићу, покретима, једном ко то ЈЕДНОМ буде видео и схватио, биће му непогрешив лични светионик где, и самим тим како да стигне дотле.

немојте да мислите да нико од нас није услишен такве светиње, напротив!

имамо свето причешће, имамо Библију, имамо све потребне информације, само сами себе спречавамо у томе свесно или несвесно не желећи заиста искрено.

као упутство, што би рекао Жељко, довољно детаљно да буде кристално јасно, а довољно широко да никоме не буде угрожена слобода и избор.

то што неко други радост перцепира као атак је зато што је сасвим супротног хтења у том трену и практично обитава у греху, то јест болу, и покушава да га пренесе на другог, а овај одбијајући да га подели са таквом палом душом му не наноси бол већ животом из њега истерује смрт.

то што се онај толико чврсто држи за такво сидро на дну мора и жели свесно или несвесно да умре у том трену, није одговорност и дело оног који му жели добро, већ својевољност и предаја слободне воље оног који обитава у смрти.

свакако је грех онога који га чини, а не оног који обитава у благодати.

живот је толико лаган процес да сам Господ обећава и сведочи такво нешто - лак је мој крст.

болно је сазнање да смо смртни и да се свесно својим делом удаљавамо од Живота, јер смо саздани од Живота а не од смрти.

нама је свака смрт крајње болна, како душевно, тако духовно, тако и физички, јер смо део свих и они нас и осећамо свакога понаособ и целокупну креацију укупно.

замислимо да је такво осећање укус, зар нема свака биљка или твар свој укус?

наравно да има, али има оних који не можемо да перцепирамо јер нисмо прилагођени физички за тако нешто.

а ми што више постимо, молимо се и причешћујемо и на тај чистимо и правимо истанчанији укус за све и раздвајамо појединачне укусе, моћи ћемо више да перцепирамо.

не може се човеку објашњавати укус, мора сам да га проба, а онда и стално ново да осећа и стално нешто муља по устима да би га развио до смрти што јаче боље више, а Господ добри ће остало надоместити по нашим искреним жељама иако смо били слаби, немарни или у страху да пожелимо још више.

ево ја сам се молио само за мог оца да се крсти, или његову жену или њихово дете. и нисам смео ни да помислим, и размишљао сам да је заиста превише да молим за све троје, па кога ми услиши.

а знао сам у себи да патим гурајући Бога у калуп мојег поимања, зато што одвајам једно око од другог и бирам између њих.

а Он је у љубави и милости својој све троје на исти дан, многима на васкршње сведочење и радост услишио крштење.

и не мени, не светитељима који су очигледно за мој појам учествовали током времена мојег мољења, не ни присутнима на сведочење за љубав, него управо тим душама које су Га познале тај дан и исповедиле пред свима на крштењу и на отпуштење греха и примање у заједницу Живих.

и дао нам свима могућност да заувек останемо у радости те Заједнице путем светог причешћа.

извињавам се за логореичност  :cheesy:

[Милан Меденица :)]

Рекао бих да једна од последица не разликовања духовног од душевног може наћи у самоиспитивању.

Питање: Да ли некад уместо хришћанске самоспознаје скрушавања и кајања, само вршимо једну психоанализу.

Мишљења сам да ако нисмо у стању да неку страст у нама јасно дефинишемо већ познатим појмовима које су јасно установили свети оци (нпр. пао сам у чамотињу) већ су нам потребне читаве теорије и анализе најситних психичких кретања, онда нам можда прети опаснот да уместо духовне спознаје скрушавања и кајања ми доспемо у самооправдавање и једну психоанализу без духовне димензије.

Шта мислите о томе.

потпуно се слажем, и зато увек заступам становиште да психоанализа може (али и не мора због очигледног недостатка благодати Литургије и групне молитве која свима међусобно улива снагу) да лечи, али само свето причешће ИЗлечи.

заиста је чудесна молитва кад се човек одриче у туђу корист, просто никако да се истроши благодат давања, као уље у кандилу које се не троши а гори.

мислим да се понекад непотребно питамо хоће ли Господ услишити, ја мислим да Он просто и не може да остане недодирнут и да не услиши човека, управо због Његове величине у љубави.

неко оће ауто, добије ауто, неко оће спасење, добије спасење.

Господ умирује сваки бол, па чак и бол у зубу ...

можда зуб боли баш да бисмо се научили молитви и да нам тај осећај остане као репер до следећег бола, да бисмо вежбали што чешће оно што нас спасава, кад смо већ једном кренули тим Путем.

али Господ не жели да делује кроз неког ко неће то би било поништавање највећег дара који је дао - слободне воље.

и није поента зуб, него спасење, као што није поента корак, већ Пут то јест Циљ, Живот.

и наравно да не мислим да циљ оправдава средство, то је прелест.

[Никола Ђоловић]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

Мада је Меда несебично рекао сасвим довољно, имам само питање:

Ако није осећај, чиме идентификујеш мир и радост у Духу Светоме а да не уведеш парцијалност да је идентификација сведена на само један део човека (душа, дух, срце, ум, разум, тело) када у томе учествује цео човек, што ће рећи и - осећај...?

[Огњен]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

Мада је Меда несебично рекао сасвим довољно, имам само питање:

Ако није осећај, чиме идентификујеш мир и радост у Духу Светоме а да не уведеш парцијалност да је идентификација сведена на само један део човека (душа, дух, срце, ум, разум, тело) када у томе учествује цео човек, што ће рећи и - осећај...?

Да, тачно је то, хтео сам да кажем да је рећи само ОСЕЋАЈ недовољно. Ако бисмо рекли СТАЊЕ уместо ОСЕЋАЈА. Да ли се стање идентификује?

[Милан Меденица :)]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

Мада је Меда несебично рекао сасвим довољно, имам само питање:

Ако није осећај, чиме идентификујеш мир и радост у Духу Светоме а да не уведеш парцијалност да је идентификација сведена на само један део човека (душа, дух, срце, ум, разум, тело) када у томе учествује цео човек, што ће рећи и - осећај...?

Да, тачно је то, хтео сам да кажем да је рећи само ОСЕЋАЈ недовољно. Ако бисмо рекли СТАЊЕ уместо ОСЕЋАЈА. Да ли се стање идентификује?

наравно да је боље тежити стању, а не трену или осећају.

наравно да се и стање може идентификовати, јер је ово материјални свети и тело без душе не може, па се оцртава и физички, дакле опипљивог је карактера, утиче на дисање, срце, стомак, од најочигледнијих реакција ...

[Никола Ђоловић]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

Мада је Меда несебично рекао сасвим довољно, имам само питање:

Ако није осећај, чиме идентификујеш мир и радост у Духу Светоме а да не уведеш парцијалност да је идентификација сведена на само један део човека (душа, дух, срце, ум, разум, тело) када у томе учествује цео човек, што ће рећи и - осећај...?

Да, тачно је то, хтео сам да кажем да је рећи само ОСЕЋАЈ недовољно. Ако бисмо рекли СТАЊЕ уместо ОСЕЋАЈА. Да ли се стање идентификује?

Премда су генерализације незахвалне, онда можемо рећи ни СТАЊЕ а ни ОСЕЋАЈ већ цео човек тј. личност...

[Милан Меденица :)]

Ја не бих рекао да је то осећај. Осећај значи да нешто осећамо, да смо умно као изван тог осећаја и да га посматрамо - анализирамо, нисмо цели у томе. Један је једном рекао да је на Литургији управо оно шта јесте. Нема глуме, нема сумње...

Мир, правда и радост у Духу Светоме, то је то.

Мада је Меда несебично рекао сасвим довољно, имам само питање:

Ако није осећај, чиме идентификујеш мир и радост у Духу Светоме а да не уведеш парцијалност да је идентификација сведена на само један део човека (душа, дух, срце, ум, разум, тело) када у томе учествује цео човек, што ће рећи и - осећај...?

Да, тачно је то, хтео сам да кажем да је рећи само ОСЕЋАЈ недовољно. Ако бисмо рекли СТАЊЕ уместо ОСЕЋАЈА. Да ли се стање идентификује?

Премда су генерализације незахвалне, онда можемо рећи ни СТАЊЕ а ни ОСЕЋАЈ већ цео човек тј. личност...

управо сваки аспект и део човека 0102_laugh

[Сефора]

Да ли човек може да стекне благодат

Духа Светога разговарајући читав дан о овоме или ономе ?

Да ли такав човек зна шта је то живот у Духу Светоме ?

Да ли је такав човек нормалан  ?

[Guest свештеник Иван]

Благодат се стиче животом у Цркви. Не разумем чему овакво питање. Да ли онај чији је посао да буде спред рачунара стиче благодат и да ли је нормалан?

Заиста бих волео да сазнам поенту питања.

[Сефора]

Благодат се стиче животом у Цркви. Не разумем чему овакво питање. Да ли онај чији је посао да буде спред рачунара стиче благодат и да ли је нормалан?

Заиста бих волео да сазнам поенту питања.

Шта је то Црква ? Како човек да живи у Цркви ?

Наиме, уколико је неко запослен у некој фирми, он има радно време.

Уколико није  запослен ...

Наиме , јако пуно људи проводи читав дан испред рачунара.

Зато сам поставила питање ... Да ли је такав човек нормалан ?

[Aquilius Cratus]

Moze!

Mi smo pozvani da se neprestano molimo, to svakao ne znaci da samo tvorimo molitvu i nista drugo ne radimo. Nego i da nakon molitve ma sta radili mi to na da cini na slavu Bogu i tako se nastavlja ta nasa molitva. To moze i onaj ko ceo dan kosi livadu, prede vunu, popravlja automobile, programira, crta, dizajnira, pise filozofske traktate, pise doktorsku disertaciju ili razgovara o filozofiji na forumima. Mnogi svetitelji su bili rektori filozofije a tamo na anatickim univeriztetima su se veoma cesto vodile duge rasprave o filozofskim pitanjima tako da ne vidim da bilo koja delatnost ako slavi Boga moze da bude na duhovnu stetu.