Благодат Духа Светога

[Lion]

Покајање и мир који оно доноси.

[w.a.mozart]

ako mi na nekoj temi nedostaju reči...to je ova..... odgovor je da-ali kako opisati Neopisivog  0409_feel

[zlata]

Да није психологизам...онда је трескавац...  0104_cheesy И да, не могу описати јер је скуп осећаја па се не дају ни разазнати понаособ....  :cheesy2:

[Милан Меденица :)]

ја сам глуп: шта је психологизам? 0110_hahaha

[w.a.mozart]

Psihologizam je svođenje logičkog na psihičko ... to je zvanična definicija.... mada mislim da se ovde misli na tripovanje  0104_cheesy

[Милан Меденица :)]

аха, па да, онда је одговор радост, некад и олакшање, некад и сузе, али ко није доживео ''то'', искрено, мислим да њему не може ни да се објасни.

''то'' се једноставно препознаје недвосмислено, а до тада је човек слеп за тај осећај благодати.

некад, кад прође дуго времена, заборави се укус осећаја, али никад толико да се поново не може препознати кад се опет буде доживео.

[Жика]

аха, па да, онда је одговор радост, некад и олакшање, некад и сузе, али ко није доживео ''то'', искрено, мислим да њему не може ни да се објасни.

''то'' се једноставно препознаје недвосмислено, а до тада је човек слеп за тај осећај благодати.

некад, кад прође дуго времена, заборави се укус осећаја, али никад толико да се поново не може препознати кад се опет буде доживео.

Исто као Меда. :smiley:

[Зорица екс Милева]

Кад би се то могло описати а да и даље буде опипљиво?! Али ево да пробам, код мене се то огледа као срећа (а не еуфорија), и падање терета са срца, неописив мир, немање брига, и плач, благородан, сузе топле и радосне, лагане, без тежине и туге, безбројне, као бисери сјајне. А ипак - ове празне ријечи, не могу да опишу ни милионити дио онога кад се доживи благодат Духа Светога.

[Никола Ђоловић]

Обзиром да увек стрепим да од сваког свог осета не креирам култ благодати, или да од исте не умислим још један антропоморфизам, чињеница је да сам поставио мало тежу тему. Међутим, ево моје антиномије, и нисам. Укратко, одговор би био у чувеним речима: "МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМЕ!". Још бих додао, мир и радост који нису од овога света и који не долазе од аутосугестије, да сада себе убеђујеш у нешто што није а волео би да јесте. Зато је лепо то писао Зизјулас да колико год ми били нерасположени психолошки, благодат не зависи од нашег расположења мислећи на Литургију. У суштини, пошто волим да компликујем, танке су границе да човек јасно разазна деловање нестворене енергије а да она можда не долази од уобразиље. Такође бих напоменуо да и демони опитују благодат али не као блаженство већ као муку. Док нисам направио "скок у веру" (Кјеркегор) и сам сам једном тако нешто доживео на првој Литургији. Међутим, временски гледано, постојаност у усличњавању са Христом је сукцесивно доносило благодат као опит блаженства (далеко од нирвановских утрнућа). Укратко, усуђујем се да је дефинишем као благопријатну омамљеност ума и и личности, као и психо-биолошки одмор мог тела у нечему што нисам ја - то је дакле нова онтологија у Христу која ми се даје у потпуности као и сваком другом члану Цркве. Један професор догматике је рекао да и они који не разумеју шта се догађа на Литургији, такође опитују измену своје природе. Чак и ако то неко не осећа то не значи да се то реално не дешава. Рецимо деца то не осећају али то је због неискварености њихове личности. Ми, подложнији падовима, парадоксално више осећамо превагу благодати јер нам је очишћење (али и обожење) потребније. Дакле, нестабилни да се поврате а стабилни да се утврде. Дивна Промисао!

[Милан Меденица :)]

хм, видим да је свима исти одговор један: осећај.

дакле, осећајте СВЕ и немојте никад да престанете, чак и кад боли до вриштања, нађите радост у томе да је то живот, а престанак осећања је смрт, а то не желите, не заиста, мада човек може да падне у такав закључак кад се сломије.

онда се надајте и тако никад нећете умрети, не заиста, бићете животни и живахни оног тренутка кад поново осетите.

можда само себе спречавамо да осећамо, од страха од бола.

уствари испадне да ми стално тражимо начин да живимо стално, бесконачно ми није баш реч како треба за то, пошто нема времена у стању живота.

[Никола Ђоловић]

Осећања су неминовна али да ли је сваки субјективни осет дело благодати или психолошког настројења?

Танке су линије у човеку а да их не поистовети...

Можда је одгонетка у томе да наш психолошки профил може да послужи као аскетска одскочна даска за урањање у присност Литургијског Богочовека?

Међутим сам психолошки профил када се издвоји од Црквеног контекста, на оном саборном а не на искључиво интелектуалном нивоу, доводи до дихотомије. Тада може да доже до опасности да сваки свој доживљај проглашавамо Божијим Откровењем, па чак и вољом Божијом као што данас раде екстремни хришћани на уштрб саме Цркве...

[Милан Меденица :)]

што се тога тиче, види се по духу, делима или самог начина приче да ли је човек прелешћен и опијен, или стамен и духом жив са жеравицом у очима, просто тако нешто пише на челу, сем тога што се људи и око таквог осећају као мољци уз светионик, не недостојни, већ напротив радосни.

некако су људи у прелести без кичме или утврде у знању и појму, с тим што их перцепирам као да су мутни ликови, као кад неко има тешку диоптрију па их тек назире, али не може да их фокусира ...

људи који као нуклеарне електране шире позитиван електрицитет око себе и дух утехе и задовољства које изазивају да се други око њега покрену, дефинитивно није у прелести, ако је таквог духа, не причам о мотивисању кроз грехе.

такав и шири васкршњу радост и смирење, утеху и смирење души.

никад хистерију или бол, то су за мене одрази тешких греха.

[Никола Ђоловић]

што се тога тиче, види се по духу, делима или самог начина приче да ли је човек прелешћен и опијен, или стамен и духом жив са жеравицом у очима, просто тако нешто пише на челу, сем тога што се људи и око таквог осећају као мољци уз светионик, не недостојни, већ напротив радосни.

некако су људи у прелести без кичме или утврде у знању и појму, с тим што их перцепирам као да су мутни ликови, као кад неко има тешку диоптрију па их тек назире, али не може да их фокусира ...

људи који као нуклеарне електране шире позитиван електрицитет око себе и дух утехе и задовољства које изазивају да се други око њега покрену, дефинитивно није у прелести, ако је таквог духа, не причам о мотивисању кроз грехе.

такав и шири васкршњу радост и смирење, утеху и смирење души.

никад хистерију или бол, то су за мене одрази тешких греха.

Да, интуитивно се сваки човек може "прокљувити" какав је као личност. Чак и малој деци није потребно знање да то региструју - могу да осете. Па опет и неко ко здраво зрачи може такво "емитовање" да рефлектује на друге као "атак" јер онај други не идентификује радост као радост него радост као жалост. Има доста људи који су заиста "изнад прелести" али да њега самог виде као да је у прелести па га једни толеришу јер мисле да је луд и шаљив а други, навинути на конвенционална устезања и крутости у поимању га виде као непријатеља број један.

Свакако јасно сагледаваш ствари...

[trapa]

Рекао бих да једна од последица не разликовања духовног од душевног може наћи у самоиспитивању.

Питање: Да ли некад уместо хришћанске самоспознаје скрушавања и кајања, само вршимо једну психоанализу.

Мишљења сам да ако нисмо у стању да неку страст у нама јасно дефинишемо већ познатим појмовима које су јасно установили свети оци (нпр. пао сам у чамотињу) већ су нам потребне читаве теорије и анализе најситних психичких кретања, онда нам можда прети опаснот да уместо духовне спознаје скрушавања и кајања ми доспемо у самооправдавање и једну психоанализу без духовне димензије.

Шта мислите о томе.

[Никола Ђоловић]

Рекао бих да једна од последица не разликовања духовног од душевног може наћи у самоиспитивању.

Питање: Да ли некад уместо хришћанске самоспознаје скрушавања и кајања, само вршимо једну психоанализу.

Мишљења сам да ако нисмо у стању да неку страст у нама јасно дефинишемо већ познатим појмовима које су јасно установили свети оци (нпр. пао сам у чамотињу) већ су нам потребне читаве теорије и анализе најситних психичких кретања, онда нам можда прети опаснот да уместо духовне спознаје скрушавања и кајања ми доспемо у самооправдавање и једну психоанализу без духовне димензије.

Шта мислите о томе.

На интроспекцији и неправославни људи заснивају своју веру, етику, идолатрије...

Питање: Да ли некад уместо хришћанске самоспознаје скрушавања и кајања, само вршимо једну психоанализу. Чиме онда стичемо увид ако не користимо и психоанализу? На пример, зар је човек само духовно биће, зар нема и психолошки домен у себи као потенцијалност коју треба остварити обожењем у Христу? Изузмемо ли, на пример "Добротољубље" из Литургијског контекста, и ту можемо наћи читав ланац психолошког настројења по моделу како да усавршимо карактер у себи. Зато је Христо Јанарас генијалан када каже да суштина духовног - Евхаристијског - кретања нема за циљ побољшање карактера. Наравно, тиме не генерализујем да су све поуке Отаца етичког, психолошког или нецрквеног карактера, само указујем да није све црно-бело. Када кажемо да обожујемо своју личност нествореним енергијама Духа Светога, то значи да у томе учествује целокупна наша личност, а самим тим и наш психолошки профил. Или, што би рекао у једном делу упокојени а врсни теолог ђакон М. Лазић, у тој нествореној светлости учествује наше цело психо-физичко биће...