Albanci teraju monahe iz manastira Zočište

[Guest]

  Albanci teraju monahe iz manastira Zočište

 

U manastiru Svetih Vrača u Zočištu, na Kosmetu, danas se dogodio novi incident kada je grupa mladih Albanaca zahtevala od manastirskog bratstva da napusti svetinju.

Grupa od oko petnaestak mladića i devojaka došla je oko 13:00 časova do staklenika u manastirskoj porti gde su se nalazili jedan monah i jedan manastirski radnik i počela glasno da psuje i uzvikuje: "Ovo je Kosovo" i "OVK", rečeno je Srni u manastiru Zočište.

Na molbu monaha Dionisija da ne galame jedan mladić se izdvojio iz grupe i krenuo prema kaluđeru, uzvikujući: "Idite odavde! Šta tražite ovde? Ovo je naše! Ovo je Republika Kosovo!".

Po izlasku manastirskog radnika iz staklenika provokator se povukao, kao i cela grupa.

Zatim je grupa nastavila da psuje i peva zajedno pesmu o OVK.

Ovo nije prva provokacija u ovom manastiru, one traju u kontinuitetu već niz godina, što pokazuje da monasi koji žive u ovoj svetinji, kao ni manastirski radnici nisu sigurni.

Incident je prijavljen KPS-u koja čuva manastir.

Manastir Zočište, udaljen pet kilometara od Orahovca, poznat je kao jedna od najvećih srpskih svetinja Kosova i Metohije, kao i po moštima Svetih Vrača Kozme i Damjana koje se tu čuvaju.

U ovom manastiru isceljenja se dešavaju svakodnevno o čemu postoji veliki broj svedočanstava.

Masovno ga posećuju i Albanci, dovodeći bolesnu decu na isceljenje.

Manastir je u fazi obnove, jer su ga do temelja porušili albanski ekstremisti 1999. godine u pogromu srpskih svetinja i naroda.

(Srna, foto: wikimedia.org)

[Срђан К.]

E, neverovatni su... Malo im je bilo kad su srusili manastir, pa posle sami molili da ga prave, kad ih je muka stigla... A sad bi opet da proteruju i ruse...

 

Naravno, Evropa ce i ovog puta biti gluva...

[Рилски]

Svi da ucimo Albanski nema nam druge ... i do sad smo trebali ... tako cemo sacuvati Hristijanskim Kosovo i Metohiju ..ako nam je do toga  ..

[Бојан Сарачевић]

Без сраха! Биће наше поново. Живи били...

[Душка]

Ово је страшно, душа ме моја боли када видим шта се дешава са нашим светињама и монасима... Али, Бог све види и зна, помоћиће и сачуваће наше светиње...

[Срђан К.]

Ja nisam od onih "kosovonostalgicara". Malo mi je vise i teska ta prica o Kosovu svaki dan. Bole me nase svetinje i narod koji pati, a koji je ostao tamo. Njima treba pomoci, a Kosovo smo, nazalost, sami izgubili, samo mi to necemo da prihvatimo. Neka mi ne zamere oni koji misle drugacije, a njih je mnogo vise...

[мирођија]

  Ова вест ме је посебно ражалостила данас.

Верујте, баш сам се ових дана  сећала манастира Зочиште, јер нисам могла, а јако сам

желела да им одем у посету у марту месецу, јер сам им се више пута обраћала за молитве пред иконом Светих Врачева Козме и Дамјана.

Тако сам имала прилику да се  чујем са оцем игуманом Стефаном, и једном и са монахом Дионисијем, и да баш примим њихову утеху.

Дивни оци и монаси. Посебно је на мене оставио утисак Дионисије.Његова племенитост је неизрецива.

 

Молимо се сестре и браћо да их сачува Пресвета Богомајка и Свети Врачи.

Амин.

[Guest]

Монаси манастира Зочиште изложени вербалним претњама локалних Албанаца

2. Април 2013 - 18:05

Одштампај

 

Данас, (уторак, 02.04.2013. године) око 13.00 часова група од око 15 албанских  средњошколаца – младића и девојака, враћајући се из школе кући, путем поред манастира Св. Врача у Зочишту, вербално је напала и провоцирала монаха овог манастира, оца Дионисија.

Група је пролазећи поред манастира пришла манастирској стакленој башти у којој је радио монах Дионисије и један од манастирских радника и почела да им  узвикује: „Ово је Република Косово“, „УЧК“ и да им добацује погрдне и увредљиве речи.  

На молбу оца Дионисија да не галаме, један од њих се издвојио из групе и кренуо према њему узвикујући: „Шта тражите овде, ово је наше?!“, „Идите одавде! Ово је Република Косово!“.

Када је из стакленика изишао и манастирски радник, провокатор се повукао уназад.  Да би их одвратио од даљих  провокација монах Дионисије  је рекао да ће се обрадити КПС-у, на шта су они одговорили да,,не разумеју шта им говори“. Онда се група повукла, уз гласне псовке и песму о УЧК-у.

О овом инциденту је одмах обавештен дежурни Косовски полицајац на полицијском пункту испред улаза у манастир, који је рекао да је видео групу албанских средњошколаца како се путем поред манастира враћају кући у село, али да није чуо њихове провокације.  

Иначе, ово није прва оваква провокација упућена овој светињи, што показује да монаси и радници манастира Светих Врача у Зочишту, и даље нису  безбедни, иако их чувају припадници Косовске полиције. Манастир се такође суочава са проблемима које прави локална општина Ораховац. Наиме општина је незаконито ушла у простор заштићене зоне око манастира и направила пут. Након што је председнику општине наложено да надокнади штету и направи потпорни зид како би се спречило слегање терена, оштина до данас одбија да регулише ово питање. Иначе општина Ораховац такође блокира спровођење Закона о Великој Хочи као специјалној заштићеној зони у којој се налази 11 православних храмова.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Душка]

страшно, шта друго рећи осим страшно!

[Andre Williams]

Игуман Стефан је предиван човек. Част ми је што сам га упознао. Надам се да ће он и братија бити добро...

[Млађони]

Jel pregovara neko od ovih nasih politicara za zastitu naroda tamo? 

[мирођија]

 

 Слева на десно стоје, монах Дионисије,игуман Стефан и искушеник...

 

 

 

  Има и Албанаца који знају да ова светиња исцељује не одвајајући људе по вери и нацији...

Чудо у Зочишту, или Како Албанци поштују српске светиње

 

 

Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.

    
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
    
„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.
    
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.
    
„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“
    
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.
     
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!
    
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
    

У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.
    
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.
    

Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
    
У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.
    
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
    
Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
    
„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!
    
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.

 

   
Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.
    
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
    
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...
    
о. Генадиј Беловолов

http://www.srpska.ru/article.php?nid=19646

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ajde bre ljudi vise da se zagrlimo svi kao braca jer nam deo najstarije kuce silom zauzet ajde da svi predjemo u ofanzivu i da sto pre dodjemo do raskrsnice konacnog resenja pa iako bude nepovoljan za nas da onda konacno proglasimo okupaciju pa sta nam Bog da.

Medjunarodno pravo je na nasoj strani i mi bi sada trebalo konacno da postavimo svetu pitanje da li postojece medjunarodno pravo sme i moze da se menja na silu!

Budimo poslednji mohikanci civilizovanog sveta jer ce to pitanje i tu raskrsnicu EU kad tad postaviti kao uslov.

[Ромејац]

Био сам 2011 године у манастиру. Манастир је у самом селу. Прве шиптарске куће удаљене су од манастира тек пар метара. Ево слике:

Оно што смо тада чули је да су неки од шиптара који су рушили и палили (потпуно су уништили) манастир касније полудели.

[Ромејац]