Патријарх-актуелно (сајт спц)

marija · Септембар 21, 2009

ДВЕРИ СРПСКЕ: Поново се, између осталог, отвара и тзв. „женско питање“ које изнова инсистира на еманципацији жене од основне улоге или назначења које јој је Бог оставио, а то је засигурно мајчинство. Истовремено, и мушкарци беже од улоге и одговорности оца породице. Да ли је у питању бекство од обавеза и неспремност на жртву, односно трка за безбрижношћу коју нам наизглед даје стицање материјалних добара и уживање? Какав је данас одговор на распадање породице које је захватило наш народ?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Све то је последица нерешавања тог основног питања циља и смисла живота. То питање смисла и циља живота сваки човек кад-тад мора решити у свом животу. Да ли правилно или неправилно, тек мора имати један смисао, јер не може се опстати и живети без смисла. То питање је било постављено у 4. веку и Светом Василију Великом. Он каже да су на то питање одговарали још стари грчки философи али се нису слагали. Једни су сматрали да је циљ људског живота уживање: једи, пиј, уживај (да поновим и оно што се данас каже: „Узимај што ти живот пружа, данас си цвет сутра увела ружа.“). Други су сматрали да је циљ живота стицање богатства и оно што богатство човеку осигурава. Трећи, стицање славе, било научне, уметничке, спортске или редом. Четврти, стицање власти и оно што власт човеку пружа, и тако редом. А ми хришћани, вели Свети Василије Велики, сматрамо да је циљ нашег живота стећи већ овде, у овом свету, блаженство и ући са блаженством у Царство Небеско коме нема краја. Они људи који не дођу до тога циља и смисла хришћанског, они су на једном ставу који је потпуно стран хришћанству.

По учењу Апостола Павла, нема (разлике) ни мушко ни женско у Христу Исусу, нема род ни слободњак, нема Грк ни Јеврејин (Грци као најкултурнији народ онога доба, а Јевреји као једини народ који је веровао у Бога). Једно смо у Христу Исусу. Кад смо једно у Христу Исусу и мушко и женско онда се све заповести Христове односе једнако и на мушкарце и на жене. Међутим, дошло се до тога да се тражи не испуњавање заповести Божијих, због чега нас је Он створио, и стизања томе циљу, него се хоће уживање и онда се сведе све на уживање. И дефакто, тај модерни покрет феминистички настоји не да будемо једно у Христу Исусу него исто: ти не рађаш, нећу ни ја; ти не дојиш, нећу ни ја; теби панталоне, мени панталоне и редом. Е видите, ту је та невоља. Кад нађемо прави смисао и циљ живота онда ће свако доћи на ту меру, то јест, свако ће схватити шта је његова дужност и трудити се да то испуњава. Ако то не буде, онда ће он бити на ономе нивоу, на оном смислу и циљу живота за који Апостол Павле каже: „Ако мртви не устају, ако смрћу све престаје, да једемо и пијемо – сутра ћемо умрети.“ Онда једини смисао живота јесте једење и пијење као и осталим живим бићима.

Иначе, Свети Григорије Богослов, исто из 4. века, каже: „Током историје законодавци су били мушкарци па су они себи прописивали прописе и давали права која нису давали женама. Тај принцип ми не признајемо. Оно што је морално за човека то важи и за жену и обратно, што је грех за жену грех је и за човека.“ Е кад дођемо до тога става онда ће, дабоме, бити свако на своме месту, свако на својој дужности, свако на своме циљу и смислу живота: онда ће доћи и до једне не само симфоније, већ до једне љубави у породици, а на породици почива целокупно друштво – када је породица здрава и друштво је здраво, иначе видите докле смо ми дошли.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Управо та криза животног смисла о којој сте говорили чини се да је данас захватила српску омладину. Пред нашом омладином стоје многобројна искушења: секте, наркоманија, алкохолизам, па ево и самоубиства, а да и не говоримо о проблему чедоморства које је захватило читав наш народ. Јасно је да се ради о великој кризи животног смисла и о покушајима бекства од одговара на терет животних изазова. Са друге стране, многи млади људи окренули су се својој вери и Цркви и тамо потражили извор животног смисла. Шта су они тамо заправо пронашли?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Пронашли су тај смисао и циљ, као и свест да смо ми и земаљски, телесни али и небески и духовни. То двоје, не само једно него обоје. И тај одговор је потребан садашњим младим људима, јер кад то основно питање буду решили онда ће се лакше моћи борити и против наркоманије и против свих других грехова, блуда, прељубе и свега тога. А дотле, дотле ће бити то што рекосте да ћемо ми а да нам нису потребни непријатељи нестајати све више и више. То ће бити несрећа онда за цео народ али без решења тога питања циља и смисла живота тешко ће моћи.

Један млад човек поставља питање Алберту Ајнштајну, директно: какав је циљ и смисао људског живота? Он каже: „Имати одговор на то питање значи бити религиозан.“ То јест, наука нам даје одговор како ћемо ми провести овај живот, како ћемо производити, како делити, како ћемо се облачити, лечити и редом. Одговор на целокупни смисао живота, то већ наука неће моћи да нам да. А младић онда каже: „Не би ли било боље да ми то питање уопште не постављамо?“ Јер ако га поставимо морамо одговорити на њега, то јест постоји ли Бог, не постоји ли, постоји ли душа, не постоји ли душа, бесмртан си или не, а кад га не би постављали не би морали ни одговорити. Ево, конкретно, и животиње и биљке то питање свакако не постављају а постоје. Једноставно задовољити се фактом: постојим, па шта има везе смисао и циљ. Е, али кад би биљке и животиње имале разум који има човек, да ли би се оне задовољиле фактом: постојим, па шта има да питам. Е, ту је пут. Анштајн одговара на то питање (не би ли било боље да ми то питање не постављамо?) и каже: „Човек који не би схватао да његов живот и живот његовог ближњег има циљ и смисао не само да би био несретан него једва способан за живот.“ И ви сте дошли овде, знате зашто, и ја сам дошао овде, знамо, и толики други. Сваки наш поступак има свој циљ. А сад, у питању ако сваки наш поступак има смисао а живот као целина нема никаквог смисла, то ћемо онда теже схватити. Ако у једним колима, аутомобилу сваки онај точкић, свака она жица, сваки онај завртањ има свој смисао а кола као таква немају никаквог смисла, то већ неће моћи. Е тако и у овој ствари: кад нађемо смисао и циљ живота онда ће нам бити много лакше, ево и по Ајнштајну, а ево и по, дабоме, Библији.

И дефакто, тај модерни покрет феминистички настоји не да будемо једно у Христу Исусу него исто: ти не рађаш, нећу ни ја, ти не дојиш нећу ни ја, теби панталоне мени панталоне и редом.

marija · Септембар 21, 2009

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, како оцењујете значај и мисију повратка веронауке у школе? И откуда толики отпори против повратка Христове науке у знање и равнање наше омладине ?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Ја сам се, дабоме, између два рата уписао у основну школу па редом у гимназију и на факултет, и знам да је у то доба била обавезна веронаука у основним и у средњим школама, док је на факултету није било. После Другог светског рата, кад су дошли на власт материјалисти, они су забранили апсолутно икакву везу школе и Цркве. Знате какав је био однос: не само да је Црква била одвојена од државе него је држава непријатељски све чинила што се могло против Цркве. Али зато хоћеш-нећеш има да учиш марксизам у основној школи, средњим школама, на факултету. Е сад, за људе за које је то била и слобода и демократија неће им бити слобода да се сада и веронаука уведе у школе. И то за децу која су непунолетна, ако њихови родитељи хоће, а за пунолетне, ако они сами хоће. За оне за које је оно била слобода и демократија неће им бити ово ни слобода ни демократија – са тим морамо бити начисто.

У Републици Српској још пре једно више од шест година је уведена веронаука. Пре једно три године постављен је школски задатак на веронауци свима полазницима: како су они прихватили и како су они схватили веронауку. Било је шеснаест хиљада одговора па је требало да се они најкарактеристичнији одаберу и да се штампају у књизи. Ја сам то имао у рукама па сам запамтио три: Једна девојчица из седмог разреда пише: „Веронаука је добра ствар. Сад учимо и знамо оно што пре нисмо учили ни у школи ни у породици ни у кући, али је требало да се уведе још раније. Требало би да се уведе и за наше родитеље, а богме и за неке бабе и дедове.“ Друга једна девојчица из осмог разреда пише: „Првог часа смо имали биологију: ту смо учили да је човек постао од мајмуна. Ако му мајмун баш није отац јесте му брат, од истих су предака. После смо учили веронауку у којој смо учили да је Бог створио човека, па то двоје некако не иде заједно, али биће да смо ми још мали и млади – кад узрастемо биће нам то јасније.“ Један момчић пише: „Веронаука је добра ствар али је вероучитељ рђав човек.“ Наиме, учи нас да водимо рачуна да не само одрасли него и деца не само гледају и слушају шта ми причамо него гледају и шта ми радимо. Да будемо, дакле, сведоци Христови, да учимо својим поступцима и онда кад ћутимо, јер православље, наука православна није само наука која се може научити па лако говорити и писати, већ је наука којом се живи и поступа сваког момента и међу људи и међу нељудима.

ДВЕРИ СРПСКЕ: У темеље нашег часописа уградили смо дела Владике Николаја (Велимировића) и Оца Јустина (Поповића). Шта нам можете рећи о ова два светила Српске Цркве која су пресудно утицала на процес духовног буђења у нашем народу у последњој деценији?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: То су, заиста, два велика светилника, две звезде незалазне које су нам науку Христову на савремени начин савременим речима и примерима продубили и појаснили и довели нас до тога да нам је много јасније оно што је у Еванђељу писано. Требало би да знамо да се истина не може заменити вештином али истину морамо и треба у датом времену на дати начин примерима и доказима да износимо. То је као оно, што се каже, да проведемо лађу између Сциле и Харидбе, а ту су они били велики. Најпре, били су велики и дубоки богослови јер су заиста живели том науком коју су проповедали, а поред тога били су обдарени беседници. Отац Јустин је био професор (био је и мени професор на факултету), предавао је догматику, тако да и сада у данашње време а биће за време и после нас, њихова дела ће моћи у многоме да нам објасне она питања која стоје пред сваким човеком.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Изабрали смо управо духовну симболику двери да покажемо који је циљ и смисао нашег часописа. Које су то двери које српску омладину одводе путем спасења?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Тај смисао двери (двери, реч стара словенска и српска, што значи врата), односи се на реч Христову: „Улазите на уска врата и тесна која воде у живот и идите путем уским и тесним који води у живот, јер су широк пут и широка врата опасни.“ Сматрам да смо баш ту да идемо путем тесним за животом вечним. Жао нам је ако други људи не схватају то и иду оним широким који води у пропаст. Али човек је слободно биће, и слобода је у томе или да чинимо онако како Бог хоће (због чега нас је створио) или супротно томе. Али слобода не може бити без одговорности. На шта смо ми употребили те способности којим нас је Бог обдарио: да ли на добро или на зло? Оно што је пред младима и пред свима нама то је тај еванђелски пут и еванђелски циљ и смисао двери. Дакле, да ви млади и сви ми старији идемо тим уским путем, путем стрпљивости и тесним вратима што воде у живот.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Захваљујемо се Његовој Светости Патријарху Српском Господину Павлу на овом разговору са надом да ћемо на овим темељима и смерницама које смо од Вас чули наставити са часописом и телевизијским емисијама у организацији „Српског сабора – Двери“.

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: С Божјим благословом свима, и вама и члановима вашега друштва, као и свима младим људима добре воље у свету: да им Бог помогне и да мир, слогу и правду, као и непријатељима нашим, јер и њима је потребан и мир и правда и љубав само тога нису свесни. Бог благословио.

(разговор водио Бошко Обрадовић)

marija · Септембар 24, 2009

Jovan Janjić

Portret patrijarha Pavla

Od slabašnog dečaka, kojem su palili sveću misleći da je umro, i koji je iz veronauke imao dvojku, postao je jedan od najvećih duhovnika svoga vremena, za kojeg je agent FBI glasno rekao: “Ovo je svetac koji hoda!” Posle 22 sata provedena u avionu, na povratku iz Australije, ide pravo na bdenije u Sabornu crkvu, potom dva sata popravlja dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest, posle odslužene liturgije, krenuo u Moskvu, gde će ga patrijarh ruski Aleksej II upitati da li je usput stigao i na Novi Zeland

Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih američkih otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu i u visinu, očigledno s molitvom u sebi, sagnu se i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom prekrsti se i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, rekavši glasno: “Ovo je svetac koji hoda!”

Nekako baš u to vreme, iste reči mogle su se čuti i u Srbiji, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je, sa patericom (štapom) u ruci, išao u prodavnicu, na kakav skup ili nekim drugim poslom.

Dug i težak put prešao je Gojko Stojčević, potonji monah, pa vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem.

A on sam sklanja se od takvih počasti.

Rođen je na “crveno slovo”, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci (srez Donji Miholjac), gde su se njegovi stari svojevremeno doselili sa juga Srbije. Još u ranoj mladosti ostao je bez roditelja, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim.

O ranom detinjstvu nedavno će u intervjuu za “Svetosavsko ognjište”, koje izlazi u Johanesburgu, reći: “Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.”

Kao dete, bio je, kako sam opisuje, “vrlo slabačak”, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.

Tetka je videla da Gojko nije za seoske poslove, pa je odlučeno da ode kod strica u Tuzlu i tamo nastavi školovanje.

Kasnije će o tom vremenu ispričati: “Živeli smo na periferiji Tuzle. Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali.”

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu sa ispitom zrelosti u Beogradu. Usledio je potom upis šestorazredne Bogoslovije u Sarajevu. Zajedno sa njim na školovanju bilo je i kasnije više poznatih ljudi. Tako, recimo, u Tuzli jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, ali sa kojim se često družio, bio mu i potonji veliki pisac Meša Selimović.

“Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim... Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene te molitve su bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.”

Na to nije ukazivala ni ocena iz veronauke; iako je rastao u religioznoj porodici i bio dobar đak, iz ovog predmeta je imao - dvojku!

“Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni ‘Sedi, jedan!‘ Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: ‘Ko zna dobiće dva‘. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.

Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem Bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu.”

Bogoslovski fakultet završio je u Beogradu.

Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je kao i mnogi drugi Srbi morao da beži prema Srbiji. Ponovo se obreo u Beogradu, sada kao izbeglica. Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini.

Jednom prilikom autoru ovih redovao pričao je o tom vremenu:

“Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama, na dokovima, na istovaranju i utovaranju... odatle i ovaj palac ovakav (pokazuje na pomalo deformisan prst). Nisam mogao da izdržim na tim poslovima, pa me u proleće 1942. moj školski drug jeromonah Jelisej (Popović) odvede u manastir Svete Trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim. Potom sam radio kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu dece izbegle iz Bosne. Jednog vrelog dana u avgustu 1944. mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca k'o deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, previjem ga preko kolena i raspalim nekoliko... Kažem mu: ‘Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!' Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi - tuberkuloza...”

Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikavu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života. Prihvate ga monasi u manastiru Vujan, ali mu kažu da za vreme liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se orošen suzama.

U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako vidno iscrpljen i bolestan, svima je bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, odlazili su, brzo zatvarajući vrata za sobom.

Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Bila je to prilika da, tako sam u svojoj keliji, još više razmišlja o budućnosti. Od ranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši.

U znak zahvalnosti prema manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na staroslovenskom: “Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.”

Ovaj krst danas je jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.

Posle iskušeništva u manastiru Vujnu, zamonašen je u manastiru Blagoveštenju, 1948. godine. Dobio je monaško ime Pavle. Ime koje će potom na svaki način nastojati da opravda, sledeći misionarski put i reči onoga po kome ga je dobio - apostola Pavla.

Od 1949. do 1955. godine, u vremenu velike borbe komunističkih vlasti protiv već teško stradale Srpske pravoslavne crkve, sabrat je manastira Rača.

“Dok sam bio u Rači”, zapisaće kasnije u jednom svom autobiografskom spisu, “mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tad se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života.”

U međuvremenu jerođakon Pavle jednu školsku godinu, 1950/51, proveo je kao suplent u Prizrenskoj bogosloviji, upravo onu u kojoj je prvu posleratnu generaciju izveo do bogoslovskog ispita zrelosti. Dalje kretanje njegovo u službi izgledalo je ovako: u čin jeromonaha rukopoložen je 1954, da bi iste te godine bio odlikovan i činom protosinđela, a 1957. godine i činom arhimandrita; postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od Božića 1955. do maja 1957. godine, kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog.

Na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti, u Episkopiji raško-prizrenskoj, provešće skoro 34 godine. U tom vremenu, kada je mnogo šta protiv Crkve od države bilo dopušteno ili pak tolerisano, morao je da se suprotstavlja raznim nasrtajima. Činio je to istinskim molitvama, mudrim poukama i vapijućim apelima. Sveti arhijerejski sabor SPC i Sinod, a često i razne državne organe neprestano je izveštavao o napadima na Srbe i imovinu Srpske crkve na Kosovu i Metohiji.

“Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski”, zapisaće kasnije, kao patrijarh.

I sam je često, lično, bio žrtva. Dobacivali su mu na ulici, vređali i maltretirali, guran je i izbacivan iz autobusa. Na autobuskoj stanici u Prizrenu jedan obesni Albanac ošamario ga je iz čistog mira. Od siline udarca kamilavka je otišla na jednu a on na drugu stranu. Ustao je, uzeo kamilavku i stavio je na glavu, sažaljivo pogledao napadača i nastavio put. Od Prizrena do Beograda često je putovao u vagonima bez prozora, u kojima je sneg zasipao sedišta...

Podnosio je sve, bez negodovanja, brinući mnogo više o Eparhiji i o drugima, nego o sebi. “Tog vladiku visokoučenog teologa”, zabeležio je poznati istoričar umetnosti Živorad Stojković, “viđali smo i kako sa vratolomnih lestava opravlja krovove crkava ili konake monahinja, a u sedištu svoje eparhije nema dvor već ćeliju, bez telefona i ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, kojom sam kuca izveštaje, akta, pisma - marijaša ne dajući za drugi papir sem pelira: ili kapa nad stotinama stranica pastirskih odgovora na pitanja vernika, od najtežih, do najpraktičnijih...”

Posebnu brigu je pokazivao za Prizrensku bogosloviju, gde je povremeno i držao predavanja. Njene učenike često posećuje, gleda gde kome može šta da pomogne. Noću ih pokriva...

Mnoge je iznenadilo kad je upravo vladika Pavle izabran za patrijarha. Do tada on nije bio eksponiran u medijima, pa, otuda, u javnosti (a u prvi mah ni među samim vladikama) nije važio za glavnog kandidata koji će stupiti na tron prvojerarha.

Pošto dotadašnji patrijarh German, usled dugotrajne teške bolesti i od lekara dokazane nemoći, više nije bio u prilici da obavlja tu veliku dužnost, pristupilo se izboru novog srpskog patrijarha. Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC održano je 1. decembra 1990. godine. Shodno Ustavu SPC, svaki od članova Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata koji ispunjavaju potrebne uslove. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova Izbornog sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika.

U prvom krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13 glasova, episkop raško-prizrenski Pavle 11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova... Dakle, u prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkopi Sava i Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg. On je dobijen tek u devetom krugu glasanja. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, koji je sada dobio 20 glasova.

Usledio je izbor, na apostolski način, žrebom, patrijarha među trojicom kandidata. Arhimandrit Antonije, nastojatelj manastira Tronoše, posle odsluženih molitvi, iz Jevanđelja uzima tri zapečaćena koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih više puta, a onda uzima jedan od njih i predaje ga predsedavajućem, najstarijem arhijereju SPC mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Mitropolit Vladislav staje na svete dveri, pokazuje zapečaćeni koverat, otvara ga i saopštava: “Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle”.

Mitropolit Amfilohije, ovih dana, povodom petnaestogodišnjice tog izbora, napisaće da “jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh” jeste upravo današnji patrijarh Pavle.

Tom prilikom upravo izabrani patrijarh Pavle, obraćajući se Saboru, reći će: “Moje su snage slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj Crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.” A sutradan, na ustoličenju u beogradskoj Sabornoj crkvi, sa malo reči izneće svoj program, u kojem nema ničeg novog, ali koji je sasvim potpun: “Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijaršijske delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo.”

Patrijaršijska dužnost pripala mu je u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije: u vremenu ratova, pritisaka i ultimatuma moćnog spoljnog sveta, unutrašnjih previranja i nemaštine, u vremenu kada su gotovo sve svetinje napadnute.

Suprotstavlja se zlu ma sa čije strane dolazilo, poziva na razum i domaće i inostrane aktere. Ističe da “pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude” i da je “mir podjednako potreban svim ljudima, kako nama, tako i neprijateljima našim”. Često citira reči majke Jevrosime, iz narodne pesme, koja kaže da je bolje “izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”. Ali i ovim rečima opominje: “Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema toga interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.”

Njegove često ponavljane reči “Budimo ljudi”, ušle su u uši i deci, koja ga od milošta prozvala - “Patrijarh Pavle budimo ljudi”!

Svi su čuli, a mnogi nisu hteli da čuju! Među njima i oni koji su u njegovom rodnom selu, u toku rata devedesetih godina, srušili crkvu samo zato što je u njoj kršten srpski patrijarh! Desilo se to onda kada u tom delu Hrvatske, u krugu 40 kilometara od crkve, nije bilo nikakvih ratnih dejstava!

Patrijarh Pavle je neumoran u obavljanju svoje pastirske dužnosti. Tako, protekle jeseni, u svojoj 91. godini odlučio je da ide u Australiju, pored ostalog i da lično osvešta zemljište od 87 hektara koje je SPC kupila da bi na njemu podigla koledž “Svetog Save”, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. Patrijarh će na to: “Za mene nije, nego kako će ovi moji...”

Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu.

Znajući za sve to, njegov domaćin, patrijarh ruski Aleksej II upitao ga je šaljivo:

“Vaša svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde, da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?”

“Vaša svetosti, nisam ovoga puta, to ću, svakako, učiniti u sledećih 90 godina!”

Patrijarh Pavle, inače, i pored tolikih obaveza, živi pravim monaškim životom. Svako jutro u Patrijaršiji služi liturgiju i pričešćuje se, i svako veče u Sabornoj crkvi prisustvuje večernjoj službi. Nikud ne kreće, ni jedno jutro, ma koje doba bilo, dok ne odsluži liturgiju. Nastoji i da stigne na večernju službu. Tako, recimo, često je bivalo da vraćajući se iz Pećke patrijaršije (gde i danas kad god može odlazi), posle sedam-osam sati provedenih u automobilu, odlazi pravo u Sabornu crkvu na službu.

Svojim životnim putem, počev od mesta rođenja i mesta u kojima se školovao, pa do onih u kojima je sve službovao, patrijarh Pavle je postao saborni simbol Srpske pravoslavne crkve. Isto tako, po svom životu i ulozi u pravoslavnom svetu, on je jedan od simbola jedinstva i vaseljenske Pravoslavne crkve.

Kao vrsni bogoslov i liturgičar, i u teorijskom i u praktičnom smislu, važi za jednog od najvećih duhovnika svoga vremena.

Sa sobom uvek nosi Sveto pismo i Molitvenik.

Kada je jednom, u toku proteklih ratnih godina, iz svog stana u Patrijaršijskom dvoru ugledao na ulici grupu izbeglica kako kisnu, sišao je, otvorio velika hrastova vrata i pozvao ih da se sklone unutra. Na primedbe njegovih najbližih saradnika da je tako mogao da uđe i neko ko nije dobronameran, odgovorio je: “A kako sam ja mogao da spavam gore, u toplom, a da ta deca kisnu napolju!?”

Zapitaće se patrijarh: “Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?” A onda će zapisati i ovo: “Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.”

Sam o sebi u svemu brine: sam sebi sprema hranu, a hrana njegova je gotovo uvek, preko cele godine, posna, obično povrće na vodi, samo o praznicima sprema sa malo ulja, retko kad uzme pomalo ribe, a mesa nikad; omiljeno piće i hrana su mu sok od paradajza, i kopriva u jelu, a kad nije post - mlečni proizvodi... Odežde, takođe, sam sebi šije, krpi i pere. Cipele svoje popravlja i održava...

Osim toga, motri i šta se oko njega dešava. Tako, u Patrijaršiji nadgleda da sve fukcioniše što može bolje; posle radnog vremena, kada radnici odu svojim kućama, ide i gasi svetlo ako je gde ostalo upaljeno; često sam uzme da popravi slavine, roletne, brave na vratima...

Brine, svuda gde je potrebno, i o zemaljskim stvarima, iako ističe da je naša prava otadžbina “gore” i zato opominje da treba paziti “kad jednog dana izađemo pred pretke, da se ne postidimo njih, niti da se oni postide nas”.

FBI, izgleda retko greši: Svetac koji po zemlji hoda. 8084.gif

Jovan Janjić

Objavljeno u NIN-u od 05.01.2005.

marija · Септембар 24, 2009

Božićna poslanica Patrijarha Pavla

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
O BOŽIĆU 2006. GODINE

P A V L E

PO MILOSTI BOŽJOJ

PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEĆKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAČKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA SINOVIMA I KĆERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ RADOSNI BOŽIĆNI POZDRAV:

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!

„...Zaista, velika je tajna pobožnosti:
Bog se javi u telu, opravda se u Duhu,
pokaza se anđelima, propovedi se
neznabošcima, verova se u svetu, vaznese se u
slavi”(1. Tim. 3,16).

Ove reči apostola Pavla najpotpunije oslikavaju svu lepotu božićne radosti u kojoj smo mi, draga deco duhovna, istinski učesnici velike tajne Božjeg silaska sa Neba na zemlju i čovekovog uznošenja sa zemlje na Nebo i sedenja sa desne strane Oca. A to je, u suštini, bogosinovstvo svakoga čoveka koji to poželi delatnom verom. Sin Božji je došao da nas pozove u neprolazno Carstvo Božje i uvede nas u stvarnost večnog života, budući da je On, Gospod naš, uvek Put, Istina i Život (Jn 14, 5).

Događaj Hristovog Rođenja od Djeve Marije sabira sva nadanja i iščekivanja ljudska kroz vekove koji mu prethode, kao i veru svih kasnijih vekova do danas, i trajaće kroza sve vekove do večnosti. To je „punoća vremena” (sr. Gal. 4, 4), jer su Bog i čovek u Ličnosti Hrista Spasitelja sjedinjeni. Bog se rađa kao čovek ne prestajući biti Bog, kako bi čovek mogao postati „bog po blagodati”, ne prestajući biti čovek.

Radujući se radošću neprolaznom i neopisivom zbog velikih darova ljubavi Božje, upitajmo se mi, verujući hrišćani, koji smo pozvani i poslani u svet da budemo „so zemlji i svetlost svetu” (sr. Mat. 5, 13-14), da li smo i koliko smo zaista odgovorni u svojoj bogodarovanoj slobodi. Nije dobro izgovarati se drugim i uviđati njegove greške, jer osuđivanje – nije put vere. Često je to prepreka na životnom putu i pretežak teret za onoga ko tako postupa. Zato se vama obraćamo, sinovi i kćeri Crkve Hristove, „ne kao da gospodarimo verom vašom nego kao pomagači vaše radosti” (sr. II Kor. 1, 24). Kolenopreklono vas molimo: pokažite ljubav nelicemernu jedni prema drugima i prema svima ljudima – „dobro činiti da nam ne dosadi” (Gal. 6, 9). Potrudimo se da ispunimo svetootačku pouku: „Svaki hrišćanin treba da bude takav čovek da ga se Bog nikad ne postidi”. Možemo mi to, blagočestivi narode Božji: samo ako se malo potrudimo, uspećemo u dobrom delu blagočestive vere.

Mnogo je danas sebičnih ljudi koji misle da sve mogu sami. Mnogo je lažno „velikih” ljudi i naroda i svako misli da baš on može da promeni sliku sveta. Zato, imajmo veru pravednog Josifa, prostodušnost i gostoljublje vitlejemskih pastira, mudrost mudraca sa Istoka koji su, vođeni zvezdom, prineli darove Hristu, ne uplašivši se Iroda. Verujmo verom starozavetnih proroka i pravednika i budimo, zajedno sa svetim apostolima, istrajni u svedočenju velike Tajne vere, znajući da osim Hrista „nema drugog imena pod nebom, danog ljudima, kojim treba da se spasemo” (Dela ap. 4, 12).

Ovo znanje u veri ne sputava nas u ljubavi prema svima. Naprotiv, ono nas pokreće napred i otvara za svakoga čoveka, bez obzira na to ko je on, kako se moli i da li se moli. Jer, „Bog ne gleda ko je ko nego mu je u svakom narodu mio onaj ko tvori pravdu” (Dela ap. 10, 35). Naša vera da je Hristos Spasitelj sveta i čoveka čini nas spremnima i sposobnima da uvek služimo boljitku i spasenju sveta. Sin Božji, n?s radi, i našega spasenja radi, postao je čovek, služeći nama i našem spasenju. Tako je svako od nas prizvan da služi boljitku života i spasenju svih i svega. Kako bi sve bilo bolje i drugačije kada bismo mi hrišćani delatno razumeli smisao služenja „većih” onim „manjima”! Život bi bio lepši, a ovaj svet bolji. Moguće je to – samo je potrebno da svako pobedi sebe, da prevaziđe sopstvenu sebičnost, da iziđe iz sopstvenog interesa u žrtveno, nesebično.

Činili smo bezakonja – prestanimo, i Bog će oprostiti. Najveći previd činimo u vezi sa čedomorstvom, jer nećemo da priznamo da je to greh ubistva deteta, motivisan sebičnošću nedostojnih roditelja. To je najgnusnije ubistvo, odbijanje blagoslova Božjeg i uskraćivanje prava na život novoj ličnosti. Još nerođeno dete nije bezimeni zametak, fetus; to je čovek – duša živa. Molimo vas, roditelji, ne činite to više, ne zatvarajte vrata svojih srca i domova za blagoslov života. Ima mesta za sve i biće hleba za sve. Setite se onih bezdetnih roditelja koji suznih očiju mole Boga da im podari taj blagoslov! Neka vam materijalne nedaće ne budu izgovor za čedomorstvo! Ne uskraćujte sebi Božji blagoslov!

Znamo da će neki samozvani zaštitnici opet reći kako Crkva uskraćuje ljudska prava i slobodu, ali neka znaju da mi opominjemo iz ljubavi, bez omalovažavanja! A njima Bog blagi neka oprosti greh i neka ih prizove u zajednicu ljubavi. Veoma ćemo se radovati ako se odazovu. Mnogi narodi vode računa o svom istorijskom postojanju i večnom spasenju, a naš, srpski narod, poubijao je, nažalost, svoje nerođene dece više nego naši neprijatelji u svim ratovima zajedno. Želimo da naglasimo da je u našoj Otaxbini broj umrlih godišnje veći od broja rođenih za dvadeset pet hiljada. Nadamo se da će ovi podaci pokrenuti mnoge na odgovorno razmišljanje i još bolje činjenje.

U vršenju dobrih dela, u praštanju i u molitvi treba da budemo istrajni i da izdržimo do kraja, jer „kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo...” (I Kor. 4, 12-13), znajući da je „pobeda koja pobeđuje svet – vera naša” (I Jn 5, 4). Pravoslavni Srbi na Kosovu i Metohiji to najbolje osećaju i znaju, kao i mnogi drugi obeskućeni i sa ognjišta prognani. Oni nose na telu rane Hristove i pobeđuju svoje progonitelje. Mnogi njih ne razumeju, budući opterećeni sobom i svojim strahovima. Oni, poput negdašnjih hrišćanskih mučenika i ispovednika, pobeđuju one koji misle da mogu stići do cilja nanoseći poraz drugome. Duboko verujemo da će doći vreme kada će se nasilnici postideti. Molimo se i za neprijatelje naše da uvide da činjenje zla ne može doneti dobro nikome. Neka znaju da će, posle svih poraza kojima ponižavaju druge, na kraju sami sebe poraziti beznađem. I za njih se molimo da pobede sebe i postanu učesnici onog mira koji Hristos svima daje.

Draga deco duhovna, naša sveta Srpska Svetosavska Crkva nadživela je sve istorijske Golgote i raspeća radošću vitlejemskih pastira i mudrošću mudraca sa Istoka, i živeće vavek, u sabornom jedinstvu sa svim pomesnim Pravoslavnim Crkvama, koje čine Jednu Svetu Crkvu. Svojom sabornošću ona okuplja vaskoliki srpski rod, na svim kontinentima i u svim državama, i otvorena je za sve dobronamerne ljude. Sabirala je svoja verna čeda kroz sve vekove, idući uskim putem i gradeći mostove mira i ljubavi među ljudima i među narodima.

Znamo dobro za sve naše padove, raskole i podele. Molimo se Gospodu da to prestane jednom zauvek, a sve vas molimo da budete jedno u Gospodu, kako bismo svima pokazali čistu veru i svetu slogu, svu lepotu vere u Boga i vere u čoveka Božjeg. To će biti onda kada prestanemo da se među sobom delimo na razne načine, najčešće po bezumlju. Pokušajmo, u radosti božićnjega slavlja, da se izmirimo i saberemo oko kolevke Bogomladenca i da prevaziđemo sve naše besmislene podele!

Naravno, treba o svemu promišljati, suočavati različite stavove i raspravljati, ali to ne sme da bude razlog za međusobnu mržnju ili za mržnju prema bilo kome. Mora da važi pravilo da „onaj ko želi da bude prvi, taj treba svima da služi”. Hristos je Svojim životom pokazao sve ovo, a mi hrišćani imamo sveti zadatak da i svojim življenjem to potvrdimo. Danas je najpogodniji dan da ispitamo sebe gde smo mi u tom delu i da ispravimo sami sebe i jedni druge kako bi naša radost bila potpuna i trajna.

Svako od nas treba da u ličnosti drugoga čoveka vidi lice Božje, lice svoga brata i večnog sabrata. Tada će srce svakoga od nas istinski biti vitlejemska pećina u kojoj se Hristos uvek iznova rađa. I što više bude takvih srdaca, svima će biti bolje i svi ćemo biti bolji.

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI !

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Božiću 2006. godine.

Vizantiona · Октобар 12, 2009

Посета Патријарху Српском Г. Павлу

12. октобар 2009 - 11:09

Православна Црква данас празнује Преподобног Киријака Отшелника-Михољдан. У капели Светог Симеона Мироточивог при Патријаршијском двору Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење четири свештеника и четири ђакона.

После Свете Литругије, Високопреосвећени Митрополит је заједно са Његовим Преосвештенством Eпископом средњоевропским Г. Константином, служашчим свештенством и ђаконима, посетио и причестио Светим Христовим Тајнама Његову Светост Патријарха Српског Г. Павла на Војно-медицинској академији у Београду. Том приликом Његову Светост су посетили и Њихова Височанства принц Владимир и принцеза Бригита Карађорђевић који су пожелели Патријарху духовни мир и свако добро од Господа.

Потом су Архијереји са гостима и пратњом обишли параклис Светог Луке Архиепископа Симферопољског, који се налази у изградњи при Војно-медицинској академији, целивавши мошти и поклонивши се овом Светитељу

sajt SPC

marija · Новембар 15, 2009

Упокојио се у Господу Патријарх српски Г. Г. Павле
15. новембар 2009 - 13:16

Данас, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Г. Г. Павле.

http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_u_gospodu_patrijarh_srpski_g_g_pavle

Зоран · Јул 22, 2010

Порука Патријарха српског Г. Иринеја

Данас Србија води једну од највећих битака у својој историји да сачува своју душу и одбрани своју Свету земљу Косово и Метохију.

Ово судбоносно питање решава се данас у Хагу. Какво год решење да буде донето, ми се морамо изборити да се преговорима дође до најцелисходнијег решења за Косово и Метохију, које ће бити прихватљиво за Србе и Албанце, да би заједно живели у миру и благостању и имали безбедну будућност.

Само са оваквим решењем, прогнани ће моћи да се врате на своја вековна огњишта и обнове спаљене Светиње на Косову и Метохији.

Данас је значајан дан за мирољубиво решење једног горућег питања и напор да сачувамо оно што је вековима припадало српском народу. Знамо, да нас чека још тешких дана и да ово искушење није последње.

Позивамо српски народ да остане сабран и јединствен и да слогом допринесе напорима наше државе у мирољубивој одбрани свете земље Косова и Метохије.

Браћо и сестре, позивамо вас да, данас у 17.00 часова, дођете у Храм Светога Саве у Београду на молебан за жељени мир и повољно решење коначног статуса Косова и Метохије, колевке српског народа. Ако нисте из Београда, придружите се МОЛЕБНУ који ће бити служен у свим саборним храмовима наших градова, такође у 17.00 часова.

Све вас поздравља и благосиља ваш смерни молитвеник пред Господом

Патријарх српски Иринеј

у Београду, 22. јули 2010.

Зоран · Септембар 17, 2010

Саопштење за јавност

17. септембар 2010 - 11:01

Вазнесење Христово - око 1260.године, Црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија

Поводом свечаног чина устоличења Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, који ће се обавити у великој лаври Пећкој Патријаршији, историјском седишту патријараха српских, у недељу 3. октобра 2010. године, обавештавамо јавност да све припреме за овај свечани чин теку по плану и да су свој долазак до сада потврдили многи гости који су позвани, како из земље тако и из иностранства.

Овим путем желимо још једном да обавестимо вернике Српске Православне Цркве који желе да присуствују овом значајном догађају да то не чине приватним превозом већ да се јаве својим парохијским свештеницима који већ имају потребна упутства за организацију одласка у Пећ. Дакле, одлазак је могућ само аутобусима, и то под условом да у сваком аутобусу свештеник буде вођа пута.

Извор: СПЦ

Зоран · Октобар 3, 2010

Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу

Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.

Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.

Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.

Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.

Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.

Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.

Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.

Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.

Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.

Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.

Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.

Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.

У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.

Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.

Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.

Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света.

Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.

У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.

Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.

Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.

Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.

Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?

Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди.

Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.

Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода.

Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.

Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).

Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.

Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.

Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.

http://www.spc.rs/sr/pristupna_beseda_njegove_svetosti_patrijarha_srpskog_g_irineja_na_ustolicenju_pecka_patrijarsija_3_o