Патријарх-актуелно (сајт спц)

[marija]

Света Литургија у Патријаршијској капели и посета Патријарху српском на ВМА

17. јун 2009 - 11:14

На празник Светог Митрофана Патријарха цариградског, Светих мироносица Марте и Марије, Светог Јоаникија црногорског-приморског и Свештеномученика Ђорђа Богића, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литругију у Патријаршијској капели у Београду. Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију саслуживала су двојица презвитера и четворица ђакона. На почетку Свете Службе Божје, Високопреосвећени је у чин ипођакона рукопроизвео вероучитеља Владислава Голића. На крају Службе, Митрополит се обратио верном народу Божјем подсетивши на житије и страдања Светог Јоаникија, Митрополита црногорско-приморског.

После Свете Литругије, Митрополит је, заједно са јерејем Небојшом Тополићем и протођаконом Стеваном Рапајићем, посетио и причестио Светим Христовим Тајнама Његову Светост Патријарха српског Г. Павла на ВМА у Београду.

Митрополит је, затим, благословио почетак адаптацији простора новоустановљеног параклиса на ВМА, који је посвећен Св. Луки архиепископу симферопољском и кримском, новопросијавшем светитељу, хирургу, сликару и јерарху Руске Православне Цркве 20. века, за богослужбене потребе. Старешина параклиса је презвитер Небојша Тополић.

јерођакон Јован (Панић

[marija]

Патријарху српском Г. Павлу додељен Орден са огрлицом – највише одликовање Републике Српске

8. јул 2009 - 14:56

Данас је у Патријаршијском двору г. Рајко Кузмановић, председник Републике Српске, у друштву најближих сарадника, предао највише одликовање Републике Српске - Орден са огрлицом - Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Г. Амфилохију, који је орден примио у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла. Свечаној додели ордена су присуствовали сви чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Том приликом, г. Кузмановић је истакао да су живот, рад и морални кодекс Патријарха српског Г. Павла узор целом српском народу. Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио г. председнику у име Његове Светости и у име Светог Синода.

[marija]

Петровдан у Архиепископији београдско-карловачкој и честитке Патријарху српском Г. Павлу

13. јул 2009 - 9:38

Древназадужбина Књаза Милоша Обреновића, храм Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру,није могао да смести све вернике који су дошли да молитвено прославепрвоврховне Апостоле Петра и Павла. У име Његове Светости  Патријарха Српског Г. Павла, а са благословомВисокопреосвећеног Митрополита Г. Амфилохија, Свету Архијерејску Литургијуслужио је Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије узсаслужење свештеника и ђакона Архиепископије београдско карловачке.

После БожанскеЛитургије, на којој се причестио велики број верних Преосвећени Владика је сасвештентвом и верним народом учинио трократни опход око храма молећи се да Господсачува своју цркву и наш народ, нарочито на страдалном Косову и Метохији одсвих искушења, а Нашем Патријарху подари добро здравље. После опхода Владика јепресекао славски колач и братству храма и његовим парохијанима пренео благословЊегове Светости и Високопреосвећеног Митрополита и све окупљене у порти храмапоучио својом архипастирском и очинском беседом.

После Свете Литургије и свечаности у храму Светих Апостола Петра и Павла викар Његове светостипреосвећени владика г. Атанасије је посетио на ВМА Његову Светост Патријарха Српског Г. Павла, и честитао му данашњи празник и сутрашњи имендан, а потом пренео Његовој Светости поздраве и жеље верних да долгоденствује на многаја љета.

    * Архиепископија београдско-карловачка

    * Патријарх

|

[чтец Филип]

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

[чтец Филип]

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Патријарх српски Павле

[Guest Оливера]

"Док Анђели спавају"

[Guest Оливера]

[marija]

Патријарх Павле: О бесконачној љубави Божијој

23.07.2009 - 07:38

ГосподДрага браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Патријарх српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

[И.стојковић]

Патријарх крепко дочекује Пост

14. август 2009 - 10:55

Православна Црква данас празнује изношење Часног крста и Св. Великомученике Макавеје. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и Руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе Руса над Бугарима и Грка над Сараценима.

У капели Светог Симеона Мироточивог при Патријаршијском двору Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

После Свете Литругије, Митрополит је заједно са служачим, свештенством и ђаконима, посетио и причестио Светим Христовим Тајнама Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Павла на Војно-медицинској академији у Београду.

Његову Светост су посетили и Њихова Височанства принц Владимир и принцеза Бригита Карађорђевић, и том приликом пожелели Патријарху свако добро од Господа.

Потом су сви заједно обишли параклис Светога Луке Архиепископа Симферопољског при Војно-медицинској академији, целивавши мошти и поклонивши се овом Светитељу.

Јерођакон Христифор (Неђић)

[чтец Филип]

Православна Црква данас празнује Светог пророка Михеја. У капели Светог Симеона Мироточивог при Патријаршијском двору Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење четири свештеника и пет ђакона.

После Свете Литругије, Високопреосвећени Митрополит је заједно са Његовим Преосвештенством Eпископом канадским Г. Георгијем, служачим свештенством и ђаконима, посетио и причестио Светим Христовим Тајнама Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Павла на Војно-медицинској академији у Београду. Том приликом Његово Преосвештенство Eпископ канадски Г. Георгије пренео је Његовој Светости поздраве Срба из Канаде, а Свјатјејши је захваливши на поздравима благословио Србе у дијаспори.

[И.стојковић]

Престолонаследник Александар посетио Патријарха Павла на ВМА

12. септембар 2009 - 11:35

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II Карађорђевић посетио је данас Његову Светост Патријарха српског Г. Павла на Војно-медицинској академији у Београду.

У кратком и срдачном разговору Престолонаследник Александар је Патријарху српском пожелео свако добро од Господа Спаситеља и духовни мир.

   * Патријарх

|

[marija]

Будите мудри као змије а безазлени као голубови!

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Павлом — 1. део

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 09. 12. 2007.

На отварању циклуса телевизијских емисија у реализацији „Двери српских“, омладинског часописа за националну културу и друштвена питања, у манастиру Благовештење у Овчар Бањи разговарали смо са Његовом Светошћу Архиепископом Пећким, Митрополитом Београдско-карловачким и Патријархом Српским Господином Павлом. Била је то прилика да од Његове Светости добијемо одговоре на нека од горућих питања која се налазе у жижи интересовања православне омладине сабране око нашег часописа.

Поред нашег досадашњег рада на часопису, трибинама, Саборима, интернет-представљању, испунило се време да, након серије телевизијских наступа на локалним медијима по унутрашњости, добијемо могућност реализовања једног циклуса ТВ-емисија у продукцији „Српског сабора – Двери“. Разговор са Његовом Светошћу (који следи) први је у овом циклусу у коме ћемо настојати да појединачно обрадимо већину од оних тема које су овде само покренуте. Поуке и савети из огромног духовног искуства нашег Патријарха засигурно представљају меродавне путоказе за свеукупне даље активности.

БУДИТЕ МУДРИ КАО ЗМИЈЕ А БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ!

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, где се данас, после трагичног историјског искуства двадесетог века, налазе српски народ, Српска Православна Црква и српска држава? На којој се даљини налазимо од заветног идеала да нашим Народом, Црквом и Државом влада истоветан хришћански дух и заједнички морални закони?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За читаво ово време, поготово после Другог светског рата кад су на власти били људи расположени материјалистички и атеистички, у многоме се наш народ удаљио и од онога пута којим су ишли наши преци и од оне науке која је њих одржала и коју су они одржали. Христос нас опомиње, не обећава нам лако у овоме свету па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове.“ Христос нас не шаље као овце међу вукове да нас вукови раскину односно да нас онемогуће, него нас шаље да вукови виде шта значи бити овца Христова па да, ако хоће, сви они постану овце Христове – ако хоће. А овца међу вуковима у опасности је са две стране: прво и прво, да је вуци онемогуће, раскину: Христос је – рекох – не шаље зато; али овца је, са друге стране, у опасности да закључи да се међу вуковима не може опстати друкче него само као вук, па да наоштри зубе, па да оне папке претвори у канxе, па да научи да урла и од овце постане вук – то је та друга опасност. Христос нам даје решење за обе ове опасности, па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије а безазлени као голубови.“ Змија је симбол мудрости т.ј. она у опасности чува главу, јер зна ако се реп и откине – нарашће али глава неће, док су голубови симбол безазлености: док се све живо око хране туче (ви знате и свиња кад јој се метне да једе, а оно њено прасе дође да једе, она га избаци), код голубова, кад је храна у питању, они се не бију.

Е сад видите: мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци; другим речима, људи треба слободно да развијају своје умне способности, слободно што год могу више, али под условом да паралелно развијају и доброту. Јер ум је хладан, он понекад сече посред срца, а доброта је топла али глупа. Добар и луд браћа – што се каже: ако је само добар а слабе памети свако га искоришћава, исмева и подмеће му ногу. Када се развија паралелно и разум и доброта онда ће у дугом веку одржати равнотежу: да ум не пређе у злоћу (знате: сви ти велики злочинци имају често велике способности и развијене докторате редом), а да доброта не пређе у глупост. А управо то је нама најтеже јер ако кренемо у једном правцу идемо често до краја а мора се чувати и једно и друго. Е о томе је реч, дакле, удаљили смо се умногоме од тога принципа еванђелског.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Пропадање моралног капитала у нашем народу, одрицање од своје вере и националних вредности у времену комунистичког ропства, узрок су опште духовне раслабљености. Који су то путеви нашег повратка Богу односно себи?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Најпре, та свест да и једну и другу снагу којима нас је Бог обдарио одржимо. И онда угледање на наше свете претке који су кроз стотине година ропства били кадри да издрже и да одрже веру православну, и то не само веру православну у знању него и веру православну по владању, по поступању, када су они били кадри да се одбране од зла али не као нељуди, не као злочинци, него су се бранили по оном принципу пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Друга је ствар бранити се – што је хришћански дозвољено, а друга је ствар освајати (освајачки рат). Одбрамбени рат је благословен еванђелски. Дакле, вратити се тим вечним еванђелским принципима који проповедају чак и љубав према непријатељу, то јест свест да тај непријатељ, тај злочинац не зна шта ради. Ми знамо да он уствари иде у амбис, и да он тога није свестан, па се молимо Богу да га обрати, да учини што је потребно (не насиљем) да он схвати и да се и он покаје и спасе. То је тај пут наших предака кога би требало сви да се држимо, да се, на првом месту, одржимо као људи и као народ Божији па ћемо се онда одржати и биолошки.

За читаво ово време, поготово после Другог светског рата кад су на власти били људи расположени материјалистички и атеистички, у многоме се наш народ удаљио и од онога пута којим су ишли наши преци и од оне науке која је њих одржала и коју су они одржали.

[marija]

ДВЕРИ СРПСКЕ: Као наслеђе комунистичке разградње нашег националног простора појавиле су нове поделе у српскоме народу. Како коначно стати на пут већ вишевековном духу неслоге, подељености, раскола, братоубиства?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Ту је у питању, пре свега, несхватање тог основног принципа еванђелског: љубави. Сујета и гордост када се подигну онда долази до свађе и нетрпељивости чак, а љубави нестаје. А ови наши, да кажем, и комшије и непријатељи, они су компактни као један али компактни често у злу, док је код нас друкчији један став. Кад су наши преци долазили у ове крајеве, један Грк, у оно доба врло културан, прочитао нас је и забележио: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не што су они неподмитљиви него због многих супротних гледишта.“ Није несрећа што ми имамо и многа супротна гледишта јер кад је реч о нечему мора се ствар сагледати са више страна, али често код нас долази до онога што није више разлика у мишљењу него што је злочин. Био сам на Косову у року од 34 године, па је било тешко добити дозволе у оно доба да се обнови нека црквица порушена у турско доба, гробље и слично. Али кад бисмо ипак добили понекад, састанемо се, дођем и ја, свештеник, они одборници, и као међу људима: да видимо какву ћемо цркву да градимо, колико имамо средстава, колика да буде, да ли ће да има кубе, од каквог материјала – све као што и бива. И рече један: Најбоље и најбрже ће бити да радимо од оних блокова, то је најјефтиније и најбрже. А други ће рећи: Ма јесте од блокова али нећемо ми кроз десет година поново да градимо цркву, боље да градимо од мало трајнијег материјала. А трећи ће на то: Па добро, ево имамо камена, ајде од камена. А онда ће један да каже: Ма знаш, ако будемо могли после неколико времена да је живопишемо, да метнемо фреске по камену и садашњем малтеру, тешко ће то бити. Онда ће онај рећи: Нек споља буде од камена а изнутра од цигле. Видите колико раличитих гледишта и свако има своју логику и смисао. Али сад, разуме се, има власт која ће одабрати од свега тога: да буде од камена споља, а изнутра од цигле, да има кубе, да је толико метара и тако даље. Све ово досада било је добро, али сад код нас долази оно што није добро, што бива да не буде добро. Они чије гледиште није узето у обзир, они не само да ће вам бити непријатељи, већ ће употребити и непријатеље да онемогуће да ви ишта учините. Немамо куд: тога се морамо ослободити. То је само једна гордост, једна сујета – ја па ја – и онда видите до чега долази. Кад будемо тога свесни и будемо мало смиренији и макар толерантнији, ако и нисмо у љубави, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога, не и да га усвојимо ако оно није добро, али да схватимо, и да не буде мржње и да не дође до овога што нас толико цепа, дели и чини да и непријатељима то одговара.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Тридесет и четири године провели сте на Косову и Метохији као Епископ Рашко-призренски. Како данас видите решење питања Косова и Метохије?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За те 34 године, од почетка, није требало много отварати очи па видети да један број Шиптара систематски врши притисак у правцу етнички чистог Косова. Колики је то број био не бих могао да кажем, али је био толики да сам се ја већ од прве године жалио властима у Приштини (кад су били на власти Срби, Црногорци и Шиптари, као и после кад су Косово и Метохија проглашени аутономном покрајином, где су били на власти у већини Албанци). Жалио сам се и овде у Београду властима као и Светом Архијерејском Сабору. Износио сам те моменте: у којој то земљи у Европи, па да узмемо и у свету, која је то земља етнички чиста, и шта би било да и Србија прогласи: хоћемо Србију етнички чистом и готово, сви нек се чисте. Дакле, реч је о томе да се на Косово врате протеране избеглице, да се настави живот у трпељивости ако још нисмо узрасли до вишега. Да будемо људи па ћемо онда моћи да опстанемо.

После прославе шестогодишњице Косовске битке пише ми један хоxа, Албанац са Косова, и каже, поред другога: „За муслиманску веру неприхватљив је принцип док се једном не смркне не може другом да сване, док једном не буде зло не може другом бити добро.“ Ја сам му одговорио: „Тај принцип је неприхватљив и са стране хришћанства и православља.“ Ако будемо људи, земља Божија је довољно и широка и дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас буде свега четворо на свету, јер и у Библији и у Корану пише о Адаму и Еви и о њихова прва два сина Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало за њих четворо на целом свету? У томе је решење тога проблема Косова и Метохије: да будемо људи па ћемо као људи имати свести – док не стигнемо до љубави – макар једне трпељивости, једног поштовања друге личности и њенога мишљења и гледишта.

За нас тај принцип све је политика превише је узак. За нас хришћане важи принцип Апостола Павла: „Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, чините све на славу Божију!“ Видите да ни једење ни пијење није ван славе Божије. У том погледу и политика може бити на славу Божију или супротно.

[marija]

ДВЕРИ СРПСКЕ: Какав би однос између Цркве и Државе био најбољи?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Током историје било је разних система у овом свету: био је и систем робовски па онда капиталистички па социјалистички па редом републике, краљевине, редом. Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима. У Царству Небеском нисмо само тела, нисмо само земаљски него смо и душе и небески. Кад то буде тај систем симфоније, сагласности једне, онда ће бити добро и за Цркву и за Државу, односно за све грађане те земље, и као грађане у грађанском смислу и као вернике вера. То би, по мом мишљењу, био најбољи начин.

ДВЕРИ СРПСКЕ: И наша Света Црква се нашла на удару оних пропагандних центара који заступају теорију да су Срби узрочници и кривци за све ратове на бившим југословенским просторима. У том смислу, настоји се да целокупан терет ратних злочина заврши управо на српској страни. Какав је, Ваша Светости, однос православља и рата, посебно у светлу историјских примера истинског српског родољубља?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Свакако, став је хришћански да је рат зло, али у том погледу са хришћанског гледишта дозвољен је и благословен одбрамбени рат, а освајачки рат је за осуду. И при том одбрамбеном рату да поступамо као људи достојни имена хришћанског, то јест, не може се ни према злочинцу употребити тај исти метод који је он употребио као злочинац. Оно што наш народ каже: пушка ти је пушка ми је, оно је Бог и срећа јуначка; али ако је њему пушка избачена из руку па га онда везати па му вадити очи и масакрирати, то је злочинац, ко био да био.

Пре једно 6-7 година био сам у Бечу на прослави стогодишњице цркве Светог Саве у Бечу, коју су наши преци онде живећи подигли. Ујутру кад сам ја дошао са другим епископима и пратњом, у новинама је било чланака у којима се говорило да је српски Патријарх дошао да баци свету прашину у очи, да брани своју кривицу а у ствари и он, и Српска Црква, криви су за све те ратове, јер су позивали српски народ у рат да би се одржала Велика Србија. Ту, на једном скупу, ја сам говорио, и, између осталог, поменуо ово што се приписује, пребацује Српској Цркви и мени лично, да позивамо српски народ у рат да се одржи Велика Србија. А ја кажем: ако би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада; нека нестане Велике Србије, али злочином да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно једино да се одржи Мала Србија злочином, ја и на то не бих пристао. Нека нестане и Мале Србије али злочином да се одржи – не. И кад би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочином – не пристајем, нека нас нестане али да нестанемо као људи, јер нећемо онда нестати, живи ћемо отићи у руке Бога Живога. То је, дакле, тај начин и то је тај пут, без жеље да своје слабости правдам или бацам на друге, али истина је она која нас обавезује.

Ако будемо људи, земља Божија је довољно и широка и дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас буде свега четворо на свету, јер и у Библији и у Корану пише о Адаму и Еви и о њихова прва два сина Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало за њих четворо на целом свету?

ДВЕРИ СРПСКЕ: Желели бисмо да Вам поставимо једно питање којим се доста бавио наш часопис. Још од раскалуђера Доситеја чини нам се да се српска интелектуана елита на неки начин одвојила од Цркве и њеног духовног искуства, и као да је своје узоре, најчешће, тражила на Западу. Као да је и данас исто стање?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: У то доба наш народ је у две сеобе под Арсенијем Трећим и Четвртим прешао и са Косова и из других крајева Србије у оне крајеве преко у Војводину, стижући чак до Беча и Будимпеште. У то време у Европи је био тај принцип рационализма, и ти наши људи који су дошли у додир с тим – то је њих просто очарало. Јер долазе из оних крајева где су били под Турцима и то је њих заузело, поготову после кад су ти млади људи одлазили у Европу. Тамо су науке студирали, полагали испите, докторирали и враћали се са оним знањем које је у Европи ишло постепено док смо ми некако полетели једним скоком. Из једне крајности оне заосталости под Турцима хтело се наједанпут стићи до онога до чега се у свету дошло постепено. Ту је настао тај раскорак. Да су ти млади људи више саосећали са оним какви су наши преци били – шта је ове одржало одржало би и њих. Но, као што малопре рекосмо, да будемо мудри као змије али и безазлени као голубови па ће онда доћи до оне мере, до онога правца који треба да држимо, који неће ићи у те крајности које су једнако несретне.

[marija]

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Павлом — 2. део

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 30. 01. 2006.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Једно питање које нам се чини увек актуелним. Политичке странке непрестано настоје да увуку Цркву у своје дневно-политичке, пролазне, властољубиве интересе, заборављајући улогу Цркве над целином нашег народа. По вашем мишљењу, колико се демократија као принцип било које већине без обзира на Истину супротставља црквеном погледу на свет?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Реч је Христова: „Подајте Цару Царево а Божје Богу.“ Никада није било да је Бог тражио оно што припада Цару да дамо њему, јер је рекао подајте цару, а да је Цар тражио оно што припада Богу – то је било увек, и у византијско доба па и у време Немањића и других власти, а поготову у данашњем добу. Дакле, знати ту границу колико припада властима као таквима, земаљским, а колико припада Богу. И обратно, колико припада телу, а колико припада души. Јер ако дајемо телу више него што му припада морамо одузети од душе, а ако дамо Цару више него што му припада, то јест властима више него што им припада, ми ћемо одузети од онога што припада Богу. Е видите, знати где је та граница колико заиста треба дати Цару Царево а Божје Богу.

Не једанпут су мени писмено и усмено приговарали: шта год ја кажем то је политика. Или сам за партију која је на власти или сам за опозицију. Један свештеник ми пише кад сам оно био на прогласу да остају Србија и Црна Гора заједно, да не зна шта да каже и себи и вернима кад ме је видео да сам и с ким ту седео. Ја му одговарам па кажем: Зар бих ја на месту на коме сам могао бити задовољан да се одвоје Србија и Црна Гора? Камо среће да је остала и Македонија и Босна у једној заједници, било би лакше свима. То једно, а друго, до кога ћу ја седети то не може човек увек да бира, ни у трамвају ни у аутобусу ни у авиону. Али од тога не зависи да ли ће он бити човек или неће. За нас тај принцип све је политика превише је узак. За нас хришћане важи принцип Апостола Павла: „Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, чините све на славу Божију!“ Видите да ни једење ни пијење није ван славе Божије. У том погледу и политика може бити на славу Божију или супротно. А то су наши преци знали и тога се држали, ако не сви онда они који су били срж нашег народа, који су давали тон. А то остаје правац и за наше време и за време које ће доћи после нас.

После Другог светског рата, кад су дошли на власт материјалисти, они су забранили апсолутно икакву везу школе и Цркве. Знате какав је био однос: не само да је Црква била одвојена од државе него је држава непријатељски све чинила што се могло против Цркве. Али зато хоћеш-нећеш има да учиш марксизам у основној школи, средњим школама, на факултету. Е сад, за људе за које је то и слобода и демократија неће им бити слобода да се сада и веронаука уведе у школе.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, тренутно је у моди новодопски речник који инсистира на речима као што су људска права и слободе, толеранција, глобализација. Какав је одговор Цркве на ове изазове новога доба?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватати и поштовати њега као личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је и држава да брани друштво од тих злочинаца којих је било увек и има.

Често нам приговарају материјалисти и атеисти да ми свештеници проповедамо смрт и да говорећи о страху од смрти, да нас смрт чека, држимо вернике у страху, као оно милиција што у страху од казне држи грађане у једном односу пристојном. Ево шта каже Свети Василије Велики: У духовном узрастању углавном су три ступња. Први ступањ је степен роба. У оно доба кад је живео Свети Василије био је робовски систем. Роб је био човек ухваћен у рату или човек купљен на пијаци, односно продан јер није могао да врати зајам који је неком узео и тај зајмодавац је имао право да га прода, и њега и његову породицу да би наплатио свој дуг. И онај који би купио тог роба био је власник тог човека, његовог живота и смрти; могао је да га убије и никоме не би одговарао. На духовном плану, вели Свети Василије Велики, на томе је степену роба онај хришћанин који из страха од пакла врши оно што Бог наређује. Не исплати му се да чини ма какве грехе хиљаду година, а после целу бесмртност да се мучи. То је тај први степен где човек ипак врши заповести, али мотив је тај.

Други је ступањ степен најамника. И у оно доба било је слободних људи који су за свој рад примали плату (ако имаш да ми платиш да ти радим, а ако немаш, нисам ја роб, тражи ко ће!) На духовном плану на том је нивоу онај хришћанин који жели да и у рају буде на вишем нивоу (нису ни у рају сви једнаки: зависи колико су се трудили и колико су доспели). То је други степен: тај је виши од онога првога, али није највиши.

Трећи је ступањ степен сина или кћери. Син извршује вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити –није он роб, не из жеље да му отац плати – није он најамник, него из жеље да отац буде задовољан. Док она двојица стављају себе у центар (да ја не будем кажњен, да мени буде плаћено), овај не ставља себе него оца у центар. На духовном плану на том је нивоу онај хришћанин који из љубави према Богу извршује његове заповести, да Бог буде задовољан, такорећи. Нико не може доћи на тај степен док не пређе прва два. Колико ће се он бавити на оном првом, па на оном другом док доспе до трећег, зависи од њега.

Видите, ти материјалисти су приписали целом хришћанству да, уствари, ми заступамо робовски став (из страха од пакла), што, дабоме, апсолутно не стоји. Они свесно превиђају односно неће да схвате постојање трећег степена до ког треба сви да дођемо и онда ћемо вршити оно што Бог наређује, не из страха од казне ни из жеље за наградом.

Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима.