Акро-групе на нашим просторима

[Милан Ракић]

Ваздухопловне смотре и аеромитинзи су одувек сматрани за врло важне друштвене догађаје на које се одазивао велики број људи... Тако је бивало од првог дана када се прва  летелица тежа од ваздуха винула у небо. У почетку, док су авиони још били у "повоју", довољно је било пред публиком извести и један тзв. школски круг (полетање, 4 заокрета, слетање), па да то изазове одушевљење међу окупљеном светином и огромне симпатије за авијатичара када слети (ако успе greengrin). Међутим, како су се авиони развијали, како су их конструктори правили јачима и робустнијима, тако се код летача створила и жеља да посебно припремљеним и избалансираним програмом, покажу своје умеће, умеће конструкторског тима, дакле инжењера и техничара који су направили летелицу и на крају, да на један симболичан начин изврше промоцију државе и војске из које "потичу", јер без обзира на неке спорадичне примере код нас и у свету, акро-групе су ипак војна привилегија...

 

Акробатско летење на овим нашим просторима је пратило развој ваздухопловства, Тада смо били раме уз раме са развијеним светом барем у овом сегменту. И код нас су за почетак, долазили разни авантуристи представљајући своје авионе и умеће летења окупљеном народу. Први лет авионом над Београдом и Србијом, направио је Чех, Рудолф Симон у септембру месецу 1910. године.

"Лонер-Симон 2" је био први авион који је летео код нас

 

Симон је иначе дошао код нас на позив нашег Олимпијског клуба, а летење је било изведено на Бањици, недалеко од ВМА. Биле су тада направљене и трибине за публику, па чак и ложе за оне који су били спремни да плате скупљу карту. Симон је летео у два узастопна дана. Први пут, 19. септембра 1910. године за новинаре и нешто мало публике. Лет је био успешан... Међутим сутрадан, када је био планиран програм за много више људи, Симон није био среће као претходног дана и на опште разочарење публике, на висини од 10 метара му отказује мотор и авион пада и ломи се на стотине делова. Срећом, Чех је преживео...

 

Крајем те 1910. године, своје умеће је нашој јавности приказао и Рус, Борис Маслеников, који је, такође на Бањици, летео на свом Фарману неколико дана, при томе извевши више од десет летова, а у његовом "јероплану" су се возили и престолонаследник Александар, принц Павле, краљевић Ђорђе, Хартвигова жена, Петар Бојовић... Борисови летови су били успешни, а летео је до висине од чак 100 метара

"Фарман" Бориса Масленикова на Бањици

 

У зиму 1911., како би грађанима престонице "одузимали дах", у посету Београду долази словеначко-српски пилотско конструкторски пар - Едвард Русјан и Михаило Мерћеп. Нажалост, лет њиховог авиона се завршио на трагичан начин, погибијом Едварда Русјана...

"Мерћеп-Русјан"

 

До почетка Балканских ратова, Београд су посетили и летели још и Иван Видмар, па Чех Јан Чермак, који је успешно обавио чак 25 летова над самим центром Београда, на потезу од Теразија до Калемегданске тврђаве...

У предвечерје Великог рата, инспирисани радовима Михаила Мерћепа и Славољуба Пенкале у Загребу и код Београђана, заљубљеника у авијацију се рађа жеља за конструисањем сопствених летелица, при чему предњаче син Бранислава Нушића Страхиња и браћа Дероко, Александар и Јовица. Међутим, дошао је рат...

 

Након рата, Србија је дуго видала ране и чини се није имала времена да се бави и овом  ваздушном заврзламом, док се тамо почетко двадесетих, група одважних са Солунског фронта није одлучила да оснује Краљевски Југословенски Аероклуб "Наша крила". Рад клуба се врло брзо примио и на терену, тако да су настали услови за промовисање ваздухопловства и у коначном за организовање аеромитинга где би држава пропагирала себе, своју војску и своје ваздухопловство...

 

До 4. јуна 1933. године на овим нашим просторима, летачки програм аеромитинга је био састављен од соло тачки пилота на авионима, и евентуално симулације ваздушне борбе, односно прелета ешалона ескадриле или пука са престројавањима и прегруписавањима, што је било итекако ефектно, али то није било то...

Прелет пуковске формације током једног аеромитинга на земунском аеродрому

 

Међутим, поменутог дана, под покровитељством кнеза Павла је на загребачком аеродрому Боронгај одржан аеромитинг, где је први пут изведен програм "акробације једне патроле од три једноседа аероплана за борбу", како су известили тадашњи медији. На авионима Девоатен Д9 су летели пилоти из састава Првог ваздухопловног пука из Новог Сада, и то, капетан Фрањо Џал, поручник Миодраг Благојевић и водник Раде Самолов. Они су након полетања, на малој висини извели неколико оштрих заокрета, а потом су прелетевши публику извели шанделу са разлaзом левог и десног пратиоца док је вођа направио петљу и на крају је сваки имао соло тачку пред публиком на изузетно малој висини. Ова тројица су дакле прва организована акро-група на нашим просторима...

Раде Самолов, Миодраг Благојевић и Фрањо Џал (с` лева на десно) испред Девоатена Д9-наша прва акро-група. Крајње десно је потпоручник Милан Благојевић, који је изводио соло програм

 

Иначе, један од ове тројице, Фрањо Џал, био је ваздушни ас са Источног фронта, али на погрешној страни. Наиме, пред почетак Другог светског рата, био је заменик Команданта Петог ловачког пука у Нишу, где је током шестоаприлског рата направио издају и диверзију и пребегао на територију НДХ. Био је пребачен на Источни фронт, где је водио Ловачку групу Џал, састављену од усташа. Летели су на Месершмитима Ме-109, а Џал као вођа јединице је имао 13 признатих и 5 непризнатих победа (премда неки подаци говоре о чак 56 победа). Ипак су власти након Другог рата успеле да га се домогну и након суђења због издаје, стрељан је у Београду 1945. године.

 

Миодраг Благојевић је успео након слома Краљевине у шестоаприлском рату да авионом прелети на Блиски исток. Једно време је летео у склопу савезничких јединица, да би 1943. године био постављен за помоћника војног аташеа Југословенске Владе у избеглиштву, у Вашингтону. Након рата није хтео да се врати у нову Југославију и остао је да живи у САД, где је и умро.

 

Раде Самолов је пред рат био пилот у Опитном цвентру у Земуну, да би након слома био мобилисан у НДХ. Ипак, успео је да пребегне у партизане, претходно укравши авион. После рата је био наставник летења до Резолуције ИБ 1948. године, када је "пао"...

 

Овај успех који су забележила ова тројица у Загребу је врло брзо запажен од војних власти, тако да је крајем 30-их година и у склопу Шестог ловачког пука у Земуну, основана још једна акробатска тројка, која је летела на Хокер Фјури II. Пилоти су били: капетани друге класе Никола Вељковић, Антон Ерцигој и Боривоје Марковић.

Ловац Хокер Фјури II, на којем је летела друга акро-група ЈКВ

 

Ерцигој је пред Други рат погинуо у удесу  у близина ушћа Саве у Дунав, Вељковић је послат у логор у Немачку. После ослобођења није хтео да се враћа у СФРЈ, него је отишао у САД, а Бора Марковић је погинуо педесетих година као пилот ЈАТ-а...

 

Дакле ова шесторица су на својим авионима били зачеци акробатског летења и формирања акробатских група у нашем војном ваздухопловству. Нажалост, Други рат је омео многе планове, али о томе у наставку ове приче, која након II светског рата, а до наших дана, достиже свој зенит... О томе, у следећим наставцима....

 

Наставиће се...

 

 

 

 

 

 

[Милан Ракић]

У првим послератним годинама, аеромитинзи су имали велики политички и пропагандни значај. Нове власти су умеле итекако да искористе ова масовна окупљања народа, како би промовисале умеће летења новоствореног ваздухопловства у новоствореној држави... То је била добра прилика и за промоцију сопствене ваздухопловне индустрије, али и разних петогодишњих планова и на крају, то је била пригода и да се међу народом појави и буде поздрављен и сам Јосип Броз...

 

У првим годинама након ослобођења, било је неколико спорадичних манифестација овог типа, али на њима су учествовали само авиони у појединачним тачкама, све до великог аеромитинга, одржаног на земунском аеродрому 24. јула 1949. године, пред више од 100000 гледалаца, који су "бурним аплаузима и узвицима одушевљења поздравили највећег сина наших народа и народности"...

 

У програму је учествовало све што је могло да лети у том тренутку у нашем ЈРВ, а што се тиче акробатског летења, летела су два Јак-3 (тзв. "црвени" и "жути"), а у Мостару је за те потребе образована и акро група, коју је чинило 5 пилота који су летели на авионима домаће производње тип Аеро-2.

Прелет "жутог" Јак-3 са генератором дима на великом земунском аеромитингу јула месеца 1949. године

 

Што се тиче наступа оних пет авиона, они су из Мостара прелетели на аеродром Лисичји Јарак, а онда су одатле у предвиђеном времену, у формацији надлетели земунско летелиште, извевши петљу у формацији и још неке фигуре, о чему је сведочио и егзалтирани новинар Политике, који каже "како су наши пилоти приказали врхунско умеће у летелицама које као да су повезане невидљивим нитима"...

Аеро-2

 

На "црвеном" и "жутом" Јак-3, су летели Никола Цвикић и Станко Форкапић, обојица пилоти Краљевског ваздухопловства, који су након шестоаприлског слома, били мобилисани у ваздухопловство НДХ, из којег су након одређеног времена и указане прилике, пребегли са украденим летелицама. Цвикић у Црвену Армију пошто је летео у усташкој Источној легији, док је Форкапић пребегао на слободну партизанску територију. У саставу петорке на Аеро-2, летели су: Милан Марјановић, Срећко Газивода, Бранко Жигер, Стјепан Гиба и Јанез Хабијан. Први са списка, Милан Марјановић је предратни пилот ЈКВ, док су остала четворица били школовани након Другог светског рата, а куриозитет за Бранка Жигера је и тај, што је педесетих година напустио војни позив и школовао се за оперског певача. Додуше, летење није напустио и пилотирао је авионом Владе СР Хрватске до краја 80-их година.

 

Поред поменутог, треба рећи да је за потребе акробатског летења, формиран и један синхро-пар, који је летео на два Злин-а и који су наступали неколико година на аеромитинзима широм земље. Но све ово је само била једна лепа увертира, за оно што ће се десити почетком 60-их година са акробатским летењем код нас, али о томе други пут...

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Почетком 50-их година, након Резолуције ИБ и кризе са Совјетима, СФРЈ "улази" са САД, односно НАТО у "Програм помоћи за заједничку одбрану", која је била "тешка" 750 000 000$ (тадашњих) долара, што је највећа појединачна војна помоћ коју је Влада САД упутила икада једној земљи која није била члан НАТО пакта... 

 

Не знам за остале видове војске, али је тада и у наредних неколико година, наше РВ било снабдевено са неколико стотина млазних авиона, од којих су многи летели само код нас и у САД, дакле нису били испоручивани ни осталим чланицама Савеза... Тако је од 1953. године, наше РВ добиле и прве млазне авионе... Како је текло наоружавање, негде 1956. године су били испоручени и први авиони типа Ф-86 Сејбр, врло солидни амерички ловци, који су битни и за ову причу...

Ф-86 Сејбр нашег РВ и ПВО

 

А ту, крајем 50-их у Команди РВ и међу одговорнима у њој се спремала велика прослава пола века југословенске авијације, која се требала одржати током 1960. године, као сећање на први лет авионом суботичанина Ивана Сарића из 1910. године. А треба рећи и да су те 50-те и 60-те године, биле златне године за ваздухопловство свуда у свету. Било авиона колико хоћеш, а било и керозина, колико ти треба. Резултат! Било летења колико ти душа иште .... И пошто су била планирана 4 велика аеромитинга, у Земуну, Лесковцу, Загребу и Љубљани, "паде" предлог, а потом и договор, а онда Бога ми и Наредба о формирању акро-групе, коју би чинило 6 (поменутих) авиона односно 5 пилота из састава батајничког 204. ловачког пука. Што се тиче авиона, договорено је да они буду "изузети" из састава јединице и офарбани у жуту боју са плавом траком. Они би били кориштени за увежбавање програма за митинге, а када захтеви обуке буду предвиђали потребу, авиони би били "враћани" у састав пука. Фарбање је урађено у некадашњем земунском Заводу "Јастреб".

Шема бојења Ф-86 Сејбр за потребе акро-групе

 

Што се тиче пилота, за вођу акро-групе је изабран командант Прве ловачке ескадриле 204. пука, мајор Живојин Маглић, који је са свима који су се пријавили за акро-групу, извео потребне тестове на земљи и у ваздуху. Након неколико летова у пару, где је проверавао моторичке способности кандидата, Маглић је изабрао прву четворицу, који су са њим чинили петорку. То су били (сви редом поручници) Илија Златић (заменик вође), Коста Данковић, Живота Јанковић и као резерва, поручник Антон Лаштро.

Састав акро-групе (редом од горе): Маглић, Златић, Лаштро, Јанковић и Данковић

 

Након само три месеца увежбавања, појединачно-пар-група, имали су премијеру пред Титом и неким званичницима из Судана, да би први јавни наступ имали 21. августа 1960. године у Лесковцу, пред 70000 људи. Недељу дана касније, на Велику Госпојину, имали су наступ пред, како су медији известили 220000 одушевљених грађана Београда и Земуна. Тада се "наравно" није славило Успеније ... Треба напоменути да су пилоти из акро-групе, поред увежбавања програма, обављали и своје редовне летачке задатке у склопу перманентне обуке у јединици.

Стајанка акро-групе

 

За следећу 1961. годину, били су планирани наступи на митинзима на Плесу (Загреб) и Брнику (Љубљана), где је група увежбавала ефектан програм и са пет сталних авиона у  ваздуху (уместо 4 колико је било на почетку). Увежбана су била престројавања из "стреле" у "ромб" и обрнуто са ваљцима и петљама, као и врло ефектна "ружа" (где авиони у формацији достижу одређену висину, а онда се након петље разилазе ка земљи у облику руже-за све то време генератор дима дими ) и још ефектнија "бомба" (слично као и "ружа" само се разлаз ради ка горе - из вертикалног пењања). Када се авиони тако "разиђу", изненада су се опет скупљали изнад глава посматрача, сусретајући се на малој висини и брзини од преко 900 км/сат, што је уз буку мотора, код посматрача изазивало помешана осећања... Група је добила и нове чланове, Душана Крстића, који је заменио Маглића, односно Живорада Остојића и Ненада Симовића, који су заменили Јанковића и Златића...

Стајанка опет...

 

 

О овој групи је 1961. године Бранко Калачић, у продукцији "Застава филма", снимио филм "Пет пилота". Међутим, након наступа на поменутим митинзима и још неких приказа пред Брозом и његовим гостима, група је расформирана 1964. године, а сви авиони су пребазирану у Пулу, у деташман Ваздухопловне академије за ловачку обуку питомаца тог смера.

Ф-86 Сејбр акро-групе у рулању на а. Батајница

 

Разлога за расформирање групе је било више, а најважнији је свакако почетак оперативне употребе првог домаћег серијски произведеног малзног авиона-Галеба, који ће у наредним годинама, постати окосница нашег РВ, па и акро групе, али о томе други пут...

 

http://www.youtube.com/watch?v=rfYdzjRzxXc

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Као што сам навео у претходном одговору, 1964. година је била последња година у којој је летела акро група на Ф-86 Сејбр. Авиони су пребачени у Пулу за потребе ловачке обуке питомаца Ваздухопловне академије, а наше ваздухопловство је почело да се попуњава надзвучним ловцима совјетске производње МиГ-21. И ово је свакако био један од разлога зашто је наша тадашња акро-група престала да лети на авионима америчке производње, јер просто није "ишло" да се лети на њима, док је земља заузела курс према Истоку и Совјетима.

Ф-86 Сејбр рула испред ескадриле тек испоручених совјетских ловаца МиГ-21. Наше ваздухопловство је 60-их година било међу реткима у свету које је у оперативној употреби имала ваздухоплове пореклом и из САД и из СССР

 

Други, много битнији разлог је тај, што је наша ваздухопловна индустрија средином 60-их произвела први серијски млазни авион. Легендарног Галеба Г-2. Од средине јануара 1966. године, прва јединица којој су испоручени ови авиони домаће производње је 105. пук Ваздухопловне војне академије у Задру. У наредном периоду, наставници летења су успешно извршили преобуку за овај авион, тако да је 1968. године почела и обука питомаца на њему. Још важније за ову причу је и чињеница да су многе стране делегације тада долазиле у посету ВВА у Задру, те су пилоти из те јединице имали посебно разрађен акробатски програм, који су изводили пред страним делегацијама и тиме приказали (нарочито пред гостима из Покрета несврстаних), могућности те нове летелице. Из тих демонстрационих летова се родила и идеја да се оформи акро-група у склопу ВВА која ће бити у стању да представи технику пилотирања и могућности новог југословенског авиона. Како пред страним гостима, тако и пред домаћом публиком... Речено-учињено!

Галеб Г-2 акро-групе

 

Одмах је изабрано пет пилота и то: Младенко Глишић-вођа, пратиоци Миле Нижић, Франц Шемрл и Виктор Хауптман, а резерва је био Мирослав Радишић. За потребе акро-групе, Команда РВ и ПВО је наредила мостарској фабрици "Соко", да произведе 5 нових авиона који би се користили само за њихове потребе. Ти авиони су испоручени током лета 1968. године.

Формација Галебова Г-2 из састава акро-групе

 

Као што се може видети на фотографији, авиони су уместо уобичајене маскирне шеме, из фабрике испоручени офарбани у светлосиву боју са црвеним доњакама крила и хоризонталцима. "Ватрено крштење" и први наступ, акро-група је имала на аеромитингу у Љубљани крајем 1968. године и наступали су у континуитету до 1970. године.

Шемрл, Глишић, Нижић, Радишић и Хауптман, пред наступ на аеомитингу у Крагујевцу 19. 10. 1969. године

 

Али, те 1970. године, неки од ових горе са слике су добили прекоманде, неки су прешли на друге типове (Шемрл на Миг-21), неки су се "скинули" и прешли у ЈАТ (Глишић). Углавном, опет настаје кратак прекид...

 

Ипак, пре него што су отишли на нове дужности, пилоти из старе акро-групе су добили задатак да одаберу нове пилоте, како би се оформила нова акро-група, која би овога пута летела на "Јастребовима". Избор је пао на следеће пилоте: Божидар Стојановић, Радован Катанић, Добрен Младеновић, Ласло Колар, Јоже Душич и Милан Матуловић.

Први наступ су имали у августу 1973. године и летели су до 1980. године.

Јастреб акро-групе

 

Иначе, из ове друге групе пилота у акро-групи, три пилота ћу нарочито поменути, и то на првом месту Радована Катанића. Он је из здравствених разлога пребачен са млазне авијације на транспортну и почео је да лети на Канадерима. Током великог пожара на Хвару 1983. године, он је у посади са Радославом Самарџићем у току 24 часа извео 225 избацивања водених бомби на пожар, што је и дан-данас светски рекорд и фирма Канадер која је произвела ЦЛ-215 се и даље дичи тим успехом свог авиона, којег свакако не би било да није било ентузијазма и пожртвованости поменуте двојице. Ласло Колар је био први који је летео прототип Ласте 1985. године. Добрен Младеновић Треф је једини наш пилот који је носилац три летачка знака и то нашег-златног, а за показано пилотско умеће добио је и амерички и руски летачки знак пилота прве категорије. Са њим сам имао част и задовољство једно време да радим, а једном сам му и пасажирао у Галебу и за мене као хеликоптераша, то је било незаборовно искуство...

Формација Јастребова

 

Након гашења акро-групе 1980. године ипак је на неки начин, а до формирања чувених "Летећих звезда" настваљено летење у такозваној малој акро-групи. Наиме, почетком 80-их су за основну обуку пилота у моторном летењу почеле да се уводе "Утве-75", тако да су "Злинови-526" постали "вишак" те је опет у саставу ВВА прво организован синхро-пар, а затим и тројка на овим авионима која се од миља звала "Мала акро-група"

Злин-526 тзв. Мале акро-групе

 

Мала акро-група је са успехом наступала диљем бивше земље до 1984. године када настаје "златно доба" за наше акро-групе, али о томе у следећем наставку

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

А те 1984. године, у ЈНА се увелико спремала прослава 40 годишњице победе над фашизмом, која је требала да се одржи на Дан победе, следеће 1985. године. У ВВА се родила идеја да би било сврсисходно да се поново оснује акро-група, што је Наредбом од 24. октобра 1984. године и учињено...

Јастреб "Летећих звезда"

 

У почетку је разрађиван програм са пилотима из тзв. Мале акро-групе са Злинова. Као узор је служио програм британских Црвених стрела, италијанских Тробојних стрела и америчких Плавих анђела. Пошто је почетком 1985. године у извиђачке ескадриле почео да се уводи авион Орао, акро-група се определила за Јастребове из извиђачких ескадрила диљем земље. Авионима је у загребачком ремонтном Заводу "Змај" извађена извиђачка опрема и офарбани су у жуту боју са тробојком по дужини читавог трупа и на крајевима горњака и доњака крила. Иначе, због своје боје. звали су их канаринцима.

"Канаринци" у формацији Ромб

 

На авионе су уграђени генератори дима и прву званичну промоцију су имали пред грађанима Задра у априлу месецу 1985. године, а пред житељима престонице на великом аеро-митингу на Ушћу, 11. маја 1985. године. Тада су учествовали са четири авиона, а од аеромитинга у Порторожу у септембру те године, наступају са шест авиона. Након тог аеромитинга, а по узору и на иностране акробатске тимове, размишљало се о званичном имену и грбу јединице. Расписан је јавни конкурс, након којег је на основу 243 предлога пристигла из целе СФРЈ, прихваћено име "Летеће звезде". Наредбом Команданта РВ и ПВО од 22. децембра 1985. године, акро-групи је озваничено име, као и грб јединице, док је пилотима за наступе, уместо светло-плавих комбинезона, било прописано ношење летачких комбинезона црвене боје.

Званичан амблем акро-групе

 

До 1989. године (1987. године су почели да лете са 7 авиона), када су прешли на Супергалеб Г-4, обишли су уздуж и пореко читаву СФРЈ, наступивши преко 70 пута. Програм је био увежбан до перфекције, са нарочито атрактивном тачком сабирања авиона над главама посетилаца у сусретним и пресецајућим курсевима.

 

У акро-групи "Летеће звезде", током свих година њеног постојања, летели су: Боривоје Бивиц (вођа до 1989, када се "скида" и прелази у ЈАТ), Миша Менђан, Андреј Перц (вођа од 1989-до почетка рата), Мирко Кос, Богољуб Жујовић, Бранко Шарић, Џевад Хасић, Јосип Њари, Мевлудин Бешић, Мирослав Фрањић, Предраг Вукашиновић, Саша Ристић и Светислав Јовић.

 

Крајем 1989. године, акро-група "Летеће звезде" прелази на авион Супергалеб Г-4, али о томе у следећем наставку... До тада, можете погледати промо филм на ЈуТјубу ...

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Ево мало сличица "Летећих звезда" док су још летели на Јастребовима... Фотографије су преузете са Палуба ИНФО Форума...

 

Пилоти...

 

Позиције у формацији 

 

Без њих нема безбедног летења-технички састав акро-групе

 

Основне формације групног летења "Летећих звезда"

 

Фигуре које су изводили током наступа...

 

Када нису увежбавали у зони аеродрома у Земунику, обично су то радили изнад Корната...

 

Поздрав Задру...

 

 

[Милан Ракић]

И као што рекох у претходном одговору, крајем 1989. године "Летеће звезде" добијају седам нових авиона типа Супергалеб Г-4, офарбаних у исту шему као и претходни "канаринци" с` тим што је сада уместо жуте, основна боја била плава. Након фарбања и уградње генератора дима, започела је и преобука људства у Земунику...

Шема бојења Г-4 акро-групе "Летеће звезде"

 

Програм који је увежбаван је у суштини остао исти као са претходног авиона, с` тим што је извођен при већим брзинама... Први јавни наступ, седморка је имала уочи Дана РВ и ПВО, 20. маја 1990. године.

 

До почетка ратних сукоба у бившој СФРЈ, након наступа на батајничком аеродрому, учествовали су и на великим аеромитинзима у Суботици, Задру, Бледу и Мостару. Некако са почетком рата, акро-група је добила позив за учешће на великом аеро митингу у Месини у Италији. Програм је увежбаван на задарском аеродрому иако су хрватске паравојне јединице већ звецкале оружјем око српских села у близини аеродрома Земуник. А након једног увежбавања, када су у формацији надлетели Пулу, у хрватској јавности су настали велики протести, који су уз усложњавање политичке ситуације резултирали да се ЈНА почне повлачити из Хрватске, те су се тако и "Летеће звезде" обреле на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

 

Нажалост, долазак у Подгорицу и распад бивше државе су представљали и (привремени) крај ове акро-групе, јер су појединци из њеног састава напустили ЈНА, а сами авиони су придодати саставу школске ескадриле за обуку студената пилота, те је акро-група престала са радом до 1996. године...

 

 

 

 

Пре распада државе и војске, односно акро-групе, попут оног филма са "канаринцима" и са "Летећим звездама" које су летеле на Супергалебовима Г-4, снимљен је промотивни филм...

 

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Inter arma silent musae, каже стара латинска пословица, која се мож применити и на ову нашу причу... Као што рекох у претходној објави, након почетка рата у СФРЈ, "Звезде" напуштају Задар и прелазе у Подгорицу и ту таворе неколико година. Авиони стоје на стајанци и врло ретко се користе, механичари су ангажовани по другим јединицама које базирају на Голубовцима, док су неки од пилота напустили јединицу и војску уопште, а други су почели да врше друге дужности, пре свега као наставници летења. Ипак, након завршетка ратова на нашим просторима и нарочито након укидања санкција, постојали су и велики планови на пољу промоције наше земље, јер је, ако се сећате, Југославија тада била "фактор мира на Балкану"... За те потребе, између осталог су планирани и наступи на неколико аеромитинга у иностранству, а за то су биле потребне, а ко други него "Летеће звезде"... Тако су Наредбом Команданта РВ и ПВО од 9. октобра 1996. године поново формиране "Летеће звезде" у саставау 239. ловачко бомбардерске авио ескадриле на аеродрому Голубовци.

"Звезде" на стајанци, сада са новим ознакама, без петокраке. Иначе, ова рондела ЈРВ и ПВО 90-их година, колоквијално се звала "Пепси"...

 

Одмах по пријему наредбе, приступило се одабиру пилота, јер се, као што рекох, састав акро-групе претходних година осуо. Саша Ристић и Предраг Вукашиновић, који су у том тренутку једини на подгоричком аеродрому били из састава негдашње групе, спровели су контролне летове са онима који су изразили жељу да лете у акро-групи, и када је тим изабран, добили су пола године да увежбавају програм и по први пут код нас, били су изузети од уобичајених пилотских (летење у јединици, посао наставника летења) и војничких (дежурства, маршеви) дужности. Једини им је задатак био да увежбавају програм за наступ(е). И први наступ је био на батајничком аеродрому средином јуна 1997. године, када нису извели баш све елементе програма јер још нису били толико "уходани", али су присутнима ипак измамили аплаузе након прелета и ниског разлаза са ЈАТ-овом "десетком"-ДЦ-10

Летеће звезде и ДЦ-10

 

Након наступа у престоници, исте те јесени је уследио наступ у Бугарској, на великом аеро-митингу у Пловдиву, а већ следеће 1998. године било је седам наступа код нас и један у Чешкој на чувеном ЦИАФ-у у Храдец Карловима.

Фигура "Ромб" са чешког ЦИАФ-а

 

И таман кад су почели да функционишу к`о један, опет је почео рат. Овога пута бомбардовање НАТО пакта, који је у својим ударима по циљевима у СРЈ, између осталог у више наврата гађао и подгорички аеродром Голубовце, односно подземни објекат Шипчаник у Тизима, где су били смештени авиони. 

Са једног од последњих летова у формацији са Ан-26

 

Нечијим пропустом, а рекао бих и глупошћу, јер та врата нису могла потпуно да затворе улаз у подземно склониште неколико година уназад, пошто као што рекох врата нису била потпуно затворена, НАТО-вци су приметили тај "пропуст" и буквално су током једног налета "угурали" једну ракету кроз тај прорез. Од детонације, плануо је први авион који се налазио до врата, а за њиме ланчано и сви остали у објекту. Уништени су сви авиони који су се налазили ту, а између осталог и свих седам авиона "Летећих звезда".

У леђном лету изнад Голубоваца

 

После бомбардовања, на Светог Илију 2000. године, људство из састава акро-групе је последњи пут летело пред публиком на митингу у Подгорици а на 5 авиона изузетих из јединице. Хтело се да то буде подстицај обнављању групе, али су се држава и војска убрзо суочиле са много већим проблемима, тако да је то био крај акро-групе "Летеће звезде", онакве каква је била и кавом је памтимо...

 

Али то није био и крај акробатском летењу...

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Некако у исто време, када су "васкрсле" и "Летеће звезде", на аеродрому у Подгорици, међу припадницима 897. мешовите хеликоптерске ескадриле, рађа се идеја да се по узору на колеге са авиона, направи оно што је веома ретко и у свету. Акро-група на хеликоптерима.... Речено-учињено. 

Прво је вођа групе Драган Рашин, као командант ескадриле и оснивач групе, изабрао још седморицу колега, који су у пару, дакле по двојица летели на Газелама. За ту намену, из ескадриле су изузета 4 хеликоптера, акро-група је добила и своје име "Стршљени", а специјално за наступ на аеро-митингу на а. Батајница, по узору на "Звезде", који су летели у црвеним комбинезонима, "Стршљени" су добили летачке комбинезоне жуте боје.

Стоје: Ванче Јанчовски (са вођом у пару), Златибор Јањић (са десним пратиоцем у пару), Слободан Антонић (десни пратилац), Анђелко Бртан (репни пратилац), резерва ?, Чуче: Драган Рашин (вођа групе), Горан Илић (леви пратилац), Славко Бајић (са репним пратиоццем у пару) и Слобо Перуничић (са левим пратиоцем у пару)

 

Након теоријске разраде и индивидуалног увежбавања, на Ђурђеван 1997. године, група први пут заједно полеће ради увежбавања за велики митинг који је уследио две недеље касније на батајничком аеродрому. У нешто више од 10 минута програма, успели су да уметну најатрактивније моменте лета хеликоптером и може се рећи да су били, и поред Руса и Француза, те "Летећих звезда", главне звезде на том батајничком митингу 21. маја 1997. године.

 

 

Програм који су увежбали био је може се рећи на граници ризика. За публику је свакако био и одузимао је дах. Фигуре су се изводиле при великим брзинама, од преко 250 км/х, а раздаљина између хеликоптера је била од 5-10 метара, са надвишавањем између хеликоптера од 1 метра...

 

За три године, колико су наступали широм Југославије, односно Србије и Црне Горе, изазивали су одушевљење не само међу публиком, него и међу старијим колегама пилотима, који у своје време нису били у прилици да на такав начин прикажу технику пилотирања. Признање је стигло и од "Плавих орлова", најпознатије светске акро-групе која лети на хеликоптерима и из састава су Британског Краљевског ваздухопловства.. Они такође лете на Газелама и у наступу наших "Стшљена", британске колеге су успеле да препознају квалитет више пилотаже наших летача. Нажалост, након бомбардовања, криза је узела данак и код ових момака, тако да су последњи наступ имали на Светог Илију 2000. године, на великом подгоричком аеромитингу, баш као и "Летеће звезде". 

 

Њиховим наступима је нажалост престало постојање организованих акро-група у склопу нашег РВ. Али, са друге стране, након неколико година, средином прве деценије па до наших дана, организовани су појединци који изводе соло, односно групе које изводе програм акробатског летења, а из састава су јединица нашег РВ, те наступају по аеро митинзима код нас, али и у иностранству. но о томе у следећем наставку, а до тада ево два снимка "Стршљена"...

 

 

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Гашење организованих акро-група у склопу нашег војног ваздухопловства, као што рекох у претходном делу текста, није значило и крај акробатског летења у војсци, али и мало поред ње. Србија је једна од ретких земаља у свету, која је имала и има приватне акро-групе. А ево како....

 

Наиме, средином 90-их година, како су истицали временски рокови рада популарном "Гаши", тј. Галебу Г-2, а на основу Регионалног споразума о контроли наоружања која предвиђа да наше РВ има максимално 155 борбених авиона и 53 борбена хеликоптера, вишак тих авиона је понуђен на продају. Међу првима који су прибавили неколико летелица овог типа, био је Аеро клуб "Галеб" из Београда. Они су својој "ескадрили" коју је до тада чинило неколика летелица типа "Утва-75", "Крагуј" и "Злин 526Ф", придодали и 4 млазна авиона овог типа. За почетак, авиони су разоружани, тј. са њих су скинути носачи наоружања, те електронска инсталација за исто, а онда је на њима извршен генерални ремонт. Након ремонта и увођења у цивилни регистар, авиони су почели да лете...

 

Један од авиона је, као што се може и на слици видети, офарбан у боје југословенске тробојке (временом и сви остали...). Иначе, авионима су пилотирали, односно авионе су технички одржавали чланови овог аеро-клуба, већином пензионисани војни пилоти и техничари. Крајем деведесетих, након бомбардовања, почињу да се појављују на аеро-митинзима код нас и у иностранству. За почетак пилоти су изводили соло-програм, да би се по први пут у пару појавили на аеро митингу у Бигин Хилу крај Лондона, јуна месеца 2000 године.

Са наступа у Бигин Хилу крај Лондона

 

Следеће 2001. године, увежбавају програм са три, а од 2002. године изводе акробатске наступе са 4 авиона по узору на "Летеће звезде". За све то време, ређају се наступи, првенствено по европским ваздухопловним смотрама...

Словенија (Словењ Градец)

Словенија (Марибор)

Чешка (Брно)

Касел (Немачка)

Мађарска (Кечкемет)

 

 

Наступали су још и у Мађарској, Хрватској, Црној Гори, а код нас на Ченеју, београдском Ушћу, Батјници, Вршцу... Као што рекох, за командама авиона су били искусни пилоти, пензионисани припадници РВ, али за поједине наступе, изузимани су и активни пилоти из састава нашег РВ. 

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

А онда, средином прве деценије двадесет првог столећа у склопу аеро-клуба "Галеб Г-4" на новосадском аеродрому Ченеј, окупљају се пилоти из бивше акро-групе "Летеће звезде". Саша Ристић, Саша Грубач, Драган Злокас и Иштван Канас. Радним данима су обављали своје војничке и пилотске дужности на аеродрому Батајница, а викендом су били на Ченеју и на четири авиона преузета од аеро-клуба "Галеб" из Београда. Тако је настала акро-група "Старс", као прва организована домаћа акро-група која није у "власништву" војске, а после акро-групе фабрике сатова "Брајтлинг" и друга "приватна" акро-група у свету.

 

Као што рекох у саставу акро групе су била 4 активна пилота нашег ваздухопловства, и то:

Саша Ристић, вођа групе

Драган Злокас, солиста и пратилац

Саша Грубач, пратилац

Иштван Канас, пратилац, трагично настрадао 2008. године приликом увежбавања програма за наступ на аеромитингу на београдском Ушћу у авиону Г-4

 

Авиони су сређени, обављени су неопходни прегледи, префарбани су у боје тробојке. Уграђени су им и генератори дима и започело се са увежбавањем летачког програма. Први јавни наступ су имали над Петроварадинском тврђавом почетком јуна месеца 2007. године. Након тога су се представили и широј публици на отварању фестивала "Егзит"

"Разигравање" пред почетак лета

 

Након тог наступа у Новом Саду, ређају се и наступи у Вршцу, Београду, Хрватској и Чешкој. Мађарској и Либији... Од 2008. године у састав групе улази и пети авион, који омогућава још атрактивнији програм, али он тек повремено лети (читај када има пилота)

 

Нажалост, ова акро-група тренутно не лети, премда повремено, небо изнад Новог Сада "запара" понеки од ових пет авиона... До неких бољих времена, надамо се...

 

Филм о акро групи "Старс"

 

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Пре него што завршим са писањем на овој теми, где ћу обухватити садашње стање у нашем ваздухопловству што се тиче акробатског летења, треба додати и то да је од бивших република бивше нам државе, у склопу војног ваздухопловства акро групу има само Ратно зракопловство Републике Хрватске, али и да је нажалост само један једини пут, акро групу имало и ваздухопловство Војске Републике Српске.

 

Наиме, за потребу прославе 10 година од оснивања Ваздухопловства и ПВО Републике Српске, одржан је велики аеро митинг на аеродрому Маховљани крај Бања Луке. За ту пригоду, из састава 892. мешовите авијацијске бригаде је организован наступ два акробатска тима, и то четворке на Јастребовима и четворке на Газелама.

 

Четворка у саставу Владо Гвозден, Јанко Петрушић, Златан Црналић и Драган Накић су извели програм на Јастребовима,

 

 

док је наступ на хеликоптерима типа Газела имала четворка у саставу: Раденко Панић, Горан Милетић, Бобан Кустурић и Дарко Вучић.

 

 

Као пилотима са дугогодишњим стажом, са више хиљада сати налета и богатим ратним искуством током сукоба у БиХ, поменутим пилотима није био проблем да увежбају програм за аеро-митинг. Нажалост, након тог митинга нису више имали наступа, убрзо је Високи представник у БиХ забранио летење војним млазним авионима, а након неколико година Војска РС се "утопила" у Армију БиХ, чије ваздухопловство се данас заснива тек на туце хеликоптера.

 

Ситуација у Хрватској је много боља. Хрватско Ратно зракопловство и протузрачна обрана je на обележавању 10-те годишњице акције "Олуја", широј јавности приказало акро-групу, за нас са ових простора врло проблематичног имена. Акро група се зове "Крила олује". Од свог оснивања па до данас акро група лети на иначе одличним школским авионима швајцарске производње, тип Pilatus PC-9M. На почетку су летели у формацији са 4, а временом су еволуирали у састав од 6 авиона...

 

 

 

 

Својим атрактивним наступима широм Европе на многобројним аеромитинзима, профилисали су се као једна од бољих акро-група на свету. У почетку са кадром наслеђеним из бивше војске-бивше државе, данас лете са пилотима школованим у њиховој војној Зракопловној академији, која се налази где и некада бивше нам државе. На аеродрому Земуник крај Задра...

Садашњи састав "Крила олује"

 

 

Наставиће се...

[Милан Ракић]

На самом крају, каква је ситуација у нашем В и ПВО данас што се тиче акробатског летења? Негде горе сам написао да је Илинданским наступом у Подгорици 2000. године, акро-група "Летеће звезде" престала да постоји као организовани акробатски тим нашег војног ваздухопловства. Међутим, у оквиру некадашњег Ваздухопловног опитног центра (ВОЦ) на батајничком аеродрому, наменски је за потребе акробатског летења и учешћа на аеро митинзима у иностранству (и оним ретким код нас), припремљено неколико летелица, а за домаће наступе у склопу постојећих авијацијских јединица су такође основани тимови...

 

У ВОЦ-у су наменски, за наступе офарбани и припремљени по један

Галеб Г-2

Супергалеб Г-4

Орао

 

Током претходних година, на овим авионима је извођен веома атрактиван соло програм на неколико ваздухопловних смотри широм Европе (Чешка, Мађарска, Италија,...). Нажалост, током увежбавања програма за наступ на београдском Ушћу, 2008. године је у овом Супергалебу са слике погинуо пилот ВОЦ-а потпуковник Иштван Канас. Њега је у наступима наследио такође потпуковник Саша Ристић, који је опет за соло наступе на Супергалебу Г-4 "увео" мајора Горана Савића, нажалост такође трагично настрадалог у авио удесу прошле године.

 

Један од последњих наступа Горана Савића

 

Ипак, према оцени наше али и европске ваздухопловне јавности најатрактивнији соло дисплеј има потпуковник Миодраг Ристић на атрактивно офарбаном Орлу, са којим је обишао све веће европске аеро митинге

 

 

док је домаћој публици на хеликоптеру Газела уздахе дивљења изазивао својим наступима на граници експлоатационих могућности летелице, потпуковник Горан Крнета

 

 

Такође, на овом месту треба поменути и четворку из 714. противоклопне хеликоптерске ескадриле из Краљева-популарне "Сенке" који већ неколико година наступају на ваздухопловним смотрама у земљи, по узору на некадашње "Стршљенове"

 

 

Сво поменути су такође имали и запажен наступ на прошлогодишњем аеро митингу организованом поводом обележавања 100-те годишњице српског ваздухопловства. Тада су, поред соло наступа и наступа краљевачких Газела, своје програме у виду имитација ваздушних борби, односно прелета у групним поретцима имали и ваздухоплови из састава оперативних јединица нашег РВ.

 

Будућност!? Она пре свега зависи од стања у држави, па самим тим и у војсци. За сада смо далеко од набавке новијих и модернијих авиона. Постојећи, који су у летном стању, користе се за редовну обуку у јединици, а обзиром на тешку материјалну ситуацију, ту нема простора не би ли се евентуално основала нека нова акро-група. За сада је перспектива таква, каква је била и у досадашњем периоду. За наступе код нас, свака јединица може да обезбеди неколико ваздухоплова који би са искусним пилотима за веома кратко време увежбали програм, баш као што раде краљевачке "Сенке", односно пилоти са Супергалебова и Мигова из Београда. За наступе у иностранству, ту су пилоти ВОЦ-а, пре свега Ристић на Орлу...

 

За нешто више тренутно нема средстава... Нажалост...

 

Крај

 

 

 

[Милан Ракић]