О васпитању деце

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Дакле, савремена епоха је обележена укидањем вишевековних табуа на државном нивоу због заједничког разматрања проблема секса с децом кроз школске програме, медије, кроз књиге или са ТВ-екрана. Функција информисанијих вршњака у дечјој субкултури - оних "ужасних дечака", који хиљадама година просвећују наивне малишане по питањима пола, прешла је на одрасле. У вези с тим се помињу позната истраживања супружника Харлоу с мајмунима, изванредна по својој психолошкој истанчаности. У експериментима Харлоуових јасно је доказано да су се мали резус мајмуни, лишени "друштва вршњака", касније показали као неспособни да успоставе брачне односе, али уколико би ипак имали потомство, онда су се одликовали потпуном равнодушношћу према потребама своје деце и суровим односом према њима.

По мишљењу научника, игре са вршњацима важније су за мајмунске будуће односе кад одрасту, него комуникација са одраслим мајмунима. Можда се, не бојећи се западања у "вулгарни материјализам", може претпоставити да постоји општи биолошки механизам преношења информација о репродуктивној сфери посредством превасходно "хоризонталних веза", тј. од вршњака према вршњаку? А функције одраслих у полној социјализацији су донекле другачије и заменити децу собом, значи, можда, нарушити нешто веома важно у социо-еволуционом систему?

И сличне замене не могу да прођу без губитака по културу, етнос, државу. Каквих?

Пре свега фактички се укида вишевековна пракса неизазивања превременог полног нагона код детета, која је постојала у целој европској цивилизацији (а у руској култури посебно). Знања у овој сфери су била увек искључиво прерогатив одраслих, а, неретко, посебно посвећених одраслих и никакве заједничке дискусије о интимним питањима са децом код њих није могло да буде, бар пред другима и пре ступања у брак. На стражи овог табуа налазили су се држава у лицу градске или сеоске општине, породица, школа и црква.

Десакрализација интимне сфере, скидање покрова романтичне тајне (није без разлога - Света Тајна Брака!) с љубавних односа повлачи за собом деиндивидуализацију љубавног осећања. И, како год било чудно, они доводе до гушења либида, до сужавања репертоара љубавних дожи-вљаја. Ето због чега психијатри са чуђењем у последње време примећују омладинску импотенцију међу здравим младићима, који тако добро знају сексуалну технику из еротских филмова. Одавде, сексологизирајући деч-ју свест горе означеним средствима, дезоријентишући дете у стварању психолошког пола и адекватне позиције полне улоге, ми, одрасли, као прво, крадемо од њега осећање његове јединствености као дечака или девојчице, лишавамо га у будућности пуновредних љубавних доживљаја, укључујући и сексуалних. Није без разлога само забрањени плод сладак, а приступачан ће одједном изгледати кисео и горак.

Као друго, сексологизација свести детета - то је у мистичком смислу лишавање његове целомудрености. Дечја свест по природи својој је целомудрена, а целомудреност је, као што је познато, заштитна, она штити дете од опасности, прљавштине, заразе. Целомудреност није толико физиолошка и није само морална категорија, то је категорија погледа на свет, која одражава целовиту слику битија, целовити и мудри лик света, што и обезбеђује заштитну функцију свести. Због тога су "исцелитељство" и "целомудреност" појмови истог реда, као што су "блуд" и "заблуда".

Савремена ситуација развоја детета у друштву у контексту сексуалног васпитања, "планирања породице", у суштини се претвара у сексологизацију детињства, дечје субкултуре, и то је појава, поимање чијих могућих последица је задатак професионалаца.

Са руског

Весна Петковић

преузето из књиге "Између љубави и себичности"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

[Guest Оливера]

СВЕТИ ЛУКА ВОЈНО-ЈАСЕНЕЦКИ

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

"Пазите да не презрете једнога од ових малих". (Мт. 18, 10)

Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас?

Зар имате мало тих "малих" које треба да чувате?

Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе?

Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана?

Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: "Пазите да не презрете једнога од ових малих".

И молитва ваша бива бесплодна. Зашто?

Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог.

Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу?

Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом?

Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу:

"Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену".

Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци.

А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога.

Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети.

Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења.

За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију.

Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98-годишњи старац седео је у храму у очекивању вести са бојишта.

Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: "Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен."

Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу.

А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом.

Ето видите, колико је страшно - цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова.

То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце.

А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102. Псалму ове побожне речи:

"А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују."

У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици?

Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу.

Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, наукама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом:

"Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго."

Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца трба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску?

Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најгоре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година?

Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају - па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству?

Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност:

"Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега:

"Тешко онима који се смеју", а дајете деци вашој мноштво повода за смех. "Тешко богатима", а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; "тешко вама када почну добро о вама говорити људи", а ви често губите сво своје имање ради славе људске; "који вређа брата свога крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. "Онај ко љуби душу своју", рекао је Господ, "погубиће је", а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; "ако не опраштате" говори Он, "људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама", а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу.

И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост - кукавичлуком, праведност - слабошћу, смирење - сервилношћу, незлобивост - беспомоћношћу.

Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем.

Чините све, да би ваши син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не - простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело - душа - била златна, о томе не желите ни да помислите".

Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и сада, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу?

А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе - новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете

.

Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре - зар је то дечије занимање - занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: "Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту."

Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна.

Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша деца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха.

Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио.

"Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве - када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења - када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти - зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?

Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: "шта чинити? нека буде воља Божија"; у опасностима: "Бог је милостив"; при тешким околностима: "Бог ће помоћи"; при успеху и радостима: "слава Богу, Бог је дао".

Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда.

Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону - и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа.

Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој.

Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу.

А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати мало дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: "Мази дете и оно ће те уплашити."

А ево шта говори наш велики Светитељ Тихон Задонски.

"Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна."

Неопходна је умереност у кажњавању, по речима Светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их.

О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе - чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака.

Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих.

И тако - "Пазите да не презрете једнога од ових малих". Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама.

Извор: Светославље

[дибидусрус]

Св. Теофан Затворник је ''тата'' за ову тему.Он је до детаља разрадио ово питање.

[дибидусрус]

А шта да кажем тек ја.

[Милан Меденица :)]

пец пец лекција се уживо учи ...

немам своје деце, али гледам од своје 21. године моју малу сестрицу како расте и напредује, сад има 10 ...

ја видех целу личност од почетка која се развија и купи искуства и примере пливања кроз бујицу живота, сва срећа па је послушна и доброћудна, иако је мало кмеза пекмеза ко све девојчице ...

мислим да су за децу те једноцифрене године од преломне важности, касније двоцифрене имају своје ломове, али човек би требао до тад да научи где му је сидро, склониште, утеха и снага из које црпи живот.

[Никола Ђоловић]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4164.0.html

[Guest Оливера]

Николај Е. Пестов

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПОСЛУШНОСТ

Децо, слушајте своје родитеље у Господу.

Еф. 6,1.

Живот Господа на земљи се може поделити на два периода: до тридесете године Он је био послушан Својој Мајци и Светом Јосифу (Лк. 2, 51); после тридесете је почео, како је Сам говорио, да твори вољу Оца који Га посла (Лк. 2, 51; Јн. 6,38).

Дакле, Сам Господ Бог читавог Свог живота није творио Своју вољу и тиме је дао пример свим Хришћанима. Отуда је све устројство Христове Цркве у послушању. Апостоли једнодушно призивају Хришћане да буду послушни постављеним од Бога пастирима, старешинама, царевима, владарима и управитељима. Апостол Павле пише: "Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих? (Јевр. 13,17).

Наследници заједничарског устројства прве Јерусалимске Цркве - манастирска братства - граде свој живот на потпуном и строгом послушању. Није узалуд изречена позната монашка пословица: "Послушање је изнад поста и молитве".

Породица је исто мала Христова заједница и, по заповести, она се такође гради на послушању - жене мужу и деце родитељима. "Децо, слушајте своје родитеље у Господу! (Еф. 6, 1), пише апостол Павле и ову заповест даје као прву и најважнију за децу. Зато је послушност - царица дечијих врлина, а кад постоји послушност, у детету ће се развити и све друге душевне врлине. Отуд је први задатак родитеља у њиховом раду на дечијем карактеру васпитавање потпуне послушности и искорењивање самовоље код деце.

Нарочито је важно бринути се о овоме у најранијем узрасту, на самом почетку буђења свести код детета, кад духовни кукољ тек почиње да ниче. Воља родитеља мора да постане основни закон у свим појединостима дечијег живота, па и у играма.

О овоме епископ Теофан Затворник пише (у "Путу ка спасењу" ): "Нека се дете игра, али у оно време, на оном месту и на онај начин на који му је дато. Родитељска воља треба да потврђује сваки његов корак - наравно, уопште узевши. Без тога се дететова нарав лако може искварити. Кад се својевољно игра, дете увек губи спремност да слуша..."

Да би дете постало послушно, родитељи не смеју да заборављају следећих десет ставки:

1. Без крајње нужде никад не треба мењати своје наредбе и налоге.

2. Наредбе треба да буду тачно изражене и категоричне.

3. Захтевати да се налог испуни одмах и учити децу да слушају без понављања налога.

4. Родитељи треба увек код деце да узајамно подржавају свој ауторитет. За то им је потребна међусобна потпуна сагласност. Један родитељ не може да поништава наредбе другог, не сме се у присуству деце расправљати око потребе или карактера налога. У присуству деце уопште не треба да се покажу несугласице родитеља, да се њихов ауторитет ничим не би пољуљао. О овоме овако пише у писму старац Амвросије Оптински: "Никад не расправљајте о својим разним погледима на ствари у присуству деце".

5. Не остављати непослушност без казне, повећавајући казну ако се она понови.

6. Не мењати захтеве, дозвољавајући данас оно што је било забрањено јуче.

7. Не командовати стално деци и не давати им сувише често наредбе, јер ће се тиме њихова послушност ослабити.

8. Не захтевати од деце оно што је сувише тешко за испуњење или неправично у неком погледу.

9. Не дозвољавати деци размажену присност без поштовања. Љубав и нежност треба увек да иду са захтевом за пуним поштовањем. Малој деци не треба дозвољавати да нас чупају за косу или уши, ударају чак ни у шали и сл.

10. Родитељи сами треба да дају пример послушности жене мужу и обоје - свом духовном оцу.

[Guest Оливера]

Ако су превазиђене прве пројаве самовоље и ако је дете од раног узраста навикло на послушност, надаље ће борба са самовољом бити већ лакша: "навика је друга природа", каже пословица. Приликом васпитавања деце овај психолошки закон ће помагати родитељима који самопрегорно раде на детету и повећавати невољу немарних родитеља који хоће неки свој приватни живот и децу остављају дадиљама. Наведимо у прилог овоме јеванђељску истину: "свакоме који има даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се од њега" (Мт. 25, 29).

Што се тиче послушности, староруска православна породица је чврсто стајала на темељима Јеванђељских заповести. У таквој породици се свето поштовао родитељски благослов. Он се сматрао не узалуд залогом благостања и сваког успеха у животу.

Многобројни примери потпуне послушности деце родитељима могу се наћи у животописима Светих и подвижника благочестивости.

Преподобни Серафим Саровски је, пре него што је ступио у манастир, молио мајку да му да благослов за монаштво. А преподобни Сергије Радоњешки, иако је имао ватрену жељу да оде у пустињу, одгодио је испуњење због молбе родитеља да сачека њихову смрт, као што је учинио и свети Јован Златоуст.

Будимо строги у пуној мери у погледу очувања послушности код деце. Њихов уобичајени дневни план рада, одлазак из куће, избор другова за игру, склапање познанстава и сл. - све то се мора чинити уз учешће и сагласност родитеља. Благослов родитеља треба да прати децу приликом одређења животног пута - избора професије, ступања у брак и других озбиљних догађаја у животу.

То се нарочито односи на, што се родитеља тиче, најважнији корак њиховог детета - ступање у брак. У овом случају родитељи треба да покажу сву животну мудрост и сву снагу своје чврстине. Ако су деца сама начинила избор, благослов родитељи дају само у случају да стварно одобравају тај избор.

А ако родитељи не очекују срећу од брака, њихова дужност је да му се успротиве и одбију да дају благослов. Тада ће њихова савест бити чиста пред Богом у случају несрећне судбине деце: они су учинили све што је било у њиховој моћи.

С друге стране, родитељи не треба ни да присиљавају децу када се ова не слажу с њиховим избором.

Наравно да воља оба родитеља мора да буде у овим случајевима једнодушна. А ако није тако онда, по заповести, главна реч у породици припада оцу (Еф. 5, 22; Кол. 3,18). Али онде где влада Христова љубав, несугласица не може бити; како смо већ рекли, истински побожна хришћанска породица представља икону Свете Тројице, нераздељиве у љубави.

У које доба престаје зависност деце од родитеља? Тек дана смрти деце или родитеља, или одласка деце у манастир.

[Guest Оливера]

Током живота Хришћаниновог мења се карактер зависности (деце од родитеља). У почетку су деца потпуно послушна родитељима. Од младости она почињу да се потчињавају духовном оцу, чији значај у њиховом животу треба постепено да расте. Родитељи постају својеврсни извршиоци воље духовног оца, његови повереници у васпитавању своје деце. До своје смрти или одласка деце у манастир родитељи не престају да буду одговорни пред Богом за своју децу.

Апостол Павле каже свим Хришћанима: "Зато се тешите узајамно, и изграђујте један другога" (1. Сол. 5,11). Очигледно је да та обавеза првенствено важи за родитеље у односу на децу, без обзира на узраст деце.

Међутим, постоје случајеви када деца могу отказати послушност родитељима. Апостол Павле завршава заповест деци о послушности речима "у Господу". То значи да не треба слушати родитеље када њихове наредбе иду против заповести Господњих.

Наравно, ово се не односи на малу децу и породице где и родитељи и деца живе у Духу Господњем и у послушности својим духовним очевима, чија је воља за њих највиши закон.

Понекад се дешава да треће покољење - деке и баке покушавају да врше утицај на породичне ствари, на начин који се не слаже увек са духом учења Христовог.

У овом случају родитељи (средње покољење) треба да добију чврста упутства о свом понашању од свог духовног оца, а кад је овај одсутан да се руководе гласом савести, сећајући се речи Апостолове: "Богу се треба покоравати више него људима" (Дел. ап. 5, 29). Такви налози бака и дека могу се и не извршавати.

Исто важи и у случајевима кад се родитељи противе одраслој деци у њиховој тежњи да пођу за Христом, и тада деци остаје да подражавају великомученицу Варвару, која се успротивила оцу, или Теодосија Печерског - који није послушао (богопротивну) мајчину наредбу.

Брига родитеља, временом, може и да се (споља гледано) смањи. Али то искључиво онда кад деца стасају духовно. А један од показатеља духовне зрелости је неповерење према себи, превазилажење самовоље и потреба тражења у свему само воље Господње.

Ова црта је карактеристична за све Свете и подвижнике побожности. Свети Макарије Велики каже: самоувереност је мрска Господу. Чак ни такво светило Цркве, какав је свети Антоније Велики није увек веровао у тачност својих одлука.

И ако родитељи успеју да уз помоћ Божију одгаје децу не само у чистоти вере, већ и у врлини послушности, у неповерењу према самом себи, у умећу гушења своје воље ради испуњавања заповести Христових, тражењу воље Господње у свему - онда могу да буду мирни за своју децу и у овом свету и за њихову судбину у животу вечном.

Проверавајмо себе - да ли све чинимо и живимо ли како треба да бисмо васпитали послушност код наше деце, јер апостол Павле пише: "Али сваки нека гледа како зида...ако остане чије дело што је назидао, примиће плату; ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ" (1 Кор. 3, 10,1415)

[Guest Оливера]

Колико су за децу важни брига за своје родитеље и родитељски благослов, сведочи следећа прича из писама старца Амвросија Оптинског (Хришћанима који живе у свету).

Да бисмо следеће писмо схватили правилно, треба да се сетимо обичаја монаха-светогораца - да откопавају тела умрле браће три године по њиховом упокојењу. По томе како изгледају посмртни остаци светогорци суде о загробној судбини братовљевој: беле, чисте кости сведоче о опроштењу грехова, а црне или, пак, неиструлело тело - о несрећној загробној судбини. У овом случају се цео манастир усрдно моли за опроштај грехова умрлог.

Наводимо писмо:

"Дешава се да и грешна тела буду нетрулежна. У једном манастиру су случајно открили тело једног јерођакона, неиструлело и тамно. Месни архијереј је у то време ишао по епархији. Замолили су владику да прочита разрешну молитву над овим телом. Али и после разрешне молитве тело је остало исто. Владика је упитао: "Ко је он био и који је разлог овог стања?" одговорили су му да је он био једини син сиромашне удовице и да је против мајчине воље отишао у манастир, а мајка се, због сиромаштва, увек жалила на њега. Неко је рекао да му је мајка још увек жива.

Владика је наредио да се нађе мајка. Довели су деведесетогодишњу погрбљену старицу. Владика јој од ње, показавши јој стање њеног сина, затражио да му опрости. Али је старица окрећући се од њега одбијала, понављајући: "Толико сам жалости претрпела због њега".

Владика је наставио да убеђује старицу и на крају јој је " припретио: "Ако не опростиш и сама ћеш бити свезана". Убеђена овим, старица је готово нехотице рекла: "Па, Бог нека му опрости". Тамно тело се одмах претворило у прах".

Дакле, у датом случају то што је син оставио мајку у нужди није било угодно Богу, иако је то било учињено ради тако доброг дела, као што је одлазак у манастир.

Кршење воље родитеља је сматрано у Старој Русији за тежак грех. У неким тежим случајевима то кршење је повлачило за собом родитељску клетву.

Који је циљ проклињања? Апостол Павле је једном проклео једног хришћанина из Коринта који је тешко сагрешио (1. Кор. 5,15). Апостол Павле је у овом случају имао намеру да се такав, како сам пише, "са силом Господа нашега Исуса Христа, преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао".

Како сведочи историја Цркве, још од времена Старог Завета Господ је дао власт родитељима да проклињу своју децу за тешке грехе. У књизи Премудрости Исуса сина Сирахова пише: "Благослов оца утврђује дом деце, а клетва матере руши до темеља" (Сир. 3, 9).

Међутим, клетва је крајња и страшна мера која подвргава проклетог великим несрећама. Често неопрезна и непромишљена клетва доноси несрећу и онима који проклињу. Тако, на пример, блажени Августин прича о следећем случају.

Једну удовицу је син истукао у присуству друге деце која се нису за њу заузела. Озлојеђена мајка оде пре зоре у крстионицу где су јој деца крштена да прокуне свог сина. Успут сретне демона у лику свог девера који поче да је убеђује да прокуне и осталу децу што се нису за њу заузела.

Мајка је почела да моли Бога да њену децу истерају из родног града и да постану таква да својим изгледом плаше људе. У року од непуних годину дана, сву њену децу је захватила парализа, почев од главног кривца. Стидећи се од својих суграђана, она су отишла од куће и постала скитнице.

Мајка која је била поражена тиме што су се њене немилосрдне молитве испуниле, није издржала ту несрећу и обесила се.

Касније се двоје од њене деце исцелило крај моштију првомученика Стефана, чему је сведок био блажени Августин.

Такође је занимљива прича игумана Теодосија, житеља Оптиног манастира. Рано оставши без родитеља, Теодосије је заменио оца свом млађем брату.

Теодосијев брат је брзо напредовао у овосветском животу. Необични животни успеси у трговини пробудили су у њему уображеност, и он је почео да те успехе приписује својим талентима и заборавио је на Бога. Приликом сусрета Теодосије је почео да кори брата.

Овај је одговорио да све што је постигао дугује искључиво себи и пред Теодосијем се наругао икони. Теодосије је, не могавши то да поднесе, проклео брата. Од тог тренутка живот његовог брата као да се пресекао. Почело је све да му пропада, брзо је изгубио сву своју имовину и жалосно окончао живот. Теодосије је, касније, горко плакао и кајао се због своје прекости.

Материјални успех у животу, наравно, није видљив показатељ Божијег благослова; често материјалног успеха имају потпуно нечасни људи и обрнуто. Али у датом случају можемо да кажемо да је Господ, због Теодосијевих молитви за брата, овог позивао на покајање, наносећи му ударе и, на видљив начин, га кажњавајући за његово самољубље, презирање старијег брата, неверје и богохуљење.

У ствари, кршење воље родитеља само по себи доноси проклетство деци. Непослушност је кршење заповести Господњих и због тога се од деце удаљава Дух Свети и благослов Божији у свим делима. А то и јесте суштина проклетства.

Родитељи, такође, треба да Господ не слуша само њихове клетве, већ и да је још бржи да одговори на бригу родитеља за децу и често одмах испуњава родитељске речи и жеље, ако су оне усмерене на исправљање деце.

Ево сведочанства овоме из живота нашег времена.

Одрастао син је почео лоше да се понаша, да грубо крши хришћанске заповести и да не слуша родитељске савете. Отац који је изгубио стрпљење му је једном рекао: "Пази, Вања, Бог дуго трпи, али и јако бије". Исте вечери је син, пунећи ловачку пушку, случајно опалио и повредио се. Очеве речи су му продрле у душу, а њихово брзо испуњење га је запањило. Од тог тренутка је напустио порочан живот и постао прави Хришћанин.

Извор: Светосавље

[Весна]

Игуман Евменије

''Аномалије родитељске љубави''

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije.htm

[мирођија]

Игуман ЕВМЕНИЈЕ

АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Волети дете не речима, већ свим срцем

Дете је емоционално биће, оно боље памти оно што осећа у овој или оној ситуацији, него оно што му се у том тренутку говори. Ако дете осећа љубав, добро, прихватање, поштовање, интересовање према себи, оно позитивно памти оно што се догађа и говори око њега, оно се формира као личност с богатством душевних снага. Ако се пак осећа стављеним у стеге разних "не смеш", "не треба", или, још горе, ако га понижавају изјавама типа "растеш као будала", "зашто сам те родила на овај свет? Имам само муке с тобом..." - пре или касније у њему ће се створити убеђење да је на овом свету сувишно, настаће му осећај дубоке усамљености и сувишности. Зато се мудри родитељи односе према детету добронамерно, брижно, дају му могућност да осети да је вољено и да га прихватају. Они не критикују, не понижавају, не гуше дете, деле с њим своје животно искуство, разговарају с њим и тиме као да откривају своју унутрашњу тајну, тако да речи иду из скривене дубине родитељског срца.

Ако почнете да делите с дететом своје скривене мисли о Богу, молитви, богослужењу, покајању, причешћу, зрнца таквих деликатних разговора пашће у његово срце и из њих ће проклијати изданци. "Христос је ближи сваком човеку, него што је мајка свом детету. Он нас воли више, него што могу да нас воле родитељи. Сваки пут када чинимо нешто светло, чисто, сваки пут тада веома близу нас стоји Христос".[1]

"Веома је важно научити децу молитви код куће и у цркви. Учење није дресура, иако захтева радни напор, и дисциплину. Циљ учења је пре свега васпитање душе"[2]. Поштујте избор детета. Ако оно неће данас да иде у цркву, не вуците га тамо на силу, реците да ћете се за њега помолити, а оно пре него што се вратите из цркве нека направи у својој соби ред, и у кући ће сигурно настати атмосфера празника. Треба препустити детету слободу избора, пожељно је што је могуће раније, чим оно буде способно да то схвати (у периоду од осме до дванаесте године). Објасните му да су односи с Богом његова лична тајна у коју се ви од сада нећете мешати.

Потпуно је недопустиво да религиозна страна живота постане предмет родитељских манипулација: "Ако се не причестиш, нећу ти купити...", "Ако не пођеш данас у цркву нећеш гледати цртане филмове". Условљеност родитељске љубави пројектује се на Самога Бога и у свест детета Он се урезује као Бог који не воли безусловно, већ условно.

Хтео бих да завршим речима оца Аркадија Шатова: "Васпитање деце је уопште подвиг времена - пише отац Аркадије Шатов - Треба поклонити овом послу много снаге и пажње. Он захтева размишљање, читање стручних књига, разговоре с другим родитељима, општење са свештеником код којег се деца исповедају... Тек онда се може нешто постићи. Осим тога, нашу децу треба много и јако волети, и то волети на прави начин зато што родитељска љубав врло често као да бива усмерена на нешто друго. Ми хоћемо да наша деца много знају, хоћемо да она умеју да свирају клавир, хоћемо да умеју да цртају, да знају енглески, француски, немачки, шпански језик.

А треба хтети да она заволе Бога, да верују у Њега, да се у свим животним ситуацијама обраћају Њему, да желе спасење своје душе. Треба се молити Богу да вам Господ помогне да их томе научите, оном главном и најважнијем. Цео наш живот треба изградити ради тога и тиме живети".

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije08.htm

[мирођија]

Игуман ЕВМЕНИЈЕ

АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Ефекат "прилепљивања"

Када треба почети бавити се васпитањем? Од самог рођења. Педесет посто схватања света, убеђења и вредности човека формирају се до пете године. У периоду када се унутрашњи свет детета тек формира родитељи морају што је могуће дуже да буду поред њега. "Велики утицај на децу има чести боравак у храму, додиривање свештених предмета, као и често подношење под иконе, родитељско осењивање детета крсним знамењем, његово кропљење светом водом, осењивање крстом колевке, хране и свега што долази у додир с дететом; свештеников благослов, молебан у кући и породични празници... Нека се утисну у дечију душу узвишени утисци свечаних црквених служби, нарочито такви као што су Васкрс, Божић, Цвети, Богојављење, Воздвижење Крста Господњег, Света Тројица".[1]

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije08.htm

[мирођија]

Деца имају природну потребу да се за некога "прилепе", да им неко поклања пажњу и да се налази поред њих. Ако родитељи немају такву могућност, дете ће сигурно наћи другог човека. Душевни вакуум ће бити испуњен. Није обавезно да то испуњавање буде рђаво. Понекад је поред властите мајке горе, него поред туђег човека. Догађа се чак да дете не доводе добру родитељи, већ управо туђи људи, они их воде Богу. Али одговорност за васпитање деце од самог почетка пада на родитеље!

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije08.htm

[Маша]

Игуман Евменије

''Аномалије родитељске љубави''

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije.htm

Ова књига ми је препоручена, Весна хвала на линку.