Епархија ваљевска

[Guest]

Епископ Милутин у манастиру Каони

Дан Успења Пресвете Богородице у манастиру Каона, Епархија шабачка, дуги низ година веома свечано се прославља. Наиме, овај велики Празник је слава ПНХЗ-а овог манастира која је духовно узрастала руковођена Архимандритом Теофилом и Архимандритом Милутином - сада Епископом ваљевским, а о којој се сада стара Архимандрит Арсеније, старешина манастира. Ове године духовно славље и радост је било веће јер је освећена нова црква посвећена Васкрсењу Христовом. Градња ове цркве започета је пре 9 година према пројекту архитекте Пеђе Ристића и саграђена на манастирском гробљу где почивају и родитељи Епископа Милутина.

У раним јутарњим часовима мноштво верних из разних крајева Србије је пристигло у манастир Каону желећи да присуствује овом несвакидашњем догађају, показујући тиме да је овај манастир познат далеко ван граница Епархије шабачке. Двојица Епископа, шабачки Лаврентије и ваљевски Милутин, пристигли су пред цркву где су их дочекали свештеници и народ. Прво је извршено освећење цркве, иконостаса и фресака (фреске су дело иконописца Саве Шумарца) а потом је отпочела Света Архијерејска Литугија. Епископима су саслуживали презвитери и ђакони из шабачке, ваљевске и жичке епархије, а певао је црквени мешовити хор из Ужица. На Светој Литургији беседио је веома надахнуто Епископ Лаврентије говорећи о значају овог догађаја. Пререзан је и славски колач ПНХЗ-а и велики број верника се причестио. Литургији су присуствовали и представници власти Републике Србије и општинских власти Владимираца и Коцељеве.

Након Свете Литургије уприличен је пригодни програм у ком су учествовали КУД из Скупљена сплетом игара из Србије, песник Мићо Јелић - Грновић песмама о Српској цркви и српском народу, и Дечији хор ужичке цркве који је присутне одушевио песмом о блаженопочившем патријарху српском Павлу.

На трпези љубави Епископ шабачки Лаврентије је даровао Архипастирским граматама најзаслужније за изградњу цркве. После тога присутнима се прво обратио Архијерејски намесник посаво - тамнавски о. Радован Јевтић, а потом Епископа ваљевски Милутин. У свом обраћању Епископ Милутин је прво заблагодарио Господу Богу на благом дану који је даровао, Епископу Лаврентију што га је позвао на данашње освећење и свима који су захваљујући својој љубави помогли да се црква изгради. Посебну пажњу су изазвале речи Владике Милутина о његовом путу до манастира Каоне када је пре скоро пола века, као четрнаестогодишњи дечак, дошао у Каону и ту упознао свог духовног оца Архимандрита Теофила. Одатле је вољом Српске цркве узет и послат у далеку Аустралију и опет Њеном вољом враћен у Србију у свој родни крај. Свима је пожелео пријатан боравак у манастиру који је заиста "парче неба на земљи" и да се нигде не журе. На крају трпезе је јерођакон Силуан, ђакон Епископа Милутина, изговорио многољетствије Епископу Лаврентију, који је раније због својих обавеза морао да напусти овај скуп, на шта су присутни одговорили са "Многаја љета".

Бранко Чолић, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Велика Госпојина - храмовна слава у Пецкој

"Радујте се, ја ћу бити с вама навек!"

"Пресвета Богородице, помози нам!"

На празник Успења Пресвете Богородице, прослављена је свечано Црквена слава у Пецкој.

Свету Литургију служио је подгорски намесник протојереј-ставрофор Раденко Андрић, са свештеницима протојерејем-ставроформ Михаjлом Л. Станковићем, и протојерејем-ставрофором Михаилом Радивојевићем, протом у пензији. У својој беседи подгорски намесник говорио је о значају празника као сећању на дан када се Пресвета Богородица узнела на небо. Позвао је вернике да не заобилазе своје светиње, и не одлазе разним врачарима, него да се у што већем броју окупљају око своје Цркве.

По завршетку Свете Литургије, уследила је празнична литија око Светог Храма, а потом су пререзани славски колачи у част Пресвете Мајке Божије. Овогодишњу славу припремило је једанаест домаћина, а за следећу јавило се њих петнаест. Парохијски свештеници протојереји-стврофори Будимир Стевановић и Јован Полић,захвалили су се домаћинима на припремљеном ручку љубави за велики број верника овога места.

Милан Станковић, богослов

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Ходочашће у Хиландар

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, у периоду од 26. до 30. августа ове године, посетила је Свету Царску Лавру Хиландар, мала група обреновачких клирика. Ово јединствено и незаборавно ходочашће, уприличио је наш брат и пријатељ Небојша Ковачевић, први обреновчанин у историји, који је прибројан хиландарском братству као искушеник и по милости Божјој, будући хиландарски монах. Посета је уприличена у време празновања Успења Пресвете Богородице, Утемељнице и Заштитнице Свете Горе Атоса, тако да је овај празник био својеврсна слава свих манастира на Атосу, чија се величина празновања огледа у лепоти и дужини свеноћног Бденија и Литургији на сам дан Велике Госпојине. Ходочасници су били сведоци и учесници васколике величанствености византијског обреда и појања, својственог манастиру Хиландару, а непрекинутог од времена Светог Симеона и Саве. Празничну беседу за Трпезом препуном гостију, произнео је Архимандрит Методије, поучавајући о величини и дубини личности Пресвете Богородице и догађаја Њеног упокојења, односно Успења у наручје Њеног Сина Бога Логоса. Такође, током боравка, Архимандрит Методије је послао поздраве нашем Епископу Милутину и благослове Цркви и верном народу у Обреновцу.

Ходочасници Хиландару, посетили су ризницу, костурницу, вински подрум, новообновљену гостопријемницу и многе друге знаменитости ове српске Лавре. Неодољиви утисак и вечно сећање оставили су духовни разговори и поуке са хиландарским старцима и монасима. Њихова мудрост и љубав којом смо примљени, учинила је дан повратка у стихије света, даном туге али и обећања и наде, да ћемо поново доћи. Радосни у Духу Светом, што нас је по милости Својој благодатно водио, благодарни ходочасници су јереј Слободан Илић, јереј Александар Вучај, ђакон Томислав Алимпић, вероучитељ и чтец Душан Миросављевић.

Александар Вучај, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Званично саопштење поводом Ваљевске Грачанице

03.09.2011

Имајући у виду забринутост, а и делимичну смућеност јавности око тренутних збивања у древној Светињи ваљевског краја – манастиру Грачаници, Епархија ваљевска сматра да је неопходно да се путем званичног саопштења укаже јавности на околности и чињенично стање које влада у Манастиру, да би завладала транспарентност, а не мрак неинформисаности и дезинформисаности.

Ретроспективно посматрајући генезу стања, треба споменути да је још пре тридесетак година донесена, од стране државе, одлука о изградњи водо-акумулације Стубо-Ровни, дакле, језера – бране, која би, како држава тврди, снабдевала водом колубарску долину, којој ће бити, а по њиховим проценама и већ јесте неопходна вода. Ова одлука државе је пропраћена и потписаним уговором са Црквеном општином Грачаница, то јест са тадашњом Епархијом шабачко-ваљевском. Обнављањем Епархије ваљевске 2006. године, наслеђено је формално-правно стање на терену без могућности мењања договореног уговором.

Епархија ваљевска је од самог почетка, а тако и до данас, упознавши се са стањем које је наследила, борила се да изнађе, за све стране, прихватљиво решење. Своју бригу за Светињу, артикулисала је најпре тиме што је упутила предлог, Светом Архијерејском Синоду СПЦ да би се вратио овој древној Светињи њен првобитни статус манастира, а исто тако да би се у обновљени манастир уселили монаси који би оживели манастир. За реализацију овога, били су неопходни разговори са ЈП "Колубара – Ровни", са којима смо успели да постигнемо само један споразум (од више предложених) али важан за Грачаницу, а то је: да монаси, братство Свето-Архангелске обитељи, остану у манастиру и врше богослужења и монашко правило све док је то могуће.

Наша даља брига за Грачаницу, а исто тако за њену околину и народ који живи у Ваљеву, настављена је одговорним и опрезним консултацијама стручних људи - експерата, прикупљајући елаборате, али и ослушкујући глас верног народа. Тражили смо решење како би се задовољили сви параметри и, како мислимо, најбоље могуће компромисно решење је да се висина бране задржи на коти 333. Тиме би се очувала Светиња, а и природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко, тло кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева.

Епархија, дакле, настоји и настојаће на томе да се изнађе најбоље обострано решење ове ситуације, коју је Епархија ваљевска, опет понављамо, затекла 2006. године својим васпостављењем.

Поред формално-правне и стручно-научне стране питања Грачанице, појавили су се ових дана додатни (новонастали) проблеми који су везани за опстанак ове Светиње, а на које би желели да се осврнемо да не би било нејасноћа и магловитости.

Наиме, после дуготрајног манастирског мира, редовног богослужења и васпостављеног монашког - општежитељног поретка, којег смо, како смо горе споменули, путем предлога САС СПЦ остварили, сада у манастиру Грачаници нажалост више тога нема.

За оне који су имали прилике да посете манастир Грачаницу, до недавно било је право задовољство доћи у ову Светињу, помолити се, духовно освежити, предахнути и одморити се од световних брига. Међутим, од недавно, са почетком, односно обнављањем радова од стране Завода за заштиту споменика културе Ваљево, на археолошким истраживањима око и у самом манастиру, а на основу уговора као и решења министарства Културе од 14.07.2011. године, и сагласности ЕУО Епархије шабачко-ваљевске Бр. 1719 од 11. новембра 2002. године, појавила се група људи, који у својој жељи да одбране Светињу, нажалост несвесно угрожавају њен физички опстанак.

Археолошки радови на територији уже порте и храма манастира Грачанице, одобрени су, како смо горе навели, писменим благословом и сагласности од стране ЕУО-а Епархије шабачко-ваљевске. Како нас Завод уверава, ови радови нису рушилачког карактера, и немају никакву везу са потстицањем потапања, рушења или оскрнављења Светиње, већ напротив, имају за циљ утврђивање древности и културне вредност Светиње (са археолошког аспекта, јер постоји и духовни аспект), која би само додатно апострофирала драгоценост њену.

Монаси Грачанице, који у духу учења Цркве, молитвом и постом, призивањем Бога и Његове Свете Воље да буде посреди у решавању настале проблематике, упутили су ових дана писмо у којем драматично саопштавају да је њихов даљи опстанак у Светињи угрожен од стране ове групе људи који су унели својим световним начином протеста, потпуни безпоредак који је пореметио духовни, монашки и манастирски ритам – динамизам живљења, који је обновом ове Светиње у самом почетку васпостављен.

По речима братије, окупљени се владају по законима световне самовољности, која се састоји у непоштовању самог места на којем јесу, манастирског реда и поретка, а и њих самих, непослушношћу и провокацијама. Овакво понашање за оне који се сматрају Православним Хришћанима недопустиво је и не приличи месту и Светињи, јер то је манастир, а такво понашање није одбрана манастира.

Продужетак оваквог стања по речима монаха угрожава њихов даљи опстанак у Светињи, а то значи да њиховим одласком би се само убрзао процес нестанка Грачанице.

Овакав начин одбране Грачанице, не може да има, на првом месту, благослов Игумана манастира Грачанице, који је и задужен за ред и поредак у манастиру, нити пак, иза оваквог начина одбране Грачанице стоји Епископ и Епархија.

Монаси су на крају своје молбе упутили и драматичан апел Епархији и држави да им се обезбеди неопходна заштита, јер уколико је не добију, неће психофизички моћи да наставе са својим послушањем и биће приморани да напусте манастир.

Да би све било најтранспарентније и најчињеничније и истинитије, треба споменути једну врло важну чињеницу, а то је да доласком монаха у Грачаницу, ова Светиња је оживела, не само молитвено, већ и физички, дакле, њиховим радом на уређењу и благолепију како самог храма (који је фактички био запуштен и предан потопу и пре потопа), тако и партерног дела, дакле, уже и шире порте.

На крају желимо да нагласимо да је Епископ лично упозорио организаторе окупљања да је молитвени поредак и мир, без којег нема богослужбеног поретка (јер такав поредак, особито када је у питању служење Свете Литургије, потребује психофизичку припрему и сабраност, дакле, мир), не сме да се омета нити пак угрожава, што се није послушало.

Ми разумемо окупљене да им је циљ одбрана и заштита Грачанице, али не можемо, нити хоћемо разумети овакво понашање које се манифестује из дана у дан у манастиру, и које, по саопштењу монаха, озбиљно угрожава њихов даљи опстанак у манастиру.

Апелујемо на све, да се монасима обезбеди потпуни мир у манастиру и неопходно потребна приватност, како би манастир наставио да живи, јер без монаха, на велику жалост, био би угашен – затворен.

Нека Бог мира и љубави да свима нама мудрости и правилног расуђивања, да све што чинимо, чинимо и по срцу и по разуму, а на опште добро.

Инфо-служба Епархије ваљевске

[Guest]

Постављено игралиште за децу на Тргу Св. владике Николаја

Трг Светог Владике Николаја у ваљевском Новом Насељу до сада су красили Црква посвећена Светом Великомученику Георгију, Двор Епископа ваљевског и споменик овом Светитељу. Од недавно су ту, на Тргу, постављени тобоган, љуљашка, клацкалица и песак за игру деце. На жалост, у читавом у Новом Насељу не постоји никакав сличнан парк или игралиште где би деца могла проводити време у игри и дружењу. На идеју да би се овде могло направити игралиште или парк овог типа, дошао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин гледајући сваког дана децу која туда пролазе и којих, Богу хвала, има у великом броју у овом делу Ваљева. Његовом иницијативом Епархија је поставила поменуте справе намењене деци за игру.

Овде се не може не споменути велика улога браће Вујић у подстицању повећања наталитета. Наиме, 2001. године при храму Светог Великомученика Георгија у Новом Насељу браћа Вујић, задужбинари ове цркве и Епархијског двора, основали су Фонд Треће (четврто...) дете који је мајкама трећег (четвртог...) детета, сваке године додељивао извесну суму новца по рођењу трећег или четвртог детета. Фондом су били обухваћени сви који су живели на територији Новог Насеља и Петнице. Према статистици која је вођена у периоду када је Фонд био активан (2001 - 2008. г.) награду су добиле 103 мајке из Новог Насеља и Петнице, а укупно је дато у том периоду мајкама, односно породицама где се родило треће, четврто... дете, 294.000 евра и 111.000 немачких марака. Имајући ове податке лако је доћи до закључка да је за тих 8. година рођено неколико стотина деце а да је новац добијен из Фонда свакако олакшао родитељима њихово одгајање.

Епархија ваљевска и Епископ ваљевски изражавају наду да је ово само одраз и један мали део онога што би на Тргу Светог Владике Николаја требало да буде и стога позива све људе добре воље да се прикључе и дају свој допринос, јер има ли бољег места од овог где би родитељи могли довести своју децу да се играју?

Бранко Чолић, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Молебан за почетак школске године у Ваљеву

[Guest]

Руске игуманије у посети Епархији ваљевској

05.09.2011

После завршеног првог духовно-научног симпозијума посвећеног женском монаштву у манастиру Жичи – Епархији Жичкој (од 1-4. септембра), у Епархију ваљевску са симпозијума је допутовала делегација РПЦ, да посети Светиње ваљевског краја. Делегацију је сачињавало шест Игуманија и пратња од шест сестара из разних манастира града Москве. Сусрет са сестрама уприличио је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Г. Милутина, Игуман Михаило у манастиру Јовањи. Епископ је за свечаном трпезом, уз песму хора Хаџи Рувима, разговарао са Игуманијама и сестрама о монашком животу у Русији и Србији, а исто тако поделио са њима своје искуство сусрета и служења са Преп. Јустином Ћелијским. Сестре су постављале питања Епископу, интересујући се за духовно стање у Србији, а исто тако за лик Преп. Јустина Ћелијског, о коме су много чули и читали, као и о. Св. Николају Српском. После многољествија и заједничких песама благодарности упућених Богу, а и за здравље једним другима, Епископ је упутио поруку преко видео записа, по молби Игуманија, њиховим сестрама у Русији. После срдачне благодарности Епископу за овакав уприличен сусрет и указану љубав, сестре су наставиле свој пут до манастира Ћелија, где их је мати Гликерија са сестринством љубазно примила. После поклоњења Авином гробу, обиласка келије и радног собе Преподобног, сестре су се упутиле и у манастир Лелић на поклоњење Св. Николају Српском, да би примивши благослове од ова два горостаса Свеправославна, наставиле свој пут за Русију.

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

[Guest]

Јерођакон Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића

12.09.2011

У издању Епархије ваљевске изашла је књига – антрополошка студија (кандидатска дисертација на искање научно богословског степена Кандидата Богословља) јерођакона Силуана (Мракића), која се бави учењем Преподобног Јустина Ћелијског о човеку, дакле, његовом антрополошком виђењу, доживљају човека.

Уместо предговора: Одзив о Дисертацији АНТРОПОЛОГИЈА ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА г.Александра Мракића, Московска Духовна Академија, при одбрани научног степена Кандидата Богословља.

Захваљујем се од свег срца на указаној ми части да по позиву учествујем у академском животу и раду овако високе богословске установе каква је Московска Духовна Академија. Такође честитам уваженом професору Г. Алексеју Иванович Сидорову и његовом студенту г. Александру Мракићу на избору овако значајног, дубоког и плодног савременог Православног богослова какав је новопрослављени Светитељ свега православља, Преподобни Отац Јустин Ћелијски, као и одбиру овако значајне и врло савремене теме – Хришћанске антропологије. И Свети Јустин Нови као врхунски богослов, и његова Христоцентрична антропологија, данас су итекако актуелни, не само за Православно богословље, него и уопште за савремену теолошку и философску мисао у свету на Истоку и Западу.

Кандидатски рад Александра Мракића (Србина из Херцеговине, по рођењу из Аустралије, сада у Ваљеву, Србија), представља богословску студију која верно и документовано излаже и тумачи богословско учење Преподобног Оца Јустина Новог (Поповића) о човеку.

Рад се, после Увода, дели на три дела и завршава се закључком. Увод садржи 3 параграфа: 1. Општи систематски део, 2. Библијско-светоотачки извори учења Оца Јустина, и 3. Критика хуманистичке антропологије. Овај 3 параграф је с правом истакнут као важан за схватање Христоцентричне антропологије Оца Јустина, како ће се даље у раду видети.

Први део рада, под насловом Библијска антропологија Оца Јустина, говори о Јустиновом богословском схватању и тумачењу стварања човека, његовог састава од душе и тела, и даље о рајском и палом-греховном стању првог човека.

Други део, Христолошка антропологија Оца Јустина, има 6 параграфа, и говори о Христовом Оваплоћењу као основи новозаветне антропологије; коју излаже и тумачи Преподобни Јустин; затим говори о препорођењу и облагодаћењу човека и његовом спасењу у Телу Христовом – Цркви, кроз Свете Тајне (Крштење, Миропомазање, Евхаристија) и Свете Врлине, како то наглашава сам Јустин, са завршним параграфом 6: Аскетско-литургијски аспект Јустинове антропологије, и 7. параграфом: Уцрковљење и Охристовљење човека. Овај 7. параграф представља резиме другог дела ове студије и добро је обрађен.

Трећи део Дисертације носи наслов: Обожење човека – есхатолошка антропологија О. Јустина, и има 4. параграфа: 1. Христолошко-еклисиолошки аспект Обожења човека; 2. Благодат као преображавајући и обожујућа сила; 3. Есхатолошки предокушај Обожења; 4. Човек у Царству Небеском у Христу, као завршетак испуњења Предвечног Савета Свете Тројице, кроз: а) Васкрсење, б) Преображење све твари као последица Христовог и нашег васкрсења у Христу в) Царство Небеско као Вечна Литургија.

Сва три дела Дисертације обрађена су поприлично систематским (мада би то могло бити још боље обрађено), и кроз цео рад се верно и документовано, понегде селективно, излаже богословско-антрополошко учење Оца Јустина.

Пре свега аутор, и наравно његов научни руководитељ уважени проф. Алексеј Сидоров, добро су осетили актуелност теме о човеку, и нарочито новину Христолошке антропологије Св. Аве Јустина, коју он противставља површној, хоризонталној, иманентној и често безбожној хуманистичкој антропологији. Млади кандидат богословља правилно запажа да Јустинова критика хуманизма није била из предубеђења, незнања или ксенофобије, него је плод његовог дубоко људског и благодатно искуства и просветљеног сазнања стеченог у доживљају човека у Христу у Цркви, искуство које је наследио од Пророка, Апостола и Светитеља, а које дубоко људско искуство je присутно и код великих и дубоких људи, какав је био нпр. Достојевски. Аутор правилно запажа да О. Јустин не одбацује сасвим хуманизам, него се залаже за истински хуманизам, и то потврђује својим дубоко утемељеним ставом да "само Богохуманизам јесте истински Хуманизам. Јер, само је Богочовек истински и потпуно човек" (стр. 53).

Аутор је умесно, са богословским осећањем, разделио учење О. Јустина о човеку на 3 основна момента: Протологија, Христологија, Есхатологија, што одражава троделност Божанског Домостроја о човеку: Стварање – Спасење – Обожење. Као у Светом Писму и Светоотачком учењу о човеку, тако и антропологија О. Јустина, у центру сваког од та три момента, или етапе, или периода, Божанске Икономије Свете Тројице о свету и човеку, налази се Богочовек Христос, као Творац, Спаситељ и Обожитељ човека и све твари. Отуда је антропологија Оца Јустина нераздељиво повезана са Христологијом, а то значи истовремено и са Еклисиологијом, јер се Христос, као Оваплоћени у Телу Бог Логос и Син Божији, у богословљу и искуство Апостола и Отаца, и Оца Јустина, поистовечује са Црквом као Саборним Телом Његовим. Аутор то констатује: "Тајна човека скривена је у тајни Богочовека" (стр.111). "Тајна Христа открива се као тајна Цркве" (стр. 134; ср. Такође стр. 156: "Света Евхаристија јесте Црква". У том смислу изузетно значење у раду има 7. параграф другог дела: Уцрковљење и Охристовљење човека (стр. 179 – 181), у којем је верно схваћена и пренета богословска интуиција и мисао Оца Јустина, а такође је правилно истакнута и у 7. параграфу трећег дела: Христолошко-еклисиолошки аспект Обожења (стр. 182).

Млади аутор је, дакле, правилно схватио Оца Јустина и верно изложио његово богословље о човеку, које је плод Јустиновог доживљеног и осазнаног богооткривеног учења и благодатног искуства Цркве, израженог кратко и јасним речима: "сва тајна човека и света садржи се у Тајни Христа Богочовека".

Ако и има извесне недоречености и недовољне систематичности у овом студентском раду, или понегде нејасности у језику, стилу и терминологији, треба напоменути да се слични недостаци донекле могу сусрести и у неким делима Оца Јустина, коме систематичност у излагању својих мисли није јача карактеристика, а језик и стил су му често више поетски и литургијско-доксолошки, него ли систематско-академски. Аутор у напомени на стр. 3 умесно запажа и говори о "многим новим богословским терминима и неологизмима" код О. Јустина, и наводи неке примере, као што су: облагодаћење, охристовљење; и такође: обогочовечење и ологошење (стр. 118). Тако на стр. 154 наводи Јустинове речи: "Причешћујући се у Евхаристији човек се уцрквењује, сједињује се са Богочовеком, улази у сами живот Богочовека", и цитира и он, као и О. Јустин, 2Петр. 1,4: "причасници Божанске природе". (Упореди такође и стр. 185; "Категорија богочовечности"). Недостатком у овом раду младог аутора треба сматрати и понекад уопштено цитирање "по учењу Светих Отаца", или само "По Оцима" (што је понекад случај и код самог Јустина), а да се притом не наводи конкретно име некога од Отаца или пак дело и место код Отаца, које би сведочило о томе. (Тако нпр. На стр. 191 стоји: "По речима Св. Симеона Новог Богослова благодат је слобода" – али недостаје извор, тј. дело цитираног Оца). Ови недостатци, надамо се, биће лако исправљени приликом штампања овог иначе вредног студентског рада.

Аутор правилно указује на постојеће у учењу Оца Јустина о човеку истицање значаја Светих Тајни, и на тај начин подвлачи мистириолошки/светотајински, тј. еклисиолошки карактер Јустинове антропологије. Исто треба рећи и за Јустиново наглашавање значаја Светих Врлина у антропологији, што млади аутор такође истиче у своме раду, показујући такоаскетско-литургијски карактер антропологије овог великог српског и православног богослова, чиме је он близак Светим Оцима попут Григорија Богослова, Макарија Египатског и Максима Исповедника. О томе, тј. о светотајинском и морално-етичком карактеру бића и живота човека, аутор, по Оцу Јустину, говори у другом делу, параграф 5: Узрастање човека у Христу Цркви помоћу Светих Тајни и Божанских Добродетељи. Овим се, наравно, истовремено наглашава место и улога Духа Светог у антропологији, што Отац Јустин често наглашава, и млади кандидат богословља, иако не увек довољно.

Врло је значајан трећи део Дисертације – Есхатолошка антропологија, тј. учење Јустина Поповића о Обожењу човека, које започиње у Цркви као Богочовечанском Телу Христа и Заједници Духа Светога, и, испуњује се у Васкрсењу човека и све творевине у Царству Небеском, кој је и Царство Свете Тројице. Тај Есхатон је, по Оцу Јустину, и нашем аутору, Вечера Царства, тј. Вечна Литургија, што је позната тема великих Отаца као што су Св. Максим Исповедник и Св. Николај Кавасила. Taj догађај-тајна јесте истовремено испуњење Предвечне Воље Божије о anakefaleosisu = возглављењу = сједињењу свих и свега у Христу, што је омиљена тема Св. Апостола Павла, нарочито у Посланици Ефесцима (1,10). Уопште треба рећи да Јустиново тумачење Посланице Ефесцима Апостола народа јест једно од најбољих тумачења ове посланице и особито је поткрепљено бројним Светоотачким местима (што се не може рећи и за његово тумачење, нпр., Посланица Коринћанима).

Закључак ове дисертације успешно своди резултате целога рада. После тога следи опширни списак употребљених извора и литературе (на српском, руском и енглеском језику) из којег се види академска образованост младог кандидата богословља.

Потсећајући на оно што и сам аутор закључује, да Отац Јустин није писао систематско учење о човеку, иако је то покушао донекле у својој 1. књизи Догматике, писаној иначе, како и аутор запажа, као обавезни уџбеник при аспиратури за доцента на Богословском факултету у Београду понављамо да је извесна "несистематичност" присутна и у овом раду младог богослова, али додајемо да то није битан недостатак овога рада. Јер, ако бисмо тако ценили, онда би могли слично рећи нпр., и за Догматику Светог Јована Дамаскина. Код Светог Дамаскина, као и код Оца Јустина, па и код нашег кандидата богословља, није у првом плану "систематско богословље" о човеку, у смислу уско схваћеног академског дискурса, или трактата, него је на делу надахнуто сведочење о небоземној тајни човека, Богом започетог при Стварању и у Христу Богочовеку довршеног као испуњењу вечног плана Бога Љубави, Који је човека, као најмилије и најсложеније створење Своје, позвао из таме на чудесну Светлост Своју, да објавимо Врлине Његове и постанемо причасници Божанске природе, тј. заједничари у великом и славном Сабору Бога Тројице, као обожених синова, сабраних око Јединородног Сина и Бога, Првородног међу многом браћом, благодаћу Духа Учитеља, у Цркви Бога Живога и Истинитога и Бесмртнога.

На крају предлажемо уваженој Дисертацији Комисији да Кандидатски рад г. Александра Мракића прихвати са позитивном оценом, јер његов рад то и заслужује. У случају објављивања, тј. штампања ове Дисертације, препоручујемо добру лектуру, коректуру и редактуру текста, да би иначе несумљиве вредности ове студије дошле до још већег изражаја.

+Епископ Атанасије (Јевтић), умировљени Херцеговачки, Заслужни професор Богословског Факултета СПЦркве у Београду

Ова дисертација са оргиналним насловом: Антропологија Преподобног Јустина Поповића, одбрањена је на Московској Духовној Академији, 19. новембра 2010. године под менторством врсног патролога и Црквеног историчара др Алексеја Ивановича Сидорова, а под стручном богословском комисијом од шеснаест чланова, у чијем саставу је био и његово Преосвештенство Епископ Атанасије (Јевтић), умировљени Херцеговачки, којег је Академија позвала да учествује у одбрани рада, и то у улози спољног рецезента-апонента, као најстручнијег познаваоца богословског дела Преподобног Јустина Ћелијског.

Јерођакон Силуан Мракић је рођен 17.09.1979. године у Сиднеју, Аустралија. Завршио је Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, Богословски институт Српске Православне Цркве у Београду и Московску Духовну Академију на којој је стекао звање Кандидат Богословља. Замонашен је у манастиру Пустиња код Ваљева 18. децембра 2010. уочи Светог Николе, а рукоположен је у чин јерођакона 19. децембра 2010. на дан светог Николаја Мирликијског Чиудотворца. Секретар је Црквеног суда Епархије ваљевске и сабрат Епископа ваљевског Г. Милутина.

Епархија ваљевска

[Guest]

Рукоположење у Мионици

11.09.2011

Дана 11. 09. 2011. године на Усекованије главе светог Јована Крститеља у Мионици, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва и присуство верног народа из Мионице и Љига.

На Светој Архијерејској Литургији Епископу Милутину саслуживали су протојереј-ставрофор Велибор Бојчић - парох у Бризбејну (Аустралија), јеромонах Доситеј Хиландарац, протонамесник Саша Тимотић - архијерејски намесник колубарски, архиђакон Силуан – секретар Епископа ваљевског и ђакон Дејан Трипковић - секретар Епархије ваљевске.

У оквиру Свете Литургије Епископ Милутин рукоположио је у чин свештеника ђакона Марка Миловановића, вероучитеља из Љига.

После Литургије у дому цркве Св. Вазнесења Господњег у Мионици уприличена је трпеза љубави.

Саша Тимотић, протонамесник

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Приближава се завршетак радова на партерном уређењу порте храма Васкрсења Христовог у Ваљеву

13.09.2011

После скоро педесет дана од почетка радова на уређењу порте храма Васкрсења Христовог ево радови се приводе крају. До сада је урађен плато испред храма, површине 1400 м2, са кишном канализацијом и електроинсталацијом. Постављене су бетонске клупе, украсне светиљке, а у току је облагање западног степеништа подним грејањем. У међувремену изливен је бетонски бели крст који чека завршетак воденог огледала да би био постављен. Поред наведеног урађене су три чесме које се налазе испред воденог огледала, а насут је и један део порте са јужне стране храма хумусом где ће до краја године бити посејана трава и засађено дрвеће. Упоредо са радовима који се изводе на уређењу порте храма у току су радови на унутрашњем уређењу; измалтерисано је две трећине храма (укупна површина храма је 4200 квадрата), урађена је електроинсталација као и савремена палионица свећа са вентилацијом, а завршетак радова који су планирани за ову 2011. годину на спољашњем и унутрашњем уређењу очекује се половином октобра.

Милован Теовановић, протонамесник

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Госпојински сусрети 2011. г

10.09.2011

У суботу 10. септембра 2011. године, у Дому културе у Ваљеву, одржани су "Госпојински сусрети црквених хорова", једанаести по реду. Сусрете је отворио духовник и председник хора "Хаџи Рувим" из Ваљева, јереј Бранко Чолић речима: "Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, у име организатора Црквене општине Ваљево - хора "Хаџи Рувим", Центра за културу Ваљево, а под покровитељством Града Ваљева проглашавам Госпојинске сусрете црквених хорова Ваљево 2011. отвореним". Затим је позвао водитеља програма ђакона Душана Новаковића да представи учеснике фестивала. Учесници су били: Дечији хор цркве Покрова Пресвете Богородице из Ваљева - диригент проф. Вања Драгојловић, мешовити хор музичке школе "Живорад Грбић" из Ваљева - диригент проф. Божана Дивац, мешовити хор цркве Светог цара Константина и царице Јелене из Београда - диригент проф. Бранко Тадић, мешовити хор "Свети Јован Крститељ" из Бачке Паланке - диригент проф. Снежана Жујић, и мешовити хор "Хаџи Рувим" из Ваљева - диригент проф. Милица Бабамилкић - Степановић.

Хорови су се представили ваљевској публици делима домаћих, руских и бугарских аутора. Поред духовних, пре свега литургијских, песама чуло се и неколико песама национално - народног карактера на велико задовољство присутних слушалаца. По завршетку концерта јереј Бранко Чолић је доделио хоровима пригодне Дипломе које су примили диригенти.

На крају, фестивал је затворио духовник хора "Хаџи Рувим" захваливши се присутнима: Епископу ваљевском Господину Милутину, свештенству, монаштву и народу речима: "У древној антици Стари Грци су приметили да човек има потребу за Добрим и Лепим, а Псалмопевац Давид је много пре њих рекао: "Хвали душо моја Господа, хвалићу Господа у животу мојем, псалмопојаћу Богу моме докле постојим" (Пс. 145, 1). Заиста смо вечерас сведоци испуњења овога, јер је Бог слављен и прослављен кроз хармонију и симфонију - сазвучје гласова народа Божијег, сабраног у овим хоровима. Госпојински сусрети су вечерас ушли у своју другу деценију постојања, и постали су нешто по чему се у свету духовне музике препознаје и Епархија и Град и Црква. Кроз ову салу прошли су најбољи црквени хорови Србије и српских земаља. Благодарим Богу, Пресветој Богомајци и Њеном Покрову, Епископу Милутину, свештенству, монаштву и народу Божијем - Цркви Божијој сабраној вечерас на овом месту. Живели на многаја љета!"

Бранко Чолић, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Сабор српских светитеља - слава нове обреновачке цркве

15.09.2011

11. септембра 2011. прославили смо славу у новој цркви. Црква је још у градњи. Надамо се да ћемо до краја године да је "укровимо". У дивном септембарском летњем дану хлад и освежење нашли смо у зидовима наше нове цркве. Свету Литургију су служили обреновачки свештеници, заједно са протом Томом Павловићем из Ваљева. Лепоти Литургије допринео је и хор Свети Јоаким и Ана, који је својим умилним појањем, разнежио срца свих присутних. Слава Богу и Светим Србима, у новом храму је било доста најлепшег цвећа- мале дечице, која су дошла заједно са родитељима, да прославимо храмовну славу. По освећењу славског жита и резању славског колача, сви смо учествовали у трпези љубави, у порти новог храма.

извор:

www.crkvauobrenovcu.rs

[Guest]

Освећење храма Христа Спаситеља у Убу

18.09.2011

"У славу Тројединог Бога Оца и Сина и Светога Духа сагради се овај храм Вазнесења Господњег на спасење православног рода српског 1998 – 2011." речи су које су записане изнад улазних врата убског храма Вазнесења Господњег који је 18. септембра доживео своје освећење, тј. како каже епископ Атанасије (Ракита), своје крштење. Ово је несумњиво велик, јединствен и непоновљив догађај у животу Епархије ваљевске и СПЦ, јер је освештан један од најлепших храмова у православној васељени, саграђен по свим правилима и детаљима које захтева православно богослужење и предање, уз беспрекорну организацију, као пример организовања оваквих догађаја, и како рече владика Милутин да сумња да ће се овако нешто слично у блиској будућности догодити.

После 13 година труда, велике жртве, разних трзавица и неизвесности, дошао је тренутак освећења. Молитвено славље почело је дан пре, у суботу, великим бденијем. Бденије је служио о. Никодим, сабрат манастира Лелић, а саслуживали су му о. Петар Дамњановић, свештеник из Аустралије, о. Ненад Марковић, парох из Ваљева, и убски свештеници о. Станиша Ђокић и о. Милан Ристивојчевић, уз певничко одговарање убских вероучитеља и богослова. У току бденија дошао је ваљевски Епископ Његово Преосвештенство Г. Милутин. На крају бденија владика је увеличао духовну радост присутних тако што је о. Драгана Алимпијевића, старешину убског храма, наградио правом ношења напрсног крста, а протонамеснике о. Станишу и о. Милана произвео у чин и достојанство протојереја. У проповеди владика је цитирао цара Константина који је, кад је подигао Свету Софију, изјавио да је победио Соломона, алудирајући на нашу цркву, рекавши да када је улазио у храм на бденије осетио велико духовно-молитвено задовољство. По завршетку бденија, уследио је духовни концерт "Благослови душо моја Господа" изворних народних песама из Србије групе Бистрик и Биље Крстић у препуној порти. На пријатно изненађење свих, на бину су иступили Козаци са Дона који су невероватним гласовима отпевали неколико козачких песама, као и руску царску химну "Боже царја храни". Као поклон нама отпевали су и нашу песму "Тамо далеко".

Литургијско-молитвено славље почело је дочеком Архијереја. Архијереје је дочекао тамнавски намесник о. Митар Миловановић, протојереј-ставрофор. На освећење храма Вазнесења Господњег дошли су Епископи ваљевски Г. Милутин, као домаћин, и хвостански Г. Атанасије, као изасланик Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Пре почетка Свете архијерејске литургије, обављено је велико освећење храма, несвакидашњи и јединствен догађај у животу Цркве и верника. Том приликом у Свету трпезу положене су Свете мошти Светог и Свесрпског владике Николаја Лелићког. Свету Литургију служили си владике Г. Милутин и Г. Атанасије (Ракита), уз саслуживање свештенства Ваљевске епархије и из других Епархија, као и игумани манастира Лелић архимандрит Авакум, манастира Каона, архимандрит Арсеније, манастира Јовање, о. Михаило и архимандрит Петар. Изузетну част уприличио нам је својим присуством руски амбасадор господин Конузин. На Литургији су учествовала два хора: Мешовит хор Свети деспот Стефан Лазаревић из Београда са диригентом проф. Предрагом Миодрагом на челу, и руски козачки мушки хор. У препуној цркви и порти у изузетној и надахнутој проповеди Епископ Атанасије (Ракита) осврнуо се на виђење старозаветног патријарха Јакова који на месту изабраном за храм види отворено небо, тако се и он на Убу осећа, а убски храм је један од најлепших храмова у православљу, он је предворје и врата раја.

По завршетку Свете Литургије, уследио је духовно-културно-уметнички програм "Веселитсја о Тебје церков Твоја Христе". Програм је водио ђакон Душан Новаковић, главни уредник Епархијског радија Источник, а учешће у програму узели су хор Деспот Стефан Лазаревић, хор Козака са Дона, убски хор Пресвете Богородице Тројеручице, академик, књижевник и песник Милосав Тешић који је рецитовао своје стихове. На крају је КУД Тамнава извео бал са двора Обреновића у ношњама из обреновићевског времена.

Као што је то обичај у питомој Тамнави, после Литургије и пригодног програма, уследио је свечани ручак – трпеза љубави каква се ретко виђа управо због броја верних који су у њој учествовали. Само ради бољег разумевања рећићемо да је подељено пет хиљада ланч пакета на неколико пунктова на којима се још делило пиво Ваљевске пиваре, сендвичи, сокови и вода, а око две и по хиљаде људи је ручало под шатром.

За време трпезе додељени су ордени одликованима и заслужнима. Орденом Светога Саве награђен је прота Митар Миловановић, а ово је тек трећи орден највишега ранга у Српској цркви додељен на простору Тамнаве, а прота га је несумњиво заслужио својим великим трудом, залагањем и улогом у животу Цркве у протеклих четрдесет година, - на многаја љета!

Орденима за градитељство СПЦ, орденом Светог краља Милутина, који је за четрдесет година подигао преко четрдесет храмова и тако постао најплодоноснији цраквени градитељ, награђени су академик Николај Мухин, који је осликао Свети храм, проф. др. Предраг Ристић, архитекта храма, економиста г. Владислав Крсмановић, председник Општине и проф. Сава Сарић, заменик председника Општине. А орденом Светог владике Николаја, орденом Епархије ваљевске, награђени су игуман јовањски о. Михаило и тутор убске цркве господин Ђорђе Сандић. Том приликом додељено је преко сто архијерејских грамата и црквеноопштинских благодарница.

Како каже прота Митар, свега овога засигурно не би било да није великог ктитора и добротвора г. Станка Суботића из Уба, а он је сведок овоме.

Свеопште народно весеље увеличали су својим присуством, гласом и песмама Мерима Његомир, Миланче Радосављевић, Дејан Матић и Џеј Рамадановски уз пратњу Зорана Јагодића - Рула, музичара из Уба.

Освећење је оставило велики одјек, па су скоро све дневне српске новине пренеле у својим чланцима утиске са свечаности. Уз безпрекорну организацију, верних Тамнаваца, гостију са стране, без и најмањих проблема или нереда, освештан је и крштен предивни и величанствени убски храм Вазнесења Господњег, у ком ће се, Боже дај, многи молити, причешћивати, исповедати, крштавати, венчавати и духовно снажити до свршетка века. Слава Богу за све!

Александар Мандарић, вероучитељ

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Прослављена храмовна слава у Звечкој код Обреновца

21.09.2011

21. септембра 2011. године, у дану када празнујемо Рођење Пресвете Богородице, Преосвећени Епископ ваљевски Господин Милутин, поводом храмовне славе, посетио је Звечку код Обреновца и служио Свету Архијерејску Литургију.

Преосвећеном Епископу су саслуживали свештеници и монаси из Епархије ваљевске, као и гости из Епархије шабачке.

У току Свете Литургије, парох звечански, протојереј Драган Полић, одликован је правом ношења напрсног крста.

У Архипастирској беседи, Епископ Милутин, је указао на значај који има догађај Рођења Пресвете Богомајке за нас и наше спасење. Са посебном љубављу, Епископ је поучио мајке и девојке зашто треба да се угледају на Пресвету Богородицу, као и на то, како би требале васпитавати своју децу.

По завршетку Литије око храма и освећења славског жита и резања славског колача, освећен је новоподигнути црквено – парохијски дом. Због заслуга око подизања овог дома, орденом Светог Владике Николаја, одликовано је троје парохијана ове парохије, а Епископском граматом четрнаесторо.

Потом су сви присутни учествовали у трпези љубави, коју су припремили вредни домаћини.

Слободан М. Илић, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ