Епархија ваљевска

[МилошБГ]

Koliko sam shvatio u subotu nastupajucu u 9h je liturgija i presvlacenje mostiju svetog vladike.

[Срђан Ранђеловић]

 

Велик је дар лечити људе

 

 

 

У навечерје празника одржана Свечана академија у Едукативном центру болнице. Свету архијерејску литургију на дан славе, у Храму Светих Лекара и Чудотвораца Козме и Дамјана, служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и архимандрита Доротеја, настојатеља манастира Свете Тројице у Бредереду (Шведска). Овогодишњи домаћин славе Српског лекарског друштва - Подружнице Ваљево, био је Операциони блок са начелником др Сашом Жуњићем, а колач за наредну годину преузело је Одељење ортопедије и начелник др Милош Стефановић.

 

У аналима ваљевског здравства записана су имена зналаца Хипократове науке, у верности професији и човекољубљу истрајних по узору на хришћанске мисионаре богомпрослављених подвига и страдалништва. Прва Српкиња дипломац медицине из Берлина, млада лекарка Драгиња Бабић, враћа се у родно Ваљево у време Првог светског рата, стављајућу своје стручно знање у службу лечења оболелих од пегавог тифуса, чија је пандемија у Ваљеву наступила раних година оружаног сукоба. Након беспоштедне борбе за животе суграђана, др Бабић изгубила је свој услед тешке болести. Прича о лекарима - херојима из доба у ком је цео град био претворен у болницу са др Драгињом Бабић тек почиње. Милорад Јанковић, Павле Војтех, Селимир Ђорђевић, Јордан Стајић и бројни лекари из савезничких земаља (Русије, Француске, Холандије, Велике Британије...) припадају умногоме заборављеним херојима „Ваљевске болнице“, коју је на платну овековечила чувена сликарка Надежда Петровић, и сама страдала од заразе као добровољна болничарка. Молитвена сабрања у славу еснафских патрона - Светих Козме и Дамјана прилике су да се прозбори која реч, да не избледи сећање на несебичне жртве лекара и љубав према отаџбини у најтежим данима њене историје. Баш како су на Свечаној академији у Едукативном центру ваљевске болнице учинили др Иван Тимотић и вероучитељ у Медицинској школи „Др Миша Пантић“ Александар Павић. Трагом врсних прегалаца с почетка прошлог столећа, данас корача стотине лекаре и медицинског особља у Здравственом центру Ваљево, освајајући и усавршавајући савремене методе лечења мноштва обољења. Њихову борбу за здравље људи помаже и Црква, нарочитим ангажовањем болничког духовника, проте-ставрофора Радомира Алексића. Осим неговања литургијског живота, исповедања и причешћивања болесника, о. Радомир Алексић са сарадницима, лекарима и теолозима, уређује лист „Бесребреник“, чији је годишњак објављен у сусрет слави и подељен посетиоцима. Конкурс листа „Бесребреник“ одлично је одјекнуо међу најмлађим суграђанима. Овом приликом, прочитани су награђени литерарни радови, а Владика Милутин даривао је сараднике листа. У програму академије учествовали су и Црквени хор „Хаџи Рувим“, квартет виолина „Феникс“, вероучитељ Драган Станојевић и водитељ Кристина Параментић. Речи захвалности учесницима и посетиоцима академије упутили су начелник Операционог блока др Саша Жуњић и в. д. заменика директора болнице др Владимир Срећковић.

 

Храм Светих Лекара и Чудотвораца Козме и Дамјана, у кругу Опште болнице, био је претесан за сав верни народ, окупљен на дан храмовне и славе Српског лекарског друштва на Светој архијерејској литургији.

 

Живот са Христом је исцељење. Он је слао апостоле и мисионаре да излече људе од свих болести, беседио је, по благослову Владике Милутина, архимандрит Доротеј (Форшнер), настојатељ манастира Свете Тројице у шведском граду Бредереду.

 

- Светим Лекарима Козми и Дамјану дат је дар да лече људе. Они су знали да без Бога ништа није савршено па су, уз лекарске науке, усавршавали и знање о науци Божјој. Бог, као Створитељ свега, све зна и морамо му се приближити, ако желимо да знамо друге науке. Христос је истинити лекар, који је својом божанском природом лечио палог и огреховљеног човека. Његовом позиву да лече људе одазвали су се апостоли и светитељи. Медицина је велики дар. Лекари и ми свештеници служимо Богу и својим ближњима, лечимо их и храбримо у тешким болестима - празнична је порука архимандрита Доротеја, рођеног Швеђанина, који је монашки постриг примио у манастиру Каона, у време када је овом светињом управљао данашњи Епископ ваљевски Г. Милутин.

 

На Светој архијерејској литургији, Владика Милутин рукопроизвео је у чин ипођакона др Небојшу Пакевића, врсног лекара и благочестивог хришћанина, члана редакције листа „Бесребреник“. По завршетку славског обреда и литијског опхода, верници су целивали честице моштију Светих Лекара и Чудотвораца Козме и Дамјана. Коктел - трпеза љубави приређен је у Едукативном центру.

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

 

Tрибина за наук и памћење игумана Рафаила Бољевића у парохијском дому цркве у Петници код Ваљева

 

 

 

 

 

Ретка су излагања код којих, како време одмиче, пажња слушалаца перманентно расте. Јер, природно је обратно. Тема исцељења у животу хришћанина, утврђеног или тек откривеног, изузетно је значајна. Када је се дотакне проповедник нарочитог говорничког умећа, слојевите духовности и велике пастирске љубави, какав је игуман Рафаило, старешина манастира Подмаине надомак Будве, слушалац отвореног срца постаје богатији сазнањима злата вредним за живот по Светом јеванђељу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, а на позив пароха петничког протојереја-ставрофора Љубомира Миловановића, у навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, у парохијском дому Храма Успења Пресвете Богородице у Петници о. Рафаило говорио је о настанку и исцељењу телесних и душевних болести, односно њиховом истинском побеђивању живљењем у Цркви

 

Господ Христос једини је животодавац и исцелитељ. Његове речи једини су лек. Бити близу храма у коме је рука Светог апостола и јеванђелисте Луке, лекара и проповедника вере Христове, велика је благодат и обавеза те речи препознати. Свети Лука благословен је био да напише причу о исцељењу капетановог слуге, која нас учи о смиреној безусловној вери у снагу Речи Божје, која лечи иако изговорена просторно далеко од оболелог.

 

- Увек себе треба да доводимо у везу са јеванђељским догађајима. Болесни слуга може бити наш син, кћер, брат, родитељ, парохијанин… Исцељен је без додира и икаквог физичког контакта, Силом Божјом. Прича нас учи да препознамо ту силу, нимало потрошену до данас. Она је ту, у Цркви нашој – казао је игуман Рафаило.

 

У поређењу са капетановом вером, који себе сматраше недостојним да Господа Христа прими под свој кров и вероваше да ће и из даљине Његова реч оздравити слугу, наша вера је слаба, каткад срамна… Последица тога јесте мноштво болесника и лажних исцелитеља поред живог Бога. Крива је проклета гордост, која нас често обузима. Капетанова вера утемељена је на смирењу, на свести о недостојности Божјег уласка у његов дом, премда је људе под влашћу имао. Ако ми, данашњи Хришћани, немамо смирену веру по узору на капетана, остаћемо на нивоу дивљења неким њеним пројавама – појању, архитектури… Болест треба да препознамо у гордости, а исцелитеља у Личности Исуса Христа и Цркви, Телу Његовом.

 

- У Цркву дођемо на крају, када нас опљачкају и изневере лажни исцелитељи јер нам гордост то не дозвољава. Ми је, пак, не уочавамо као болест већ је штитимо навикнути на њу, а Христос гордом човеку постаје непријатељ. Гордост је покушај да се живи ван заједнице са Богом. У уму ангела Сатане дошло је до пукотине и зачела се помисао да би могао без Бога. Свака гордост потиче од њега. Људска природа има потенцијал да се сједини са божанском по благодати, обожи се и усвоји благодатне Божје енергије. Наравно, не ван Тела Христовог, а то је Црква. У њој се одигравају крштења, преображаји и обожења. А обожен човек је исцељен човек- део је поуке о. Рафаила.

 

Уколико нестане телесна или душевна бол, а вратимо се старим навикама необожени, исцељење није потпуно. Јер, казује мудри игуман, живот ван Цркве је болест и импулс пале природе наших прародитеља поново прети. Нововремени руски светитељ Игњатије Брјанчанинов (канонизован 1988. год.) учи да имамо свест да смо болесни од гордости и да без Божје благодати не можемо ништа чинити. У супротном, прелест се продубљује јер постоје духовни фалсификати који симулирају благодатне пројаве. Такође, Свети апостол Павле упозорава да се духови таме могу скривати у добрим делима и наизглед хришћанским врлинама. Свети Игњатије саветује опрез на почетку живљења у Цркви кроз молитве и пост, будући да се тада надвијају „супротне силе“, које нас неће одвратити, али су кадре да искваре доживљај и подвиге припишу нашој снази.

 

- Имамо дивна правила светих отаца да им следујемо. Данас имамо људе који своју мисао не темеље на угаоном камену – Господу Христу, већ на свом уму. Гордости има и у Цркви и ван ње. Не можемо живети у Цркви истовремено укључени у друге духовне просторе. Међу светим оцима, постоје дивни учитељи покајања да нас приведу сагледавању својих немоћи и исцељењу. Светитељи су себе посматрали не у огледалу овог света, већ у истинитој светлости јеванђеља – казао је о. Рафаило.

 

Господ тражи од нас да спознамо да без Њега не можемо чинити ништа. Када се то и догоди, након низа пораза и очајања, долази до великих дела. Свако може својим смирењем, ако приђе Христу усрдном молитвом, да дође до исцељења себе и својих ближњих. Свака Света литургија је сусрет са реалним Христом у сваком храму. Будимо пажљиви, саветује о. Рафаило, учимо из Светог јеванђеља и дела отаца Цркве. Господ ће нам молитвама светитеља подарити смиреност, чија снага разна чудеса чини.

 

По завршетку трибине, о.Рафаило даривао је верни народ књигом архимандрита Лазара (Абашидзеа) „О тајним болестима душе“, упутивши усмене и писмене благослове сваком понаособ. Вредне домаћице петничке парохије, потпомогнуте протом Љубомиром Миловановићем, припремиле су коктел – трпезу љубави па је дружење настављено у порти петничког храма.

 

Ј. Ј.

[Срђан Ранђеловић]

 

Мати Божја образац светог живота

 

 

 

И најславословнијима могу понестати речи при покушају да њима изразе блиставило и благодат Силе Божје које молитвенике и боготражитеље обасјавају на празник Ваведења Богородичиног у манастиру Пустиња.

 

Свечарска и поклоничка радост велике су јер управо ова светиња Епархије ваљевске, надалеко по лепоти чувеног живописа, као крсну славу, прославља успомену на дан у ком је Пресвета Богородица уведена у јерусалимски храм. Баш као и Света српска Царска Лавра Хиландар, чији су зографи Јован и Никола пре безмало четири столећа осликали предивне пустињске фреске.

 

На празник Ваведења Богородичиног Лета Господњег 2013., у светој обитељи Пустиње, Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин са епархијским свештенством и свештеномонаштвом. Како празник Ваведења носи вишеслојну поруку драгоцену за живот сваког Хришћанина, Владика Милутин подарио је проповед на њему утемељену, пријемчиву вернику савременог доба

 

Празник Ваведења већи је и узвишенији од празника рођења Богомајке. Јер, њиме прослављамо њено посвећење Богу. Као трогодишња девојчица, Пресвета Дјева Марија са страхом Божјим ушла је у јерусалимски храм. Предодређена за вечност, обгрлила је ризу првосвештеника Захарије, и он ју је увео у „светињу над светињама“ - олтар у који је, под претњом смрти, било забрањено крочити. Живела је у храму десет година, слушала Реч Божју од свештеника и читала Свето писмо. Посвећена и богобојажљива... Њено тело постало је храм на чији ће престо сести Богомладенац Исус Христос. Мати Божја својим примером нам показује како се прилази Дому Божјем и влада у њему. „А како ми то чинимо?“, запитао је Владика Милутин.

 

- Како ми, браћо и сестре, улазимо у храм? Да ли неко у њему сме да говори празне речи? У цркви не сме да се каже ниједна реч, сем слављења Бога и читања онога што је наређено. Свети оци кажу да је празнословље смртни грех и пред Богом ће бити тешко одговорних због тога. Црква је светиња над светињама, Матер Божја... Постоје Небеска - тријумфална Црква и земаљска - војујућа Црква, која приводи Богу, борећи се против демона греха и смрти. То смо ми, када овде замолимо Бога за упокојење душа и вековна добра. Господ се тада смилује и прашта грехе онима за које се моли земаљска Црква. Зато, молите се за наше упокојене сроднике! Браћо и сестре, оставимо споменике и све друго што чинимо за упокојене. Важно је молити се! Оно што је у земљи у њој и остаје. Окренимо се души онога који је отишао од нас- порука је ваведењске проповеди Владике Милутина духовној му деци сабраној на ваведењској свечаности у манастиру Пустиња.

 

У Цркви се збива историја човечанства. У свакој богомољи, малој или великој, ма у ком делу света. Сати литургијског живота су вечност и све што у њима чинимо за вечност чинимо. Тешко је човеку који се сваког дана и часа не моли Богу. Јер, ако на земљи не научи у вечности живети, неће ни у вечности самој то умети. На Светој литургији чујемо гласове пророка и Господа Исуса Христа. У њој разговарамо са Богом, када певамо „Господе помилуј“ и изговарамо „амин“. Храм је Библија жива, зборио је Владика Милутин.

 

Данашњи празник слави завете девствености, целомудрености и безгрешности, најлепше завете које је дала Мати Божја уласком у јерусалимски храм. Она је изнад архангела и ангела, славнија од Херувима и Серафима и већа од свих светитеља у Царству Божјем. Пут Мати Божје је монашки пут. Данашњи свет, огрезао у страстима и пороцима, тај пут не разуме, већ му се руга, указује Владика Милутин. Њиме многи неће да крену јер је тежак. Али, свет је и узвишен. Само праведан човек кадар је да се поклони монаху и монахињи, а кроз њих и Мати Божјој, која нас примером посвећеног и честитог живота кроз векове учи како да врлински живимо и завредимо Царство небеско.

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

 

Мати Божја се увек моли за нас

 

 

 

 

У древном и чувеном манастиру Докмиру, несвакидашњом духовном радошћу и молитвеношћу, прослављен је један од највећих и најважнијих празника Православне Цркве – Ваведење у Храм Божји Пресвете Дјеве Богородице Марије.

 

Просто је немогуће не осетити дивљење према светој докмирској обитељи, предвођеној равноанђеоским ликом мати игуманије Јустине. Дивљење према старој српској побожности, оданости, скрушености, ревности, скромности, гостопримљивости и љубави.

 

Овај стуб и расадник Православља кроз векове, услед бурне нам далеке и блиске историје, доживео је судбину многих манастира, те је некако заборављен и начет немилосрдним зубом времена. Доласком на чело обновљене ваљевске Епархије Његовог Преосвештенства Епископа Г. Милутина, манастир се увелико обнавља и враћа му се постепено сјај каквим је некада блистао.

 

На данашњи празник, Светом службом Божјом началствовао је архијерејски намесник тамнавски крстоносни прота Митар Миловановић, уз саслужење о. Тихомира Пановића.

 

У надахнутој проповеди, честитајући славу мати Јустини, сестринству јој и верном народу, прота је нагласио да је "Богомајка јединствена девојка у историји људског рода и до века".

 

- Као дете посвећена је Господу, остављајући своју родбину и дајући завет Творцу свих нас. Са сигурношћу могу рећи да је она прва хришћанска монахиња и незаменљив узор. Када је требало да напусти храм, она је жарко желела да и даље остане у њему, као дјева. Божјом промишљу, обручена је за Јосифа, али постаде истинска невеста Гопода нашега. Родиће Сина, Спаситеља света, али ће остати вечна девојка. Велика је то тајна и благослов. Цео свој живот посветила је Христу и на најгорој голготи са Њим је састрадала. Са Господом нашим и Сином њеним, она и данас и свих ових 600 година, колико манастир битише, не оставља нас сироте. Напротив, непрестано се моли за спасење наше од погибељи, изливајући свакојаке благослове и благодатне плодове измољене мајчинском љубављу од Сина свога - беседио је прота Митар Миловановић.

 

Након Свете Литургије, освећења славског жита и ломљења славског колача, уследила је монашка трпеза љубави.

 

Домаћин овогодишње прославе манастирске славе била је Марија Крсмановић из Докмира. Благослов да колач преузме за следећу годину примио Момир Петровић из Трлића.

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]