Епархија ваљевска

[Guest]

У ваљевској болници свечано прослављени Свети врачи и безсребрници Козма и Дамјан

14.11.2011

Лекари и медицинско особље ваљевске болнице заједно са својим духовником и гостима свечано и молитвено су прославили своје заштитнике и заступнике пред Господом Свете враче Козму и Дамјана. Домаћин Славе било је одељење пнеумофтизиологије. Свечаности, која је организована у Едукативном центру, присуствовало је око две стотина званица међу којима су представници из области јавног, црквеног и друштвеног живота града, као и многобројни пријатељи и сарадници Здравственог центра.

Чин резања славског колача служили су архимандрит о. Петар Радуловић, протојереји ставрофори о. Гроздан Симић и о. Драган Алексић, јереј о. Бранко Чолић и ђакони о. Дејан Трипковић и о. Слободан Алексић и духовник болнице о. Радомир Алексић.

У име Епископа ваљевског Г. Милутина, домаћинима и гостима се обратио архијерејски заменик о. Петар Радуловић који је честитајући домаћинима славу поручио:

- Нека Вам Бог дарује свако добро, дуго здравље и живот на овој светој мисији, а она је управо лечење болних у телу, баш као што свештенство које се Богу моли, лечи душу.

Својим лекарима обратио се и о. Радомир подсећајући на Хипократову заклетву којом сваки млади лекар отпочиње свој рад. Он је истакао значај Хипократове лекарске етике у европској цивилизацији и назвао је претечом хришћанске етике:

- Хипократова заклетва је полазиште и почетак за вас лекаре; она јесте врхунац хуманистичког поимања и начела медицинске етике према пацијентима. Међутим, у хришћанском контексту лекар као и свештеник има узвишенији позив – служење Богу и служење ближњем. Бог је лекар душе и тела, Он је тај који лечи и исцељује, а ми свештеници и ви лекари смо само оруђе Његово. Пацијенти се вама обраћају у болести и тешкоћама, јер живимо у заиста тешким временима, велика су искушења, услови у којима радите су претешки и свакодневно се суочавате са свакојаким тешкоћама. Међутим, ви сте позвани да са љубављу примите пацијенте, они су ваши ближњи. Не можемо се према њима опходити и односити као према странкама, него позивајући се на Христове речи морамо и обавезни смо да љубимо ближње, као саме себе. А пацијенти су ваши ближњи. Свесни наших слабости ми иступамо са смирењем, са благошћу, са кротошћу, са Вером и Надом и Љубављу да ће наши пацијенти добити жељено излечење и исцељење.

Даље у беседи о. Радомир је говорио о молитви као леку. Истичући значај молитве он је лекарима прочитао речи њиховог колеге, угледног француског лекара и добитника Нобелове награде из области медицине, доктора Алексиса Карела:

- Молитва је најмоћнији облик енергије, коју човек ствара. Она је исто таква реална сила као и земљина тежа. Као лекар посматрао сам пацијенте којима није помагала никаква терапија. Они су успевали да се излече од болести и меланхолије само захваљујући успокојавајућем дејству молитве... Када се молимо повезујемо се са неисцрпном животном Силом, која покреће читав универзум. Ми се молимо да макар део те силе пређе нама. Обраћајући се Богу у искреној молитви ми усавршавамо и лечимо своју душу и тело. Није могуће да макар један трен молитве не донесе позитиван резултат сваком мушкарцу или жени.

Позивајући лекаре да им узор у служби буду њихови заштитници и заступници пред престолом Господа нашега Исуса Христа Свети бесребрници и лекари Козма и Дамјан о. Радомир је сваком доктору уручио на дар молитву онога који брине о болеснику.

Славско жито лекари су поделили и својим пацијентима на одељењима, док је о. Радомир у пратњи ђакона о. Слободана Алексића посетио неуропсихијатријско одељење чији су штићеници приредили за њих кратак пријем. После заједничке молитве Светом Козми и Дамјану сви су се послужили славским житом, а пацијентима су том приликом уручене иконице.

Честитајући доктору Зорану Живковићу и одељењу онкологије, будућим домаћинима, на преузимању славског колача, о. Радомир им је поручио:

- Јевреји су се кроз њихову бурну и трновиту историју поздрављали са "Следеће године у Јерусалиму", а ми - "Следеће године у нашој капели!"

[Guest]

Молитвени сусрет са Светим Краљем

12.11.2011

Епископ ваљевски прославио свој имендан у Докмиру код Уба

За последња три месеца највећи део свог слободног времена Његово Преосвештенство, Епископ ваљевски Г. Милутин (Кнежевић) проводио је у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Докмиру. Он је овде као некада у Каони, као јуче у Пустињи, као недавно у Ваљеву радио и градио. Они који га добро познају, знају и то да је рад, посебно осмишљено градитељство које улепшава околину, умор који одмара владику Милутина. То је сигурно и најбољи начин да он после свакодневних, тешких и одговорних послова у седишту Епархије пронађе мир и помогне онима којима је најпотребније – сиромашним манастирима.

Резултати су видљиви свуда, посебно овде у докмирском манастиру, најсиромашнијем у Епархији, где су деведесетих година прошлог века нашле уточиште избегле сестре – монахиње из Житомислића у Херцеговини.

Урађен је прилазни пут цркви, уређени одводни канали за сувишну, бујичну воду, поравњан простор мале порте и засејан травом. Изграђен је базен за воду у манастирској шуми, одакле ће се манастир природним падом снабдевати здравом пијаћом водом. Стара манастирска чесма измештена је изван порте, да буде на услузи намерницима, али и да не ремети устаљени манастирски мир и монашки ред.

Најлепше су ипак урађене капије које лепотом својих стубова отварају врата раја у овом светилишту које ће све више бити доступно посетиоцима. Највећи део послова урађен је мобом, за које су заслужни поједини свештенослужитељи из Ваљева и Тамнаве.

Све ово имајући у виду, није било никакво изненађење што је ваљевски Епископ одлучио да своје монашко-име светог краља српског Милутина прослави у овој најстаријој тамнавској светињи.

У суботу 12. новембра, у рано јутро касне јесени, ове 2011. године са својим најближим сарадницима, посебно оним из монашког реда, служио је Свету литургију у којој су узеле учешћа сестре из Ваведењског манастира са својом скромном игуманијом мати Јустином (Костић).

Испуњене срећом и радошћу што је Владика одлучио да са њима прослави свој имендан докмирске сестре су припремиле скромну монашку трпезу за свога Архијереја и његове госте.

Епископ Милутин је искористио ову прилику да заблагодари игуманији Јустини и њеним сестрама на трпези љубави и да са својим сарадницима поразговара о резултатима верске наставе, о реституцији – повраћају црквене имовине, о издавачкој делатности...

Наравно, било је речи и о даљим радовима на обнови манастира Богородичиног Ваведења у Докмиру и том приликом договорен је сусрет Епископа и Намесника тамнавског са челницима локалне самоуправе општине Уб крајем месеца новембра, најкасније до манастирске славе 04. децембра 2011. године.

Митар Миловановић, протојереј-ставрофор

[Guest]

Аранђеловдан у Ћелијама

21.11.2011

Светоархангелска обитељ прославила крсну славу

21/08. новембра 2011. године

Ћелијска светиња код Ваљева која памти векове (прва црква из 13. века), неколико пута рушена и обнављана, посебно током 18. и 19. века и данас је пламени стуб Православља не само у Епархији ваљевској већ и у читавој Западној Србији.

Некада у турско доба, била је духовно средиште и једна од ретких црква у подгорско-ваљевском крају око које се народ окупљао на славе и саборе, али и на буне и договоре. Ту своју мисионарску и слободарску улогу крваво је плаћала. О томе сведоче ватра и гробови у њој и покрај ње. Немо шапућу ћелијске нагореле иконе и стари обелисци, а оближњи, недоклани Градац жубором прича о неспокоју и нади, о смрти и васкрсењу једног народа. Колико православних Срба нажалост не зна, где је покопано преполовљено и обезглављено тело Илије Бирчанина, „обор кнеза испод Медведника“. Колико њих не зна, где је прву школу учио Николај, најобразованији владика српски после Светог Саве.

Крајем прошлог века, Ћелијско-лелићке светиње прославиле су Србију и ваљевски крај. Уместо некадашњег Раса и рашке школе, манастира Раче и рачанске школе, манастира Манасије и ресавске школе, Карловаца Сремских и његових издања књига – претежно руске рецензије, обреле су се Ћелије, ту подно ваљевских планина и ћелијске књиге и списи светог старца, пореклом са југа Србије. Овде, у Ћелијама је свети Ава Јустин, нови српски богослов и филозоф, нашао себи келију за безбројне молитве и потоке суза које су чувале Градац да не пресуши и да и даље полако корача према Колубари, у сушно, безсудно и безбожно време. Обележиће свети старац, у Ћелијама ваљевским, заједно са Владиком Николајем, другу половину српског 20. века.

Његове свете мошти, када ускоро буду пренете у његову цркву - задужбину, означиће сигурни смо, доминацију православног духа и побожност овог народа у садашњем 21. веку.

На храмовну славу овог светилишта, празник Сабора Светог Архангела Михаила 2011. године Господње, остаће забележено у Летопису манастира: да је свечарску Архијерејску литургију служио Епископ ваљевски г. Милутин (Кнежевић), уз саслужење седам свештенослужитеља, да су анђелски појале ћелијске сестре-монахиње, да је свети храм био препун православних, оданих свој Цркви. Беседио је, по благослову Архијереја , убски прота Митар Миловановић о анђелима као сарадницима Божјим на делу спасења створеног света. Беседио је са места одакле је некад говорио и поучавао светитељ Божји – Ава Јустин Ћелијски.

Господ наш у пратњи анђела својих, са предводником њиховим Архистратигом Михаилом био је ту са верним народом и близу њега. Са народом су били, знамо и свети његови: Николај Лелићки, Јустин Нови Ћелијски, као и свети ратници наши и са њима Илија Бирчанин, Кнез Алекса са Ненадовићима, господари и себри …

У трпезарији, као некад … разговори о довршењу велике светиње – Авине задужбине, временима прошлим и садашњим, о манастирским правилима и заветима хришћана као и о опстанку рода нашег. Епископ Милутин је на крају овог саборовања, завршавајући своје поучно слово, честитао мати игуманији Гликерији (Јањић) и њеним ћелијским сестрама славу манастирског храма, поручијући им да следе Јеванђеље Христово, онако исто, како их је учио њихов старац и духовник богоносни и христоносни Отац Јустин. Радост је достигла врхунац када је Владика ваљевски обећао сестрама да ће заједно са њима, у Ћелијама, прославити идући Божић – Рођење Сина Божјег.

Митар Миловановић, протојереј-ставрофор

[Guest]

СОЗ Епархије ваљевске у посети код Јелене Кићановић

23.11.2011

Чланови Светосавске Омладинске Заједнице Епархије ваљевске су у среду 23. новембра 2011. године остварили још једну посету Јелени Кићановић, девојчици из околине Ваљева која болује од церебралне парализе првог степена.

Ову посету су употпунили још тројица навијача Црвене звезде који су од нас чули за Јелену. Из жеље да јој помогну и уз помоћ још људи добре воље, сакупили су обимну материјалну, а и новчану помоћ. Тако је Јелена добила лап топ, фрижидер, пелене, прашак за веш и доста дуксерица за њену браћу и њу, зимских капа, шалова, школске ранчеве за браћу и још доста сувенира са ознакама Црвене звезде. Посета је пропраћена екипом Прве телевизије, која је дошла све то да сними уз наду да ће се, видевши тај прилог, јавити још неки људи добре воље који могу, а и желе да помогну Јелени и њеној породици која живи у јако тешким условима.

И ако је дан био јако хладан, магловит, и ако смо по лошим условима на путу тешко стигли до куће Кићановића, Јеленин осмех и радост што смо дошли да је посетимо, да се дружимо, нас је укрепио, учинио да заборавимо на све потешкоће тога дана и дао нам снагу да лакше пребродимо све, нама тешке, ситуације у животу.

СОЗ Ваљево

[Guest]

Међународни Дан детета

20.11.2011

Група ентузијаста под покровитељством о. Радомира, духовника ваљевске болнице, и директора ЗЦ Ваљево г. Илије Трипковића осмислила су програм посета забавног и образовног карактера најмлађим пацијентима ваљевске болнице. А који дан би био приличнији да се започне ова акција од Међународног Дана детета.

УН су програсиле 20. новембар за Међународни дан детета 1954. године и од тада се он обележава у свету на различите начине. Ми смо га у Ваљеву обележили у хришћанском духу -бригом и старањем о онима којима је то најпотребније, а то су наши најмлађи пацијенти. Тако су јуче сва одељења, где се лече малишани врвела од звукова дечјег жагора, песме и гитаре.

Позиву о. Радомира одазвао се Његово Преосвештенство Епископ г. Милутин и у пратњи ђакона о. Силуана Мракића заједно је са групом волонтера провео цело поподне са малим пацијентима и њиховима породицама. Владика је малишанима смештеним на Педијатрији, Дечијој хирургији, Оториноларингологији, Интензивној нези и Инфективном одељењу, као и мајкама у Породилишту даровао крстиће из Јерусалима, уз топле очинске речи подршке деци за оздрављење, а мајкама за брз опоравак и здравље њихових беба.

Познати позоришни глумац, наш Ваљевац Игор Илић, својом вештином измамио је осмехе како на лицима малих пацијената тако и на лицима њихових мајки, медицинског особља, владике Милутина и свих присутних. У опуштеној атмосфери и уз звук гитаре сви су запевали по неки стих из дечијих песама. Маринко Лугоња, обучен као чувени сликар из Недођије, нацртао је деци на поклон омиљене јунаке из цртаћа, док је попадија анимирала све присустне да заједно запевају и заиграју дечије песмице из Аустралије и Африке.

И док се са дечицом певало и играло, посета пацијентима средњошколцима протекла је у пријатном и присном разговору. Мали час веронауке спонтано је започет на саму иницијативу младих пацијената. Уз савете Преосвећеног владике Милутина, одговоре на питања давали су и о. Силуан и брат Игор, који осим што је академски глумац јесте и постдипломац на Теолошком Факултету у Београду. Праћени акордима гитаре средњошколци су запевали заједно чувене Бајагине стихове: Да смо живи и здрави још година сто...

На одељењу интензивне неге уз топао и брижан очински разговор владика је позвао младог пацијента да по опоравку заједно са о. Радомир буде гост у његовој резиденцији.

Захваљујући подршци господина Златка Лукића, власника продавнице играчака Маштарије и труду Јелене и Славице (које су предивно запаковале поклоне) сва деца и мајке су добили пригодне дарове као успомену на овај дан.

Тмурно јесење поподне улепшано је музиком и смехом, али и љубављу и бригом за ближњег. Човекољубље и милосрђе једне су од највећих хришћанских врлина. Свети оци кажу да милосрдним делима бришу нам се многи греси, а у Светом Јеванђељу пише: Кад учинисте једном од оних најмањих Мени учинисте.

[Guest]

Васељенско богослужење на Божићне покладе у Убу

27.11.2011

Предивно, божанствено здање храма Христа Спаситеља у Убу, у недељу 27/14 новембра, на Божићне покладе, још једном се обрадовало небеском радошћу. Тога дана, Епископ ваљевски Г. Милутин пријатно је изненадио Уб и убљане служећи овде, по трећи пут Свету литургију у последња три месеца.

Нова убска црква, свакако најлепша послератна светиња изграђена у Србији примила је у своја раскошна небеска недра свештенослужитеље који су овога пута вишејезично славили Господа. Изузетно драг гост тога дана, поред ваљевског Владике који, с правом, сматра нову убску богомољу за лепотицу у православном свету, био је игуман манастира Свете Тројице, недалеко од Гетеборга у Шведској архимандрит Доротеј. То је онај млади духовник који је прешавши у Православље дошао да види Србију 1993. године. Исте године после само 7 месеци поново се вратио у Србију и замонашио се у манастиру Каони у 23. години живота. Своје старо библијско име Давид замењује новим светитељским – Доротеј. Био је чувар кивота светог Владике Николаја у Лелићу 3 године, кад се по благослову Цркве, вратио у Шведску, земљу својих отаца, на ново мисионарско послање.

Тада у повратку свратио је у Уб и цркви брвнари, посвећеној Светом Макарију Великом поклонио свој ручни рад – икону овог пустиножитеља из 4. века у дуборезу, која и данас стоји изнад главног улаза у овај храм. Тај његов гест убљани и убски свештеници никада нису заборавили, па су га са радошћу препричавали својим пријатељима и познаницима. Отуда је било разумљиво, оно право истинско, духовно усхићење кад је на крају Свете архијерејске литургије Епископ ваљевски г. Милутин присутном народу представио оца Доротеја.

Служба Божја, тога дана, текла је складно и молитвено, свако је томе доприносио на свој начин. Епископ и свештенослужитељи су говорили возгласе и молитве на пет различитих језика, па је ово саборовање било као нови Духовдан. Добри појци су користили изузетну акустику велелепног Божијег храма за надметање у гласовним могућностима. Верни народ Уба који полако навикава да на богослужењима има високе госте благодарио је Господу на овом дару.

По благослову Архијереја, на јеванђелску тему изузетно је беседио о јачини и снази вере, јерођакон Силуан (Мракић). Многе од присутних својим говором и дикцијом посетио је на светог ћелијског старца Аву Јустина.

На крају божанствене литургије, о потреби поста и молитве као два плићна крила у животу хришћанина, на одличном српском језику, беседио је уважени гост из Шведске архимандрит отац Доротеј.

Остаје утисак, да су овог касно-јесењег дана, на пригодан начин, како то и приличи православним хришћанима, прослављене Божићне покладе у новој убској цркви.

Митар Миловановић, протојереј-ставрофор

[Guest]

Православље је свећа која сија истином

02.12.2011

Наш интервју о будућности Православља у Шведској и на Северу Европе

Архимандрит отац Доротеј, родом Швеђанин из протестантске, пасторске породице, игуман је манастира Свете Тројице недалеко од Гетеборга у Шведској у којем има пет монаха који су сви Швеђани. Манастир припада Епархији Британско-скандинавској СПЦ. Ових дана боравио је као гост у Епархији ваљевској, где је и богослужио. У недељу, на Божићне покладе саслуживао је Епископу ваљевском у Убу. Овде је на крају Литургије, на одличном српском језику, проповедао о посту и молитви као о два плућна крила у животу сваког хришћанина

Питање: Оче Доротеје, како се догодило да се упознате са Православном црквом и да постанете православни хришћанин и како сте тада осетили да сте пронашли праву истиниту веру?

Отац Доротеј: Било је то прилично давно, тачније 1984. године. Имао сам 13 година када ми се отац упокојио а он је био протестантски пастор (свештеник), па сам почео читати различите хришћанске књиге и трагати за Истином. Посебно сам се занимао за Хришћанство од његовог настанка до петог века. Био је то мој период трагања и тражења праве вере од неких пет година. Тако сам дошао до сазнања да је Православна црква стара хришћанска Црква и да чува догмате прве Цркве. Наравно, нисам био у могућности да дођем у контакт са овом Црквом, јер сам рођен и живео у селу. Са 16 година сам пошао у средњу школу у граду. Ту, у Гетеборгу, нашао сам Српску Православну Цркву и почео сам одлазити тамо и све више се интересовати за Православље.

Питање: Када сте коначно одлучили да пређете у Православље?

Отац Доротеј: У Православље сам прешао 1989. године, са чврстом вером да је то стара, изворна и истинита Црква. Крстио сам се Шведској у храму Руске православне цркве. Имао сам тада 18 година, и сматрао сам да треба да донесем важну одлуку у свом животу.

Питање: Каква је била реакција Ваше породице, пријатеља и околине, када сте Ви, са протестантским васпитањем обрели у Православљу?

Отац Доротеј: Са мајчине стране није било проблема, док је очева породица, као пасторска, била уздржана, јер деда ми је био протестантски свештеник, па онда отац, а сада је то и мој рођени брат. Што се тиче пријатеља и мога окружења људи реагују различито, што је и разумљиво. Међутим, са свима њима ја сам у добрим односима.

Питање: Сигурни да сте пронашли веру коју сте тражили, Ви нисте одустали да и даље проширујете своје знање о Православљу. И даље читате, путујете и посећујете православне цркве које су Вам биле доступне. Истовремено размишљате о својој будућности као потпуно православног хришћанина. Реците нам нешто о томе?

Отац Доротеј: Прочитао сам доста књига, обишао више цркава и манастира и тако стигао у Ваарламо у Финској. Тамо сам провео неколико месеци у манастиру. Био је то огроман манастир у који је долазило много поклоника са разних страна. Пошто сам пронашао изворну веру, био ми је потребан мир, па сам у трагању за тим једно лето провео у Русији. Тамо је Православље жива вера и у сваку цркву долази много верника.

Питање: Како се догодило, оче Доротеје, да дођете у Србију и да се овде замонашите? Шта је било пресудно да донесете такву важну, личну одлуку?

Отац Доротеј: Пошто сам регулисао служење војног рока у Шведској, дошао сам у Србију фебруара 1993. Ту сам провео три недеље, вратио се у Шведску, средио папире и у септембру исте године коначно дошао да останем дуже времена. Замонашио сам се манастиру Каони 1994. у 23 години живота. Од рођења сам носио библијско име Давид, а на монашењу сам добио име великог светитеља Доротеја. Био је рат и те године су биле тешке за Србију. Видео сам да је православни народ у Србији сигуран у себе и правду Божију. Свако је радио свој посао, па су се тако и монаси у манастиру Каони молили Богу и обављали сва своја послушања. Касније сам по благослову надлежног Архијереја три године провео у манастиру Светог Николаја у Лелићу као чувар кивота Светог Владике. Морам признати да је то за мене била велика част и права духовна радост која још траје у мојој души. После седам мојих значајних година у монаштву, у манастирима Каона и Лелић, по благослову Цркве, вратио сам се моју земљу, Шведску, 2000-те године, да покушам да тамо још некога упознам са Православљем.

Питање: Сада сте поново у Шведској, земљи Ваших отаца и земљи високог животног стандарда, на крајњем северу Европе. Где сада боравите оче Доротеје, и која је Ваша мисија тамо данас? Можете нам рећи нешто више о манастиру чији сте старешина и игуман?

Отац Доротеј: Наш манастир Свете Тројице, налази се на око 60 километара од Гетеборга у јужном делу државе Шведске. Он постоји већ десет година и мени је као упаљена свећа на том, далеком северу. У њему се стално спомиње име Божје, јер се редовно служи јутром и вечером сваки дан. Имамо пет монаха и једног искушеника и сви су Швеђани. Припадамо дијецези Српске православне патријаршије.

Питање: Хришћане у Србији посебно интересују почеци Православља у Шведској и Скандинавији уопште. Колика је православна дијаспора из православних земаља и какво је стање данас заједничке нам вере?

Отац Доротеј: Почеци су свакако пре Велике шизме, дакле пре хиљаду година. Још су стари Викинзи остварили прве контакте са православнима, најпре са Русијом, па Цариградом али и Јерусалимом, пошто су пловили и путовали на разне стране света. Неки од њих су примили Хришћанство и враћали се кући као православни хришћани. На жалост, тај период је био кратак. Нејасно је шта је даље било са православним породицама Викинга између IX и XIII века. Зна се засигурно да већ у XIII веку овде долазе римокатолици и на нашу несрећу потпуно затиру и уништавају Православље. Онда долазе разне протестантске деноминације и чине још већу штету за све хришћане. У новијем периоду, прецизније 1709. године при руском посланству у Штокхолму била је црква и оформљена је једна парохија коју су чинили делом и Швеђани. Нешто касније, на молбу руског свештеника, из Финске је добијен превод литургије и молитава на шведском, пошто Швеђани нису разумели црквенословенски језик. Након Другог светског рата у Шведску и уопште Скандинавију долази већи број емиграната, а касније и гастарбајтера, посебно шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Међу њима, најбројнија је била српска заједница. Године 1967. формирана је и прва српска парохија у Вестерозу, затим у Гетеборгу и тако редом. Данас Српска црква у Шведској броји око 50.000 верника и има преко десет храмова и два манастира. Грчка митрополија има 20.000 верника и три храма, затим Румунска црква има такође око 20.000 верника и шест храмова, док православних Руса има близу 15.000 верника, два храма и један женски скит. Од тога је Швеђана негде око пет хиљада и има их највише у Руској и Српској цркви. Постоји чак и једно Православно намесништво са око три хиљаде Швеђана. Дакле, може се рећи да православних има сигурно преко 100.000 и негде око тридесет цркава и манастира.

Питање: Шта је са Православљем у другим земљама Скандинавије, на пример у Финској и Норвешкој и какво је тамо стање?

Отац Доротеј: Што се тиче Финске, стање је прилично добро. Тамошња Црква је аутономна, има између 70 до 80 хиљада верника и чине је углавном православни Финци. Она ужива сва права призната Уставом и законима ове земље. Тако је и некадашњи председник Финске Урхо Кеконен био православне вере. У хришћанском свету значајно име данас заузима и фински православни богослов Томас Хопко. Нажалост, у Норвешкој православних хришћана има мало. Постоје само две српске и две руске парохије.

Питање: Реците нам оче Доротеје, каква је будућност православног хришћанства у Шведској и западној Европи уопште? Колико ће, по Вама, још проћи времена да ојача наша вера у Шведској и да Швеђани добију аутономну Цркву и свога епископа?

Отац Доротеј: Мислим да ће проћи још много времена док православни Швеђани не добију аутономију. Читава дијаспора је углавном везана за матичне, односно отаџбинске Цркве. То су разни народи са различитим обичајима и језицима, али најважније је да сви ми живимо једну заједничку веру. Што се тиче православног епископа, који би био Швеђанин, биће и то можда једног дана, ако буде воља Божја. Што се тиче будућности православља у Шведској или другде у западној Европи, оно ће увек постојати и опстајати, без обзира на сва искушења. Наше је да се Богу молимо, јер наша вера је пламтећа свећа која гори и даје светлост свима који је траже и топлоту на којој могу да се огреју.

Питање: И на крају оче Доротеје, шта мислите о Епархији ваљевској, која је обновљена тек пре пет година и какве утиске носите из Уба где Вас познају одраније, јер сте цркви-брвнари даривали Ваш ручни рад икону Светог Макарија Великог у дуборезу, која и данас стоји изнад улазних врата?

Отац Доротеј: Колико знам, Ваљевска епархија је и некада давно била значајна Епархија у нашој Српској цркви. Сада она има Епископа који је дуго времена провео у манастиру и који је велики духовник, што је важно за живот Цркве. Њему и оцу Арсенију Каонском се и овом приликом захваљујем на указаном гостопримству и радости коју су ми приредили. Очигледно је да је ова Епархија изузетно стабилна, да има богомољан народ и побожно свештенство. Подигли сте нове Божје храмове за народ, од којих је овај у Убу изузетан и најлепши. Служио сам у њему на Божићне покладе са владиком Милутином и био сам одушевљен. Све је на свом месту, и црква и верни, хор је лепо певао, јер је акустика изузетна, па је осећај био небески.

Питање: И Ви сте добро и пригодно беседили, баш на Божићне покладе о посту и молитви. Убљани се надају да ћете их посетити када поново дођете у Србију.

Отац Доротеј: Било ми је лако беседити у велелепној убској цркви и пред њеним парохијанима. Тема о посту и молитви као два плућна крила у животу сваког хришћанина наметнула се сама од себе. А што се тиче мог поновног доласка у Србију и Уб, радовао бих се томе. Ипак, знамо да је све у Божјим рукама, па зато Њему слава и хвала за све.

Разговор водио

прота Митар Миловановић

[Guest]

Уснуо у Господу обреновачки вероучитељ Драган Поповић

03.12.2011

У среду, 30. новембра 2011. године, у болници у Београду, престало је да куца Христочежњиво срце нашег брата Драгана Поповића, вероучитеља обреновачког. Тешка болест са којом се борио задњих годину дана, победила је његово напаћено тело.

Рођен је 13.09.1979. год. у побожној и честитој кући Поповића у селу Лопатњу код Осечине. Од малих ногу, био је привржен мајци Цркви, и по завршетку основне школе у родном месту, 1994. године, уписује богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, коју као ђак генерације завршава 1999. год. Исте године, уписује Богословски факултет у Београду, на коме дипломира 2007. године.

У месецу септембру, 2007. године, благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, бива постављен на место веручитеља у Пољопривредно-хемијској школи у Обреновцу.

Целог себе уградио је у вероучитељски позив. Омиљен међу децом и професорима, брзо је задобио љубав свих. Насмејан, кротак, смирен - сведочио је веру у Васкрслог Господа. Како рече директор школе: "...свима ће нам недостајати његов осмех и љубав". Сваке Недеље и Празника, појао је Господу за певницом обреновачког храма. Све док га болест није обузела певао је и у обреновачком црквеном хору Свети Јоаким и Ана. Његов умилни глас дуго ћемо памтити.

Сахрањен је уочи Празника Ваведења Богородичиног у његовом вољеном Лопатњу. Опелом је чиноначалствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин уз саслужење преко четрдесет свештенослужитеља и присуство великог броја родбине и пријатеља упокојеног брата Драгана. Дирљиву, али и пуну наде, опроштајну беседу, произнео је о. Александар Вучај, парох обреновачки, рекавши:

Саборе тужни, Народе Божји,

Данас, по речи апостола Павла, сејемо нашег брата Драгана у распадљивости, а подигнуће га Господ у нераспадљивости. Сејемо га у бесчашћу, устаће у слави. Сејемо га у немоћи, а пожњеће га Господ у сили.

Срце наше данас тугује, очи наше сузе проливају, а бол се до неба диже. Стојимо од бола неми јер смрт нам узима, дели и дроби живот. Из недара нам откида нашег брата Драгана, а ми немоћни и нејаки. И Христос плакаше пред гробом Лазаревим, пред несрећом и трагедијом живота, пред смрћу.

Но, Христос подиже Лазара из мртвих и најави Своје славно Васкрсење, да онима који су у гробовима живот подари. Зато данас, пред одром нашег Драгана, победоносно узвикујемо, као и апостол Павле: - Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, Аде, победа?

Нема смрти, побеђена је! Брат је наш уснуо у Господу и чека васкрсење мртвих, жетву Господњу у сили и слави. У уснућу његовом славимо Васкрсење Христово и живот будућег века, јер у томе је сва вера и проповед наша.

Живот данас побеђује и зато је жив и спава у Господу, јер тако Христос каза Јаиру за његову кћер: - Није мртва, већ спава! И данас, вама у Цркви овој сведочимо - није мртав Драган, већ спава и пробудиће га Господ у Дан Свој.

Нека наше сузе буду молитва Богу за наше спасење, јер Драган је већ у Царству Небеском, јер таквих као он јесте Царство Божје. Нека му је вечна слава и памјат у Васкрслом Господу нашем Исусу Христу. Амин.

Слободан М. Илић, јереј

[Guest]

Ваведење у Ваљеву

04.12.2011

Празник Ваведења Пресвете Богородице у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву свечано је прослављен служењем Свете Литургије којом је началствовао протојереј-ставрофор Никола Јаковљевић, пензионисани парох ваљевски уз саслужење протојереја-ставрофора Живојина Петровића, протојереја-ставрофора Илије Карајовића, пензионисаног клирика Митрополије загребачко-љубљанске, протонамесника Милована Теовановића Архијерејсог намесника другог ваљевског, ђакона Дарка Крунића и ђакона Дејана Трипковића као и великог броја верног народа који је, на овај велики хришћански празник Увођења Пресвете Богородице у Јерусалимски храм, у великом броју испунио храм Васкрсења Христовог и приступио светој Тајни Причешћа, показујући тиме да је жива вера у Срба и да Срби своју веру потврђују својом црквеношћу, учествујући у Тајни над Тајнама- Светој Тајни Евхаристије.

Велика је радост у овом смутном и по наш народ веома тешком времену видети велики број хришћана који сваке недеље и празника испуњавају овај, други по величини храм у Србији. Посебну радост чини велики број деце који сваке недеље приступа Светом Причешћу и тиме се од малих ногу надахњују и хране са најчистијег Извора живота који им даје велики залог за будућност како у овом животу, тако и у вечном који нас све очекује. Као и у најтежим временима у нашој историји тако и данас наш народ налази свој спас у Цркви Христовој која је чувар правих животних вредности и која је увек млада и модерна. Данашњи празник опет и опет сведочи да је могуће бити млад и модеран, а у исто време живети правим животним вредностима достојним бића што се човек зове. Празник Ваведења Пресвете Богородице показује лик Дјеве Марије која је и данас, као и кроз целу историју хришћанства пример духовне чистоте младима, посебно девојкама и женама нашег времена, као путоказ истинских вредности. Велики број младића и девојака из Ваљева сваке недеље и празника долазећи у храм Васкрсења Христовог показује да је све ово истина и да ми, по речима славног српског песника Алексе Шантића, свој пут знамо, а то је пут Богочовека.

Дејан Трипковић, ђакон

[Guest]

Ваведење - Причешће пацијената болнице

05.12.2011

У храму Покрова Пресвете Богородице у Пантићевој улици од раних јутарњих сати ове недеље на празник Ваведења, пристизали су верници да се исповеде и причесте. Наши оци служили су две Свете Литургије, како би омогућили свима да учествују у Светој Евхаристији. И све је ово уобичајена слика у нашем граду. Традиција је да се прве недеље Божићњег поста хиљаде Ваљеваца причесте. Међутим, по први пут сви пацијенти, који су на лечењу у ваљевској болници, имали су прилику да приме Тело и Крв Христову у ове дане Божићног поста.

Већ првих дана поста, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, о. Радомир са тимом лекара и сестара започео је духовну припрему пацијената Ваљевске болнице за Свето Причешће. Заједно су обилазили болничке собе и поучавали да Црква разрешава строг пост у болести. Да би на Ваведење духовник ваљевске болнице заједно са нашим младим теологом и вероучитељем Драганом Станојевић, постдипломцем на Правном Факултету на одсеку за Канонско право, и Миланом Живковић Мињом, здравственим радником ЗЦ, синовцем блаженопочившег архимандрита манастира Хиландара о. Мојсија, кренуо после Свете Литургије са путиром и Светим Даровима пут болнице.

Неки су негодовали; неки су страховали како ће Свете Дарове донети до болнице, али Вера је велика. Вера све може. Није ово први пут о. Радомиру да са путиром ван цркве причешћује. Чинио је он то у својој вољеној пустињи, по ужареном путу носећи Свете дарове од чувене катакомбе Светога Пророка Илије до локалне болнице укопане у земљи; и на Косову, по блату и лапавици, од манастира Грачанице до дома за децу са посебним потребама на Ајвалији. И сви беше причешћени. И Дарови сачувани.

Тако би и у Ваљеву на празник Ваведења Пресвете Богородице: са одељења на одељење, из собе у собу, од кревета до кревета Лек бесмртности даван је болнима и немоћнима. Више од три сата трајало је причешћивање. Скоро три стотине болесника са вером и надом прилазили су путиру – Лек никоме није ускраћен.

Увек уз свог оца, како каже владика Милутин за Драгана који је то и овом приликом потврдио помажући при причешћивању болесних. Нескривена је била радост свих у болничком кругу тога дана.

С надом да ће болничка капела ускоро бити завршена и да ће наша болница заживети као евхаристијска заједница о. Радомир је обећао Драгану да ће за Васкрс у свакој соби одјекнути Христос Воскресе из мертвих смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.

[Guest]

Ваведење - Слава манастира Пустиња

05.12.2011

Празник Ваведења Пресвете Богородице у Јерусалимски храм прослављен је веома свечано у манастиру Пустиња надомак Ваљева. Светом Литургијом началствовао је архимандрит Петар - Архијерејски заменик Епископа ваљевског, уз саслуживање: о. Михаила Павловића -рачуноиспитача Епархије ваљевске и пензионисаног пароха ваљевског, о. Зорана Јаковљевића -Архијерејског намесника I ваљевског, протосинђела Јустина из манастира Денковац - Епархија шумадијска, о. Бранка Чолића - пароха ваљевског, и двојице ваљевских ђакона: Саше Ђурђевића и Слободана Алексића. Благољепију Службе Божије нарочито је допринела игуманија манастира Ћелије, мати Гликерија са својим сестринством.

Благодарећи благом времену, велики број верника, поштовалаца ове древне светиње ваљевског краја, присуствовао је Светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Господа Христа.

О Празнику и његовом значају беседио је изасланик Епископа и његов Аријерејски заменик архимандрит Петар. "Данас прослављамо кћи Бога Оца, Невесту Светога Духа и мати Бога Речи - Богочовека Христа... прославаљамо Невесту ширу од небеса, која под срцем носи плод кроз који се спасава човек..., прославаљамо диван пример дивне девствености, кроз који се сав хришћански свет крепи молитвама и подиже до анђеоских висина, пред престо царски... Када грешимо, а грешимо много, само се замислимо: "Ево грешимо а Пресвета Богородица, Мајка Божија, која и мене силно љуби, расплакаће се и плакаће горко због греха мога!"... Будимо вредни као Марте, али још више будимо послушни као Марије!... Улазећи у ову велелепну духовну лепоту и у њој се причешћујући Телом и Крвљу Господа Спаситеља не улазимо у пустињу, већ у благодатно рајско насеље.", само су неке од мисли које су се могле чути из уста о. Петра. На крају је честитао празник и славу игуманији Нини и њеном сестринству, поздравио намесника, саслужитеље, присутан народ Божији и пренео поздрав и благослов Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина.

Након Литије и резања славског колача уследила је трпеза љубави у манастирском конаку у току које је у име игуманије манастира Пустиња, мати Нине, о. Зоран Јаковљевић поздравио све присутне, посебно се захваливши свештенослужитељима, игуманији Гликерији, представницима војске, полиције и институција Града Ваљева, и свима присутнима, који су својим присуством увеличали празнично славље.

Бранко Чолић, јереј

[Guest]

Владика Милутин служио у Покровском храму

11.12.2011

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, служио је у недељу 11. децембра у цркви Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Епископу су саслуживали тројица ваљевских пароха: о. Драгиша Петровић, о. Тома Павловић и о. Зоран Павловић; јерођакон Силуан-ђакон Епископа, и четворица ђакона Покровске цркве: Саша Ђурђевић, Невен Лукић, Саша Максимовић и Слободан Алексић. Певао је хор цркве "Хаџи Рувим" под руководством диригента проф. Милице Степановић-Бабамилкић, а лађа најстарије ваљевске цркве је била премала да прими сав верни народ који је тог дана дошао у цркву да се сједини са Телом и Крвљу Господа Христа, тако да је и плато испред цркве био попуњен. Беседио је Епископ Милутин.

"Браћо и сестре, није човек јело и пиће, није човек њива ни ливада, није човек виноград, није човек град; све то чека смрт, прах, и растапање. Наше време моли Христа да дође, јер је ово време тешко бреме, и све је теже и све је горе... Данашње Еванђеље говори да смо вечна и бесмртна бића али да бисмо били то морамо слушати Христа. Чули сте за оног безумног човека који уместо да каже помоћићу ономе коме треба помоћи, јер ми је Бог дао, он каже себи једи пиј и весели се. Безумни каже души својој да једе жито а то није храна душе! Храна душе је Свето Причешће које ће већина вас данас узети у себе, то је снага, то је Оно што нам даје Живот Вечни и што побеђује смрт. Није грех хранити тело јер је тело храм душе... Чувајмо душу своју више него било шта на овом свету, јер ко зна да ли ћемо сутра устати када легнемо у своју постељу, или да ли ћемо дочекати данас вече." Даље је Владика протумачио Еванђелску причу која је и данас итекако актуелна, и препоручио да сви прочитају књигу "Рат и Библија" од Светог Владике Николаја јер се ту крију многи одговори на оно што се данас дешава у свету. На крају своје веома надахнуте беседе коју је народ готово без даха слушао поручио је свим присутнима: "Браћо и сестре, молим вас причешћујте се што чешће, јер никаква дипломатија неће спасти свет, већ само Литургија и ништа друго. Заиста, доћиће време када ће се Сатана трудити да уништи што више цркава и убије што више свештенослужитеља, јер свака одслужена Литургија је, по речима старца Тадеја, атомска бомба бачена у пакао. Буди хришћанин и буди хришћанка, никога не осуђуј, воли цео свет, чувај душу своју и на Литургију. Амин!".

Мора се нагласити да иако се претходне недеље, на празник Ваведења, у Покровској цркви причестило неколико хиљада људи, и ове недеље се неколико стотина верника причестило Светим Тајнама. На крају, док је народу раздељиван Антидор, чланови ПНХЗ-а покровске цркве су певали песме из Лире Светог Владике Николаја.

Бранко Чолић, јереј

[Guest]

Владика Милутин служио на Детинце у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву

18.12.2011 - Први пут по завршетку радова на уређењу порте храма Васкрсења Христовог у Ваљеву, на дан Св. Саве Освећеног и Детинце, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је Св. Архијерејску Литургију у овом храму... детаљније

[Guest]

Владика Милутин служио у манастиру Лелић

19.12.2011 - На дан Светог Николаја Мириликијског чудотворца, 19/06. децембра 2011. године, у манастиру Светог Владике Николаја у Лелићу, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је Свету Архијерејску Литургију... детаљније

[Guest]

Састанак ђакона и вероучитеља у Двору Епархије ваљевске

25.12.2011 - С благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, у Ваљеву је на празник Св. Спиридона Чудотворца, одржан састанак ђакона и вероучитеља Првог и Другог Намесништва ваљевског... детаљније