Епархија ваљевска

[Guest]

Епископ Милутин освештао ангио-салу ЗЦ Ваљево

22.09.2011

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин 22. септембра 2011.г. освештао је просторије у којима се налази ангио-сала Здравственог центра Ваљево, уз саслужење ваљевског свештенства, Игумана манастира Лелић Архимандрита Авакума и болничког духовника протонамесника Радомира Алексића. Освештавању је присуствовао координатор за рад у ангио-сали проф. др Милан Недељковић из Клиничког центра Србије, запослени у ангио-сали, колеге из одсека Кардиологије, целе Службе за унутрашње болести и осталих служби ваљевске Болнице.

Приликом обраћања присутнима Епископ Милутин је нагласио да Бог, лекар и болесник чине једно, и једно без другог не могу.

- То је једно, толико да не могу једно без другог, да када се одвоји лекар од Бога или Бог од лекара, онда ту нема много помоћи. Лекар је узвишена служба Божија, Христос је једном поменуо лекарство и рекао дивне речи за лекаре, а ми знамо и тврдимо, и када се разболимо сви смо смртни и пролазни, па нам често нешто недостаје, идемо код лекара и имамо високо поверење у њих, какво и ја лично имам. Лекар када оперише, оперише руком Божијом, руку лекара држи рука Божија, ако је другачије увек је ризик. За мене је радост што вас данас видим овде на овом светом чину и што смо се заједно помолили Духу Светоме да он штити и помаже и нека Бог да, да рука Божија држи вашу руку када радите и да радите успешно за добро свакога човека, ма ко он био, одакле долазио, ма које вере, или нације. Ви сте дужни помоћи свакоме, као што и црква прима свакога човека, не гледајући ко је ко – поручио је Епископ ваљевски Господин Милутин.

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

ПНХЗ из Ваљева прославио своју славу

27.09.2011

Дан Воздвижења Крста Господњег, слава ПНХЗ-а ваљевске цркве, прослављен је веома свечано. Поводом тога, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, служио је свету Архијерејску Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење свештеника и ђакона из читаве Епархије ваљевске. Литургији је присуствовао велики број чланова многих ПНХЗ-а из ваљевске Епархије, као и велики број верника. Владика Милутин честитајући славу братству говорио је веома надахнуто о значају Празника.

"Најлепше је браћо и сестре да ако можемо, а можемо ако хоћемо, да када устанемо ујутро, погледамо у огледало на кога личимо и какви смо, а најбоље огледало је Распеће Христово. Треба да погледамо, да видимо колико вредимо, колико јесмо људи, колико јесмо хришћани. Упамтимо да су Крст и Распеће најлепше огледало за сваког хришћанина. Крст Христов је Дрво Живота али много лепше и јаче од оног које је било у Рају. Ово Дрво Крста нам је дало да једемо и пијемо оно што води у Вечни Живот, Тело и Крв Христову... Немојмо мислити да ми носимо Крст Христов, јер смо прашина и ништа. Ми носимо свој крст, јер нам је Христос рекао да ко хоће за Њим да иде узме свој крст и крене... Са Крста је потекла Чаша Љубави Божије која се никада не може испити. То је Свето Пришчешће браћо и сестре, и сви Свети Оци, и нови и стари, нас позивају да се што чешће причешћујемо, јер се само тако не може умрети и победиће се смрт. Али, треба се искрено исповедати и кајати... Сви ми носимо свој крст у животу а то су: болести, страдања, разне муке и патње и са свим тим се можемо изборити ако хоћемо. Свети Јован Златоусти нам је најбољи пример као треба подносити страдања, јер он, иако је био страшно прогоњен и на крају је умро у изгнанству, на самртном одру је рекао: "Слава Богу због свега". Ово су само неки од бисера којима је Епископ ваљевски Господин Милутин поучио чланове Православне Народне Хришћанске Заједнице и све присутне у цркви Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву на дан Воздвижења Крста Господњег. Владика је такође пререзао славски колач и освештао славско жито.

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому Покровске цркве спремљена љубављу чланова братства. У току трпезе духовник ПНХЗ-а игуман Михаило рекао је да је данас осетио велику радост видевши народ, видевши Цркву сабрану ту на једном месту. Даље је објаснио шта значе вертикала и хоризонтала Крста и захвалио се Епископу на истинској мајчинској љубави, јер је то највећа љубав после Божије, коју нам као прави пастир показује. Поздравио је све свешенике који су дошли као представници ПНХЗ-а из Епархије. Скупу су се обратили о. Гроздан Симић, дугогодишњи духовник ваљевског братстава, и о. Митар Миловановић, главни координатор свих ПНХЗ-а Епархије ваљевске. О. Митар је говорећи о Празнику евоцирао успомене на славу братства пре тридесет година, када је он са једним еминентним професором, а сада епископом наше Цркве, напустио један семинар у иностранству само да би дошао у Ваљево на славу братства.

На крају се обратио Епископ рекавши да ниједан човек не треба себе да ставља као мерило вере, мерило цркве и да се не треба сврставати лево или десно већ да треба остати у колосеку Цркве Свете и Светосавске. Пунимо се љубављу и никога не осуђујмо већ свако јутро станимо пред огледало Крст Господњи и видимо какви смо. Цитирао је речи Светог Владике Николаја: "Брале, сејо, у јарам се прежи, или Богу служи или од њега бежи" које јасно казују шта треба да се чини. На крају је позвао све да чувају јединство Цркве Христове више него своје здравље, више него себе.

Бранко Чолић, јереј

ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Необично поклоничко путовање

26.09.2011

Пацијенти хемодијализе, њих петнаесторо, у пратњи чланова својих породица, запослених на Одељењу нефрологије са хемодијализом и болничког духовника Радомира Алексића, јуче су имали прилику да у једнодневном поклоничком путовању обиђу неколико српских манастира.

- Ово је било јако значајно путовање за наше пацијенте, који су због дијализе везани за кућу и ускраћени су за одласке на путовања. Некима је ово било први пут да оду даље од свог града. Обишли смо Миљков манастир код Свилајнца, који је познат по томе што је примио руске монахе и свештенике после Октобарске револуције и у којем је Свети Јован Шангајски замонашен и као Владика Руске заграниче цркве био Владика у Шангају и Сан Франциску. Обишли смо и Манасију, Раваницу, Манастир Лешће. Посебан утисак на нас је оставио Манастир Свете Петке Изворске, код Параћина, који се већ шездесет година бави милосрдним радом и тренутно негује 92 штићенице, тешко ратардирану женску децу, од којих је велики број сада у познијим годинама, чак 30 их је непокретно, и по томе је овај манастир јединствен у свету. О њима брину 32 монахиње, а с обзиром на то да као стационар припада Центру за социјални рад Параћин, има и стално запослене лекаре и медицинске сестре. Због изузетне неге овим штићеницама је омогућен квалитетнији и дуг живот – казала је др Јасмина Богдановић, шеф Нефрологије.

Иницијатор овог поклоничког путовања је болнички духовник Радомир Алексић, који је говорећи о његовом смислу и значају рекао:

- Медицина лечи, а љубав исцељује. Превасходно љубав Божија, али и нас ближњих. Докторка Јасмина Богдановић и њен тим своју љубав показали су бригом о пацијентима, која превазилази хуманистичку форму на коју смо навикли, а која подразумева само медицинску бригу и старање о здравственом стању пацијената, где је једини циљ да се пацијент излечи. Лекар (сестра, медицинар) хришћанин иде корак даље од овога и своје пацијенте посматра као целокупне личности, као своје ближње којима је потребно физичко оздрављење, али и духовно исцељење. Зато смисао овог поклоничког путовања особља и пацијената нефролошког одељења има дубоки хришћански смисао у заједничкој молитви и поклоњењу светињама и хришћанском поимању односа лекара, сестара и пацијената, где се брига са физичког проширује и на духовно оздрављење и исцељење.

Преузето са сајта Здравственог Центра Ваљево

[Guest]

Освештан крст за храм у селу Бачевци

09.10.2011

У недељу 09. октобра 2011.г, на дан Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин освештао је Крст за новоподигнути храм посвећен Силаску Светог Духа на Апостоле у парохији драчићкој у селу Бачевци испод Дивчибара. Ово планинско село налази се на надморској висини од 630 м и чини га 140 домаћинстава.

У чину освећења ове Цркве чији су ктитори г. Тиосав Ниновић са породицом и мештани села Бачевци, учествовали су и свештеници из Ваљева и парохија попучанске, петниче и паунске.

Парох драчићки протонамесник Драган Симић поздравио је Епископа ваљевског Г. Милутина и захвалио му се што је дошао у ово село да освешта Часни Крст, а верном народу је поручио да у овим тешким временим јача вером, да се деца рађају и да само тако наш народ може опстати и Косово и Метохију сачувати.

Владика Милутин је у свом обраћању народу истакао колики је знaчај Часног Крста и његова сила и подсетио је народ на Великог светитеља Цркве Христове Светог Јована Шангајског и Санфранциског који је подигао велелепну Цркву у Сан Франциску и када је поставио Крст на њен кров поручио је свим људима који долазе у овај велики град да их Часни Крст дочекује као симбол љубави, мира и једнакости свих људи.

Дејан Трипковић, ђакон

[Guest]

Св. Архијерејска Литургија и венчање у ман. Лелић

10.10.2011

На дан Светог Јована Богослова, 09. октобра 2011.г. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лелић уз саслужење Игумана манастира Архимандрита Авакума, Архијерејског заменика Архимандрита Петра, пенионисаног пароха ваљевског протојереја-ставрофора Љубисава Аџића, свештенства митрополије београдско-карловачке, верног народа из Ваљева и околине и бројних поклоника из Русије. После Свете Архијерејске Литургије Епископ Милутин је венчао др Милана Недељковића кардиохирурга Клиничког центра Београд и др Јелену Радуловић из Шапца.

Дејан Трипковић, ђакон

[Guest]

Покров - слава ПНХЗ Бање Врујци

14.10.2011

У храму Свете Великомученице Марине на дан Покрова Пресвете Богородице, молитвено и свечано прослављена је слава ПНХЗ-е у парохији врујачкој.

Свету Литургију служили су Архијерејски намесник колубарски Саша Тимотић, протонамесник и надлежни парох Владимир Терзић, јереј.

Богослужењу су присуствовали верници овог места, гости и чланови братствених заједница Епархије ваљевске.

Архијерејски намесник у беседи честитао је славу ПНХЗ и нагласио да је "Покров дан наше славе, дан наше заштите и дан нашег спасења, ако га гледамо очима вере. Покров има и духовну символику, јер показује да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем".

По завршетку Свете Литургије пререзан је славски колач и том приликом о. Владимир се захвалио домаћинима славе.

Потом је уследила и тпеза љубави коју су богато спремили домаћини славе и братственици.

Саша Тимотић, протонамесник

[Guest]

Слава Покровске цркве у Ваљеву

14.10.2011

Најстарија ваљевска црква прославила је своју славу, дан Покрова Пресвете Богородице. Свету Литургију служили су једанаесторица презвитера и четворица ђакона, а началствовао је Архимандрит Авакум игуман манастира Лелић. Овај велики празник окупио је свештенство и монаштво из свих крајева Епархије ваљевске, од којих треба истаћи настојатеље манастира Лелић и Ћелије, Архијерејске намеснике: I и II ваљевског, и подгорског, представнике Уба, Обреновца, Бранковине..., и драге госте из Епархије шабачке о. Драгана Петровића и о. Војислава Петровића из Шапца. Црква је била испуњена верним народом до последњег места, а благољепију Богослужења је допринео хор цркве "Хаџи Рувим". О Празнику и његовом значају беседио је о. Владимир Андрић рекавши следеће: "Света Црква наша празнује ово чудесно јављање Богомајке као велико и радосно откриће: покровитељство-заступништво Мајке Божије над хришћанима и велику Њену љубав према људима... На том заступништву, милости и љубави, темељи се наша нада за спасење, јер Њеним се посредништвом опраштају наши греси, чисте срца и перу душе. Због свега тога Црква јој непрестано узноси топле молитве за спасење свих и свега". Након заамвоне молитве уследила је Литија и резање славског колача.

Трпезом љубави за све присутне, спремљеном добротом и љубављу Г. Драгослава Кнежевића и његове породице, настављено је славље у црквеном дому Покровске цркве. Трпези су присуствовали представници скоро свих институција Града Ваљева и представници институција и предузећа која су допринела детаљној обнови цркве и порте у последњих неколико година. Све присутне поздравио је старешина храма о. Драган Алексић преневши поздраве Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, који је био спречен да својим присуством још више увелича празнично славље. Овде је о. Драган подсетио све да је Ваљево више од два века под заштитом Пресвете Богородице и да све оно што је до сад учињено на обнови цркве јесте нешто што ћемо ми оставити својим потомцима у наслеђе. "Ово је до сада најобимнија и најсвеобухватнија обнова Покровске цркве и убеђен сам да ништа од свега овог не би било да нас сам Господ и Његова Богомајка нису водили, јер кад год би помислили да нећемо моћи да наставимо Они би нам послали некога и обнова би се наставила. Због тога сам Његовом Преосвештенству Господину Милутину, који је имао кључну улогу у покретању и току обнове цркве, предложио да одликује Архипастирском граматом најзаслужније, а и сама Црквена општина је доделила Захвалнице онима без којих ништа од свега не би било учињено". Затим је секретар Епископа, ђакон Дејан прочитао текст Грамате и имена оних који су их добили а о. Драган им је предао ова висока признања. Том приликом Архипастирску грамату су добили: "Дирекција за изградњу и развој Колубарског округа погођеног земљотресом" и директор Дирекције Г. Драган Јеремић, и Г. Василије Мићић, власник предузећа "Гранит-Пешчар" из Љига; а Захвалницу ЦО: Г. Зоран Јаковљевић - Градоначелник Града Ваљева, Г. Др Јован Томић- бивши градоначелник, Г. Зоран Радивојевић - директор "Гранит-Пешчар" из Љига, Г. Теодосије Крстић - власник предузећа "Инграп-омни" из Ваљева, Г. Светозар Клајић - "Хармонија пројект" из Ваљева, Г. Ђуро Мартиновић из Ваљева, Г-ћица Весна Алексић из Ваљева, Г. Милош Матић - директор градске дирекције, КПЗ Ваљево и Г-ђа Весна Крсмановић - пројектни биро "Крсмановић" из Ваљева. На крају је свима о. Драган још једном пожелео добродошлицу изрекавши наду да је ово само почетак рада на свеопштој обнови Цркве, Града и народа.

Бранко Чолић, јереј

[Guest]

Одлуке Св. Синода Руске Цркве поводом злоупотреба у духовничкој пракси

17.10.2011

На седници Светог архијерејског синода од 28. децембра 1998. године, којој је председавао Патријарх, размотрени су све чешћи случајеви злоупотребе од стране извесних пастира од Бога им дате власти да „свезују и раздрешују“ (Мт. 18, 18) и донете одговарајуће одлуке. Иако је од тих одлука Светог Синода сестринске Руске Православне Цркве прошло већ десетак година, мишљења смо да је корисно предочити их нашој црквеној јавности.

У последње време учестали су случајеви злоупотреба у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, који су у Светој Тајни Свештенства од Бога добили право да духовно руководе паством, сматрају да овакво право означава безграничну власт над душама људи. Превиђајући чињеницу да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, овакви пастири преносе чисто монашки појам беспоговорног потчињавања послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешају се у интимна питања личног и породичног живота парохијана, потчињавају себи паству, заборављајући на богодаровану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења прерастају у извесним случајевима у трагедију за човека који се поверава духовнику, пошто он своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Извесни духовници грађански брак проглашавају за незаконит или захтевају да супружници који су много година живели заједно, али услед ових или оних околности нису обавили венчање у храму, раскину брак. Дешава се да духовник инсистира на разводу брака уколико један од супружника није православне вере. Има духовника из монашког чина који забрањују својој духовној деци ступање у брак и приморавају их да се замонаше, позивајући се на аргумент да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници особама које живе у „невенчаном“ браку не дозвољавају да се причесте, поистовећујући такав брак са блудом; забрањују својој духовној деци ступање у други брак, образлажући ту забрану тврдњом да Црква, наводно, осуђује други брак; забрањују супружницима развод у случајевима када због одређених околности породични живот за њих постаје немогућ.

Има и случајева када пастир „не даје благослов“ некоме од својих парохијана да се ожени или уда из побуда љубави, него предлаже да се „по послушању“ брак склопи са особом коју препоручи сам пастир.

Такође има случајева да пастир забрањује верницима да прибегавају медицинској помоћи, да их спречава у вршењу њихових грађанских дужности – учествовању у изборима, служењу у оружаним снагама. Неки пастири намећу верницима одређене политичке погледе. Има духовника који школовање у световним просветним институцијама сматрају „непотребним“ или штетним по спасење. Овакви захтеви не само што осујећују право сваког хришћанина на доношење самосталних одлука, него долазе у сукоб и са важећим законодавством.

Учестали су случајеви стварања таквих црквених заједница чији ће се живот градити на ауторитету пастира који гради такву заједницу, при чему ће се његов ауторитет додатно поткрепљивати негативним односом према црквеној јерархији, као и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири заборављају да је њихов задатак да људе приводе Богу, а не да групишу парохијане око себе самих. У парохијама овога типа ствара се атмосфера властите изузетности, неспојива са духом саборности на коме се темељи Православна Црква.

Донете су следеће одлуке:

1. Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, неопходно је свештеницима који врше духовничку службу указати на недопустивост приморавања или придобијања верника, мимо њихове воље, за следеће поступке и одлуке: ступање у монаштво; прихватање било каквог црквеног послушања; давање било каквих прилога; ступање у брак; развод или одбијање ступања у брак, изузев случајева када брак није могућ из канонских разлога; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања у изборима или вршења неких других грађанских дужности; одбијање медицинске помоћи; одбијање стицања образовања; ступање на посао или промена радног места; промена пребивалишта.

2. Подсетити све пастире Руске Православне Цркве који обављају духовничку службу на неопходност да у својој пракси духовног руковођења строго следе слово и дух Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, завете Светих Отаца и канонске уредбе, као и на недопустивост да православни пастири уводе у духовничку праксу ма какве моралне и друге захтеве који излазе из оквира наведених уредаба, те да, по речи Спаситељевој, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк. 11, 46).

3. Подсетити све пастире-духовнике да су они призвани да својој пастви помажу саветом и љубављу, не нарушавајући при томе богодаровану слободу свакога хришћанина. Нагласити да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери примењивати у парохијској пракси у узајамним односима између свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост мешања пастира у питања везана за избор брачног друга, изузев у случајевима када верници моле за конкретан савет.

4. Нагласити недопустивост негативног или презривог односа према браку, подсетивши све свештенослужитеље на правило 1. сабора у Гангри: „Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве што са мужем својим заједно живи, или је куди као да она неће моћи ући у Царство, да буде под клетвом“. Посебно нагласити да је ступање у монаштво чин личног избора хришћанина и да се на тај чин не може одлучивати „по послушању“ овом или оном духовнику.

5. Подсетити монахе на недопустивост, сходно 21. правилу Сабора у Гангри, „узимања подвижништва као повода за гордост“, „преузношења у односу на оне који живе једноставно“ (односно на оне који су у браку) и „увођење новина мимо Писама и црквених правила“. Правило 10. истога Сабора гласи: „Буде ли се ко од девствујућих Господа ради преузносио над онима што су брак склопили, да буде под клетвом“.

6. Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: „Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем“ (1. Кор. 7, 14).

7. Подсетити пастире на то да се у свом односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1. Кор. 7, 27-28, 39).

8. Подсетити пастире на неопходност чувања особитог целомудрија и особитог пастирског опреза приликом разматрања са верницима питања везаних за одређене аспекте њиховог породичног живота.

9. Посебно указати на недопустивост праксе да пастири око себе стварају такве заједнице у којима је присутан опозициони и критички однос како према највишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10. Нагласити недопустивост коришћења црквеног амвона за проповедање било каквих политичких гледишта.

11. Позвати епархијске архијереје да посебну пажњу обрате на то како пастири поверених им епархија остварују духовно руковођење паством. Појачати надзор за строгим држањем уредаба и норми Православне Цркве који се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12. Позвати вернике Православне Цркве да се обраћају свом епархијском архијереју у свим случајевима када пастир-духовник злоупотреби од Бога му дату власт да „свезује и раздрешава“. Подсетити православну паству на то да савети духовника не смеју бити у противречности са Светим Писмом, Светим Предањем, учењем Светих Отаца и канонским уредбама Православне Цркве; у случају размимоилажења оваквих савета са наведеним уредбама предност се мора дати овим потоњим. У вези са овим обратити пажњу на речи Преподобног Симеона Новог Богослова о томе на који су начин дужни да се изграђују односи између духовног чеда и духовника: „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанствена Писма, а посебно практичне списе Светих Отаца, како би, упоређујући са њима оно чему те учи учитељ и предстојатељ, могао да ово сагледаш као у огледалу, и да упоређујеш, те да све што је у сагласју са Божанственим Писмима примаш у унутрашњост свога бића и задржаваш у мисли, а све што је лажно и туђе уочаваш и одбацујеш, да се не преластиш. Јер знај да се у ове дане појавило мноштво преластитеља и лажних учитеља“.

13. Епархијски архијереји дужни су да са овом одлуком упознају свештенослужитеље, монаштво и мирјане Руске Православне Цркве.

Патријарх московски и све Русије АЛЕКСИЈЕ

и чланови Светог архијерејског синода РПЦ

[Guest]

Прва Канонска посета Епископа Милутина цркви у Латковићу

16.10.2011

Дана 16. октобра 2011. године у храму Светог Великомученика Георгија у Латковићу, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење монаштва и свештенства и присутног верног народа парохије врачевићке.

Епископу Милутину саслуживали су високопреподобни Игуман Михаило настојатељ манастира Јовање, високопреподобни протосинђел Никодим, Архијерејски намесник колубарски протонамесник Саша Тимотић, протонамесник Ненад Јездић парох ваљевски, јереј Горан Петровић надлежни парох и ђакони Дејан Трипковић и Дарко Крунић.

Епископ Милутин говорио је о значају Свете Литургије и позвао верни народ да долази недељом и празницима у Свети храм.

На Светој Литургији Епископ је унапредио јереја Горана Петровића у чин протонамесника и доделио Архијерејску грамату П. Д. Р. Б. Колубара из Лазаревца за све заслуге и помоћ око улепшавања храма у Латковићу.

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави на којој су подељене Црквено-општинске захвалнице заслужним парохијанима који су на било који начин помогли око градње и улепшавања храма у Латковићу.

Саша Тимотић, протонамесник

[Guest]

Преносимо: Духовни бисер Колубаре

18.10.2011

Прилозима верника и добротвора, уз помоћ града и државе, окончано уређење порте Храма Васкрсења Господњег. Двориште богомоље, површине 1.400 квадратних метара, поплочано првокласним гранитом из Љига

ВАЉЕВО - Црква Васкрсења Господњег у граду на Колубари, други по величини после Храма Светог Саве у Београду, заблистао је пуним сјајем. Завршени су радови на уређењу 1.400 квадратних метара порте, који су трајали током лета и за које је, из Националног инвестиционог плана, издвојено 25 милиона динара, а из буџета града 3,6 милиона.

Степениште и двориште богомоље поплочани су љишким гранитом, а претходно су постављене комплетне електро и водоводне инсталације, те кишни одводи. Портом, коју је осмислила Анђелка Мандић Милутиновић, стручњак ваљевског "Ана пројекта", доминира пет метара висок камени крст - копија оних који су постављени на две куполе, звоницима храма, а ту је и фонтана "Водено огледало", са три јавне чесме.

- Епископ ваљевски Милутин и градоначелник Зоран Јаковљевић већ су упутили захтев да се, такође средствима Националног инвестиционог плана, финансира и израда цокле, те тротоара око храма - каже Милован Теовановић, архијерејски намесник други ваљевски. - Предстоји још један велики посао: живописање око 4.000 квадратних метара унутрашњости храма и израда иконостаса, који би требало да буде од белог мермера, али ће последњу реч о томе дати архитекте.

Нову цркву на ушћу реке Градац у Колубару пројектовала је архитекта Љубица Бошњак из Београда, у српско-византијском стилу. Храм је висок 41, дуг 40, а широк 35 метара. Има површину од хиљаду квадратних метара, а може да прими око 4.000 верника. У куполама је шест звона и највеће је тешко 800, а најмање 150 килограма. Планирано је, сазнајемо, да се инсталира и "електрично звоњење"...

- У цркву је, до сада, уложено око четири милиона евра: прилозима ктитора и бројних верника, те захваљујући несебичној помоћи државе и града - каже старешина храма. - Радове убрзано приводимо крају, јер очекујемо да храм буде укључен у велику прославу јубилеја Миланског едикта, 2013. Фирма "Пермесо" из Ваљева, на пример, због тога је, за само 70 радних дана, омалтерисала више од 4.000 квадратних метара унутрашњости. Протонамесник Теовановић вели да ће, како буду пристизала средства, храм бити и живописан. Најпре, наравно, олтар, а на осликавање чекају и два параклиса, посвећена Светом Николају Велимировићу и оцу Јустину Поповићу.

- Епархија ваљевска почива на та два духовна стуба, Николају и Јустину, а ту је сада и трећи, нови храм посвећен Васкрсењу Господњем - закључује отац Теовановић. - Ова црква, у свој својој белини, лепоти и величини, сија и представља прави духовни бисер на увиру двеју река.

АТРАКЦИЈА: ЖЕЉА нам је да монументални храм, каквим се ретко који град може подичити, не само у Србији, постане део свакодневног туристичког протокола града Ваљева - каже Милован Теовановић. - Такође, намеравамо и да пространи плато храма буде духовни центар, својеврсно стециште разних значајних градских манифестација, отворен за све садржаје који су примерени таквом простору.

Б. Пузовић,

извор: www.novosti.rs

[Guest]

Пацијенти хемодијализе на новом поклоничком путовању

25.10.2011

Није много прошло од када је на иницијативу болничког духовника Радомира Алексића организовано прво поклоничко путовање за пацијенте хемодијализе, а они су у недељу већ били на другом излету. Осамнаесторо пацијената, са члановима својих породица, лекарима и медицинским сестрама и техничарима Нефрологије са хемодијализом обишло је три манастира.

- Најпре смо обишли манастир Велику Ремету, где нас је примио Отац Стефан, познат по свом беседништву и "трпезама љубави", на којој се након литургија окупи и по две стотине верника, а овога пута смо међу њима били и ми. На овај излет су са нама пошла и три пацијента са перитоналне дијализе, тако да смо у том манастиру добили просторију за њих, где смо могли да им урадимо измену дијализне течности, и сви су били јако задовољни. Потом смо обишли манастир Крушедол, где нас је дочекао Отац Сава, дивно су нас примили и угостили. Драго нам је што смо ту били, јер се ту налазе мошти преподобне мати Ангелине. На крају смо посетили и манастир Гргетег са иконом Светог Серафима Саровског – рекла је др Јасмина Богдановић, шеф Нефрологије, по повратку са поклоничког путовања.

Пацијенти на дијализи ретко имају прилику да путују, а обилазак манастира им осим изласка из кућа и дружења пружа и нешто више.

- Будући да ја верујем у силу Божију, сигурно да је лакше након оваког путовања, јер се човек духовно окрепи и ојача – каже Станија Алексић, која има 60 година, а на дијализи је четири године.

На путовању је била и Радмила Мојић, која има 62 године, а на дијализи је већ девет година. Она каже да су оваква путовања за све пацијенте од непроценљивог значаја, презадовољна је и открива нам да се већ планирају и неке нове дестинације, попут Острога и манастира крај мора. Др Јасмина Богдановић потврђује да су пацијенти заиста нестрпљиви и унапред се радују новим путовањима, а како је у шали рекла, сигурно ће ићи на пут "до краја света", чак до Дунава, ако их спречи зима, ни пролеће није далеко.

извор: Здравствени центар Ваљево

[Guest]

Друга међународна конференција за пастирску негу

27.10.2011

С благословом Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја I, а у организацији мреже за пастирску здравствену бригу Васељенске Патријаршије, од 12. до 16. октобра је на Родосу одржана Друга Међународна конференција за пастирску здравствену негу са темом "Нега пред вратима смрти". Предавања и презентације у фокус су ставили смрт која је сагледана са медицинске, теолошке, философске, психолошке и пастирске перспективе са посебним нагласком на палијативну негу, негу код куће и хоспис програме за оне који пате од неизлечивих болести и који су у последњој фази живота.

У раду конференције учествовало је преко 150 представника свих помесних цркава, представници теолошких факултета и високошколских институција, као и велики број доктора, медицинског особља, психијатара и психолога, социјалних радника и философа. Представници других хришћанских деноминација из западне Европе и организације које се баве здравственом негом присуствовали су, такође, раду Конференције. С Благословом Његовог Преосвештенства Владике Милутина у име Ваљевске Епархије и Здравственог центра Ваљево на овом скупу учествовали су духовник ваљевске болнице о. Радомир Алексић и докторка Ивана Ђенадић, специјалиста интерне медицине Одељења онкологије са палијативном негом Опште Болнице Ваљево.

Како и сама тема конференције каже, петодневни скуп бавио се питањем неге пацијената који су пред вратима смрти и за које савремена медицина не нуди излечење. То су углавном пацијенти у последњим стадијумима неизлечивих болести. Приступ теми био је свеобухватан и комплексан. Реферати и предавања били су сврстани у теоријски и практични део.

Првог радног дана конференције, после уводног реферата Елисавете Патираки о палијативној нези, теолошким питањима смрти и умирања бавили су се Архимандрит Натанаел Симонидес, који говорио је на тему "Шта људско достојанство и квалитет живота значе у односу на смрт"?, док је Његово Преосвештенство Владика Максим говорио о страху од смрти. Оба предавања су тему смрти приказала у светлости православног поимања и црквеног предања. Уважени професор г. Христо Јанарас и психијатар гђа Ана Потамиану теми су пришли са философског и теоретског становишта. Практичним питањима палијативне неге бавили су се пре свега здравственици радници у својим излагањима, али и болнички духовници. Такође је истакнут и значај образовања и обучености здравствених радника који брину о умирућој особи.

На позив о. Илијаса Анастасопулоса, духовника болнице на Родосу, о. Радомир Алексић и др Ивана Ђенадић посетили су ову здравствену установу и том приликом упознали се са њеним радом. У недељу 16. октобра Његово Високо Преосвештенство Митрополит Никола Хаџиниколау началствовао је Светој Архијерејској Литургији уз саслужење још два епископа и већег броја свештеника из помесних цркава међу којима је био и отац Радомир Алексић.

Чињеница је да брига о онима који су пред вратима смрти постаје све више сложена и тешка. Због тога се намећу многи теоретски проблеми који се морају истражити, питања која се морају одговорити и практични кораци који се морају предузети да би се свакој особи понудила нега коју она заслужује. Тиме је значај ове конференције утолико већи што је покренута дискусија на ове теме у светлости православног поимања.

извор: Здравствени центар Ваљево

[Guest]

Прослављена слава спомен храма Хаџи-Рувима у Бабиној Луци

03.11.2011

Последњег дана месеца октобра спомен храм Хаџи-Рувима у Бабиној Луци прославио је своју славу светог апостола и јеванђелисте Луке. Још од раног октобарског јутра верни народ се почео окупљати у питомој долини бабинолучке порте. Међу највреднијима су били најмлађи који поранивши радосно изчекиваше почетак Свете Литургије.

Свету Литургију служили су Високопречасни оци, протојереј- ставрофор о. Гроздан Гајић, парох оглађеновачки, протојереј- ставрофор о. Душан Патијаревић, парох бранковински и Часни ђакон Саша Ђурђевић, вероучитељ из Ваљева. Пригодном беседом верном народу обратио се прота Гроздан говорећи о прослављању славе и њеном смислу. На крају беседе свим присутнима је честитао славу.

Највећу радост поред Свете тајне Евхаристије свим присутнима причинила су деца предшколског узраста и нижих разреда бабинолучке школе са својим учитељем и васпитачицом која су узела учешћа у литији. После обављене литије освећен је и пререзан славски колач и том приликом се јавио домаћин за следећу годину, угледни домаћин Слободан Милинковић из Бабине Луке.

После тога прешло се у новосаграђени црквени дом где је уследила трпеза љубави, коју је припремио овогодишњи домаћин Мирољуб Нешковић из Бабине Луке, потомак славног и далеко чувеног Хаџи-Рувима Нешковића.

Током трпезе сабраном народу обратио се и старешина бабинолучког храма јереј Филип Јаковљевић, честитавши славу и поздравивши све присутне. Том приликом се о. Филип захвалио домаћину славе на показаној љубави и гостопримству и онима који су помогли радове на црквеном дому и уређењу порте, господину Чедомиру Томић из Електродистрибуције, господину Живораду Бајић – "Електроволт", господину Раду Симеуновић и господину Радосаву Тошић.

Филип Јаковљевић, јереј

[Guest]

Митровдан - слава ПНХЗ у Осечини

08.11.2011

Молитвено сабрање поводом велике духовне радости славе ПНХЗ у Осечини почело је у предвечерје, претходног дана, на бденију. Бденије су служили протосинђел Павле (Николић) из манастира Каоне, протојереји-ставрофори Владо Станимировић из Шапца, Драган Спасојевић из Бање Ковиљаче, Михаило Павловић из Ваљева, и протонамесник Горан Анђелић из Ваљева, уз велико присуство свештенства из разних епархија СПЦ, који су својим богоугодним појањем улепшали празнично бденије.

По завршетку уследила је трпеза љубави, где је госте поздравио духовник братства протојереј-ставрофор Михајло Станковић, благодарећи присутнима што су се одазвали, подсетивши да је Свети Владика Николај овом богомољачком покрету дао заштитника коме се моли сва Васељена, јер је Свети Димитрије био учитељ, девственик, у свему прекрасан, блистав по природи и усрдан по благодати и чудима. Присутнима се обратио и прота у пензији Михаило Павловић, који је са великом радошћу говорио о братству, о свештенству и монаштву које је произашло из те средине, тако да нема континента од Америке, Аустралије и Европе да нема свештеника из овога краја.

На сам дан Светог Великомученика Димитрија Солунског Чудотворца, Његово преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, служио је Свету Литургију уз саслужење архимандрита Авакума из Лелића, архимандрита Данила из Аустралије, протојереја-ставрофора Владе Станимировића, намесника тамнавског протојереја- ставрофора Митра Миловановића, намесника подгорског протојереја-ставрофора Раденка Андрића, протојереја Милана Ристивојчевића духовника ПНХЗ у Убу, протојереја Михајла Мајсторовића, и јереја Горана Симића.

У својој беседи Владика је поздравио верни народ, честитао славу богомољцима, подсетивши их да је живот богомољца стална борба против зла, да је та борба једино успешна у Цркви кроз Свето Причешће, сједињењем са Господом нашим Исусом Христом. Да треба да будемо опрезни, јер никакво добро нећемо наћи ако осуђујемо брата свог, него да се помажемо међусобно. Напомињући да богомољци треба да остану у духу Светог Владике Николаја, а не у разним расправама и овоземаљским бригама. Говорећи о значају молитве, препоручио је један руски духовни филм "Три чуда", где једно чудо описује догађај у пуној цркви народа, о много лажних молитава, зависти и мрзовоље, а само једној искреној дечијој молитви, која је као лепи звук допирала до небеса.

По завршетку Литургије пререзани су славски колачи, а после тога уручене су архијерејске грамате и то: предузетнику Станиславу Андрићу, пензионерки баки Олги Антонић, великим добротворима и приложницима, као и захвалнице црквене општине Осечина које су примили: пензионер Милоје Јовановић, угоститељ Драгић Арсеновић и предузетник Радован Тодоровић.

После подељене нафоре и славског колача, преосвећени Владика је осветио нови део црквене трпезарије, и рекао да је свака трпезарија (сала црквена) продужена Литургија, а одмах затим почео је славски ручак. Ту је госте поздравио прота Раденко Андрић и захвалио им се што су узели учешћа у овогодишњој прослави и дао реч проти Митру који је уз благослов Преосвећеног Владике испричао кратку историју богомољачког покрета, говорећи о оцу Јовану Рапајићу, јеромонаху Михаилу наследницима богомоњачког покрета. Честитајући славу напоменуо да је Осечинска ПНХЗ једна од четири највеће које је основао Свети Владика Николај. На крају ручка сестре из манастира Ћелије су отпевале пар прелепих духовних песама.

Милан Станковић, богослов

[Guest]

Мали-Велики излет до манастира Каоне

09.11.2011

(1. Кор. 13:9-13)

А кад дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Почели смо овај извештај са сада, увек, и у све векове векова вечним стиховима Химне Љубави Светог Апостола Павла. Упућујемо на ове речи које постављамо у темељ оријентације, пре свега, у односу на једно дато обећање. Обећање дато пре готово две године Јелени Кићановић из Бачеваца. На жалост, дуго нам је требало да обећање испунимо и одемо на један мали излет до манастира Каоне. Искористили смо прилику те смо посети придружили и Косту и Јеку, Бојану, биле су ту и две Марине и Немања, нашле су се ту и неке маме и тате (да се не осете запостављене). Имали смо ту и једну Дуњу и Воју, Рада и умало да заборавимо, био је ту још један Немања, па Неда... Нисмо им се надали, а ето, мало за нама придружили су нам се Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин и Жељко (из милоште звани Желе). Опростите ако смо неког заборавили, није из зле намере...

Да ли је постојала некаква почетна намера или не, свеједно, признајемо и исповедамо да нам је пут у манастир Каону открио много тога. Искрено признајемо да смо на пут кренули са својим личним хендикепима, неки су били очигледнији, неки не, без испитивања који је тежи (то је питање које ћемо дуго постављати после овог излета). Ево нас како исповедамо да смо избегавали питања, још више и одговоре; зашто је некоме дато да свој живот проводи у инвалидским колицима; зашто је неко ускраћен за много тога? Да ли имамо храбрости да поставимо питање шта уопште представља "много тога"? Имамо ли снаге да се упитамо шта нас то тера да окрећемо главу од особа са инвалидитетом, шта нам то не да да их погледамо у њихова лица?! Одакле тај пусти осећај, као да ћемо се заразити, као да болују од неке заразне болести! Одговор је прост, њихов физички хендикеп провоцира наш духовни и душевни инвалидитет, нашу унутрашњу накарадност, нашу палост. Зашто сваки Јеленин осмех боли, вређа, постиђује... Зрак њеног осмеха осветљава јадну таму наших срца. И опет, тај зрак боли, стреља! Не, ово није патетика, ово је истина нашег "вартимејства" . Њихова инвалидска колица, болест, "немоћ" у несвесном вапају огољују наше личне хендикепе. Сведоче нам нашу праву немоћ; немоћ нас "здравих и исправних". Сведоче нам истину и Истину која нас учи да очи, Христом опране, не познају никакав њихов недостатак. Када би смо своја срца и погледе прво окренули према Господу Исусу Христу, па се након тога међусобно погледали лицем у лице, и међусобно се позвали својим именима, онда би били слепи за ништавне разлике... онда би само видели Иконе Божије. Ваља нам на време схватити да овај свет у злу лежи, да је патња саставни део трулежности овога света. Љубав је једини начин да победимо патњу, да из ње научимо, да се њоме спасемо. Знамо да све ово звучи тешко, али ето, десио се један мали излет до манастира Каоне и потврдио нам могућност свега наведеног. Срце не можете преварити, а Бога ми ни малог Косту, који о историји манастира знао више од свих нас заједно. Опростите нам, али морамо да поменемо и некако тмурно време, али само с' почетка, док нас је још болео осмех Јелене Кићановић, девојке која болује од церебралне парализе, која нам је само осмехом показала да је у срцу, оном најсветијем месту, здравија и чистија од свију нас. Научила нас је Јелена, можда и немајући намеру, показала нам је заједно са малим Костом и Немањом и Војом, нешто за шта речи мањкају... оно што сигурно знамо да се разведрило и да нам се и Сунце приказало... Све што остаје јесте да их замолимо да нас опет, са Јеленом на челу, удостоје њиховог друштва... на неком новом излету, или ко зна где...

СОЗ Ваљево