Спасење је само у Христу

[konstantin]

1) sto volimo greh 0205_whistling

2) valjda radi toga da bi vaskrsli,tj ponovo bili rodjeni

3)nisam nesto primeteo da neko ima vlast nada mnom

[Emilijan]

1) sto volimo greh 0205_whistling

2) valjda radi toga da bi vaskrsli,tj ponovo bili rodjeni

3)nisam nesto primeteo da neko ima vlast nada mnom

hhhhhhhhahahahahahahahahahahaha

procitaj boldirano i pogledaj svoju slicicu  0104_cheesy: znatji brate mis`im ono o kakvoj je vlasti retj???  0104_cheesy

(pa cim gresis nisi pod svojom sopstvenom vlascu  0104_cheesy )

[konstantin]

0205_whistling tanning bleh

[Emilijan]

0205_whistling bleh bleh

tanning

[Искушеник]

Укратко, сви Оци су сагласни да нас је Бог спасио од греха, смрти и ђавола.

Но, моје питање је следеће:

1) Ако нас је спасио од греха, зашто и даље грешимо?

2) Ако нас је спасио од смрти, зашто и даље умиремо?

3) Ако нас је спасио од демона, зашто овај и даље има власт над нама?

Врло занимљиво питање.

По мом мишљењу одговор је једноставан. Због слободе!

Свети Никодим Светогорац каже да су сви греси опроштени и искупљени једном за свагда на Крсту, а блаженопочивши Владика Данило (Крстић) је рекао : " У Христу смо сви спасени - само својим напорима и добром вољом, својим трудом и жељом треба да покажемо да желимо то спасење" .

Умиремо такође због слободе, јер је човек сам изабрао трулежност и смртност. А Христос нас је већ сада ослободио од  смрти, наше је само да то прихватимо. Постоји нека светогорска изрека (парафразирам) : "Умри већ сада, да не би умро када будеш умро" .

Демони немају ама никакву власт над нама, баш никакву, скроз су немоћни. Наша је слобода колико им дајемо простора за деловање.

[Зорица екс Милева]

0102_laugh због слободе, све нам је слободно - АЛИ НИЈЕ НАМ СВЕ НА КОРИСТ! А човјек је слаб на гријех, ништа је човјек.

[Андрееј]

1) sto volimo greh 0102_laugh

2) valjda radi toga da bi vaskrsli,tj ponovo bili rodjeni

3)nisam nesto primeteo da neko ima vlast nada mnom

0202_238

[Милан Меденица :)]

пре ће бити од кога ...

од самих себе.

[Gospodin Jakov]

Zato što imamo apsolutnu slobodu da činimo ono što hoćemo i zato što smo maloverni  :smiley: ....

[Никола Ђоловић]

Укратко, сви Оци су сагласни да нас је Бог спасио од греха, смрти и ђавола.

Но, моје питање је следеће:

1) Ако нас је спасио од греха, зашто и даље грешимо?

2) Ако нас је спасио од смрти, зашто и даље умиремо?

3) Ако нас је спасио од демона, зашто овај и даље има власт над нама?

1) Богочовек нас је спасио од греха али не аутоматски јер онда не би били слободни, зато смо слободни и када грешимо али и слободни када треба да се покајемо.

2) Умиремо јер смо створени, јер имамо почетак постојања, на крају јер нисмо бесмртни. За сада се васкрсење догодило само Христу као Првенцу из мртвих али за нас је то новина будућег века.

3) Апостол Павле је молио Христа да одузме власт демону али му Христос одговара да му довољна благодат. Другим речима, тиме што се одричемо демона на Крштењу то не значи и прекид тираније над нама. Бог хоће да се рвемо са злодухом како бисмо још више сазрели у добробитију.

Има ли сада неко озбиљнији да приђе са још неким коментаром?

[Зорица екс Милева]

Брате јел' то значи да су ови горе што су коментарисали били неозбиљни?  0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Брате јел' то значи да су ови горе што су коментарисали били неозбиљни?  319.gif

не сви...

[antoneta]

Укратко, сви Оци су сагласни да нас је Бог спасио од греха, смрти и ђавола.

Но, моје питање је следеће:

1) Ако нас је спасио од греха, зашто и даље грешимо?

2) Ако нас је спасио од смрти, зашто и даље умиремо?

3) Ако нас је спасио од демона, зашто овај и даље има власт над нама?

1) Богочовек нас је спасио од греха али не аутоматски јер онда не би били слободни, зато смо слободни и када грешимо али и слободни када треба да се покајемо.

2) Умиремо јер смо створени, јер имамо почетак постојања, на крају јер нисмо бесмртни. За сада се васкрсење догодило само Христу као Првенцу из мртвих али за нас је то новина будућег века.

3) Апостол Павле је молио Христа да одузме власт демону али му Христос одговара да му довољна благодат. Другим речима, тиме што се одричемо демона на Крштењу то не значи и прекид тираније над нама. Бог хоће да се рвемо са злодухом како бисмо још више сазрели у добробитију.

Има ли сада неко озбиљнији да приђе са још неким коментаром?

По питању тачке 2.... (мада је у вези и са темом да ли је душа бесмртна) Да ли ће сви васкрснути? С тим што ће некима васкрсење бити за суд, а некима за живот... или је васкрсење=спасење, тј васкрснуће само они који ће живети након смрти? slavabogu

[Милан Меденица :)]

1) Ако нас је спасио од греха, зашто и даље грешимо?

2) Ако нас је спасио од смрти, зашто и даље умиремо?

3) Ако нас је спасио од демона, зашто овај и даље има власт над нама?

нисам читао туђе одговоре, али сад видим да се поклапају размишљања ...

1. имамо сву слободу чинити све

2. пала природа чини своје до краја, док се не наврши тренутак смрти, уснулости. генерално сам приметио да све одумире, чак и планета са нама, приде што је уништавамо.

убијена је сва животност, а међу људима се то посебно осећа.

сем тога што сам мишљења да ми једноставно морамо да умремо да бисмо живели даље - изгледа да је то једини начин да се удаљимо од проблема смрти.

3. ко каже да има власт? само ону коју му дамо, ако га просто игноришемо, онда нема. али пошто нисмо способни у својој слабости да то урадимо, јер је сујета већа, онда улазимо у клинч и увек губимо.

али фала Богу, па смо направљени више него добро за падање, и све чешће научимо да је, као и ходање, и падање део живота.

[коЖељ њацИ]

Patrijarh srpski Pavle

1. Sta ce biti sa dusama onih koji nisu poznali hriscanstvo

i umru van krila Crkve

PITANjE: Sta ce biti sa dusama ljudi koji bez svoje krivice, ne

upoznavsi hriscanstvo, ostanu do smrti van Crkve, u nezanbostvu u kome

su rodjeni i vaspitavani?

U mnostvu toga sveta, nesumnjivo da bi bar neki, da su hriscanstvo

upoznali, primili ga i po njegovoj nauci ziveli. Da li ce i oni, kao

gresni i nepokajani hriscani, koji su znali zakon Hristov, pa ga

prestupali, biti baceni u muke vecne, iako taj Zakon nisu poznavali?

ODGOVOR: Ovo pitanje slicno je pitanju sta ce biti sa decom koja

umru nekrstena? No ako o stanju takve dece Crkva nije donela odredjenu

odluku, s njim su se pozabavili pojedini Sveti oci, te se na taj nacin

mozemo obavestiti o stanju njihovih dusa posle smrti.1 Medjutim, na

pitanje o sudbini ljudi koji umru ne upoznavsi se sa hriscanstvom, niti

je Crkva donela kakvu odluku, niti je o njemu direktno raspravljano u

delima Svetih otaca. Crkva se prvenstveno stara za resenje konkretnih

problema svojih clanova, kako da oni dostignu "cilj svoje vere: spasenje

dusa" (1. Pet. 1,9). Borbi sa neznabostvom, jeresima i raskolima, i pri

tome jasnijem formulisanju dogmata - ona je pristupala iz istog razloga

- cuvanja vernih od pogubnog zastranjenja sa puta otkrivene istine i

morala. Kao majka, ona se trudila svagda da pruzi hleb deci. Prema

zapovesti Gospodnjoj: Idite i nacinite ucenicima ucenicima sve narode

(Mt. 28, 19), njeno staranje za "one spolja" bilo je u tome kako da vide

svetlost evandjelskog zivota njene dece, proslave Oca nebeskoga (Mt.

5,16), te pozele da i oni postanu njena deca i pridju istoj trapezi. Sa

dalekim, teoretskim pitanjima sa periferije ove oblasti, ona nije ni

dospevala da se pozabavi.2

U novije pak vreme, ne jedanput se postavljalo pitanje u ovakvom ili

onakvom obliku. Da bismo mogli dati odgovor "i onima koji su napolju"

(Kol. 4,6), razmotricemo ovaj problem i izneti misljenja koja su o njemu

iskazali pojedini noviji bogoslovi, ciji su nam stavovi bili dostupni.

Prirodno Bozje otkrivenje -

prva stepenica bogopoznanja

1. U Svetom pismu, i Novog i Starog zaveta, izrazeno je jasno

glediste da Bog ne zeli da pogine jedan od onih malih, nego "hoce da se

svi spasu i da dodju u poznanje istine" (Mt. 18,14; 1. Tim. 2,4). U tom

cilju, po ucenju apostola Pavla, Gospod je, u prirodnom otkrivenju, dao

svima ljudima mogucnost da za Njega saznaju i u Njega veruju: "Sto se

moze doznati za Boga poznato je njima, jer im je sam Bog javio. Jer sto

se na Njemu ne moze videti, Njegova vecna sila i bozanstvo, moze se od

postanja sveta videti umom na Njegovim delima, tako da nemaju izgovora"

(Rim. 1,19-20). Priroda, dakle, samim svojim postojanjem upucuje na

Tvorca koji ju je stvorio, prema nacelu: Svaki dom treba da neko nacini,

Bog je onaj koji je sve nacinio (Jevr. 3,4); Nebesa kazuju slavu Bozju,

i dela ruku Njegovih krasi svod nebeski (Ps. 19,1); Zapitaj stoku i

naucice te, ili ptice nebeske, kazace ti. Ili se razgovori sa zemljom,

naucice te, i ribe ce ti morske pripovijedati. Ko ne zna od svega toga

da je ruka Gospodnja to ucinila? (Jov. 12, 7-9).

Misao da svi ljudi, osim sujetnih, kako veli Solomon, mogu posmatrajuci

prirodu saznati njenog Tvorca, "Onoga koji jeste" (Premudrosti 13,1),

iznose i mnogi od Svetih otaca. Tako vec stari apologet Minucije Feliks

(II vek) kazuje: "Kad udjes u neku kucu i vidis sve doterano, uredjeno,

ukraseno, poverovaces da postoji gospodar mnogo bolji od tih lepih

stvari. Tako i u ovom svetu, kao i u kuci, kada posmatras nebo i zemlju

i takvu brizljivost, red i zakonitosti, poverovaces da je gospodar

vasione lepsi i od zvezda i od svih delova sveta".3 Drugi apologet iz

istog veka, Teofilo Antiohijski, pise neznaboscu Avtoliku: "Mada se dusa

u coveku ne vidi, jer je ljudima nevidljiva, moze se saznati, zakljucuje

se da postoji po kretanju tela. Tako se i Bog ne moze videti ljudskim

ocima, ali se vidi i saznaje kroz Njegovo providjenje i dela".4 Sveti

Jovan Zlatoust kazuje da istinu o postojanju Boga kazuje ljudima tvar,

koja je "uciteljica bogopoznanja", te "i mudrac i prost covek, i Skit i

varvar, posmatrajuci mogu da vide lepotu i dodju do Boga".5 Prema

Blazenom Avgustinu, tvari u prirodi uce sve ljude dvema istinama, prvoj:

"Nismo mi Bog!" i drugoj: "On nas je stvorio!"6 Sveti Grigorije Bogoslov

veli da covek u prirodi "kroz posmatranje ustrojstva zakljucuje da je

Bog zacetnik svega toga".7 Ovo saznanje covek postize razumom, koji je,

veli isti svetitelj, "svima ljudima dat od Boga, da bi nas kroz vidljivu

prirodu odvodio Bogu".8 Jednom recju, kao sto veli prof. Justin Popovic:

"Svaka tvar je cuvar po jedne misli Bozje, otuda je svaka tvar - malo

evandjelje Bozje, jer propoveda Boga, misao Bozju, jer je neumorni

glasnik Bozji".9

I savremeni veliki naucnik Albert Ajnstajn govori s divljenjem o

razumnosti zakona koji u prirodi vladaju i u kojima se "ispoljava jedan

tako nadmocan um, da je sve ono razumno u ljudskom misljenju i

odredjivanju prema tome jedan potpuno nistavan odsjaj".10 Uocavanje

ovoga uma kod naucnika izaziva osecanje blisko, srodno onome koje je

ispunjavalo religiozne stvaralacke prirode svih vremena, te se s pravom

moze reci "da su najozbiljniji istrazivaci, u nasem materijalisticki

podesenom vremenu, jedino duboko religiozni ljudi".11

Ova saznanja, data od pocetka svemu covecanstvu, pruzala su mu onoliko

istine koliko mu je u njegovom tadasnjem uzrastu bilo potrebno i koliko

je mogao primiti, te su svi ljudi "mogli iz njega da imaju toliko

svetlosti da bi se sacuvali od idolopoklonstva",12 tj. da ne zamene

istinu Bozju lazju i ne postuju i ne posluze tvari umesto Tvorcu (Rim.

1,25). Pogotovo sto ih je Bog jos obdario prirodnim moralnim zakonom

"napisanim u srcima njihovim" (Rim. 2,15), savescu, tako da mogu

razlikovati dobro od zla, odnosno kao sto veli J. Zigaben: "Bog je

coveka stvorio sposobnim od pocetka da izabere vrlinu i izbegne

porok".13 Ukratko, po recima Svetog Jovana Zlatousta: "Tako jedan nacin

bogopoznanja (postize se) kroz (razmatranje) svega stvorenja; drugi, ne

manje vazan, kroz savest, i oni oba, ne govoreci reci, ucili su ljude

cutke. Stvorenje, porazavajuci gledaoca (svojim) izgledom, pobudjivalo

je u posmatraci divljenje prema Stvoritelju; a savest, putem unutrasnjeg

pobudjivanja, uci svemu sto treba ciniti".14

Ziveci po tom urodjenom moralnom zakonu, ljudi su se mogli uspeti na

izvestan stepen moralne cistote i pravednosti, jer im je taj zakon zato

i dat. Na takav nas zakljucak ne upucuje samo nase rasudjivanje, nego i

Sveto pismo. Kad je Avram ispracao tri tajanstvena putnika koji su ga

posetili i otkrili mu da idu u Sodom i Gomor da ih zatru zbog

nevaljalstva (1. Mojs. 18,20), Avram moli Gospoda da ne pogubi i

"pravednike" s nepravednicima, te da tako "bude pravedniku kao

nepravedniku", nego da oprosti celome mestu zbog "pravednika" koji ce se

u njemu naci. I Gospod potvrdjuje da su ti ljudi mogli postati pravedni

po prirodnom moralnom zakonu koji im je On dao, te obecava da ce

postedeti celo mesto ako se u njemu nadje bar deset "pravednika" (st.

24-32).

---------------------------------

1 v. Glasnik 1973, 162.

2 Ucenje Crkve nema karakter "cistog" saznanja... To bi bio "gnosis"

koji je Crkvi tudj. Dogmati istinite Crkve imaju svagda dva aspekta:

"ontoloski" i "sotirioloski". Ona je, kao dom zivoga Boga, pre svega i

iznad svega, zaokupljena pitanjem zivota. Njen je cilj spasenje coveka i

zato apstraktna "ontologija" nije ono cime se ona prvenstveno bavi, nego

pitanje spasenja. Spasenje se pak dostize kroz ispunjavanje Hristovih

zapovesti o ljubavi prema Bogu i bliznjem (jerom. Sofronije, Starac

Siluan, Diseldorf 1975. 203). Mitropolit Antonije Hrapovicki s pravom je

pisao da svi, i najsuptilniji, dogmati Pravoslavne crkve imaju svoju

eticku postavku i zahteve ("Nravstvennaja ideja dogmata Presv. Troici",

"Nravstvennaja ideja dogmata Cerkvi"; Sbornig izbrannih socinjenij,

Beograd 1935, 1-42). U tom pogledu Sv. Jovan Zlatoust kaze: "Kao sto

necemo imati koristi ako drzeci prave dogmate stanemo ziveti nemarno,

tako i tada, kad ziveci dobro (ispravno), necemo moci nista uciniti za

svoje spasenje ako budemo nemarni prema pravim dogmatima" (Tvorenija...

v ruskim perevodje, S. Peterburg 1898, T. IV, 107). A tako veli Sv.

Grigorije Bogoslov: "Jednako je nesavrsena (hriscanska) teorija bez

prakse (logos apraktos), kao i praksa bez teorije (praksis alogos)"

(T.Kastanas Ag. Grigoriu tu Theologu, Apolegetikos, Atina 1948, 453).

3 Dr Lazar Milin, Naucno opravdanje religije, Beograd 1979, 23, 24.

4 Isto, 24.

5 Dr Justin Popovic, Dogmatika, Beograd 1932, I, 68.

6 Ispovijesti, Krsc. sadasnjost, Zagreb 1973, 212.

7 Milin, n.d. 21.

8 Justin Popovic, n.d. 70.

9 Svetosavlje kao filosofija zivota, Minhen 1953, 23.

10 Moja slika svijeta, Sarajevo 1955, 17.

11 Isto.

12 P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis Diathikis, Atina

1956, 42.

13 Trembelas, n.d. 53. Prof. dr Sergije Trojicki upucuje jos na jednu

blagodatnu vezu izmedju Boga i neznabozaca. Na osnovu Sv. pisma i

kazivanja Sv. Otaca, ukazuje on da se greh praroditeljima nije kosnuo

braka kao Sv. tajne ustanovljene u raju, te je ona sacuvana ne samo kod

Jevreja i pre Zakona, nego i kod ostalih naroda. "Ako je u neznabostvu

sacuvana ova tajna - veli on -, onda ne treba smatrati neznabozacki svet

kao nesto potpuno negativno, kao nedeljivo carstvo "kneza ovoga sveta"

(Jov. 16,11). Tajna braka bila je jedan kanal kroz koji se blagodat

Bozja neprestano izlivala na gresno covecanstvo. A posto cela

kultura..., po dubokoj misli Sv. Grigorija Bogoslova, ima izvor u braku,

onda nije ostala tudja bozanstvenom ni ona, i zato je hriscanstvo kao

gvozdene otpatke iz zemlje, privuklo iz nje vise srodnih elemenata i

uzelo ih je kao materijal za stvaranje zemaljske Crkve" (Hriscanska

filosofija braka, Beograd 1934, 57).

14 Pet beseda o Ani, bes. 1, Tvorenija v rus. perevodje, S. Peterburg

1898, IV, 781.

Mojsijev Zakon - druga stepenica bogopoznanja

II No kako je vidljiva priroda ogranicena, a ljudski razum grehom

oslabljen i pomracen, to se u prirodnom Bozjem otkrivenju, kao i

savesti, ne moze naci sve potrebno a dublje bogopoznanje i

bogopostovanje. Oni su dati covecanstvu kao prvi pripremni stepen za

vise, natprirodno Bozje otkrivenje. Ono sto je ljudima na visem stupnju

uzrasta bilo potrebno za duhovno uzrastanje, a do cega ni samo svojim

mocima nisu mogli da dodju, Bog im je sam otkrio preko starozavetnih

proroka i pravednika: Avrama, Mojsija i dr. U ovom, natprirodnom

otkrivenju, Gospod je narodu jevrejskom da mnogo vise nego u prirodnom:

pored istine da je Bog jedan, nagovestaja o trojicnosti lica Bozjih,

moralnog kodeksa u Dekalogu, organizacije Starozavetne crkve, dao je

obecanje poslaa Sona svoga, koji ce ljude "nauciti svemu" potrebnom

(Jov. 4,25), stradati za sve i spasti sve, sto je centralna stvarnost

svetske istorije (Rimlj. 3,12; 2,18-20).

Starozavetni zakon, dakle, dat je ljudima kao druga stepenica u

pripremanju za savrseni zakon Hristov. Predstavljeno u slici: kad dete

uzraste i nema vise potrebe u pomoci dadilje, tj. zakona prirodnog

Bozjeg otkrivenja, predaje se pedagogu na vise vaspitanje, tj. Zakonu

Mojsijevom, koji je po recima apostola Pavla upravo to: "pedagog za

Hrista" (Gal. 3,24).

III. Ali propisi Starozavetnog zakona ostali su ograniceni samo na

jevrejski narod i malo prozelita. Ogromna vecina naroda u svetu nije o

njemu ni cula. Iako je drzanje Zakona Mojsijevog znacilo "zivot i

blagoslov", a prestupanje "smrt i prokletstvo" (5.Mojs. 30,19), za one

koji su ga znali, taj princip se nije mogao protegnuti na neznabosce

koji s njim nisu bili upoznati. Sta je onda ostalo za njih da cine u tom

polozaju? Smatram da su za njih i dalje ostali u vaznosti zakoni vere i

morala prirodnog Bozjeg otkrivenja, pomocu kojih su, kao sto rekosmo,

mogli dostizati izvestan stepen pravednosti, nizi od savrsenijeg Zakona

Mojsijevog, ali mnogo visi od pogubnog stanja Sodomljana i ljudi pred

potopom. Vec sama cinjenica da ovi narodi nisu nestali sa lica zemlje

dokazuje visinu njihovog moralnog stanja koje je izgradilo bar deset

"pravednika" medju njima, te su na taj nacin postali dostojni milosrdja

Bozjeg.

Stvarnost Bozjeg rukovodjenja neznaboscima pomenutim sredstvima i

dalje posle davanja natprirodnog otkrivenja Jevrejima, svedoci nam i

Sveto pismo veleci da Bog "koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve sto

je u njima... ne ostavi sebe neposvedocena medju neznaboscima, nego

cineci im dobro dazdom s neba i rodnim godinama, pruzao im je tako dokaz

o Sebi" (D.ap. 14, 17). To isto kazuje i Bozje staranje za neznabozacki

narod Nineviju. Kad su se iskvarili, Bog im salje proroka Jonu s pozivom

da se pokaju "od zlog puta" i "nepravde" (Jona 3,8), sto znaci da su

dotle isli "dobrim putem" i drzali "pravdu", svakako ne Zakona

Mojsijevog, nego prirodnog Bozjeg otkrivenja. Posto su se propovedju

Joninom vratili na taj "dobri put" i "pravdu", grad je postedjen od

propasti. Istu karakteristiku daje o pojedinim neznaboscima Novi zavet

nazivajuci ih "poboznim" i "bogobojaznim" i veleci da "tvore pravdu",

npr. kapetan Kornilije i mnostvo "poboznih Grka" i ne malo zena (D.ap.

10,2,34; 17,4).15

Oni pak neznabosci, koji su se upoznali sa Zakonom Mojsijevim,

morali su uvideti da je savrseniji i bolji od prirodnog otkrivenja, te

su bili duzni da ga usvoje. Ako bi iz osecanja da postavlja teze

zahteve, iz negotovosti da se u veri odvoje od rodbine, iz nacionslnih

ili kojih drugih razloga, oni pak ostali u neznabostvu, svakako da bi im

to bilo za osudu i da im prirodni moralni zakon ne bi bio od koristi za

spasenje. Za one pak neznabosce, npr. u Severnoj i Juznoj Americi, ili

Australiji, do kojih ni na kakav nacin nije mogla dospeti vest o Zakonu

Mojsijevom, kao sto vec rekosmo, ostao je i nadalje u vaznosti moralni

zakon prirodnog Bozjeg otkrivenja. Na taj nacin, oba ova Zakona, data od

Boga, bila su u vaznosti istovremeno - natprirodni za Jevreje i

prozelite, neznabosce koji su ga upoznali i po njemu ziveli - i prirodni

za sve ostale narode. Ovo stanoviste potvrdjuje i kazivanje Otaca:

"Mnoge i razlicne lekove darovao je Bog preko stvorenja i prirode svima

narodima; preko Zakona i Proroka Jevrejima".16 "Jasno je, dakle, da nema

ni jednog coveka" - veli Sveti Jovan Zlatoust - "o kome Bog ne

promislja. A ako se Bog ne stara o svima na isti nacin, i to je veliki

znak njegovog promisla, jer On projavljuje svoj promisao prema koristi

svakoga".17

-----------------------

15 Moze biti da su ovi bili "prozeliti vrata", tj. prvog stepena.

16 Blazeni Teodorit, u P. Trembelas, Dogmatiki, T. II, 13.

17 Sv. Jovan Zlatoust. u J. Popovic, Dogmatika, I, 316.

Hristovo Evandjelje - treca stepenica bogopoznanja

"Kad se ispunilo vreme" (Gal. 4,4), covecanstvo sazrelo da moze

primiti punocu istine otkrivenja, Bog je preko Sina Svoga, Gospoda Isusa

Hrista, dao savrseni Zakon Novog zaveta, koji je neuporedivo savrseniji

od Zakona Mojsijevog, a pogotovo od Zakona prirodnog Bozjeg otkrivenja,

kao zreo covek od deteta i hrana odraslih od hrane odojcadi (Jevr.

5,12-14). Svaki Judejac i neznabozac koji su iskreno zeleli spasenje,

upoznavsi nauku Hristovu, bili su obavezni da je prime, jer u njoj imaju

ne samo ono sto im je davao prirodni moralni zakon i Mojsijev, nego

potpuno sve sto im je za spasenje potrebno. Ako bi oni i pored toga,

posto su upoznali zakon Hristov, ipak ostali u svojoj dotadasnjoj veri,

pokazivali bi da ne zele iskreno ni sluzenje Bogu, ni svoje spasenje. Na

njih bi se u potpunosti mogle primeniti reci Gospodnje: Ko nije sa mnom

protiv mene je (Mt. 12,30); Ko ljubi oca, ili mater vise nego mene, nije

mene dostojan (Mt. 10,37). Svakako da se onaj koji sazna volju Bozju,

ali je ne ispunjava, ne moze spasti, kao sto veli Sveti apostol Jakov:

Ko, dakle, zna dobro ciniti i ne cini, greh mu je (4,17), i reci

Gospodnjih: Da nisam dosao i govorio im, ne bi greha imali; ovako nemaju

izgovora za greh svoj (Jov. 15,22).

Iz ovih poslednjih reci Gospodnjih izlazi jasan zakljucak da oni do

kojih On nije stigao svojom naukom, te je zato nisu mogli upoznati, nece

za to biti krivi. To isto kazuju i reci: Tesko tebi, Horazine, tesko

tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila cudesa koja su bila u

vama, davno bi se u vreci i pepelu pokajali. Ali vam kazem: Tiru i

Sidonu bice lakse u dan Suda, nego vama (Mt. 11,21-24). Cak i Sodomu ce

biti lakse u dan Suda sto nije video cuda koja je video Kapernaum.

"Zasto"? - postavlja pitanje Teofilakt i odgovara: "Jer apostoli nisu

poslani u Sodom. Oni, dakle, koji ne prime apostole gori su od

Sodomljana".18 Isti Teofilakt jos veli: "Tir i Sidon behu grcki gradovi,

a Vitsaida i Horazin judejski. Veli, dakle, da ce na Sudu biti lakse

Grcima (neznaboscima) nego onima koji su videli cudesa i nisu

poverovali".19 Pa kad Sodomljani zato sto nisu mogli cuti nauku Hristovu

i videti cudesa Njegova zasluzuju milosrdje, koliko ga vise zasluzuju

oni izmedju neznabozaca koji nisu cinili takve grehe kakve su cinili

Sodomljani, nego se drzali "dobrog puta" i "pravde" prirodnog moralnog

zakona.

IV. Na ovo bi se moglo prigovoriti: Takvo milosrdje savremeni ljudi

ne zasluzuju. Nema danas, valjda, naroda na zemlji koji nije cuo o

Hristu, jer je Evandjelje prevedeno gotovo na sve jezike i propoved o

Hristu doprla je u najzabacenije krajeve, a oni ipak ne prilaze Crkvi,

nego ostaju u svom neznabostvu.

Prigovor je unekoliko opravdan. No da neko napusti krivi put,

poveruje u Hrista i odlucno pocne ziveti po Evandjelju, treba imati u

vidu da nije dovoljno samo da cuje, ili procita sta o Hristu, nego se s

Njim i Njegovom naukom mora dublje upoznati. A to se postize ne samo

preko reci, iz knjiga i beseda, nego su potrebna dela, primeri

hriscanstva ostvarenog u zivotu hriscana. Sam Gospod istice vaznost

dela: Ako meni ne verujete, delima mojim verujte (Jov. 10,38).

Ostvarenje u zivotu, u delima sluzi, dakle, za proveru i dokaz

istinitosti teorijske vere. Stoga On od sviju vernih trazi: Tako da se

svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave

Oca vasega koji je na nebesima (Mt. 5,16). Istorija Crkve pruza mnostvo

primera neznabozaca koji su postali hriscani ne poznavajuci mnogo od

nauke hriscanske, nego samo videci uzviseni zivot hriscana. Na taj nacin

zadobije ne Sveti Pahomije Veliki. Njega i njegove drugove vojnike

zitelji grada Oksirinta (Esne) primise tako prijateljski i ukazase im

gostoprimstvo, dok ih u drugim mestima izbegavahu, da su se oni

zacudili. Raspitavsi se o njima, doznade da oni veruju u Hrista Koji im

naredjuje da budu milostivi, cisti srcem, mirotvorci i ukraseni drugim

vrlinama. Kad izadje iz vojske, on se krsti, postade hriscanin, monah i

najzad osnivac opsteziteljnog monastva.20 Ne samo prostom vojniku, nego

ucenom Svetom Justinu Filosofu, kao neznaboscu, dokaz za laznost

neznabozackih optuzbi da hriscani na svojim skupovima orgijaju, piju krv

dece itd., pruzila su ne logicka zakljucivanja iz hriscanskog ucenja,

nego smelost hriscana sa kojom su za svoje ubedjenje odlazili na

mucenistvo i u smrt.21 Tim istim putem je, od preziranja hriscanstva do

njegovog postovanja i postajanja hriscaninom, isao i Tertulijan,

Kiprijan i drugi.

Medjutim, savremeni hriscani, u tom pogledu umnogome ne

zadovoljavaju. Mnogi nehriscani koji su culi za Hrista i cak citali

Evandjelja i Novi zavet, ali gledajuci zivot i postupanje sadasnjih

hriscana, koji se ni u cemu ne razlikuje od zivota i vladanja

nehriscana, ne vide sta bi dobili menjajuci svoje neznabostvo za takvo

hriscanstvo. Izmedju ovih ljudi i Hrista, savremeni hriscani isprecili

su se kao bedem preko koga ovi niti mogu da sagledaju i upoznaju

istinski Hrista, niti mogu da mu pridju. Ne samo za ono vreme, nego

osobito za nase, vaze reci Svetog Jovana Zlatousta: "Mnogi od njih, kad

vide da neki koji nama pripadaju i nose ime hriscansko, slicno njima

otimaju tudje, predaju se bogacenju, zavide, smisljaju zlo, vrse

nasilje, vole gozbe i veselja, i cine sve drugo - vec ne slusaju nase

razumne pouke, misleci da je nase ucenje obmana i da su svi jednako

krivi. Pomisli kakve ce kazna postici takve (hriscane) kad oni ne samo

sebi pripremaju neugasivi oganj, nego i drugima daju povod da budu

uporni u zabludi, i zatiskuju usi za pouku u vrlini, a sem toga, sramote

i one koji zive dobrodeteljno; i sto je najgore od svega, kad se zbog

njih huli Gospod".22 Nastavljajuci dalje Sveti Jovan veli: "Sta moze

biti blazenije od coveka koji zivi tako da oni koji ga vide zadivljeni

govore: Slave Tebi, Boze! O, kakvi su hriscani! Kakvu pokazuju

poboznost! Kako preziru sadasnje! Kako sve smatraju senkom i snovima, i

nisu privezani ni za sta vidljivo, no sve cine tako kao da zive u

tudjini, a svaki se dan spremaju da se odsele odatle! Sta mislis, kakvu

ce nagradu zasluziti od Boga i ovde oni koji tako zive? A osobito je

vazno i divno to sto ce i oni koji tako govore o nama brzo ostaviti

zabludu i obratiti se istini. A kakvu ce veliku smelost dobiti takvi

ljudi tamo (u buducem zivotu), jasno je svakome. Stoga, znajuci da cemo

odgovarati i za spasenje i za propast bliznjih, tako cemo upravljati nas

zivot da ne samo nama bude dobro, nego i drugima pouka".23

Sundar Sing, Indijac koji je od mrzitelja hriscana postao hriscanin,

govorio je hriscanima Evrope: "Oprostite, braco, ali vi meni izgledate

hriscani odavde dovde", pokazujuci pri tome od cela do usta. Isti sud o

odgovornosti savremenih hriscana sto se neznabosci ne priklanjaju Hristu

izrekao je i drugi vreliki Indijac, Mahatma Gandi: "Cvrsto sam uveren da

danasnja Evropa ne predstavlja ni duh Boga ni hriscanstva, nego duh

satane... Evropa je danas samo po imenu hriscanska. U stvari ona obozava

mamona. Napijte se dobro sa izvora koji vam daje Beseda na gori, ali tad

cete morati da ogrnete kostret i pospete se pepelom. Pouka Besede bila

je namenjena svakom i svima nama. Ne mozete sluziti Boga i Mamona".24 I

najzad: "Najveca je ljudska tragedina sto narodi koji tvrde da veruju u

poruku (evandjelje) Hristovu, koda opisuju kao Princa (kneza) mira,

pokazuju malo te vere u praksi".25

Za mnoge, dakle, od savremenih neznabozaca koji cuse o Hristu i

Njegovoj nauci, ili za jeretike i sizmatike koji ostadose van Njegove

Crkve, bicemo odgovorni mi savremeni hriscani, sto smo svojim

nehriscanskim zivotom postali smetnja da upoznaju Pravoslavlje u

sustini. Kao sto Bog preko proroka Isaije kori jevrejski narod: "Zbog

vas se ime moje huli medju neznaboscima" (Isa. 52,5). I kao sto veli

Sveti Grigorije Bogoslov: "Zbog toga postadosmo omrznuti medju

neznaboscima, i (sto je od svega gore) ne mozemo cak reci da nas

osudjuju nepravedno".26

--------------------

18 P. Trembelas, Ipomnima is to kata Lukan evangelion, Atina 1952, 310.

19 Isto.

20 Drevnije inoceskije ustavi sobranije ep. Feofanom, Moskva 1892, 11;

Dr Justin Popovic, Zitija Svetih, Beograd, 1974, 386.

21 Socinjenija Sv. Justina filosofa i mucenika, v. rus. perev., Moskva

1892, 117.

22 N.d. T. IV, 57.

23 Isto, 58.

24 Borba nenasiljem, Beograd 1979, 153, 155.

25 Isto, 236.

26 Tvorenija, v rus. perev., S. Peterburg 1912, T. I, 54.

2. Savremeni bogoslovski pisci o mogucnosti spasenja nehriscana

V. Od bogoslovskih pisaca novijeg vremena, stav da neki neznabosci

mogu biti spaseni nalazimo kod francuskog pravoslavnog bogoslova

Vladimira Get???, koji je polovinom proslog veka napisao: "Cuda su moguca

kako u fizickom poretku, tako i u duhovnom, te nije opravdano da

ogranicavamo Beskonacnu Moc zbog ovakvih ili onakvih shvatanja. Uopste

moze se reci da izvan Crkve nema spasenja. No takodje je istina da Bog

cudom svoje blagodati priprema duse i srca pojedinih lica koja

spoljasnje ne pripadaju Crkvi, udahnjavajuci im znanje i ljubav prema

Isusu Hristu. Ova vera, buduci verom starih Otaca Crkve, nikako ne

unistava dogmu "van Crkve nema spasenja", jer samo cudom u duhovnoj

oblasti moze da se spase neko od onih koji spoljasnje ne pripadaju

Crkvi".27

Isto tako rasudjuje bivsi profesor na Pravoslavnom bogoslovskom

fakultetu u Atini, Hristo Andrucos. U svojoj Dogmatici on pise:

"Objektivni stav na pitanje: Ko se moze spasti van Crkve, ne moze se

odrediti sigurno. Ali da je moguce da mnogi izvan Crkve, tj. oni koji

nehotimicno i zbog nesavladljive nuzde pripadaju neistini, budu sudjeni

blaze, i da zadobiju blagoslov koji se daje ispovedanju bozanske istine,

u onome u cemu pravo veruju, to je i logicki moguce i bogoslovski ne

nesaglasno".28 Na drugom mestu Andrucos veli: "Posto se ne moze saznati

kad i u kome deluje bozanska sila, a samo Bog, uzevsi u obzir razlicne

prilike duha, i drugih takvih okolnosti, zna ko je nevin, a ko kriv za

pogresnost i neznanje, koje su granice koje razdvajaju krivca za

krivovernost od nehoticne i dostojne snishodjenja, jasno je da pitanje

za svaku licnost ostaje sasvim neodredjeno. Pravoslavni pak ubedjen da

je svaki pravi clan istinske Crkve sigurno udeonik blazenstva, treba da

se ne upusta u ispitivanje sudova Bozje milosti, niti da odredjuje

granice moci "Onoga Koji hoce da se svi spasu i dodju u poznanje

istine".29

Sveti Kiprijan, Blazeni Avgustin i drugi Oci o sizmaticima i jereticima

VI. Reci ovih bogoslova verovatno imaju u vidu sve ljude izvan

Crkve, kako neznabosce, tako jos pre one koji su rodjeni i vaspitani u

porodicama otpalim od Pravoverja u jeres i raskol, i koji takodje, zbog

navedenih nesavladljivih okolnosti ostaju van Pravoslavlja do smrti. O

njihovoj mogucnosti spasenja pisano je mnogo vise.

Vec Sveti apostol Pavle savetuje: "Coveka jeretika, po prvom i

drugom savetovanju kloni se, znajuci da se takav izopacio i gresi i sam

je sebe osudio" (Titu 3,10-11). Sveti evandjelist Jovan za jeretike veli

da su Antihristovi (1.Jov. 4,3). Kroz celu istoriju Crkve, protiv jeresi

i raskola borili su se takodje Sveti oci. Stav, da kod ovih, jer se

nalaze van Crkve, koja je "stub i tvrdjava istine", nema istine ni Duha

Svetog, izvodi se vec iz ucenja Svetog Irineja Lionskog: "U njoj (Crkvi)

je Bog postavio apostole, proroke, ucitelje i opsta dejstva Duha. Stoga

gde je Crkva, onde je Duh Bozji, a gde je Duh Bozji, onde je Crkva i

svaka blagodat. A Duh je istina".30

Osobito ostro postavljeno je pitanje o odnosu Crkve i sizmatika u

III veku, u doba Svetog Kiprijana Kartaginskog. Kartaginski svestenik

Novat, i njegovi jednomisljenici, odvojise se od Crkve trazeci sasvim

blago postupanje sa palim u gonjenjima. Rimski svestenik Novacijan

odvoji se iz suprotnih razloga preteranim zahtevima za cistotu Crkve

trazeci da se verni koji su u doba gonjenja odstupili od hriscanstva ne

prime vise u Crkvu ma koliko se kajali. Iz istih razloga trazili su da

se onima koji stupe u drugi brak do smrti ne daje Sveto pricesce. Protiv

njih Sveti Kiprijan odrzi tri sabora u Kartagini, od kojih treci izda

odluku: "Zauvek drzimo cvrsto i snazno da se niko ne moze krstiti van

katolicanske Crkve, posto je krstenje jedno i postoji samo u

katolicanskoj Crkvi... I onima koji od prevare i krivoverstva dolaze,

saznavsi istinsku i crkvenu veru, treba dati tajnu po bozanskoj sili,

jedinstvu u veri i istini".31 Pisuci o ovom raskolu, Sveti Kiprijan

veli: "Kad bi Novacijan bio u jedinstvu s ovim hlebom Gospodnjim, kad bi

bio u zajednici sa drugima u narodu Bozjem, mogao bi da tvrdi da ima

blagodat jednog krstenja jer bi se nalazio u jedinstvu sa Crkvom".31a U

borbi sa sizmaticima Sveti Kiprijan je formulisao ovaj stav cuvenim

izrekama: "Van Crkve nema spasenja!"; "Ne moze imati Boga za Oca onaj

koji nema Crkvu za majku"; Kao sto se niko nije mogao spasti ne buduci u

kovcegu Nojevom, tako se ne moze spasti van Crkve. Ovakav stav zastupali

su mnogi Oci i pisci i pre i posle Svetog Kiprijana: Kliment i Dionisije

Aleksandrijski, Firmilijan Kesarijski,32 Origen takodje,33 kao i

Apostolske ustanove.34 Sveti Grigorije Niski veli da, posto je svakom

vernom glava Hristos, "svakako onaj koji bi se odvojio od spasonosne

vere, bio bi kao Golijat obezglavljen sopstvenim macem koji je podigao

protiv istine, odvojivsi se od istinske Glave".35 Blazeni Avgustin: "Van

Crkve sve se moze imati, sem spasenja. Moze imati cast, moze imati

tajnu... moze drzati Evandjelje, moze imati veru u ime Oca i Sina i

Svetoga Duha i propovedati, ali nikad, sem u katolicanskoj Crkvi ne moze

naci spasenje".36

Rimska pak Crkva imala je u tom pogledu drukcije stanoviste. Na

jeretike i sizmatike ona je gledala kao na svoje clanove koji su ucinili

tezak greh, te ih je u slucaju njihovog pokajanja i vracanja u krilo

Crkve primala kao i pokajane gresnike: molitvom i polaganjem ruku.37

Rimski episkop Stefan, krut i slavoljubiv covek koji se prvi nazvao

"episkopom episkopa", zapretio je odlucenjem Kartaginskoj i crkvama na

Istoku ako ne prime stav Zapadne. Zastupajuci stav Rimske crkve, a

protiv stava Svetog Kiprijana, oko 256. god. neki africki episkop napise

spis "De rebaptizmate", u kome dokazuje da je Crkva jedna, da van nje

nema Duha Svetoga, stoga Crkva i moze da krstava u Duhu. Ali i krstenje

sizmatika je autenticno, jer krstenje vrsi Hristos pri prizivanju

Njegovog imena, mada ono (ime Hristovo) biva prizivano i van

Katolicanske crkve.37a Spor se produzio i docnije po pitanju krstenja

donatista. Vaseljenski sabori, Prvi (svojim 8. i 19. kanonom) i Drugi

(7.kanon), za resenje nastalog pitanja donesu odluku da se jedni

sizmatici i jeretici, kad prilaze Crkvi, primaju (pored pismenog

odricanja od krivoverja) krstenjem, drugi bez krstenja, polaganjem ruku,

ili miropomazanjem, a treci samo pismenim odricanjem.38 Odredbu 7.

kanona II Vaseljenskog sabora oinavlja 95. kanon Trulskog sabora, uz

pomen i nekih drugih jeretika.

--------------------------

27 Union Kreien, 1862, 83, u Hr. Andrucu, Dogmatiki tis orthodoksu

anatolikos ekklisias, izd. Astir, Atina 1956, 269. Delo ovog pisca

"Ucenje Vaseljenske pravoslavne Crkve", izdato je na srp. jeziku u dva

maha: u prevodu M. Parente, Zadar 1886, i arhim. N. Ducica, Beograd

1891.

28 Dogmatiki, n.d. 267.

29 Isto, 269.

30 Trembelas, Dogmatiki, T. II, 342.

31 Pidalion, Atina 1970, 368, 369. No ovaj kanon nije usao u opste

obavezne zbornike Pravoslavne crkve, te ga nema u Milasevim Pravilima. U

Pidalionu i Atinskoj Sintagmi je naveden pod nazivom Karhidonskog

sabora, posebno od pravila Kartaginskog.

31a J. Ziziulas, I enotis tis ekklisias, Atina 1965, 129.

32 On veli: "Uvijek su oni (Oci) poznavali jednu samo Crkvu i jedno samo

krstenje koje ta Crkva obaviti moze". Milas, Pravila... N. Sad 1895, I,

275. U razgovoru sa dopisnikom "Glasa koncila" preosveceni g. Danilo,

episkop marcanski zastupa isti ovakav stav ("Glas koncila" br.22, od

9.XI 1969, str.6).

33 "Van Crkve niko se ne spasava" (Trembelas, n.d. 313).

34 "Ni krstenje ne primajte od necestivih (jeretika), niti ono poboznih

ne obezvrednite drugim" (izd. VEPES, Atina 1655, T. II, 104).

35 Trembelas, n.d. 332.

36 Isto, 343.

37 Up. Milas, n.d. I, 276.

37a Ziziulas, n.d. 132.

38 U V v. Timotej, prezviter carigradski, pise: "Postoje tri nacina

primanja onih koji prilaze Svetoj Bozjoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi,

i prvi je onih kojima treba Sv. krstenje; a drugi koji se ne krstavaju

nego pomazuju Sv. Mirom; i treci koji se niti krstavaju, niti pomazuju,

nego samo proklinju svoju i svaku jeres" (Milas, n.d. I, 584).

Zasto pojedine sizmatike i jeretike Crkva prima bez ponovnog krstavanja

Na pitanje: Po kom osnovu Crkva pojedine sizmatike i jeretike prima

bez krstenja, poznati bogoslov Georgije Florovski odgovara: "U

odredjenim slucajevima Crkva nam daje da razumemo, preko same njene

prakse, da su tajne punovazne kod sizmatika, cak kod jeretika, jer se

tajne mogu da vrse takodje i izvan kanonskih granica Crkve".39 Iako

Florovski veli da je tacan stav Svetog Kiprijana da se tajne punovazno

ne vrse sem "u Crkvi", no to "u" - veli - odredio je preuranjeno i vrlo

usko. "Sveti Kiprijan u ovom silogizmu polazi od neizrecene pretpostavke

da su kanonske granice Crkve uvek i njene blagodatne granice". Medjutim

su blagodatne granice sire od kanonskih. Iz toga Florovski zakljucuje da

Crkva vrsi tajne i kod sizmatika: "Ovde se nalazimo pred paradoksom koji

je karakteristika postojanja sizme: Sizma ostaje vezana sa Crkvom u

blagodati Tajana, ali potpada pod osudu cim su ljubav i jedinstvo

prestali da postoje".40

Navodeci misao Blazenog Avgustina da sizmatici mogu imati sve, i

Tajne, ali ne i spasenje, Florovski taj stav objasnjava ovako:

"Celokupna teologija Svetog Avgustina o tajnama karakterise se jasnim

razlikovanjem izmedju dva cinioca misticnog zivota: Bozje blagodati i

covekove ljubavi. Tajnu vrsi blagodat (Bozja), ne ljubav (covecija).

Medjutim, spasenje covekovo ostvaruje se slobodom, ne silom, te stoga

van ljubavi i katolicnosti (zajednice sa Crkvom) blagodat ne uspeva da

izvede zivi plamen".41 Kako se jedinstvo vernih sa Hristom i jedinstvo

izmedju sebe ostvaruje samo u Crkvi, raskol, negirajuci jedinstvo,

negira Crkvu. Veza kojom se ostvaruje jedinstvo je dvostruka: "jedinstvo

duha" i "veza mira" (Ef. 4,3). Zbog toga sto u raskolu jos nije

pozledjeno "jedinstvo duha", te se u dogmatskom ucenju nalazi zajedno sa

Crkvom, to se tajne vrse i kod sizmatika; ali posto su pozledili ljubav,

"vezu mira", oni se ne mogu koristiti tajnama za spasenje.

Medjutim, ako bi se ovakvo rasudjivanje moglo primeniti za

sizmatike, koji rascepivsi jedinstvo zajednice sa Crkvom "u nekim su

stvarima zajedno s nama" (Blazeni Avgustin), tj. u dogmatima, kako bi se

ono moglo primeniti na jeretike koji su se odvojili od Crkve i u veri?

Kako bi se moglo shvatiti da i njihovo krstenje vrsi Bog, kad npr.

arijani uce da je Sin stvor Bozji, a makedonjani da je Duh Sveti stvor.

Kako bi trojicni Bog vrsio krstenje kod njih, mada pri tome izgovaraju,

kao i pravoslavni reci: "U ime Oca i Sina i Svetog Duha", kad oni

nemajuci Sina nemaju ni Oca ni Duha Svetoga?

Stoga smatram da reci Blazenog Avgustina i odnosne odluke

Vaseljenskih sabora o krstenju jeretika treba razumeti u ovom smislu: U

sv. Tajnama razlikujemo spoljasnju, vidljivu stranu koju vrse svestenici

kao pomocnici Bozji; i nevidljivu, blagodatnu, koju daje Bog. U redovnim

prilikama, tj. u Crkvi, one su neodvojivo vezane jedna s drugom. Kod

sizmatika i jeretika ova dva dela tajana se razdvajaju - spoljasnji se

vrsi, unutrasnji izostaje.42 (Kao sto u iznimnim slucajevima "krstenja

krvlju, ili ognjem", spoljasnja strana izostaje, ali ne i unutrasnja,

tako ovde biva suprotno - spoljasnja se vrsi, unutrasnja izostaje.) U

slucaju kad pojedinac, ili cela zajednica hoce da predje u Pravoslavlje,

ako se cin tajne vrsi kod njih kao i kod pravoslavnih, Crkva moze da je

ne vrsi, a blagodat Bozju primaju pri odricanju od krivog verovanja.43

Pisac pomenutog dela "De rebaptizmate" (O ponovnom krstavanju),

iznevsi stav da je ispravno krstenje izvrseno izvan Crkve, u daljem

izlaganju ipak veli da ako bi tako krsteni umro pre svoga pokajanja i

povratka Vaseljenskoj crkvi, ovo krstenje ne bi imalo za njega nikakvog

znacaja za spasenje. J. Ziziulas s pravom zakljucuje: "Osnovna

eklisioloska pretpostavka spisa De rebaptizmate je u razlikovanju medju

krstavanjem vodom i onog Svetim Duhom"43a

Unekoliko slicno glediste u toj stvari zastupa kijevski mitropolit

Antonije Hrapovicki. Govoreci da bi "oni od jeretika i sizmatika koji,

iako liseni jasnog shvatanja crkvene blagodati, imaju krstenje,

Liturgiju i jerarhiju koje se spoljasnje malo razlikuju od prakse

Crkve", tesko se osecali "kad se upute Crkvi da se izjednace sa

neznaboscima i Judejcima. Stoga Crkva, snishodeci njihovoj nemoci, ne

vrsi nad njima spoljasnji cin krstenja, nego im daje blagodat krstenja

sa drugom tajnom".44

Na istom stanovistu stoji i episkop Nikodim Milas. U tumacenju 7. kanona

II Vaseljenskog sabora on veli da blagoscu ovih propisa Oci imaju u vidu

"da jeretike privole prijeci Pravoslavnoj Crkvi... snishodljivost koja

inace ne bi se mogla opravdati kad se uzme u obzir tezina nekih osobito

jeresi".45 U daljem izlaganju izlaganju on veli da "Arijani, Makedonjani

i Apolinarijani, premda su ucili protivno pravoslavnoj nauci, ali su

krstenje obavljali po formi pravilno, naime svrsavali su ga u ime Svete

Trojice, koju nisu poricali, nego su je samo izvrnuto tumacili".46

Isto misljenje ima prepodobni Nikodim Svetogorac kazujuci: "Arijane i

Makedonjane, ocigledno jeretike, prima kanon (7. kanon II Vaseljenskog

sabora) bez ponovnog krstenja po ikonomiji, u prvom redu sto je bilo

veliko mnostvo ovih jeretika; drugo, jer krstavahu slicno nama".47

Evnomijani, pak, Montanisti i Savelijani primaju se kao Jelini, jer ili

behu sasvim nekrsteni "ili se krstise, ali nepravilno, ne kao sto

krstavaju pravoslavni, zbog cega se smatraju sasvim nekrstenim".48

Izneta gledista obojice ovih pisaca u osnovi su jednaka stanovistu koje

je jos u XII veku izlozio poznati kanonista Jovan Zonara: "Ne krstavaju

se ponovo oni (tj. Arijani i Makedonjani), jer u Svetom krstenju ne

razlikuju se ni u cemu od nas, nego jednako kao pravoslavni krstavaju".

Evnomijane, Savelijane i Montaniste treba krstavati, veli on "jer ili ne

primise Sveto krstenje, ili ga primise nepravilno, niti ga po obliku

(tipos) Pravoslavne crkve izvrsise. Stoga ih treba smatrati da nisu

uopste krsteni".49

Na ovaj nacin, dakle, bez pribegavanja teoriji o dvostrukim

granicama Crkve, kanonskim i blagodatnim, biva nam jasan smisao odluka

pomenutih Vaseljenskih sabora, da se pri ulasku u Pravoslavnu crkvu, ne

samo sizmatika, nego i takvih jeretika kao sto su Arijani i Makedonjani,

spoljasnja strana tajne krstenja, iz razloga ikonomije, ne mora

ponoviti.

O mogucnosti spasenja pojedinih sizmatika i jeretika pisao je i A.

Homjakov, poznati ruski pisac proslog veka: "Kao sto zemaljska i

vidljiva Crkva jos nije punoca i savrsenstvo celine Crkve - punoca i

savrsenstvo ce se otkriti, po volji Bozjoj, na dan poslednjeg suda

celokupne tvari-, ova Crkva dejstvuje i zna samo (one koji su) u njenim

granicama, ne sudeci ostalo covecanstvo (po reci apostola Pavla

Korincanima - 1.Kor. 5,12) i ogranicavajuci se na priznanje kao

odeljenih, tj. kao ne pripadajucih njoj onih koji se odvajaju sami od

nje. Sto se tice ostalog dela covecanstva, ono je ili strano Crkvi, ili

vezano s njom vezama koje Bog ne zeli da otkrije, nego ostavlja za dan

suda".50

Slicno stanoviste, jos 1833. god. zastupao je i istaknuti ruski

jerarh i bogoslovski pisac, moskovski mitropolit Filaret (1782-1867.

god.). Na jednom predavanju u Moskvi govorio je: "Znaj da se ne bih

usudio da nazovem laznom nijednu Crkvu koja veruje da Isus jeste

Hristos". Po njegovom shvatanju, Hriscanska crkva se moze podeliti na

dva dela. Jedno je "potpuno istinita", tj. ona koja drzi "pravu i

spasonosnu bozansku istinu bez mesanja s njom ma kakve ljudske lazne i

razorne misli". Drugo je "ne sasvim istinita", tj. ona koja sa istinskom

i spasonosnom naukom vere Hristove mesa "ljudska misljenja, lazna i

razorna". Za ovu Crkvu on samo konstatuje da postoji, ne osudjujuci je.

"Vidim - veli - da Poglavar i Gospod Crkve leci mnogobrojne i duboke

rane koje je prouzrokovala stara zmija u svim delovia i svima clanovima

ovog tela... da obnovi duh i zivot u zglobovima polumrtvim i

kontuzovanim. U tome se oslanjam na svoju veru da ce Bozanska pomoc

trijumfovati ocevidno nad ljudskim nemocima, i dobro nad zlom, jedinstvo

nad podelom, zivot nad smrcu".51

U nase vreme, pored Florovskog, slican stav zauzimaju Prof. P.

Trembelas i prof. protojerej Jovan Majendorf.

Na osnovu evandjelskog kazivanja o coveku koji je imenom Hristovim

izgonio demone, ali nije isao za Njim, pa na trazenje ucenika da mu

zabrani, Gospod rekao: Ne branite mu (Mr. 9,39; Lk. 9,50), kao i reci

koje je rekao u drugoj prilici: Nikad vas nisam znao (Mt. 7,23).

Trembelas izvodi stanoviste "da priziv imena Gospodnjeg ne ostaje sasvim

nedejstven i bez ikakve posledice, iako biva od nedostojnih i sasvim

nepripadajucih Gospodu".52 U daljem obrazlaganju on kaze: "Ne mozemo

reci da kad u ime Spasitelja Hrista, koga oni (tj. odvojeni od jedne

Svete Crkve) priznaju, vrse tajne, da su nepostojece i da se prema njima

treba da odnosimo kao da sasvim ne postoje. Svakako da ih ne treba

smatrati savrsenim. Nesavrsene su i izmenjene u meri u kojoj je Hristos

i Njegova nauka izmenjena kod onih koji ih vrse i primaju, i ukoliko je

vrednost (kiros) Crkve iskvarena (katalithi) kod njih".53

Prof. J. Mejendorf otisao je, cini mi se, jos korak dalje. U

predavanju "Katolicnost Crkve", odrzanom u Njujorku na drugoj

medjunarodnoj konferenciji Pravoslavnog drustva u Americi, septembra

1972. god., on veli ovako: "Jasno da je cak posle raskola Duh Bozji

produzio da zadahnjuej zapadne Svete, mislioce i milione prostih

hriscana. Blagodat Bozja nije iscezla najedanput. Pravoslavna crkva to

je svagda priznavala, ne padajuci pri tom u bilo kakav relativizam, i ne

prestajuci da sebe smatra jednom, istinskom Crkvom".54 Nastavljajuci

dalje on kaze: "Prestati videti prst i prisustvo Bozje ma gde da se oni

pojave, i drzati cisto odricucu i samozastitnu poziciju u odnosu prema

nepravoslavnim hriscanima, znaci ne smao izdavati katolicnost, nego je

to vrsta neomanihejstva. I obratno, izgubiti osecanje toga da zablude i

jeresi postoje, i da one deluju umrtvljujuce na ljude, i zaboravljanje

toga da je Crkva osnovana na punoci istine, takodje biva izdajom ne samo

pravoslavnog predanja, nego i Novog zaveta, na kome se izgradjuje

predanje".55

VII. Prema svemu, dakle, principi Svetog Kiprijana Kartaginskog "Van

Crkve nema spasenja", i "Kome Crkva nije mati, Bog mu ne moze biti

Otac", ostaju u vaznosti svagda. Gospod je i osnovao Crkvu da bi verni u

njoj i njenom pomoci duhovno uzrastali "u meru rasta punoce Hristove"

(Ef. 4,13). Van nje se to ne moze postici, jer Gospod nije "darovao

Svoju istinu i Svoju blagodat svakom verujucem odvojeno, nego njihovom

jedinstvu u Crkvi, koja je kao telo ozivotvoreno Duhom Bozjim",56 kako

veli mitropolit Antonije.

Mi znamo da se samo u Crkvi, ladji na burnom moru ovog zivota,

sigurno spasava. No dali ce Gospodar ladje izuzetno poslati camac, ili

pruziti pojas spasavanja onima koji se nalaze u valovima oko ladje, da

se na taj nacin spasu, to je stvar Njegove moci i Njegovog milosrdja. Iz

Evandjelja znamo da cemo kao radnici primiti od Gospodara obecanu platu

ako se budemo trudili. A da li ce i drugi biti primljeni u treci, sesti

i jedanaesti cas, da li ce oni primiti manju platu, ili jednaku s nama,

to nije nase da odredjujemo.

Na kraju, smatram da nece biti suvisno da napomenem:

Razmatrajuci nasiroko apstraktno pitanje sta ce biti sa dusama onih

koji, bez poznavanja Crkve Hristove, ostanu van nje, potpuno bismo

promasili ako pri tome zapostavimo pitanje kako da mi, koji se nalazimo

u Crkvi, ucinimo sve sto do nas stoji za svoje spasenje. Kad to

postignemo, mi cemo ujedno uciniti najvise moguce i za spasenje nasih

bliznjih, i onih blizu i onih daleko: Svetloscu svojih dela pokazacemo

im put kojim treba ici da bismo postigli cilj nase vere, i podrzati ih

da ne klonu na tom putu.

Inace cemo se naci u polozaju coveka koji je postavio Gospodu

pitanje: Je li malo onih koji ce se spasti? Spasiteljev odgovor sadrzi

nesravnjivo vise nego sto se u pitanju trazi: "Borite se da udjete na

uska vrata" (Lk. 13,23-24). U njemu se posredno kazuje i da je taj broj

mali (mnogi ce traziti da udju i nece moci), ali i mnogo vaznija stvar,

upravo ono "jedino od potrebe". Gospodnje reci u stvari kazuju: Koliki

je taj broj, mali ili veliki, to za tebe nije od vaznosti. Najvaznije je

za tebe - i za svakog - da se nadjes u tome broju. Ako broj spasenih

bude mali a ti budes u njemu, kakvog znacaja ima za tebe sto je taj broj

mali! Budes li znao da je taj broj veliki, a ti se ne potrudis da se

nadjes u njemu, kakva ce ti biti uteha od znanja velikog broja onih koji

ce biti u vecnoj radosti, a ti ostanes napolju gde je plac i skrgut

zuba!

Da ne bude tako i sa nama. Interesujuci se pitanjem sta ce biti sa

onima napolju, da ne izostavimo staranje o spasenju nas koji smo unutra.

Dok je vreme borimo se da udjemo na uska vrata. To je glavnije od

najglavnijeg.

Glasnik, jun 1982.

----------------------------

39 G. Florovski, Ta oria tis ekklisias, u delu: To soma tu zontos

Hristu, Thessaloniki 1972, 131.

40 Isto. 132.

41 Isto. Sveti Simeon Solunski kaze: "I tajne nam dade dvostruke, tj.

vidljive i iz materije, za nase telo, a duhovne i pune nevidljive

blagodati, za nas duh. JEr se ovim tajnama i telima i dusama uzvisavamo

i prosvetljujemo i ujedno primamo isceljenje i osvecenje" (Sveti Simeon

Solunski, O sv. jeleosvecenju), gl. 289; Minj P.G.T. 155, k.525).

Navescemo ovde i shvatanje Optata Milevijskog (+395.god.). U borbi

sa donatistima, o Tajni krstenja on veli: "U njoj ucestvuju tri strane:

Sveta Trojica, verujuci (krstavani) i onaj koji vrsi krstenje. Svaka od

ovih strana nema isto znacenje. Prve dve su neophodne, treca kao da je

neophodna (quasi necessarium). Prvo mesto pripada Svetoj Trojici, bez

koje je nemoguce i samo krstenje; za njom sledi vera krstavanog; lice

vrsitelja vec je nesto strano (vicina), nema (sa ovima) jednako

znacenje, te je samo ono izmenjivo" (V. Trojicki, Ocerki iz istoriji

donatistov o cerkvi, Sergijev Posad 1912, 490).

42 Shvatanje da svojom praksom primanja pojedinih sizmatika i jeretika

bez ponovnog krstenja, miropomazanja ili tajne svestenstva, Crkva

pokazuje "priznanje punovaznosti ili stvarnosti odgovarajucih tajni

vrsenih van Crkve" (Florovski, n.d. 131), tesko se moze prihvatiti,

pogotovo kad se uzme u obzir da u navedenim kanonima Vaseljenskih sabora

nema ni reci o "objektivnoj" vrednosti njihovog krstenja, tj. pre

njihovog pristupanja Pravosl. crkvi. U tim kanonima ne raspravlja se

pitanje u slucaju da oni ostanu u svojoj sekti, nego samo onda kad

prilaze Pravoslavlju. Ova cinjenica se mora imati stalno u vidu, na sta

s puno razloga ukazuje bivsi arhiep. atinski Jeronim Koconis (I kanoniki

apopsis peri tis epikinoniam meta ton eterodokson, Atina 1957, 117,

139).

43 Da ovako treba razumeti reci Blazenog Avgustina, da sizmatici mogu

imati tajnu, ali ne spasenje, bice da smatra i prof. Trembelas veleci:

"Drugo je spoljasnji cin Crkve, tipos, kojim se vrsi tajna, a drugo

blagodat koju daje Gospod kroz spoljasnji pravilno vrseni cin... Stoga,

prema Avgustinu, tajna moze da postoji i da je spoljasnje po cinu

(tipon) vazeca (enkiron), no da subjekt, kome je data ova tajna, ne

prima blagodat koja je prati" (Dogmatiki, T. III, prim. 42, str. 47).

43a Ziziulas, n.d., primedba 198, str. 132.

44 Florovski, n.d. 136.

45 N.d. I, 266.

46 Isto, I, 271.

47 Pidalion n.d. 164. Pored ova dva razloga, Oci su imali u vidu i

druge, svakako i taj da je jedno krstenje" (Ef. 4,5), jer se vrsi u smrt

Gospoda, te da "kao sto je nemoguce da Hristos bude po drugi put raspet,

tako je nemoguce drugi put krstiti se" (Sv. Jovan Zlatoust, u Arhiep.

Amakrij, Dogmatika, S. Peterburg 1883, T. II, 334).

48 Pidalion, 164.

49 Atinska Sintagma, 7. kan. II Vas. sab., T. II, 188, 189.

50 Florovski, n.d. 146, 147.

51 Isto, 147.

52 Dogmatiki, T. III, 46.

53 Isto, 47.

54 Pravoslavie v sovremennom mire, Njujork 1981, 118,119.

55 Isto, 119.

56 Mitrop. Antonije, Nravstvennaja ideja dogmata Cerkvi, n.d. 26.