ВАЖНО!!! - О паду монаха Ирона

[Лазар Нешић]

Присетимо се жалосног пада старца Ирона.

 

Он се упражњавао у крајње строгом посту и у дубокој усамљености. И да их (пост и тиховање) никако не би нарушавао, по наговору непријатеља (сатане) он је престао да долази на уобичајена литургијска суботна и недељна сабрања пустињака, после којих су се у разговору разјашњавали разни путеви и беспућа строгог (пустињачког) живота. Обманувши се тим, наводно добрим, саветом нерпијатеља, Ирон се предао још већој прелести: примио је ђавола који му се јавио у облику анђела и по његовој речи скочио у најдубљи бунар. Разбивши се, он је трећи дан скончао.

 

Извор: Свети Јован Касијан, Преглед духовне борбе, глава 10; поглавље 214; у: Добротољубље, други том, манастир Хиландар, Света гора Атонска, стр. 111-112.

 

[Aquilius Cratus]

Secas se korisnika sa forum Verujem Mica i Acim? On je na bilo kakvu zelju da se o ovakvom problemu diskutuje na ozbiljhan nacin uvek besomucno ponavljao nesto tipa "Ovakve price biraju zagovornici evharistijske eklisiologije koji zele da uniste podvig u monastvu da bi nas uvukli u uniju.". E kad se suicimo sa cinjenicom ucestalosti takve misli u sirokim masama onda bas i nisam optimista da cemo uspeti sa ovakvim primerima da ukazemo ljudima na pogubnost pogresne prakse kad je rec o odnsou podvig-liturgija.

[Лазар Нешић]

Secas se korisnika sa forum Verujem Mica i Acim? On je na bilo kakvu zelju da se o ovakvom problemu diskutuje na ozbiljhan nacin uvek besomucno ponavljao nesto tipa "Ovakve price biraju zagovornici evharistijske eklisiologije koji zele da uniste podvig u monastvu da bi nas uvukli u uniju.". E kad se suicimo sa cinjenicom ucestalosti takve misli u sirokim masama onda bas i nisam optimista da cemo uspeti sa ovakvim primerima da ukazemo ljudima na pogubnost pogresne prakse kad je rec o odnsou podvig-liturgija.

 

Како га се не бих сећао, легендарни лик! ...

 

Да, стоји то што кажеш и ни ја нисам сигуран да ће се ишта променити, само је занимљиво порекло ове приче: пустиња, подвижници, Добротољубље, итд. Дакле, све оне хард кор ствари који ликови попут Аћима наводе у корист својих једностраних прича. Пример Јована Касијна је само један у мору сличних казивања која су раштркана по монашкој књижевности. Просто треба видети да ово нису писали теолози 21. века, већ пустињаци 4. века и да то постоји.

[marko_13]

Теолози 21. века пишу тако на основу онога што су подвижници говорили и чинили у 4. веку. Проблем је што они који се позивају на подвижнике нису читали ништа старије, а ни млађе од онога насталог у 19. веку, по могућству у јужним и источним крајевима жуто-црне монархије.

[Number15648]

Монахов подвиг

 

Брат: Имам и друго да исповедим, преподобни оче.

Старешина: Реци, брате Јоване, и не стиди се, јер сам и ја грешан човек, и затим веруј да не казујеш мени, него Богу, Који је присутан овде међу нама, и од Којег нико не може што сакрити, јер нема места непосећеног од Његовог свезнања, као што нам каже Свето Писмо: Може ли човек што чинити а да га Ја не видим? Или зар има места где Ја нисам присутан? Зар Ја не испуњујем небо и земљу? Још буди уверен, брате Јоване, да Бог зна не само наша дела и речи, него и оно што ми мислимо или што ћемо мислити, као што нам потврђује Дух Свети, говорећи: Ти си издалека познао моје помисли (Пс 138, 2). Дакле, брате Јоване, реци све што имаш да кажеш, јер Богу казујеш!

Брат: Ево шта имам да кажем, преподобни оче: три године ја творим подвиг о којем до сада нисам ником говорио. Наиме: постим до сунчевог заласка свакога дана, сем суботе и недеље и великих празника; прочитам цео Псалтир за дан и ноћ, и трудим се, колико могу, да не изостанем ни са црквеног правила, а особито не са Јутрења и са Свете литургије. Чиним још хиљаду великих метанија за дан и ноћ, сем суботом и недељом, а тада чиним двоструко поклона за велику метанију. Ноћу се трудим да што више бдим, задовољавајући се само са неколико сати сна, и трудим се да не изостајем ни са послушања братства. А о празницима

и у слободно време читам Божанско Писмо, Житија Светих и учења Светих Отаца. Молим Вас, дакле, преподобни оче, да ми кажете је ли добар овај поредак подвизавања који ја творим.

Старешина: Рећи ћу ти, брате Јоване, да ли је овај твој подвиг добар или не, само ако ми сасвим искрено и са страхом Божијим будеш рекао с којим си циљем творио овај подвиг и јеси ли пре почетка тражио духовников савет и благослов.

Брат: Преподобни оче, пошто схватам да се налазим пред Богом, казаћу само истину. Када сам отпочео овај подвиг, нисам тражио никакав савет ни од кога, нити благослов, јер сам сматрао да за творење доброг дела није потребно да иштем савет и благослов. А пошто ме питате и који ми је био циљ подвига, исповедам Вам да сам сав овај подвиг од почетка до сада творио са циљем да кроз то Бог удостоји и мене грешног да имам виђење Раја или небеса, или бар да видим каквог анђела, јер Богомајку или Господа потпуно сам недостојан видети! Чак право да кажем, то сам тражио од Бога у свим својим досадашњим молитвама.

Старешина: Е, брате Јоване, и после толико подвизавања још се ниси удостојио каквог виђења, и ниједан ти се анђео није показао до сада?

Брат: Не, преподобни оче, ништа нисам видео до сада и веома сам жалостан због тога. Види се да Благи Бог не жели да услиши моју молитву.

Старешина: Знај, брате Јоване, да си јако обманут и поруган од ђавола и да си

сво подвизавање, које си творио без благослова и без савета и са циљем да видиш анђеле, творио на осуду и зидао на темељу од сенке (Лествица 22, 23).

Брат: Како на осуду, преподобни оче; па ја сам постио и молио се у зноју толико времена! Зар ће Благи Бог пренебрећи ову моју велику ревност и подвиг?

Старешина: Твоја ревност, брате Јоване, била је луда и неразборита ревност, која би те одвела у сигурну погибељ, да је ниси сада разоткрио! Ти, брате, кажеш да читаш побожне књиге; па због чега их онда не разумеш, ако их читаш? Ниси ли чуо, брате, за Светог Антонија Великог, који каже: "Многи су своја тела изнурили подвигом, али пошто нису имали разборитост, удаљили су се од Бога" (Отачник, Преподобни Антоније, 10). Ти си се латио да твориш велик подвиг без духовниковог савета и благослова, али ниси чуо истог великог Светог Антонија, који вели: "Ако је могуће, нека монах смело објави старцима и кораке које чини, и капи воде које пије у келији, да како не згреши" (Отачник, гл. 40).

Кажеш ми да си имао велику ревност и марљивост у овом подвигу, али знај, брате, да је та твоја ревност била луда и ђаволска. Ђаволи су ти саветовали да започнеш овај подвиг, и исто они су ти давали ревност да га твориш, на твоју погибељ. О таквој лудој ревности Св. и божански Отац Исаак Сиријски вели да "Од тешке болести болује ко има злу ревност" (Слово 58).

Таква ревност не изниче из човековог срца, до само из гордости и таште славе, и сав труд човеков творен овом ревношћу узалудан је и погубан, као што учи божански отац Јован Лествичник (Лествица, 32,12).

Памти и ово, брате Јоване, да су многи, поводећи се за неразборитом ревношћу и претичући многим трудовима саму меру доброг дела, пропали у својим напорима и постали поруга лукавих ђавола (Невидљива борба, гл. 43).

Луду, и пуну неразборитости ревност, свети и божански Оци називају "Дрскошћу пуном надмености и безумним распаљивањем".

Такву ревност је имао онај монах из Отачника, који се молио Богу да га удостоји да буде подобан праоцу Исаку.

Због те ревности злог циља и пуне гордости ђаволи су га подвргли руглу на жалостан начин, тако да је постао џелат човекоубица и умро је смрћу на вешалима!

Ако желиш да о овоме знаш опширније, читај у Отачнику у глави 7,10.

Исто таква луда и пуна гордости ревност владала је срцем и умом Малпаса из Едесе. Овај је пребивао у узвишеном живљењу, препуштајући себе и преусиљеном делању, са циљем да достигне узвишене мере и да се удостоји гледања тајни Духа Светог! И тако, пошто се веома трудио овим подвизима, нашао је сатану, лишен непоразивог оружја - смиреноумља, и сатана, показавши му се у сјајној светлости, рече му:" Ја сам Утешитељ, и послао ме је Отац да те удостојим да видиш виђење које прижељкујеш, да ти дам бестрашће и да те одморим у вези са стварима које следе". А за то је зли монструм тражио од Малпаса да му се поклони! А луди, не осетивши напад непријатеља, намах га је са радошћу примио и поклонио му се. Али уместо божанских виђења овај га је испунио својим утварама и опустошио га од добрих дела учињених ради истине, и "узвисио" га, и наругао му се таштом надом на бестрашће, говорећи му: "Сада ти нису потребна делања и телесне муке и борба против страсти и похота"; и тако га је начинио зачетником јереси молитеља. А када се проказало његово скврно и лажно учење, изагнао га је епископ тог времена (Св. Исаак Сиријски, Писмо ИВ Светоме Симеону Дивногорцу).

Такође неки, по имену Асинас, из исте Едеске тврђаве, састављајући многе стихове који се певају до данас, живео је узвишеним животом и још строжим делањима поробио је себе док се не прослави. Овога је ђаво обмануо и извукао из његове келије, одвевши га изнад неке планине која се називаше Стројул, и показао му привиђења кочија и коњаника; затим му је рекао: "Бог ме је послао да те узмем у Рај, као Илију", и након што га је обмануо и навео да се он попне и седне у кочију, распрштала се цела та утвара, и сурвао се са велике висине, и умро је срамном смрћу (Св. Исаак Сиријски, Писмо ИВ Светоме Симеону Дивногорцу).

Чак је и Св. Симеону Столпнику, великом подвижнику и светионику Антиохије, мало недостајало, па да падне у такву опасност и погибељ, да га Благи Бог није навео на мисао да се осени знаком Крста, када су дошли ђаволи са кочијом и огњеним коњима да га узму на небо, као Илију (Види Житија Светих, 1. септембар).

Знај још и ово, брате Јоване, да се често догађа да људи са лудом ревношћу, који отпочињу да творе велике подвиге без разборитости и без духовниковог савета и благослова, стижу до лудила и силажења с ума.

О томе нас учи велики Отац Отаца - Св. Антоније Велики, говорећи: "Знам монахе који су након много трудова пали и стигли да сиђу с ума, зато што су се уздали у своја делања и, обманувши се, нису појмили заповест оног који вели: "Питај свога оца, и показаће ти" (Отачник).

Исто потврђује и Св. Јован Лествичник, говорећи: "да постоје надмена срца која се усуђују да започну подвиг изнад своје моћи, и тако постају ругло ђаволима" (Лествица 23,10).

А Св. Антоније Велики вели: "Казна гордоме је његов пад, и подстрекач му је ђаво. А знак да га је Господ напустио јесте његово силажење с ума".

Појми, дакле, брате Јоване, да луда ревност долази човеку од гордости и подстиче га да твори подвиге изнад својих моћи, а да не познаје меру својих подвига!

А ко не познаје своју немоћ увек је крај понора пада. То показује и божански отац Исаак Сиријски, казујући: "Праведник, не познајући своју немоћ, на оштрици је ножа са својим делањима, и никако није далеко од пада" (Слово 21).

Значи, брате Јоване, као што видиш, лудост, пад и силажење с ума чекају онога који има луду ревност, који, не познајући своју немоћ, отпочиње без савета и благослова да твори подвиге велике и изнад својих моћи, са високим и лудим циљевима.

Поред свих ових сведочења, која си чуо од .Светих и божанских Отаца, слушај, брате Јоване, и догађај који сам ја видео својим очима. Године 1930. у овом манастиру беху два брата, стари 25 година. Имена нећу помињати, зато што је један од њих још у животу, а овај други је умро насилном смрћу! У почетку ова два брата су била добра и послушна, и због тога је стари старешина Јоаникије смерао да их препоручи за свештенство, пошто беху имали чист живот. Беху добри, црквени, познаваоци типика и појци, и беху веома поуздани у многим стварима. Али ђаво, који не спава, почео је помало шапутати у њихова срца како су од сада у стању да се сами руководе у духовном животу.

И тако, започињући они да се уздају у себе и да слушају свој ум, испали су из свог доброг стања и нису више хтели да излазе из својих келија на општежитељно послушање; мољаху се и твораху строго правило и хиљаде метанија у својим келијама. А када би отац економ одлазио да их позове на општежитељно послушање, они би закључавали врата келије и одговарали изнутра, говорећи: "Ми имамо да творимо правило, а не Мартин део, јер није нас овамо позвао да радимо као мирјани", и томе слично. Стари економ отац Иларион, Бог да му душу прости, казивао им је са кротошћу: "Драги моји, хајдете на послушање макар онако, неколико сати, да не би роптала остала браћа, и затим ћете доћи у келију, на своје правило".

Они, међутим, нису хтели ни да чују, на послушање нису долазили, а ни у Цркву, говорећи: "...творимо ми доста правила у келији". И отац економ је одлазио жалостан са њихових врата и казивао оцу старешини о побуни та два брата.

Отац старешина, будући и сам врло стрпљив и сматрајући да ће се исправити, није пребрзо предузео мере према њима. А једном, када га је отац економ запитао шта би требало чинити ради исправљања оне браће, отац старешина му је одговорио: - Видећеш, оче Иларионе, шта ће се догодити с њима, ако не слушају и ако се буду латили строгог подвига без нашег савета и благослова!

Пошто је тако протекло неко време, један од њих је почео да излази из келије, особито суботом; долазио би за трпезу и искао храну и за оног другог. А понекад би долазио и на послушање, где бејасмо сви скупа, али не би радио, него би остао сат-два и стално се хвалио својим постом и правилом. Чак је почео да нам казује да му се показала Богомајка и да му је и сам Спаситељ дошао једне ноћи у келију, окружен анђелима, који су имали златне кадионице и окадили му келију чудесним миомирисима, које је осећао много дана након њиховог одласка.

Слушајући шта прича тај брат, много сам се дивио и мислио: "Видиш ли како је велики дар примио овај брат од Бога, зато што се моли непрестано?" И сва браћа су се дивила, чувши од брата ове чудесне ствари, и говораху: "Видиш, ако овај једе само суботом и недељом и даноноћно се подвизава са строгим правилом, Бог је почео да му показује виђења".

Али један стари отац, по имену Јона, Бог да му душу прости, рекао нам је: - Да, видео је ђавола тај брат, пошто не слуша никога и пошто је оговарао брата пустињака.

А ево шта се догодило!

После таквог подвига током неколико месеци, слушајући и даље само свој ум и не тражећи ничији савет, започели су овакву врсту подвига: набавили су себи довољно свећа, узели су своје Псалтире и затворили се у неки пусти подрум, где су постили не једући ништа више од недељу дана.

Чувши старешина да се та два брата не налазе у својим келијама, почео је да се жалости, рачунајући да су потајно отишли из манастира.

Једног дана, међутим, видимо их како долазе у цркву исцрпљени глађу и изнурена лица, тако да смо се сви скупа уплашили од њих. Тада их је старешина кротко упитао где су били, те су тако ослабљени. Али они нису одговорили ништа! Старешина их је оставио на миру, и само им је толико рекао:

- Пазите шта чините, јер ћете се унесрећити и постати ругло ђаволима!

Пошто су прошла још три дана након тога, гле - видимо та два брата: гологлави, са неуредном косом, боси и с неким великим штаповима у рукама, где вичу и трче по падини планине, ударајући штаповима о дрвеће, јурећи говеда и људе које сретаху! Тада је један брат отрчао и јавио оцу старешини, рекавши:

- Оче старешино, она двојица сабраће су полудели! Дођите да видите како раздртих хаљина трче по планини!

А отац старешина, чувши, заповедио је, рекавши:

- Идите сви и ухватите их, како не би изгубили и живот поред ума.

На заповест пошло је десет најјаче браће, који су тешком муком ухватили најпре једног, а затим и другог, јер се беху раздвојили; један беше побегао у шуму, а један пошао према манастиру Секуу[5]. Свезали су им руке и тако их довели.

И беше жалостан призор њихов изглед, пуни блата, с мутним и закрвављеним очима, са ногама раскрвављеним од камења и дрва, са раздртом одећом, гледаху уплашени на све стране, не препознајући нас, и отимаху се, да би се спасли руку које су их држале. На заповест старешине та два брата су била одведена у своје келије, тако свезана ужадима, и по неколико брата је било одређено да их чувају. Затим је отац старешина заповедио да се сакупимо сви у цркви, и отпочео је свето јелеосвећење, након чега је наредио да цело братство пости до заласка сунца и сваки да прочита за њих по Псалтир, а у цркви се помињало њихово име на свим јектенијама.

Пошто је Благи Бог тако помогао, након неколико дана та два брата су се смирила умом, и признавши своју обману и опасност у којој су била, отишла су до старешине и искала опроштај. А отац старешина, саветујући их, рекао им је:

- Све вам се то догодило зато што сте почели да се подвизавате по својој глави, без савета и благослова. И знајте: да вас није подржала благодат Божија ради молитава отаца и сабраће, умало да сасвим пропаднете у погибељ!

Чуј, брате Јоване, други догађај који сам видео својим очима. Године 1932. био сам у овом светом манастиру и становао сам у келији с неким братом, старијим по годинама од мене, и који се беше вратио са одслужења војног рока. Звао се Василе Максим и био из околине Васлуја. Он беше започео, без благослова и савета, веома велик подвиг: спавао је јако мало, на столици, јео једном дневно и стално читао Псалтир; творио је хиљаде метанија и био увек неизоставан на црквеном правилу, и у почетку беше врло марљив и на општежитељним послушањима, али од неког времена почео је да се буни, да бива непокоран и да ропће против старешине што га не замонаши брже; и казиваше:

- Ја сам одслужио војску и имам одређени стаж; и због чега је друге замонашио, а мене неће да замонаши?!

Наш старешина Јоаникије, Бог да му душу прости, будући човек чврст, стрпљив и искусан, који је боравио у Јерусалиму и на Светој Гори Атонској, где је провео неко време, где је и примио монашки постриг, није монашио брзо, док не би на браћи приметио много смирења, постојаности и одлучности да остану у покорности и послушности. Дакле, брат Василе је постао сувише дрзак и нестрпљив, и казивао би старешини право у лице: Зашто га не замонаши! А старешина му казиваше:

- Брате Василе, имај стрпљења и немој се ти, брате, бринути о томе. Навикавај се покорности, сламању воље и послушању, јер када буде дошао час од Господа, замонашићу и тебе, брате.

Али брат Василе није узимао у обзир ни савет старца старешине, и стално је роптао да је он пренебрегнут и да га не монаше, и тражио је на сваки начин да га што пре замонаше.

Беше то током друге седмице Светог и Великог поста, и старешина Јоаникије је служио божанску Литургију пређеосвећених дарова. Јер више од двадесет година је скоро сам служио Свету литургију, пошто није било другог свештеника у светом манастиру. И његов поредак се састојао у томе да у сва четири поста током године долази за трпезу само суботом и недељом, а обичним данима примао је само Свето Причешће и ништа више.

Поменути брат Василе, пошто га је стално нападала мисао на монашење, одлазио је у канцеларију светог манастира, где је секретар био један од ученика старешине, и настојавао је стално код њега да му напише молбу Светој митрополији ради монашења и да је што пре отправи.

Тамошњи отац секретар, немајући благослов свог старешине за то, рекао је:

- Брате Василе, написао бих ти, али немам благослов, и немам ни марке да ставим на молбу.

Али он је рекао: "Отићи ћу до Тргу Њамца[6] да донесем марке", на што га је отац секретар саветовао да сада не полази на пут, јер је Велики пост, и да има стрпљења и гледа своје правило и послушање.

Али брат Василе, видећи да му секретар брани да иде у Тргу Њамц, отишао је у цркву код оца игумана, који је управо служио Свету литургију, и искао му је благослов да иде у Тргу Њамц да купи марке за своју молбу ради монашења. Старешина му је рекао са кротошћу:

- Брате Василе, немој ићи, јер ћеш налетети на велику опасност!

Али брат Василе је изашао из цркве ожалошћен и гневан, и не узевши благослов ни од кога, пошао је на пут.

Када је стигао на место звано Параул Алб и хтео да уђе у шуму наспрам Старе Агапије[7], где беше стаза преко планине, намах је изашло пред њега седам ђавола у обличју монаха, језивог изгледа, имајући на глави црвене камилавке као протојереји и носећи у рукама неке огњене палице; и видевши брата Василеа, један од њих је рекао:

- Хајдемо, море, да ухватимо овога, који је пошао на пут без благослова свог старешине.

А брат Василе, чувши, с великим је ужасом почео да бежи по шуми, а оних седам монахађавола трчаху за њим! И толико су јурили јадног брата Василеа, да је пред смирај сунца стигао у манастир, и беше без капе на глави, с једном босом, свом раскрвављеном, ногом, толико се изударао о дрва и камење по шуми, и једном обувеном; с хаљинама потпуно поцепаним на себи, очи у глави беху му црвене као крв, по лицу беше сав блатњав и у рукама држаше некаква дрва и стално их бацаше за оних седам ђавола, као за опасним псима!

Ја сам се случајно затекао у манастирском дворишту, када је он ушао кроз капију испод звоника; и када ме је видео, препознао ме је и повикао:

- Брате Костика - јер тако ме онда зваху монаси - не остављај ме, седморица јуре за мном, седморица јуре за мном!

И затим би се поново трзао и бацао би се дрвима из руку, као да се брани од паса. Бацао је и према мени, и зло ме ударио, али ја сам се склонио испред њега. А неки телесно јачи брат, по имену Нестор, спустио се на њега и обухватио га својим рукама и с великим трудом га је држао док нису дошла и друга сабраћа, те су га свезала ужадима. Затим су га с великим трудом однели у келију и положили га на кревет. А он се, јадник, са закрвављеним очима отимаше и викаше:

- Не остављајте ме, браћо моја, седморица јуре за мном!

Отац старешина Јоаникије беше завршио Велико повечерје и беше отишао на планину Тачиунеле, где је с неким оцима постављао неку велику букову бачву на извору у близини бачије. Ја сам веома журно и с великим страхом отрчао тамо и рекао му: - Оче старешино, хајдете брзо у долину, јер је дошао брат Василе Максим с пута и луд је и стално виче: "Седморица за мном", и браћа су га свезала и однела у моју келију, и они су ме послали к Вама, преподобни, да Вас позовем да га раздрешите, јер беше пошао без благослова.

- Иди ти, брате, а ево и ја ћу убрзо доћи.

И тако, отприлике након једног сата, стигао је и отац игуман, који је најпре отишао у свети храм, узео епитрахиљ, Молитвеник и Свети Крст, и дошао је заједно са другим оцима и сабраћом у келију где беше свезани брат Василе Максим. А након што је ушао, отац старешина је рекао:

- Клекните сви!

И отпочео је читати раздрешење од клетве и друге свете молитве. Затим је рекао: - Пустите га, одвежите га сад!

А братија казиваху: - Оче старешино, побећи ће!

А он је рекао: - Не бојте се, ако га је Бог раздрешио, немојте га више ви држати свезаног.

И намах су га браћа развезала, а он је стојао мирно и гледао зачуђено све нас, затим је спустио главу и заспао.

А отац старешина је рекао: - Оставите га да се одмори, јер је веома уморан и потресен.

И тако је спавао до сутрадан ујутру, а када се пробудио, упамтио је све како је пострадао, и казиваше нам, али ми смо због краткоће записали само ово мало. Након овог догађаја ушао је велики страх у све оце и браћу, и сви смо пазили на себе, како не бисмо творили ништа без благослова и без савета.

Значи, брате Јоване, после сведочења која сам ти изнео из Светих Отаца, изложио сам ти и ове догађаје, који ти - будеш ли имао страх Божији - могу бити на корист, да те отрезне и учине да схватиш да се у великој духовној опасности налазе који живе по својој глави и лаћају се подвига без савета и благослова старешине и духовних отаца.

Брат: Ваистину, преподобни оче, чудесна је ова прича и од велике је користи, јер сам и сам схватио како се ђаволи ругају онима који се без благослова лаћају добрих дела, следећи за својим расуђивањима. Не могу, међутим, да докучим како може Бог да пренебрегне човекова добра дела, као пост, бдење, молитву, труд и слично. Та Он нам је заповедио да их творимо.

Старешина: Да, брате Јоване, Он нам је заповедио да их творимо, али исто нас је Он научио и показао нам како да творимо добра дела, да би Њему била благоугодна, а ми да не изгубимо узалуд свој труд. Зар онај фарисеј није и сам имао пост, милостињу, молитву и друге трудове за добро дело, па ипак видиш да је неоправдан пред Господом изишао из храма. (Лк 18, 4). Зар луде девојке нису и саме имале девственост, као и мудре, па ипак су од Женика чуле реч која гласи: Не познајем вас (Мт 25,12).

Сети се, брате, онога што смо говорили прошлога пута: да Бог не гледа шта смо учинили, него циљ ради којег смо учинили.

Слушај и Светог Јована Дамаскина, који вели:" Добро није добро, када се не твори добро" (Догматика, стр. 3 01 ). Такође и божански отац Максим Исповедник каже: "Када чујеш Писмо како казује: "Ти ћеш свакоме платити по делима његовим", знај да нам Бог неће платити добрим оно што смо творили без правог циља! Јер Бог не гледа на творено (учињено), него на циљ твореног (учињеног) (Добротољубље, том ИИ, гл. 37).

Значи, брате Јоване, слушај и појми да су сви трудови твоји које си творио (чинио) без савета и благослова духовника и са циљем да видиш анђеле, творени са злим циљем и са лудом и ђаволском ревношћу. И да си био ишао даље, и да ниси дошао да их исповедиш, одвели би те у лудост и погибељ и жалостан пад, пошто су сви ови твоји подвизи, брате, били плодови гордости и таште славе и самоналоженог поретка, од чега молимо милост и самилост Божију да нас сачува.

Наша света дужност јесте да се молимо Богу не да нас удостоји да видимо анђеле или небеска виђења, јер је та молитва дрскост пуна надмености и ђаволске обмане, коју Бог мрзи, него да се молимо Премилостивом и Преблагом Богу да нам помогне да достигнемо да спознамо своје грехове и да их оплакујемо до последњег даха, ако желимо да стекнемо милост и опроштај на велики дан Суда.

 

Одељак из Књиге Старца Клеопе "Пут Неба"

[Number15648]

Из горњог цитата: 

[...]Такође неки, по имену Асинас, из исте Едеске тврђаве, састављајући многе стихове који се певају до данас, живео је узвишеним животом и још строжим делањима поробио је себе док се не прослави. Овога је ђаво обмануо и извукао из његове келије, одвевши га изнад неке планине која се називаше Стројул, и показао му привиђења кочија и коњаника; затим му је рекао: "Бог ме је послао да те узмем у Рај, као Илију", и након што га је обмануо и навео да се он попне и седне у кочију, распрштала се цела та утвара, и сурвао се са велике висине, и умро је срамном смрћу (Св. Исаак Сиријски, Писмо ИВ Светоме Симеону Дивногорцу).
Чак је и Св. Симеону Столпнику, великом подвижнику и светионику Антиохије, мало недостајало, па да падне у такву опасност и погибељ, да га Благи Бог није навео на мисао да се осени знаком Крста, када су дошли ђаволи са кочијом и огњеним коњима да га узму на небо, као Илију (Види Житија Светих, 1. септембар).
Знај још и ово, брате Јоване, да се често догађа да људи са лудом ревношћу, који отпочињу да творе велике подвиге без разборитости и без духовниковог савета и благослова, стижу до лудила и силажења с ума.[...]

 

[Aquilius Cratus]

@,

 

 Jel rekoh ja?! Ako nije guranje liturgije u zapecak onda je ova prica sto Drazen postavlja "jeste pao u podvigu ali zato sto se lose podvizavao.". Magijsko tumacenje svega pa i zivota u Crkvi je toliko uvrezeno u umove ljudi da tu zaista samo molitva pomaze. Bar ja ne vidim drugog resenja.

[Srdjan]

Није лоше говорити и о падовима подвижника, ради поуке.

О томе би требало да говоре највише они који су теолошки образовани и побожни. 

[Batman]

Inače ovaj tekst ne pripada Jovanu Kasijanu već je nastao 1964.godine u Pariskoj školi.

 

Uostalom kao i ovaj koga ću navesti: " Ko ne jede telo moje i ne pije krv moju nema života u sebi, a ko jede telo moj i pije krv moju ima život u sebi i ja ću ga vaskrnuti u poslednji dan"

[Лазар Нешић]

@@marko_13,

 

Тако је.

 

Magijsko tumacenje svega pa i zivota u Crkvi je toliko uvrezeno u umove ljudi da tu zaista samo molitva pomaze.

 

Делим мишљење, на жалост.

 

Није лоше говорити и о падовима подвижника, ради поуке. О томе би требало да говоре највише они који су теолошки образовани и побожни.

 

Наравно, мислио сам чак и да допишем нека дотумачења ове постављене приче, али сам текст је толико јак да сам говори за себе.

 

@@Batman,