Rukopoloženje

[Дејан]

Rukopoloženje Episkopa

Vrši se po nepisanom pravilu u sabornom hramu. Uoči posvećenja biva narečenje koje vrši poglavar Crkve s nekoliko Arhijereja. U hramu se postavlja sto na kome se nalazi Časni krst, sasud sa osvećenom vodom i onoliko prosfora i čaša vina koliko Episkopa ima za trpezom ljubavi. U početku, najstariji đakon saopštava izabranom kandidatu izbor za Episkopa, i posle njegove izjave da se prima izbora, odvodi ga poglavaru Crkve, koji ga kropi osvećenom vodom, a potom kao najmlađi zauzima mesto za stolom.

Čin narečenja otpočinje poglavar Crkve (Patrijarh, Arhiepiskop ili Mitropolit) početnim vozglasom "Blagosloven Bog naš.." i posle otpevane pesme "Carju nebesni...", trisvetog, molitve Gospodnje, duhovskog tropara i kondaka, poglavar izgovara kratku jekteniju u kojoj pominje i novonarečenog Episkopa. Na kraju, đakoni proiznose mnogoljetstvije za vreme kojeg blagosiljaju svi oni kojima se isto proiznosi, a Patrijarh blagosilja mesto narečenog Episkopa, koji za to vreme stoji. Odmah zatim nastavlja se bdenije na kome načalstvuje narečeni Episkop. Sva služba je duhovska - Nedelje Svete Pedesetnice.

Pre hirotonije narečeni Episkop pred prisutnim Patrijarhom i arhijerejima, opširno izlaže učenje Pravoslavne vere. Naime, između ikonostasa i amvona, na kome se nalazi Patrijarh, prostire se poveći orao, s raširenim krilima, pod čijim se nogama nalazi grad s kulama. Orao u simvoličkom pogledu predstavlja po učenju Simeona Solunskog čistotu, Pravoslavlje i visinu bogoslovlja, a grad Episkopiju. Narečeni Episkop prilikom trokratnog privođenja od strane đakona i vozglasa: "Privodi se najbogoljubazniji i potvrđeni Arhimandrit (ime) da se hirotoniše za Episkopa Bogom spasavane Eparhije (naziv eparhije)...", staje prvo na noge orla, potom na sredinu i najzad na glavu orla. Trojica arhijereja postavljaju mu pitanja, a on opširno odgovara na ista, izlažući Nikeocarigradski Simvol Vere, i ispoveda da će se u svom arhipastirskom radu upravljati svetim kanonima, da će čuvati otačka predanja, Crkveni ustav, čuvati Crkveni mir i učestvovati u radu arhijerejskih sabora, da neće zalaziti u druge Eparhije i vršiti tamo rukopoloženja.

Posle ispovedanja vere, narečeni Episkop stoji u oltaru na orlecu. Posle trisvete pesme, najstariji prezviter i đakon privode narečenog Episkopa carskim dverima, gde ga prihvataju dva arhijereja. Posle trokratnog ophođenja oko časne trpeze, klekne ispred nje i polaže krstoobrazno svoje ruke na nju, a arhijereji polažu na njegovu glavu kraj malog omofora i otvoreno Jevanđelje pismenima na njegovu glavu. Patrijarh ili najstariji arhijerej glasno govori molitvu: "Izborom u brižljivim ispitivanjem najbogoljubaznijah arhijereja i celog osvećenog sabora, božanstvena blagodat... proizvodi tebe najbogoljubaznijeg arhimandrita, ili jeromonaha (ime) izabranoga za Episkopa Bogom čuvanih gradova (ime). Pomolimo se, dakle, za njega, da dođe na njega blagodat Svesvetoga Duha." Za vreme čitanja dveju molitava, tiho se peva "Gospodi pomiluj" od strane sveštenstva i hora, a drugi arhijerej po redu izgovara takođe tiho jekteniju s prozbama za Patrijarha, vladara ili narod i za onoga koji se rukopolaže.

Potom se novoposvećeni Episkop oblači u sakos, omofor i daju mu se krst, panagija i mitra, a uz naizmenično pevanje Aksios i Dostojin. Novi Arhijerej zauzima određeno mesto i učestvuje u daljem služenju Svete Liturgije, posle koje mu Patrijarh, uz pouku, predaje žezal upravljanja nad razumnim stadom Hristovim.

Rukopoloženje prezvitera (sveštenika)

Rukopoloženje sveštenika vrši se na Liturgiji Sv. Jovana Zlatoustog ili Sv. Vasilija Velikog posle velikog vhoda, jer će novi prezviter učestvovati zajedno sa Arhijerejem i služaščim sveštenstvom u osvećenju predloženih časnih darova. Prilikom velikog vhoda, Arhijerej stavlja vozduh na đakona koji će biti rukopoložen za prezvitera i time se, na vidljiv način pokazuje da on završava svoje đakonsko služenje.

Kandidata privode đakoni, a prihvataju ga na carskim dverima dva najstarija prezvitera i, uz pevanje tri tropara, obilaze triput oko časne trapeze, čije krajeve on celiva, a takođe i rame, krst, ruku arhijereja i nabedrenik. Pošto klekne na oba kolena i ruke stavi krstoobrazno na časnu trapezu, arhijerej stavlja na glavu đakona koji se rukopolaže u čin prezvitera kraj malog omofora, blagosilja ga triput, a najstariji sveštenik vozglašava Vonmem, arhijerej glasno govori molitvu "Božanstvena blagodat..." Zatim arhijerej tiho govori dve molitve za vreme kojih najstariji prezviter u sebi govori jekteniju, u kojoj se moli za arhijereja i za onoga koji se rukopolaže, a sveštenici u oltaru i hor izvan oltara pevaju triput "Gospodi pomiluj." U prvoj tajnoj molitvi arhijerej kaže: "Bože bespočetni... Ti Sam, Vladiko svih i cvega, i za ovoga slugu Tvojega i brata našega, za kojega si blagovoleo da od mene bude rukoproizveden, blagoizvoli da u neporočnom življenju i nepokolebivoj vepi primi ovu veliku blagodat Svetoga Duha..."

Posle rukopoloženja arhijerej daje novom prezviteru pojas, felon i Služebnik, uz blagosiljanje sve odežde i pevanje, u oltaru i na horu, naizmenično, Aksios i Dostojin. Odmah iza pretvaranja darova, arhijerej odlomivši deo Agneca HS, daje ga novorukopoloženom prezviteru uz izgovaranje sledećih reči: "Primi zalog ovaj i sačuvaj ga celim i nepovređenim do poslednjega daha tvoga jer ćeš ο njemu biti pitan ο drugom i strašnom Dolasku velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista." Dobivši deo Agneca prezviter staje između gornjeg mesta i časne trapeze i držeći u rukama isti, govori u sebi 50. psalam. Pošto izgovori vozglas iza molitve Gospodnje, vraća deo Agneca arhijereju. Na kraju liturgije, novi prezviter izgovara Zaamvonu molitvu i time obznanjuje narodu svoje stupanje u svešteničku službu.

Rukopoloženje đakona

Takođe se vrši na Liturgiji, posle reči "I da bude milost...", odnosno posle pretvaranja časnih darova. Međutim, arhiepiskop nižegorodski i arzamaski Venijamin u svom poznatom delu Hovaja Skrižalj zastupa gledište, da se đakonska hirotonija može izvršiti i u toku Pređeosvećene Liturgije, posle prinošenja pređeosvećenih darova sa žrtvenika na časnu trpezu, jer đakon ne učestvuje u osvećenju darova, već samo saslužuje.

Ipođakona privode rukopoloženju iz sredine naroda, sa soleje, đakoni, uz trokratno metanisanje. Tom prilikom oni govore: "Povelji, Poveljite, Povelji preosvjaščenjejši Vladiko." Đakoni privode ipođakona arhijereju, a on čini metanije, celiva krst, ruku i nabedrenik, a kasnije i rame arhijereja, i triput obilazi oko časne trpeze, uz pevanje određenih tropara i celivanja krajeva trpeze, kojim na vidljiv način izražava svoje doživotno služenje strašnom prestolu Gospoda slave. Na kraju, ipođakon klekne na levo koleno ispred trpeze, a ruke krstoobrazno položi na nju. Arhijerej blagosilja ipođakona triput, pošto je na njegovu glavu položio kraj malog omofora, polaže svoju desnu ruku i posle đakonskog vozglasa Vonmem glasno govori molitvu: "Božanska blagodat, koja svagda nemoći isceljuje i nedostatke dopunjuje, rukoproizvodi (ime) blagočestivog ipođakona u đakona..." Dok arhijerej izgovara u sebi dve molitve, najstariji đakon tiho izgovara jekteniju, a sveštenstvo i hor pevaju po triput "Gospodi pomiluj." U prvoj molitvi arhijerej moli Gospoda za rukoproizvedenog đakona i kaže: "...sačuvaj ga u svakoj čestitosti, da ima tajnu vepe u čistoj savesti. Α daruj mu blagodat koju si podario Stefanu Prvomučeniku Tvome, kojega si i prvoga prizvao na delo đakonskoga služenja Tebi..." U drugoj pak molitvi arhijerej se moli da Gospod novog đakona ispuni svakom verom i ljubavlju, i silom, i osvećenjem, silaskom Svetoga i Životvornoga Duha.

Posle rukopoloženja, novi đakon dobija orar, narukvice i ripide, a uz naizmenično ponavljanje reči "Aksios" i "Dostojin" od klira i naroda, koji potvrđuju da je novi đakon dostojan primljenog čina.

[francisko]

A можеш ли поставити свештеничку "заклетву" она коју кандидат произноси пред сам чин ркп.

"Заклињм се Живим Богом...итд.хвала, унапред

[Guest свештеник Иван]

Свештеничка заклетва

Ja (ime kandidata), koji želim da primim sveštenički čin, znam da je tajna sveštenstva veliko delo, da su sa tim skopčane teške dužnosti, za izvršenje kojih moraću da dam odgovor na Strašnom sudu Hrista Gospoda.

Ipak, savijam svoj vrat pred voljom Svetoga Duha, da Mu se ne bih protivio. Na ovo se zaričem i zaklinjem Svemogućim Bogom, pred Njegovim svetim Jevanđeljem: da verujem i da ću verovati, čvrsto i nesumnjivo, u sve dogmate koje ispoveda naša Sveta Crkva; da ću se pridržavati njenih naređenja i saborskih pravila, i ni u čemu neću drugačije misliti, nego samo onako kako razume i misli sveta, saborna, istočna, jedina pravoslavna Crkva. Zaklinjem se da sam dužan i da ću po rukopoloženju u sveštenički čin svoje svešteničke dužnosti vršiti sa svakom brižljivošću i tačnošću, čašću i čistotom.

Zaklinjem se da ću poverene mi ljude učiti Zakonu Božijem marljivo i revnosno, a i sam ću se isto tako usavršavati u čitanju Svetoga Pisma i u razumevanju duha njegovog. Zaklinjem se Živim Bogom i Njegovim Božanstvenim Duhom, da ću se svagda čuvati poroka koji bi udaljavali od mene blagodat Svetoga Duha. Zaklinjem se da se neću opijati, ismevati, omalovažavati i obesvećivati svetinju naše Svete Crkve, niti se pak nedostojno svome činu ponašati i živeti, nego da ću se svim silama starati da kako u ophođenju tako i u odelu svagda budem pristojan i čuvam važnost svoga čina, a naročito da ću primerom dobrog i primernog življenja rukovoditi poverenu mi pastvu ka pobožnosti i hrišćanskom životu.

Zaklinjem se da ću grešnike ispravljati sa krotošću i čuvati ih kužnog duha ovoga sveta koji ruši svetu veru i pobožnost, a da ću razvratnike i vračare obazrivo izobličavati i zatvarati usta hulitelja. Najiskrenije se zaričem da ću moje ljude brižljivo čuvati u pokornosti i jedinstvu crkvenom. Zaričem se da ću biti poslušan i pokoran svome arhijereju (ime) kao Hristu.

Zaklinjem se da ću učiti ljude da žive u miru i slozi, i kao što ću sam ja, tako ću i njih upućivati da ispunjavaju naredbe građanskih kao i crkvenih vlasti i da čuvaju ustanove otačastvene, u slavu Svete Trojice, Boga Jedinog, Koga svi ispovedamo, Koga ću ja, obavezujem se, nelicemerno ljubiti i poštovati. Zaklinjem se da ću svagda sa voljom tačno završavati u svojoj crkvi bogosluženja po ustavu i da ću svete tajne i ostale sveštenoradnje sa pobožnošću i marljivo vršiti. Zaklinjem se još pred svevidećim Bogom, da o svemu ovome što sam obećao ne mislim drukčije u pameti, nego kako izgovaram ustima svojim, u toj sili i razumevanju, kakvu silu i razumevanje napisane ovde reči kazuju čitaocima i slušaocima.

I sve ovo utvrđujem zakletvom svojom: neka srceznalac Bog bude svedok ovom mome obećanju da nije lažno. Ako li je ipak lažno i nije po mojoj savesti, neka mi Bog bude pravosudni suparnik na Strašnom sudu. Amin.

[Guest свештеник Иван]

Епископска заклетва при чину Хиротоније за Епископа

1. SIMVOL VERE

Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek;

I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;

I Koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom Carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, Koji je govorio kroz proroke.

U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje grehova. Čekam vaskrsenje mrtvih. I život budućeg veka.

Amin.

2.OPŠIRNIJE ISPOVEDANjE VERE

Verujem u Jednoga Boga u Tri Lica nedeljivo razdeljivanog: Oca i Sina i Svetoga Duha; razdeljivanog po Ličnim svojstvima, nerazdeljivog po suštini. Jedna i ista je svecela Trojica, i jedna i ista je svecela Jedinica; Jedinica po suštini i prirodi i obličju, a Trojica po Ličnim svojstvima i Imenima; jerse naziva: jedan Otac, a jedan Sin, a jedan Sveti Duh.

Otac je Nerođen i Bespočetan; Nerođen, jer nema ničeg starijeg od Njega, jer On (uvek) beše i svakako beše Bog; a Bespočetan je zato što niotkuda nema biće, niti sam od sebe. Verujem takođe da je Otac Uzrok Sina i Duha: Sina rađanjem, a Svetoga Duha ishođenjem, i u tome se nikakva razlika niti otuđenje ne sagledava, nego samo razlika Ipostasnih svojstava. Jer Otac rađa Sina i izvodi Duha Svetoga, a Sin se rađa od jedinog Oca, i Duh Sveti ishodi od Oca, te tako poštujem jedno Načelo (ili Početak) i priznajem Oca jedinim Uzrokom Sina i Duha.

A i Sina nazivam Početkom nadvremenim i neograničenim, ne kao početak stvorenja, kao prvostvorenoga koji njih prevashodi starešinstvom - ne bilo toga! to je buncanje arijanske bezbožnosti, jer taj zloimeni (Arije) bogohulio je da su Sin i Duh Sveti stvorenje - a ja govorim da je Sin sabespočetni Početak od Bespočetnoga Oca, da ne bi bila prihvaćena dva načela (ili dva početka). A sa ovim Početkom o Sinu, ispovedam takođe i Duha Svetoga, pošto i Sin i Duh Sveti i istovremeno i zajedno imaju biće od Oca: jedan rođenjem, a drugi ishođenjem, kako je već rečeno. I niti se Otac razdvaja od Sina, niti Sin od Duha, niti Duh Sveti od Oca i Sina, nego je sav Otac u Sinu i u Svetome Duhu, i sav Sin je u Ocu i u Svetome Duhu, i sav Duh Sveti u Ocu i u Sinu, jer su sjedinjeni razdeljeno i razdeljeni sjedinjeno.

Ispovedam takođe da je Logos Božiji, savečni Ocu, Nadvremeni, Neobuhvativi, Bezgranični, sišao do naše prirode, i čoveka uniženog i svega palog uzeo od čedne i devičanske krvi jedine Preneporočne i Čiste Djeve, da bi, iz Svojega milosrđa, vascelome svetu podario spasenje i blagodat. I zbilo se u Hristu ipostasno sjedinjenje prirode (Božanske i čovečanske); ne kao da se dete (u utrobi Djeve) usavršavalo postepenim dodatcima, niti su dve sastavše se prirode sjedinile sa mešanjem ili slivanjem ili sarastvaranjem, niti je (prvo) postao čovek pa onda naknadno došao Logos, te tako nastalo relativno sjedinjenje, shodno bogomrskom i judejski mislećem Nestoriju; niti pak bez uma i bez duše, shodno zaista bezumnom Apolinariju, jer je on buncao da je umesto uma dovoljno Božanstvo. A ja ispovedam Njega - Hrista - kao savršenoga Boga i Njega istoga kao savršenoga Čoveka; Koji, čim je postao telo istovremeno je to bilo telo Boga Logosa, oduševljeno razumnom i umnom dušom; Koji očuvava i posle sjedinjenja sva prirodna svojstva Svoga Božanstva i čovečanstva, i nije promenio osobine Svoga Božanstva ili čovečanstva usled celovitog sjedinjenja sa Logosom; Njega istoga koji ima Jednu složenu Ipostas, dve prirode i energije, koja Ipostas čuva ovo (dvoje) iz čega je i u čemu je On Isti, Jedan Isus Hristos, Bog naš, Koji ima i dve prirodne, a ne gnomičke volje. A treba znati da je On postradao za nas kao Bog, ali telom, a nikako da je Božanstvo stradalno ili da je Ono stradalo telom.

Još ispovedam da je On uzeo na Sebe sva naša besprekorna stradanja, koja su svojstvena našoj prirodi, osim greha, kao što su: glad, žeđ, zamor, suze i tome slično, koja deluju u Njemu, ali ne prinudno kao kod nas, nego tako što ljudska volja sledi Njegovu božansku volju. Jer On hoteći - ogladne, hoteći - ožedne, hoteći - umori se, hoteći - umre. On, dakle, umire primajući smrt za nas, a Njegovo Božanstvo ostaje nestradalno. Jer On, Koji uzima na Sebe greh sveta, nije podlegao smrti (nužno) već radi toga da sve nas izbavi od sveproždrljive ruke smrti i da nas krvlju Svojom privede Ocu Svome. I smrt, napadnuvši telo ljudsko, silom Božanstva biva smrvljena, i duše pravednika, od veka okovane, bivaju izvedene odande. A posle Njegovog vaskrsenja iz mrtvih, pošto se četrdeset dana pojavljivao na zemlji sa učenicima Svojim, vazneo se na nebo i seo sa desne strane Oca. Desnu pak stranu Oca ne kažem prostorno, niti ograničeno, nego kažem da je desna strana Božija - ona bespočetna i predvečna slava koju Sin imađaše pre očovečenja, i posle očovečenja istu ima. Jer Njegovo sveto telo poštuje se časnim poklonjenjem zajedno sa Njegovim Božanstvom, ali ne kao da je Sveta Trojica primila dodatak - da ne bude! - jer, Trojica je ostala Trojica i posle sjedinjenja Jedinorodnoga, a Njegovo sveto telo ostaje nerazdvojno i sa Njim ostaje i nadalje doveka. Jer će On sa njime doći da sudi živima i mrtvima, pravednima i grešnima, pravednike nagrađujući za veru i dela vrline Carstvom Nebeskim, radi kojega su se ovde i podvizavali; a grešnicima uzvraćajući večnom mukom i paklenim ognjem bez svršetka, čije iskustvo neka bi svi mi izbegli i obećana nam besmrtna dobra zadobili, u Hristu Isusu Gospodu našem! Amin.

JOŠ OPŠIRNIJE ISPOVEDANjE I ZAVETOVANjE

Verujem u Jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog; Bespočetnog i Nerođenog i Bezuzročnog, a ipostasnog Početka (ili Načela) i Uzroka Sina i Duha.

Verujem i u Jedinorodnog Sina Njegovog, neistečno i vanvremeno od Njega Rođenog, Njemu Jednosuštnog, kroz Kojega je sve postalo.

Verujem i u Duha Svetoga, od istog Oca Ishodećeg i sa Ocem i Sinom Saposlavljenog kao Savečnog i Saprestolnog i Jednosuštnog i Jednoslavnog, Stvoritelja i Životodavca i Osvećujućeg blagodaću svu tvar, Koji je kroz Proroke govorio i kroz Sina javljen i darovan Apostolima i svoj Crkvi kao Utešitelj i Darodavac blagodatnih darova i Obožitelj spasavanih. Odbacujem pak novačenje latinske jeresi, koja pogrešno mudruje da Duh Sveti ipostasno ishodi od Oca i Sina, čime se izvrće Hristovo Božansko Otkrivenje i kvari sveti i neizmenljivi Simvol vere Svetih Sabora i Svetih Otaca Saborne Crkve Pravoslavne, kojim jasno priznajemo Boga Oca kao jeidno večno Načelo i Izvor Božanstva Sina i Duha, čime blagočestivo ispovedamo Jedinonačalije Svete i Nerazdeljive Trojice.

Verujem da je Jedan od te iste Nadsuštastvene i Živonačalne Trojice, Jedinorodni Sin i Logos, sišao s nebesa radi nas ljudi i radi našega spasenja, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i očovečio se, to jest postao savršeni Čovek ostajući Bog, ništa ne promenivši niti izmenivši u Božanskoj suštini zbog opštenja sa telom, nego, primivši bez promene čoveka, u njemu stradanje i smrt pretrpe On Koji je po Božanskoj prirodi slobodan od svakog stradanja, i vaskrse u treći dan iz mrtvih, i uzišavši na nebesa, sede s desne strane Boga i Oca.

Verujem i svim o Bogu i Božanskim stvarima predanjima i tumačenjima Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje grehova. Čekam vaskrsenje mrtvih, i život budućeg veka.

Još ispovedam jednu Ipostas Očovečenoga Logosa i verujem i propovedam da je Jedan i Isti Hristos, u dvema - po očovečenju - i prirodama i voljama, Koji čuva ono (dvoje) u čemu i iz čega postoji, pa sledstveno, i dve volje u Njemu poštujem, pošto svaka priroda očuvava sopstvenu volju i sopstveno dejstvo (tj. energiju).

Ispovedam takođe da se Trojični Bog javlja, ali ne po suštini - jer niko nikada nije video niti iskazao suštinu Božiju - nego po blagodati i sili i energiji, koja je zajednička Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Jer svakome od Njih sopstvena je Svoja Ipostas i ono što se na nju odnosi, a zajednička Im je ne samo nadsuštastvena i nepristupna, pošto je iznad svakog imenovanja i projavljivanja i opštenja ili zajedničenja - nego i blagodat i sila i energija i svetlost i Carstvo i besmrtnost i uopšte sve ono čime Bog opšti i zajednički i po blagodati se sjedinjuje sa svetim Anđelima i ljudima, ne gubeći pritom Svoju prostotu niti zbog deljivosti i razlikovanja Triju Ipostasi, niti zbog deljivosti i raznovrsnosti sila i energija. Tako ispovedam Jednog Svemogućeg Boga u jednom Božanstvu, jer niti od savršenih Triju Ipostasi biva neka složenost, niti se Bog, zato što ima i poseduje prirodnu moć i silu i energiju i blagodat, može zbog toga nazvati složenim. Zato pravoslavno ispovedam da zajednička blagodat Oca i Sina i Svetoga Duha i ona najbožanstvenija svetlost budućega veka, u kojoj će pravednici zasijati kao sunce, kao što je to i Hristos prethodno pokazao zablistavši na Gori Tavoru, i uopšte svaka sila i energija i obožavajuća blagodat Triipostasnog Božanstva jeste netvarna i nestvorena - jer ništa što je Bogu po prirodi svojstveno nije kasnije nastalo - te zato sve one koji Jedno Božanstvo nečestivo rasecaju na tvarno i netvarno, kao što su Varlam i Akindin, koji su bezbožno učili da božanske sile i energije i sve što se na neki način neizrecivo razlikuje od Božanske prirode, jeste tvarno i stvoreno, takve kao bezbožne i mnogobožce odbacujem i odsecam od punoće pravoslavno verujućih, kao što to čini i Sveta Hristova Katoličanska i Apostolska Crkva, verujući u Jedno Božanstvo, Triipostasno i Svemoćno, Koje nikako ne gubi jedinstvenost i prostotu zbog Svojih Triju Ipostasi ili zbog Svojih blagodatnih sila i energija.

Poklanjam se iz počasti, a ne iz obožavanja, božanstvenim i časnim Ikonama: Samoga Hrista, radi nas Ovaploćenoga pa stoga i opisivoga Sina Božijeg; Prečiste Bogomatere i svih Svetih - prenoseći na Prvolikove čast njima ukazivanu. Uz to poklanjam se i Časnome Krstu i poštujem Božanske hramove i Sveta mesta i Sveštene sasude i Bogopredane reči, radi Boga koji u njima obitava Svojom blagodaću. Takođe poštujem i s ljubavlju celivam Svete Mošti Svetih Mučenika i Božijih Ugodnika kao izvor spasenja i dokaz vaskrsenja. Ispovedam i s ljubavlju primam čisti i čestiti hrišćanski život u veri i nadi i ljubavi i u svima hrišćanskim podvizima, vrlinama i blagodatnim darovima Duha Svetoga, a odbacujem prljavo i nečisto i bogolikog čoveka nedostojno življenje i delanje.

Primam i bogonadahnute spise i učenja starijih i novijih Svetih Otaca Crkve Hristove, koji su saglasni Jevanđelju i učenju Svetih Apostola i poštujem ih i prihvatam kao doprinoseća izgrađivanju savršenoga čoveka po meri rasta punoće Hrista Bogočoveka i sabornoga življenja i spasenja sviju u zajednici Tela Hristovog koje je Crkva.

One pak koji drugačije, a ne pravoslavno misle o hrišćanskoj veri, odbacujem kao tuđemisleće Hristovoj Crkvi, kao kvaritelje Istine Božije i upropastitelje spasenja ljudi. Anatemišem Arija i njegove jednomišljenike i zajedničare njegovog bezumnog zlomislija; Makedonija i one oko njega, s pravom nazvane duhoborcima; takođe i Nestorija i druge jeresinačalnike, i njihove jednomišljenike odbacujem i anatemišem, i jasno i glasno govorim: Svima jereticima anatema!

Gospođu pak našu, Bogorodicu Mariju, prevashodno i istinski ispovedam i propovedam kao Onu Koja je po telu rodila Jednoga od Trojice, Hrista Boga i Spasa našeg. Ona neka mi bude Pomoćnik Pokrov i Zaštita u sve dane života moga!

Ovome svome ispovedanju svete vere još dodajem:

Primam i prihvatam svetih Sedam Vaseljenskih Sabora i sve Pomesne Sabore koje Sveti Oci prihvatiše i potvrdiše, a koji su svi sabirani radi očuvanja pravoslavnih dogmata Crkve. Ispovedam sve odredbe prave vere, koje su oni u razna vremena, vođeni prosveljutućom blagodaću Presvetoga Duha, izložili.

Primam i sve sveštene kanone koje sastaviše Blaženi Oci i predadoše ih Crkvi, na ukrašenje Svete Crkve Hristove i na dobar poredak naravi, to jest na bogougodno hrišćansko crkveno življenje, delanje i ponašanje, saglasno Apostolskim predanjima i smislu Jevanđelskog božanskog učenja.

Staraću se da po njima upravljam služenje koje mi je Božijom voljom predano u nasleđe i da po njima učim sav povereni mi u duhovno pastirstvovanje svešteni Klir i izabrani Narod Božiji.

Ispovedam kao veoma važno da čuvam i držim jedinstvo vere pravoslavne svezom mira crkvenoga, i da sve ono što Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva Pravoslavna prima i dogmatski ispoveda, to i ja primam i verujem i ispovedam; ništa ne dodajući, ništa ne oduzimajući, ništa ne menjajući ni od Dogmata ni od Predanja, nego čvrsto stojeći u njima i sve to sa strahom Božijim i dobrom savešću učeći i propovedajući; a sve što ona osuđuje i odbacuje kao učenje tuđe Jevanđelju, to i ja odbacujem i sasvim odgonim od Stada Hristovog.

Ispovedam i čvrsto verujem da se na Božanstvenoj Liturgiji izvršuje pretvaranje hleba i vina u istinsko Telo i Krv Hristovu, silom i dejstvom i nailaskom Svetoga Duha, saglasno reči Gospodnjoj i Jevanđelskoj veri i predanju Apostola i Svetih Otaca, a služenjem i molitvenim prizivanjem (epiklezom) od strane Crkve Božije, predvođene Episkopom i časnim prezviterima. Na Božanstvenoj Liturgiji, kao sabranju i služenju i svetotajinskom zajedništvu ove Crkve Naroda Božijeg, ostvaruje se i čini prisutnim sav Hristov Božanski Domostroj spasenja sveta i roda ljudskog, u njoj se otkriva Bogočovečanska Svetajna Crkve Božije kao večnoga Carstva Svete Trojice, tako da samo onaj ko zna šta je Liturgija, zna i šta je Crkva Božija, i zna da bez Božanske Liturgije, kao sabranja i zajedničenja svih u Hristu vernih, sabirnih oko Episkopa, prezvitera i đakona, ni Crkva se ne naziva.

Obećavam da ću čuvati i čvrsto održavati crkveni mir, da ću usrdno poučavati u Jevanđelju povereni mi narod i, koliko god moći imam, pravo upravljati Rečju Istine, i da nijednim običajem, u bilo čemu neću umovati ni činiti suprotno Pravoslavnoj katoličanskoj istočnoj hrišćanskoj veri, do kraja moga života, kao da ću u svemu Crkvenom slediti i svagda se povinovati svetom Saboru Arhijerejskom, koji se, kao i u drevna apostolska vremena, svake godine sastaje. Sa Svjatjejšim Patrijarhom, Preosveštenim Arhiepiskopima, Mitropolitima i Episkopima Pomesne Crkve Srpske i svekolike Sabornokatoličanske Pravoslavne Crkve u vaseljeni, braćom mojom i saslužiteljima u Hristu, u svemu ću saglasan i saobrazan biti, po božanstvenim zapovestima i sveštenim pravilima Svetih Apostola i Svetih Otaca, i svesrdno ću prema njima gajiti ljubav duhovnu i poštovati ih kao oce i braću svoju. Uvažavaću takođe i čuvati prvenstvo ovoga Patrijaraškog trona i poštovati čast Prvostojatelja u Saboru Crkve Božje ovoga naroda, shodno Apostolskom pravilu koje kaže da se takvom slogom i skladnim poretkom ljubavi proslavlja sabornost i jedinstvo Crkve Božije po slici Svete Trojice.

Obećavam da ću sa strahom Božijim i bogoljubivim i čovekoljubivim raspoloženjem pastirstvovati povereni mi Narod Božiji, ovo stado Pastirenačalnika Hrista u kojem sam postavljen da sveštenodejstvujem Jevanđelje spasenja i da Bogu prinosim darove i žrtve Njegove Svete Crkve. Zato zavet dajem da ću poverenu mi pastvu često posećivati i sabirati na Službu Božiju i jevanđelskim poučavanjem je čuvati, sa svakim usrđem i staranjem, od svih jeresi i raskola, od sujeverja i lažnog življenja i od svakog nepravednog delanja.

Obećavam da, bez krajnje nužde i teške krivice, neću nikoga, bilo pojedinca bilo zajednicu, od Crkvenih tajni i zajedništva u Hristu odlučivati, niti proklinjati, nego većma u Duhu Svetom savetovati i na put pokajanja i spasenja obraćati.

Sa protivnicima Crkve Svete postupaću sa rasuđivanjem, krotko i pravedno, po Apostolu Pavlu, jer sluzi Gospodnjem ne priliči da se gnevi, nego da bude tih, nezlobiv i čovekoljubiv prema svima, moleći se Bogu da svima ljudima podari pokajanje za poznanje Istine. U svetovne poslove neću se uplitati, osim ako je učinjena neka javna nepravda, u kom slučaju ću najpre savetovati, a onda i u zaštitu ugroženih ustajati, saglasno Jevanđelskoj reči da se većma treba pokoravati Bogu nego ljudima i iskati pre svega Carstvo Nebesko i Pravdu Božiju, a za slabe se pravedno zauzimati i malu braću Hristovu nikada ne zaboravljati. Staraću se da sve činim sa iskrenom ljubavlju prema Bogu i bližnjima, a kao konačno merilo i cilj svih misli, reči i dela svojih postavljaću slavu Božiju, spasenje duša ljudskih i sve tvorevine Božije, izgrađivanje bogolikih ljudskih ličnosti i sazidanje Bogočovečanskog Tela Crkve, ne ištući ono što je moje, nego ono što je Gospoda Hrista, Arhipastira sviju nas i Vrhovne Glave vascele Crkve Božije kao smisla i vozglavljenja celokupne tvorevine.

Uz ovo obećavam da ništa neću raditi pod prinudom, ma bio i primoravan od vlastodržaca ili od mnoštva ljudi, pamakar mi i smrću pretili zahtevajući od mene da učinim nešto što je suprotno Božanskim zapovestima i sveštenim pravilima Crkve Hristove. U tuđoj Eparhiji neću bogoslužiti ili vršiti ikakvu sveštenu radnju bez saglasnosti Episkopa dotične Eparhije. Isto tako, neću rukopolagati ni jereja, ni đakona, niti bilo kakvoga klirika tuđe Eparhije, niti ih primati bez otpusnih gramata njihovih Episkopa. Predanje je Svetih Otaca Crkve da na jednoj Liturgiji rukopolažemo samo po jednog prezvitera i đakona, a ne više njih, i tu sveštenu praksu poštovaću i čuvaću. Monaštvo ću rukovoditi po pravilima i ustavima Svetih Otaca, koji su kroz vekove važili i danas važe u Pravoslavlju, kako u blagoljepiju svetog Bogosluženja, tako i u ostalom poretku monaškog devstvenog i anđelskog življenja i hristolikoga i mučenikopodobnog podvizavanja.

Još obećavam da ću, kada me Sveti Sinod, sa Patrijarhom (ili drugim Prvojerarhom) na čelu, blagoizvoli pozvati na Sabor, doći na Sabor zajedno sa svojom braćom Episkopima, bez neumesnog pravdanja ili izgovora. Ako bi, štaviše, neki moćnici ili mnoštvo ljudi hteli da me spreče, dužan sam da se odazovem pozivu na Sveti Arhijerejski Sabor, jer je Sabor i sabornost Episkopata i cele Crkve Božije Svetoduhovski dar i ustanova i živo kroz vekove Apostolsko-svetootačko predanje u Crkvi Istočnoj Pravoslavnoj.

Na kraju, zavetno iskazujem pred Bogom Živim i Crkvom Svetih Njegovih, sastavljenom od Anđela i od Ljudi, i pred Vašom apostolskom Svetinjom: da ću uvek pamtiti strašne reči Svetoga Pisma:

Proklet svako ko nemarno tvori delo Božje! - te zato savesno obećavam da ću se starati, koliko mi je ljudskih moći, da u svakom delu ovoga apostolskog zvanja i služenja hodim kao u delu Božijem, sa svakom pobožnošću i blagorazumnom revnošću, sa iskrenim hristoljubljem i čovekoljubljem, a Srceznalac Bog neka mi svagda i u svemu bude svedok i pravedni Sudija.

Takođe iskazujem pred Svevidećim Bogom i Vašim Bogoljubljem da sve ovo izloženo u mojem episkopskom ispovedanju i zavetovanju ne shvatam drugačije nego kako ovde izgovorih i svojeručno potpisah.

A u svemu mojem od danas pa nadalje episkopskom življenju, služenju, upravljanju i delanju u Bogopoverenoj mi ovoj Crkvi Naroda Božijeg molim se Bogu, a molim i sve Vas da se molite: da mi svagda i u svemu bude Učitelj i Pomoćnik - Načelnik i Savršitelj vere i svakog dobrog dela i reči jevanđelske, Gospod moj i Bog moj, Jedini Čovekoljubac, Milostivi Spasitelj sviju nas i svega roda ljudskoga, Bogočovek Isus Hristos, Kome neka je, zajedno sa Višnjim Ocem i Svesvetim Duhom, svaka slava, čast i poklonjenje, večna ljubav naša i blagodarnost besmrtna, sada i uvek i u vekove. Amin.

preveli i preradili Mitropolit Amfilohije i Episkop Atanasije

[Александар С]

Интересује ме једно - у којем тачно моменту Епископ, новом рукоположеном свештенику, даје дио Агнеца уз ријечи "прими залог овај...", након којих ријечи (после молитве "Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују"... Или...)?