Православље у Индонезији

[Marjanovic]

У Индонезији, у држави чија је популација већим делом муслиманске вероисповести, отац Јован Бамбанг већ годинама проповеда православно хришћанство у крајевима до којих оно до данас није допирало.

И сам обраћеник из муслиманске вероисповести, отац Јован је почетком месеца у граду Манадо, главном граду провинције Северни Сулавеси, крстио шест особа. У читавој Индонезији данас има три до четири хиљаде православних верника. У многим случајевима један свештеник опслужује неколико заједница, а неке заједнице су сасвим мале, броје мање од десет верника.

Отац Јован, заједно са осталим верницима који се старају о православној мисији у Источној Јави, планира да у тој области оснује православну богословију, издавачку кућу која би приближила православље локалном становништву, као и болницу. У Манадоу је тренутно у изградњи православно обданиште за које је већ пријављено више од 50 деце.

Извор: Православље

http://www.spc.rs/sr/pravoslavna_misija_u_manadou

[Милан Меденица :)]

kriminalac slava3 kriminalac

[Zayron]

girl_jumping

Uvjek me raduje kad čujem o širenju hrišćanstva tako dobre vijesti, pogotovu tamo

u Indoneziji gdje znamo kakva je situacija i u kakvom lošem položaju je hrišćanstvo.

[Ромејац]

Грчко братство православне спољне мисије обратило се вјерницима са позивом да помогну изградњу првог православног храма на острвима Фиџи, саопштава агенција „Амен“.

Парцелу за цркву братство је купило у Лаутоки, на највећем од острва Вити-Леву.

Храм ће бити освештан у част СветеТројице, и при њему ће бити подигнуто сиротиште и православна школа. Процјењује се да ће изградња свега тога коштати око 188 хиљада евра.

Православна општина архипелага Фиџи улази у јурисдикцију Новозеландске митрополије Константинопољске патријаршије. 64% становништва острва чине хришћани, од којих су већина (35%) методисти.

 

Извор

[Милан Ракић]

У епизоди РТС серијала "Грађанин", који је посвећен животу националних мањина у Србији, у рубрици "Религија", приказан беше кратак прилог о малој православној заједници у Џакарти, коју чине православни Индонежани, те Срби, Грци и остали који православну цркву сматрају својом. 

 

Екипа РТС- је направила прилог о венчању кћерке познатог индонежанског глумца Роја Мартена...

 

 

Рој Мартен, најпознатији индонежански глумац старије генерације, рођен као Вицаксоно Абдул Салам, 1997. године је примио православно хришћанство и добио име Теодор. Недалеко од своје куће, поклонио је цркви један објекат, који је реновиран и преуређен и који је тиме постао храм и место окупљања ове мале православне заједнице у најмногољуднијој исламској држави на свету.

 

Црква је посвећена празнику Богојављења, а свештеник, отац Габриел Рехата, православље је примио 1995. године, а потом је завршио Богословију Светог Владимира у Крествуду, односно грчки Богословски факултет у Масачусетсу. Од 2002. године је свештеник у овом храму, који припада Митрополији Хонг Конга и југоисточне Азије, односно, под јурисдикцијом је Константинопољске Патријаршије. Ова заједница окупља око 200 породица, а међу њима и неколико наших људи који живе и раде у далекој Џакарти... Црква има и свој хор, који током богослужења, певају на црквенословенском и грчком језику. 

 

[Guest - . . .-]

Ово је одлично!

[Kolega2357]

Ovo je vrlo retka stvar da se desi u svet u zemlji sa najviše sa Muslimana.

[Stanoje Stankovic]

“Господ је близу свих који га призивају у истини“ (Пс. 145,18) – искуство мисионара о. Данила Бајантора

август 19, 2013   Мисија данас, Православље у..., Савремени мисионари

Предлажемо вашој пажњи искуство индонезијског мисионара које још једном потврђује истину речи Пророка Давида. Архимандрит Данил Бајанторо је један од најистакнутијих мисионара Православне Цркве данас, оснивач православне мисије у Индонезији. Почео је да ради на Њиви Господњој у Индонезији пре више од двадесет година и данас захваљујући његовом труду и Божијој благодати има неколико хиљада верних у океану ислама на Индонезији. Важно је такође нагласити и да се архимандрит Данило држи важног мисионарског принципа Православне Цркве, принципа који је поштовао и потпуно остварио велики Сава, апостол Срба: „Немогуће је наметнути своју културу Индонезији. Ми не треба да постанемо Грци или Руси. Ми треба да останемо Индонезијци који ће следити учење Православне Цркве“.

 

* * * * *

Понекад ми се догађају невероватне ствари као, на пример, следећа. Једном приликом отишао сам да проповедам на острву Тимор (Источни Тимор је независна држава, док је Западни – део Индонезије). Заједно са мном путовао је и мој духовни син Арди, који је касније постао отац Григорије. После дугог путовања нашли смо се у џунгли, у забаченом селу које се зове Хауменибук. Овај назив, разуме се, нема никакве везе са енглеским језиком! Немам ни најмању представу шта би он могао да значи!

Примио нас је сеоски вођа. Био је веома добар према нама – седели смо у колиби и разговарали о Богу. Затим смо Арди и ја кренули кроз џунглу да пронађемо воду. Убрзо смо пронашли један извор, где смо се напили воде и освежили. Око тог извора налазиле су се неке чудне камене громаде. Био сам веома уморан па сам сео на највећи камен, да мало предахнем. Затим смо се вратили у село, у колибу, и ја сам наставио да причам вођи о Православљу, о вери, о једном Богу, о томе да се не треба клањати идолима и о сличним стварима. На њега је овај разговор оставио дубок утисак.

Следећег јутра, поново сам пошао код племенског вође.

„Могу ли да Вас питам где сте јуче ишли“, изненада ме упитао.

„Био сам на извору“.

„И шта сте тамо радили?“

„Ништа посебно! Пили смо воду!“

„Не, радили сте још нешто! Сетите се шта сте радили!“

„Седео сам на камену, на великом камену!“

„У томе и јесте проблем! Тај камен изображава нашег бога – духа који штити наше село. Житељи су видели како сте седели на њему. То их је разјарило, јер сте увредили духа. Они су се сад запутили овамо, смишљају нешто веома лоше. Молим вас, нигде немојте да излазите, останите овде!“

Зачуо сам неку буку и повике који су допирали са брда, па сам упитао старешину:

„Шта то они узвикују?“

„Убићемо га! Спалићемо га!“

Ардија је обузео паничан страх:

„Оче, оче, нећу да те убију!“

„Арди, моли се! Бог је са нама! Ми смо овамо и дошли у име Господње“.

Разуме се да сам у себи био дубоко узнемирен – били су то дивљи људи! Племенски вођа је рекао:

„Покушаћу да се споразумем са њима“.

Био је то веома добар, саосећајан човек.

Колиби се приближавало око стотину људи, наоружаних копљима. Сви су били тамне коже, и у помрчини су им се видели само зуби када би повикали – а нису ни престајали да вичу. Ситуација је, наравно, била неизрециво напета. Ми смо се све време молили.

„Арди, ако ми се нешто догоди, врати се кући и испричај шта се овде десило. Ако Господ хоће да овде погинем, нека тако и буде“.

„Не, оче, ја те нећу напустити!“

Био сам спреман: „Господе, ако је Твоја воља да умрем на овом месту, помози ми и дај ми храбрости да умрем за Тебе!“

После извесног времена, вратио се племенски вођа и рекао:

„Оче, све је у реду, сагласили су се да Вас не дирају, али…’’

„Шта: али…’’

„Мораћете да прођете обред помирења“.

Ардију сам одмах рекао:

„Ако треба да се клањам том камену, радије ћу да умрем. Никада се нећу поклонити идолу!“

Показало се, међутим, да тај обред и није тако страшан. Церемонија се састојала у следећем: десет старешина је стало у круг а онда су један другоме, из уста у уста, предавали орахов лист. Помислио сам: „Господе, помози ми само да ми се не смучи од оваквог обреда!“ Тако сам задржао дах, узео лист у уста и затим га испљунуо што сам брже могао. После тога су ме повели да пијем њихово домаће вино.

Племенски вођа ми је рекао:

„Оче, сада вам је преостало само да платите глобу!“

„Колико?“ Помислио сам да ће ми узети све што сам имао.

„Десет долара“.

Платио сам десет долара и чинило се да сам слободан. Сутрадан су ми, међутим, заповедили да идем код краља. Силно сам се зачудио када сам чуо да у селу постоји краљ, али сам послушно пошао ка оној колиби коју су ми показали и која је била највећа у селу. Тада сам га угледао. Био је то човек стар тридесетак година, полуобнажен, а на глави је имао – каубојски шешир! На једвите јаде сам се уздржао да се не насмејем. Краљ је рекао:

„Оче, ја и још четири житеља овог села желимо да Вас пратимо. Било би опасно да путујете без нас, јер се неким људима нисте допали“.

Испратили су нас до станице и ми смо одатле отпутовали кући.

Знате ли шта се затим догодило? Онај човек, који је започео побуну против мене, у међувремену је умро. Према веровањима тога племена, ако човек који је некоме нанео штету умре, то значи да је онај који је штету претрпео – свети човек! Тада су сви почели да ме сматрају светим. Као резултат тога, људи са тог острва пришли су православној вери!

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1027-1028/tekst/hocu-da-vidim-boga/

[Dominika]

Blagoslovenje kuće (na kraju pevaju tropar Bogojavljenja na svom jeziku):

 

[Dominika]

Прва песма Божићног канона на индонеском:

 

[Dominika]

Велика доксологија (Слава во вишњих Богу) на индонеском 

 

[Dominika]

Јутрење Великог Петка 

 

 

 

[Dominika]

Јутрење Велике Суботе (Статије)

 

[Dominika]

Ускрс 

 

Тропар Пасхе на јавајском 

 

[Dominika]

Трећа недеља Великог Поста - Часног Крста