Кад су Свети били мали

[olja]

Пролог

Ко је највећи у Царству Небеском? Дете – одговара Небески Цар. Зашто? Зато што дете још није искварено грехољубљем, што има неограничено поверење у родитеља, што има чисто срце, што је целостно по бићу, по осећању, по љубави, по хтењу, што нема гордости, те матице свих грехова и порока, што се на целом бићу његовом још осећа дах Бога Логоса који обасјава свако људско биће које шаље у овај свет.

"Много је Христа у детету, у сваком детету: у христоликости његове богоздане душе. У сваком детету је – сав Христос, сав малени, слатки Исус. Ко уме да гледа у дете, мора то пронаћи у њему. Свако дете је – читаво небо на земљи, Царство небеско на земљи. Христоликошћу своје душице свако је дете мали Христос на земљи; толико је у њему Бога, неба, бесмртности, вечности. И још: свако је дете – мало Еванђеље; и у свакоме – много свеже небеске Истине, и Правде, и Љубави, и Доброте, и Вечности. У сваком детету је толико небеског, божанског, вечног, да Богочовек Господ Христос радо изједначује Себе са дететом, изјављујући: "Који прими такво дете у име моје, мене прима," а то значи: који прими једнога од оних који су се вером у мене обукли, унели мене у срце своје, који су се Мноме, мојим Еванђељем повратили и постали као деца. Нема сумње да је сваки следбеник Христов дете Божје, чедо Божје. Тако – изједначујући Себе са дететом, Господ Христос открива ко је у ствари највећи у Царству небеском. Ко? Он – Богочовек: Он – Цар Небеског царства и свих његових чудесних блага и неописивих блаженстава. Он – Узор свима Светима. И свој деци овога света.

Кажу – свако време тражи своје узоре. Деца нашег времена, на почетку новог миленијума, у своје детињство усадила су заиста многе "узоре" – разне Хуге, вилењаке, Хари Потере... Остали “обични јунаци”, мирнији, успоренији, добри – мање су им интересантни од оних који се баве непрекидном борбом, бесмисленим трагањем, сулудом јурњавом, и томе слично. Заборавили смо праве узоре. Заборавили смо прави образац по којем су се равнали наши преци. Заборавили смо Господа, једини савршени Узор, једини савршени Образац по коме су наши преци расли и дорасли до Светих. Како су то они чинили? Покушаћемо да у овој књизи истражимо и покажемо деци нашег времена како је изгледало “оно време” кад су Свети били мали. Како су неки "Мали" расли и узрасли у Светитеље Божје – богове по благодати? Постоји ли образац? Има ли сличности у њиховим животима? Шта су то они чинили па су израсли у угоднике Божје? Јер, наравно, пре него што су постали Светитељи и Угодници Божји, сви су они прво били деца.

Кренимо најпре од сâмог Господа Исуса Христа, Који се из превелике љубави оваплотио, родио се у овом нашем свету – и прво био Дете. Растимо на примеру Његовом, онако како су то чинили сви Свети наши, који су и сами најпре били обична деца. Узрастајмо на примеру најдивнијег Детета под капом небеском Које је једини и прави Узор свој деци Божјој сада и увек и у векове векова. Амин.

220 страна

Цена: 330 динара

[olja]

Господ Исус Христос пример и узор све деце Божије

У личности Господа Исуса Христа морало је бити нешто необично привлачно, нешто што је миловало сваку душу људску, испуњавало је неком милином, неком тишином, неком сладошћу, неком радошћу. И кад проповеда и кад се моли, и кад ћути и кад говори, и кад плаче, и кад страда, и кад васкрсава, и кад се вазноси на небо. Почев од свог Рођења до славног Вазнесења на небо Он је био савршени Образац и Узор за свакога.

Живети Њиме и ради Њега у овом и у оном свету и тако постићи божанско савршенство, једини је прави циљ и човекова постања и човекова постојања.

У ствари, сваки је човек још од утробе мајке своје богоносац, јер носи у себи лик Божији. Као што пише Свети Авва Јустин Ћелијски, божанско назначење човека у овом свету и јесте да буде богоносац. То значи, нама је свима дата могућност да постанемо Светитељи Божији, јер у своме срцу носимо Бога од самог свога рођења. А да Господ Христос занавек остане у срцу нашем, то постижемо творећи заповести Господње, ходећи као што је Он ходио, живећи као што је Он живео.

И како се постаје Дете Божје? Како се то постаје Светитељ и угодник Божји? Како то ми задобијамо Царство Небеско? Радујући се од Бога, кроз свете врлине. Испуњавањем светих еванђелских врлина људи постају синови Божји по благодати. То су учинили Свети људи. И они су прво били обична деца. А онда подвизима својим, а највише својом неизмерном љубављу према Богу, постајали су Света Деца Божја. Угледајући се на најсветије Дете под капом небеском, Преслатког Господа нашег Исуса Христа, Који је савршени Образац и Идеал новозаветног човека.

У бескрајном човекољубљу Свом Он сваког човека који свесрдно верује у Њега, испуњава Својом богочовечанском кротошћу, љубављу, милостивошћу, свеопраштањем и осталим богочовечанским врлинама, чинећи га силним, једнаким Себи јер је Он постао једнак људима, да би људи постали једнаки Њему. Бог је постао човек да би људе обогочовечио. Једноставно речено, Бог је сишао на земљу, показао Себе људима, да би људи могли постати, ни мање ни више него богољуди. Његовим путем кренула су многа деца Божија. Кренимо и ми, деца овога века, ка Сладчајшем, Преслатком, Детету Христу. Да би угледајући се на Њега, некако постали и ми грађани Царства Његовог. Поновимо све Његове кораке и живећи Њиме и у Њему, чекајмо сусрет са Њим.

Кад су Свети били мали

Одломци из текста

[Милена Т.]

СВЕТА НИНА РАВНОАПОСТОЛНА ПРОСВЕТИТЕЉКА ГРУЗИЈЕ (14. тј. 27. јануар)

Три века после Вазнесења Господњег у Кападокији је живела девојчица Нина. Била је јединица ћерка знаменитих и благочестивих родитеља: Завулона, римског војводе, рођака светог Великомученика Георгија, и Сузане, сестре јерусалимског патријарха Јувеналија. Расла је у богатој и угледној кући, али одгајана побожно и сасвим скромно, како и доликује девојчици-хришћанки.
 

 

Кад је напунила дванаест година, Нина је дошла са својим родитељима у Јерусалим. Тамо је њен отац примио монашки чин. Дирљив је био опроштај мужа и жене, али још више оца и ћерке. "Пошто сузама ороси своју младу кћер Нину, повери је Богу, Оцу сирочади и заштитнику удовица." За оца Нина никад више није чула, јер је отишао у јорданску пустињу и од свих сакрио своје подвиге, због чега је и био прослављен пред Богом. Мајку Сузану Нинин ујак патријарх је поставио за ђаконису при храму. А света Нина је била дата на васпитање некој побожној старици Ниафори.

"Света девојчица ова беше толико бистра и паметна да за две године, уз помоћ благодати Божје, изучи правила вере и побожности и навиче на њих." Свакога дана она је читала свете књиге, одлазила на богослужења, где је често вероватно виђала и своју побожну мајку. Нина није сметала мајци, јер је знала да она при храму има бројне обавезе, а пре свих да служи сиротим и слабим женама. Сигурно јој је и Нина често помагала. 

Никад Нина није зажалила што су се родитељи уместо ње, а због служења Богу, одрекли богатства, палата и раскоши. У свему је она налазила мала и ситна задовољства, која у ствари и чине живот. А највише је волела да се поучава из Светога Писма. Тада би њено срце горело љубављу према Христу.

И она је често размишљала о мукама и страдању које је Господ претрпео за све људе. Једном се запитала шта ли се десило с Господовим хитоном? А то је била она хаљина за коју су стражари бацали коцку док је Господ био разапет на Крсту. Где је ова земаљска порфира Сина Божјег, питала је она старицу Ниафору. Тада јој је она рекла да је ова велика светиња у земљи Грузији, где ју је однео војник коме је она коцком припала. Од тог дана срце девојчице Нине горело је жељом да оде у ту далеку земљу. 

Она се непрекидно молила Пресветој Богородици да јој ову жељу испуни. И једном у сну Она јој се јави и рече: – Иди у земљу Грузију, благовести тамо Еванђеље Господа Исуса Христа и наћи ћеш милост у Њега, а ја ћу ти бити покровитељка. – Али, како могу ја, питаше смирена девојчица, бити оруђе тако велике службе, кад сам немоћно женско створење? – А Пресвета Дјева, дајући Нини Крст направљен од винове лозе, рече јој: "Узми овај Крст, он ће ти бити штит и тврђава противу свих видљивих и невидљивих непријатеља; силом његовом побошћеш тамо спасоносну заставу вере у милог Сина мог и Господа, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине." 

И кад се пробудила, угледала је девојчица Нина у својој руци диван Крст, кога је одмах са сузама пољубила. Онда га је увила у своју косу и отишла до ујака, патријарха, да му исприча свој сан. Кад је подробно све чуо, патријарх јој је благословио пут. Увео је у свети олтар, ставио своју руку на њену главу и усрдно се помолио Богу да Он благослови пут ове свете девојчице.

Света Нина је путовала са још неким светим девојкама. Прво су биле у Јерменији, где су ове свете девице мученички пострадале од злог цара Диоклецијана. Света Нина се на чудесан начин спасла од смрти и после дугог путовања доспела до земље Грузије. И као што јој је у сну благовестила Света Богомајка док је још била девојчица, она је кроз цео свој живот ревновала као вредни радник на жетви велике њиве Господове, преобраћајући многе и многе житеље Грузије у веру хришћанску. Зато је и понела име Равноапостолне просветитељке Грузије. А Мати Божја је није напустила до краја њенога живота.
Кад су Свети били мали