Православни романи

[Михајло]

Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић

Ратни дневник сарајевског свештеника

Драган Шиљкут

Дневник живота Цркве и личних доживљаја током рата у Сарајеву 1992. Године; Стари Бановци, Београд : Бернар, 2011; 345 стр.

Памћење је човеку друга домовина.

Иво Андрић

У издању Бернара из Београда објављена је књига некадашњег пароха сарајевског, а данас архијерејског намесника врачарско-грочанског Драгомира Убипариповића Ратни дневник сарајевског свештеника. Није ни мало случајно што се ова књига појавила у Страсној седмици, јер има управо ту симболику док нас води кроз драматичне догађаје у Сарајеву након избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини.

О. Драгомир, тадашњи свештеник Старе цркве у Сарајеву, вредно је записивао оно што је било у видокругу његовог живота и рада у раздобљу од 5. априлаа до 23. августа 1992. године. Дневници прате дешавања у његовој парохији, и у самом граду, остављајући сведочанство будућим поколењима, историчарима и свима онима који буду намеравали да ближе упознају живот и страдања сарајевских Срба.

Ова књига је сведочење младог свештеника који је остао са својим народом на ветрометини ратних догађања. Стешњен између две стране, отац Драгомир је био дубоко свестан свог положаја и положаја повереног му народа. На свакој страници његовог Дневника сусрећемо се са жртвеним и самопрегорним радом, пре свега свакодневним и непрекинутим богослужбеним животом у двема сарајевским црквама, Старој и Саборној, као и у пословима око очувања црквене имовине. Видимо човека који несебично брине за своју паству и пружа помоћ, најчешће реч утехе, јер та је реч била потребнија од хлеба, али и човека који је тако осетљив на пројаву добра без обзира од кога оно долазило. Дневник нас упознаје са личном храброшћу овог човека, његовим достојанственим ликом приликом хапшења и затварања, његовом проницљивошћу и одлучношћу која нарочито долази до изражаја у сусретима са тадашњим муслиманским председником Изетбеговићем и осталим утицајним државним и градским званичницима које је молио да помогну да се спречи репресија према сарајевским Србима и да се сачувају светиње. Сагледавамо у књизи и драму једног човека који јововски трпи сва збивања ратног хаоса и кошмара са непоколебљивом надом у Божије провиђење и милосрђе, али и човека који се често у бесаним ноћима са сузом у оку пита: Зашто и откуда ова страдања? Растрзан између своје породице која је измештена у Србију и народа који је остао у Сарајеву, о. Драгомир надилази све своје људске дилеме и слабости са великом вером и дубоком свешћу о свом позиву и свештеничкој заклетви над живим Јеванђељем. Ово сведочење ће свакако бити од велике користи свештенству указујући му на његову истинску и једино могућу улогу која се огледа у пожртвованом служењу Богу и роду целог свог живота и у крстоносном прихватању судбине свога народа, без обзира у каквим се тешким и страдалним околностима нађе.

http://pravoslavlje....vestenika/print

[Хелена Вујовић]

Prelepa knjiga,jedna od meni najdrazih.

[Srdjan Kotur]

Prelepa knjiga,jedna od meni najdrazih.

Thumb up!

[Stanislav]

Veoma korisna i mudra knjiga, pisana je običnim narodnim i razumljivim jezikom i provesće vas pored ostalog i kroz lično iskustvo jednog Srbina i njegov život u 1. i 2. svetskom ratu. Da budem iskren odmah, nisam vernik već duže vreme, ipak to me ne sprečava da život i iskustvo ovog hrabrog čoveka pokušavam racionalno posmatrati i kritički o njemu razmišljati. Takodje, čitao sam dosta o molitvama a poznate su mi i njene medicinsko zdravstene koristi. Bez obzira na religijska pravila i norme, ja molitve (one prave i duboke, kakve su sposobni činiti iskusniji monasi poput Kalista) smatram verovatno najvišim stanjem psihičkog bića do kojeg čovek može upornim trudom i odricanjem doći. Naravno i element ljubavi i vere je tu posebno prisutan, ali ipak bez čvrste upornosti i hrabrosti takav poduhvat nije ostvariv, kako to i sam Kalist ponekad kaže.

U suštini, da skratim priču, čak i iz ugla posmatranje jednog ateiste (mada izbegavam sebe da klasifikujem ikako, ali eto večina ljudi me tako okarakteriše pa sam nekako navikao) eto, čak i ja smatram da je ova knjiga veoma vredna i toplo je preporučujem

[Guest]

О најлепшој служби у мом животу

26 недеља авг 2012

Posted by radiosvetigora in Преносимо

≈ Оставите коментар

У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјејевски манастир.

Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром рејона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивјејево. Власти нису уништиле манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је претећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени манастир.

Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивјејевског манастира, омиљена у целој православној Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјејевског манастира, од активних храмова није остало ни трага – сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза, «Арзамас-16». Овде се производило нуклеарно оружје.

Свештеници, и ако су долазили на тајно поклоништво у Дивјејево, чинили су то скривено, обучени у световну одећу. Али свеједно су им улазили у траг. Те године, кад сам први пут био у прилици да боравим у разрушеном манастиру, ухапсили су двојицу јеромонаха који су дошли да се поклоне дивјејевским светињама, жестоко их претукли у милицији и петнаест дана држали у соби на леденом поду.

Те зиме ме је сјајни, веома добри монах из Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Бонифатије, замолио да га пратим на путу за Дивјејево. По црквеном типику, свештеник који креће на даљи пут са Светим Даровима – Телом и Крвљу Христовим, мора обавезно са собом да поведе пратиоца, да би у непредвиђеним околностима заједно штитили и чували велику светињу. А отац Бонифатије је управо и ишао у Дивјејево да би причестио старе монахиње које су живеле у околини манастира – последње које су из времена те дореволуционарне обитељи преживеле до наших дана.

Предстојао нам је пут возом кроз Нижњи Новгород, тадашњи Горки, а одатле аутомобилом до Дивјејева. Током пута баћушка читаву ноћ није ни легао: на његовим је грудима, на свиленом гајтану, висила мала дарохранилица са Светим Даровима. Ја сам спавао на суседном лежају, и, будивши се с времена на време од звука точкова, видео како отац Бонифатије, седећи за сточићем, чита Јеванђеље при слабој светлости вагонске ноћне лампе.

Стигли смо до Нижњег Новгорода – завичаја оца Бонифатија – и задржали се у његовом родитељском дому. Отац Бонифатије ми је дао да читам књигу издату пре револуције – први том дела светог Игњатија (Брјанчанинова), и ја до јутра нисам ока склопио, откривајући тог задивљујућег хришћанског писца.

Следећег јутра смо кренули у Дивјејево. Предстојало нам је око осамдесет километара пута. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако да у њему не би могли препознати свештеника: пажљиво је скупио крајеве подрасника под капут, а своју предугу браду сакрио под шал и оковратник.

Већ се смркавало кад смо се приближили циљу нашег путовања. Кроз прозор аутомобила, у вртлозима фебруарске мећаве, ја сам са узбуђењем распознавао високи звоник без купола, скелете разрушених храмова. Без обзира на тако тужну слику, био сам задивљен необичном моћи и тајном силом те велике обитељи. И још – мишљу о томе да Дивјејевски манастир није пострадао, већ живи својим недостижним за свет скривеним животом.

Тако се и испоставило! У запуштеној колибици на периферији Дивјејева срео сам нешто што нисам могао замислити ни у најсветлијим сновима. Видео сам Цркву, која увек побеђује и не слама се, младу, која се радује свом Богу – Промислитељу и Спаситељу. Управо сам овде и почео да схватам велику силу древних речи апостола Павла: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».

И још: на најлепшој и најнезаборавнијој црквеној служби у свом животу био сам не негде у великолепном саборном храму, не у храму прослављеном давно прошлим временима, него у совјетском градићу Дивјејево, у искривљеном кућерку број 16 у Лесној улици.

Тачније, то чак није била ни кућа, већ старо купатило, прилагођено за становање.

Нашавши се први пут овде са оцем Бонифатијем, видео сам собицу са изузетно ниском таваницом, а у њој десет старица, ужасно старих. Најмлађе су, у крајњем случају, далеко премашиле осамдесету. А старијима је било, засигурно, више од сто година. Све су оне биле у простој старачкој одећи, са обичним марамама. Никаквих раса, монашких апостолника и камилавки. Па, какве су оне монахиње? «Тако, обичне бакице», помислио бих ја, кад не бих знао да су те старице – једне од наших најхрабријих савременика, истинске подвижнице, које су у затворима и логорима провеле дуге године и деценије. И, поред свих искушења, само су уможиле у души веру и верност Богу.

Био сам потресен када је пред мојим очима отац Бонифатије, тај поштовани архимандрит, пензионисани настојатељ храмова Тројице-Сергијеве лавре, заслужан и познат у Москви духовник, пре него што ће благословити ове старице, пао пред њима на колена и учинио им земни поклон! Ја, искрено говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник, подигавши се, почео је да благосиља старице, које су му, неспретно се гегајући, по реду прилазиле. Видело се како се искрено радују његовом доласку.

Док су отац Бонифатије и старице размењивали поздраве, ја сам разгледао. По зидовима собичка пред иконама у старим кивотима мутно су горела кандила. Једна икона је одмах скретала посебну пажњу на себе. То је била велика, предивно живописана икона преподобног Серафима Саровског. Лик старца је светлео таквом добротом и топлином, да човек не пожели да скине поглед са ње. Ова икона је, како сам после сазнао, насликана пред саму револуцију за нови дивјејевски саборни храм, који нису ни стигли да освештају. Икону су чудом спасили од скрнављења.

У то време је почела припрема за свеноћно бденије. Био сам збуњен кад су монахиње почеле да на грубо склепани сто ваде из својих тајних скровишта оригиналне ствари преподобног Серафима Саровског. Овде су били келејни епитрахиљ преподобног, његове вериге – тешки гвоздени крст на ланцу, кожна рукавица, старински лонац, у ком је саровски старац припремао себи храну. Те светиње су се после разарања манастира деценијама предавале из руке у руку, од једних дивјејевских сестара до других.

Док се облачио, отац Бонифатије је возгласио почетак свеноћног бденија. Монахиње су се некако одједном тргле и запевале.

Како је то диван, невероватан хор био!

«Глас шести! Господи, возвак к Тебје, услиши мја!» – возгласила је грубим и промуклим старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године. Око двадесет година је она провела у затворима и изгнанствима.

И све старице су запевале са њом: «Господи, возвак к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи!»

То је била служба која се не може речима описати. Свеће су гореле. Преподобни Серафим је гледао са иконе својим бескрајно добрим и мудрим погледом. Чудесне монахиње су певале готово читаву службу напамет. Само би понекад нека од њих погледала у дебеле књиге, наоружавши се чак не ни наочарима, него огромним увећавајућим стаклима на дрвеним ручкама. Тако су оне служиле и у логорима, и у изгнанствима, и по завршетку, вративши се овде, у Дивјејево, и скрасивши се у убогим уџерицама на крају града. На све су оне биле навикнуте, а ја заиста нисам схватао јесам ли на небу или на земљи.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему. И безбожној власти са свом њеном моћи, и неверју света, и самој смрти, које се оне нимало нису бојале.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы».

Превела са руског: Мирjана Милетић

Извор: Православие.ру

[Guest]

Архимандрит Тихон (Шевкунов):

Врло је мучно за човека ако се испостави да је помагач терориста, чак и ако ни сам тога није свестан

Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов) сматра да антиклерикалне акције из протеклих неколико месеци представљају нову појаву коју је он назвао „плишани тероризам“, преноси Интерфакс.

„Оно с чим се данас срећемо је поплава на први поглед чудних поступака: агресивни испади панк-групе у московским храмовима, њихова прљава разонода у музеју, скрнављење гробова бранитеља Домовине, који су за нас светиња и сад изругивање крстовима за поклоњење – наравно, све то није просто мангуплук и чак нису баналне антиклерикалне акције, као што то неки понекад желе да прикажу. То је нова реалност нашег живота – „плишани тероризам“, - рекао је он у интервјуу који је дао дописнику „Интерфакс-Религија“.

По мишљењу свештеника, он је, „као и сваки тероризам“, усмерен на уништење темеља, ослонаца друштва и државе – историјских, духовних и моралних – путем диверзија, уцена и изазивања страха.

„У суштини, Марија Аљохина, Јекатерина Самуцевич и Надежда Толокоњикова су исто што и шахидке које су темељно припремили и искористили људи који стоје иза њих. И с горчином треба признати да „плишани тероризам“ уз помоћ унутрашњих и спољашњих покровитеља у нашој земљи има и успех и следбенике – који су то постали на брзу руку, али врло често и оне који су то из идејних разлога,“ – сматра отац Тихон.

Говорећи о томе коју би казну предложио за оне који су претестерисали крстове за поклоњење у Архангелску и у Чељабинској области, архимандрит Тихон је одговорио речима апостола Павла да се „Бог не да ружити: што човек посеје, то ће и пожњети“.

Заправо је важно друго питање, сматра свештеник. „Сад је врло лако да се не само неискусна и наивна омладина, већ и формирани, зрели људи – хотимице или нехотице – нађу међу помагачима ових „плишаних терориста“. И зато треба рећи: ма које разлоге човек да наводи у своје оправдање – врло је мучно човеку ако се испостави да је помагач терориста, чак и ако ни сам тога није свестан“.

29 / 08 / 2012

[marko_13]

Игуман Тихон је генијалан човек! Имао сам част да га упознам.

[Guest]

Богослови

Отац Јован

Једном приликом је код оца Јована дошао младић, дипломац духовне академије, и приликом представљања између осталог је рекао: «Ја сам богослов».

Отац Јован се веома зачудио и упитао:

«Како то, зар четврти?»

«Шта – четврти?» – није га разумео младић.

Отац Јован је објаснио:

«Ми у Цркви знамо за тројицу богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само је њима Света Црква током своје двехиљадегодишње историје одлучила дати звање „Богослов“. А ви сте, значи, четврти?»

Уопште узев, коме све и када Господ шаље духовну мудрост? У суштини, да би човек био богослов уопште није неопходно да носи мантију и завршава духовну академију. «Дух дише где хоће» – задивљено понавља Христове речи апостол Јован.

Једном сам са хором нашег Сретењског манастира боравио на Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри су све нас позвали на закуску. То је била прва православна служба у удаљеном војном градићу после много година. Разуме се да су нас стога посматрали са интересовањем, као да смо нешто егзотично. За трпезом смо, као што то хришћани обично раде, очитали молитву Оче наш. Заједно са нама се молио и крстио уважени генерал. После пар сати, пред крај обеда, официри су се обратили поменутом генералу:

И генерал, прави армијски генерал, је кратко размислио и рекао: «Најважније у животу је – сачувати чисто срце пред Богом!»

«Друже генерале, видели смо да сте се прекрстили. Ми вас поштујемо, али не схватамо. Ви сте вероватно стигли да размислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам, током година које сте проживели, јесте ли схватили шта је то најважније у животу, шта му то даје смисао?»

Јасно је да се таква питања постављају само након тога што су људи, по руском обичају, добро поседели за столом и прожели се међусобним поверењем и добронамерношћу.

И генерал, прави армијски генерал, је кратко размислио и рекао:

«Најважније у животу је – сачувати чисто срце пред Богом!»

Био сам запрепашћен, по дубини и богословској прецизности тако нешто је могао рећи само један изванредан богослов – мислилац и практичар. Премда он сам није тога био свестан.

Уопште узев, нашу браћу свештенике много чему могу да науче, а и да постиде, људи који на први поглед немају пуно додира са богословљем.

У време преговора о уједињењу са Руском Заграничном Црквом архиепископ немачки и великобритански, Марко, ми је признао да је у Русији био сведок једног случаја, који га је натерао да поверује да су духовне промене у нашој земљи реалност, а не пропаганда.

Једанпут се возио аутомобилом по Подмосковљу са једним свештеником. Владика Марко је Немац, и њему је било необично што су упркос знаковима поред пута који ограничавају брзину на деведесет километара на час, кола возила брзином од сто четрдесет километара на час. Владика се дуго уздржавао, али је на крају ипак указао свештенику возачу на ту неусклађеност. Овај се, пак, само насмејао наивној простодушности странца и уверавао га да је све у најбољем реду.

«А шта ако нас заустави полиција?», био је у недоумици владика.

«И с њима је све у најбољем реду!», уверено је одговорио свештеник запрепашћеном госту.

После неког времена, заиста их је зауставио представник ГАИ (*Државна саобраћајна инспекција, прим. прев.). Спустивши прозор, свештеник се самоуверено и добродушно обратио младом полицајцу:

«Добар дан, позорниче! Извини, журимо.»

Но, полицајац није одреаговао на његов поздрав.

«Ваша документа», затражио је. «Ма хајде, пусти нас», узрујао се свештеник, «зар не видиш да се журимо?»

«Ваша документа», поновио је полицајац.

Свештеник се увредио и постидео пред гостом, но није могао ништа да учини. Пружио је полицајцу дозволу и саобраћајну књижицу, али при томе није могао да се уздржи да не дода: «На, узми, ваш је посао да кажњавате, а наш је посао да праштамо.» На то је полицајац, хладно га погледавши, одговорио: «Као прво, не кажњавамо ми, него закон. И не праштате ви, него Господ Бог!»

И тада је владика Марко схватио, да када и милиционери на руским путевима размишљају правилно о битним стварима, у тој умом несхватљивој земљи се све поново изменило.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы». Са руског превела: Соња Aшкрабић

28 / 08 / 2012

[marko_13]

Иначе ова књига је апсолутни бестселер у читавој Русији. До сада је продата у милион примерака. Имао сам прилике да читам превод на српски, који ће се ускоро наћи у продаји. Одлична књига.

[Guest]

Отац Тихон: „Један американац… с британским пасошем ме је инспирисао на писање књиге“

17 среда окт 2012

Posted by radiosvetigora in Интервју

≈ Оставите коментар

Оно што се догодило с књигом архимандрита Тихона „Несвети свети и друге приче“ 2012. године у Русији, тешко да су очекивали издавачи, бизнисмени-трговци књигама и књижевни критичари. Као прво, добила је награду „Књига године“ у номинацији „Проза“, такође је победила у две номинације „Књижевна награда Рунета-2012“ и напокон, већ је прекорачио фантастичан тираж, не само кад су у питању књиге оваквог жанра, већ и кримићи, неколико пута је издавана у укупно преко 1,1 милиона примерака.

Овај интервју смо снимили с аутором бестселера у току топлог октобарског дана у Вашингтону, недалеко од Капитола, одмах после презентације књиге у главној библиотеци земље – Библиотеци Конгреса. Сместили смо се на клупице за сточићем, као студенти који су побегли с предавања. А заиста смо студенти… били пре много година – исте године смо завршили ВГИК, иако на различитим факултетима, предавања су нам држали исти професори, а и дан-данас имамо заједничке другове-пријатеље, и наравно, заједничке успомене на студентски живот. Нисмо се видели дуго година и сад смо у складу и с годинама, и са статусом, и с форматом интервјуа – на „ви“.

Да не заборавим, одмах вадим из торбе оно што ће бити предмет нашег разговора – књигу Everyday Saints and Other Stories – ово је енглеско издање – превод „Несветих светих…“ и молим аутора да се потпише за успомену. Архимандрит Тихон – некада у свету Георгије Шевкунов – широким рукописом пише: „Драгом другу из студентских дана…“

„Хоћемо ли почети?“ – пита отац Тихон. Пристискам дугме „снимај“.

Сергеј Москаљов: Оче Тихоне, како је рођена замисао ове књиге, кад сте одлучили да ове расуте животне приче треба да постану књига?

Архимандрит Тихон: У ствари, то су решили други уместо од мене. Узгред речено, ма колико чудно било, један Американац ме је надахнуо на писање ове књиге.

С.М.: Американац?

А.Т.: Да, епископ Василије Родзјанко. Имао сам огромну срећу да много времена проведем с њим. За мене су то по времену – године. За његов живот – мали сегмент. Имао сам прилике да причам неке догађаје из живота Цркве у совјетском периоду. Он ме је прво једноставно, а затим већ упорно, наговарао да обавезно запишем ове приче. Узгред речено, у књизи постоји и прича о самом епсикопу Василију Родзјанку.

С.М.: Ево, поменули сте покојног Василија Родзјанка – епископа Америчке Православне Цркве, много пута сте се сретали и с поглаварем Заграничне Цркве, сада покојним митрополитом Лавром и с протојерејем Дмитријем Григорјевом који је преминуо пре неколико година… Какву улогу у Вашем животу је одиграло општење с представницима још оне, прве руске емиграције?

Ови људи нису могли да не оставе неизбрисив утисак на сваког човека који је разговарао с њима. То су били људи изузетно високе културе, посебне културе опхођења, с изузетном снагом вере, посебног, апсолутно непоновљивог искуства. Уопште, у нашем животу управо општење доноси драгоцено искуство и још – огромну радост. То је заиста драгоцено благо, које људи једноставно преносе једни другима. Такви су за мене и били представници руске емиграције, они које сте набројали, а и многи други. И наравно, такви људи су за мене били духовници Псково-Печерског манастира – они су сачували исте особине које сам налазио и код владике Василија и код митрополита Лавра… али су их сачували у потпуно другачијим условима, у условима богоборачке власти. Животно искуство и једних и других је довело до истих вредносних резултата. Иако је, наравно, изгледало да је ово искуство врло различито. Међутим, и у иностранству, и у Русији – то је било искуство верности Христу.

С.М.: Ваша књига је написана на материјалу совјетског, руског живота. И сад се појавио превод на енглески. Чиме „Несвети свети…“ могу да заинтересују читаоца овде, на Западу, у Америци, читаоца, који од почетка живи у потпуно другачијем културном простору?

На моју срећу, чак знам да је ова књига занимљива и на Западу: добио сам много реакција из Америке, Европе, на неке приче које су објављене на енглеском језику на интернету. Често су то писма људи који чак не припадају Православној Цркви. Они истичу да је за њих важно сведочанство из Русије о животу човека с Богом, о свету у којем је Бог присутан – стварно присутан, и људи исто тако заиста то осећају. Вероватно је главно – колико можемо да осетимо Његов промисао, колико Бог за нас постаје реалност? Да ли можемо да Га чујемо и да живимо у сагласности с Њим? Колико Га осећамо као свог правог Оца, без хипербола, без лирских поређења, већ заиста? Све ово као апсолутна реалност и јесте најзанимљивије – и за читаоца у Русији, и за читаоца ван наше земље.

С.М.: Како се десило да је презентација енглеског издања одржана у Библиотеци Конгреса САД? То је, у принципу, ванредан догађај…

А.Т.: Директор Библиотеке Конгреса, господин Џејмс Билингтон, је познат као велики познавалац руске уметности. Радници библиотеке су се заинтересовали за књигу и позвали су нас да урадимо презентацију. И то је врло ласкаво. Јер, овде су окупљени најозбиљнији академски кадрови стручњака за руску историју, руску црквену културу… А мистера Билингтона познајем одавно, више пута је долазио у Москву, разговарали смо још за време прославе хиљадугодишњице од Крштења Русије. Више пута сам слушао његове дубоке реферате и традицији у руском иконопису.

С.М.: Како се појаво превод књиге?

А.Т.: Књигу је прочитао Џулијан Лоуенфелд. Он је преводилац руске књижевности на енглески језик виртуозног талента. Они који добро знају и руски и енглески језик одушевљени су, на пример, његовим преводима Пушкина и других руских аутора. И он ме је пронашао преко наших пријатеља и понудио је да преведе ову књигу. Тако се појавио овај превод. У лектури књиге је учествовала православна Американка, монахиња Корнилија.

Уопште, Американци су ме веома изненадили као човека који ипак има неке стереотипе о Америци – који вероватно нису увек тачни…

С.М.: Узгред речено, о стереотипима… Није Вас наводило на опрез то што је, на пример, епископ Василије Родзјанко дуго година био водитељ религиозног програма ба Би-би-сију, а отац Виктор Потапов, којег такође познајете дуго година, водио религиозни програм на „Гласу Америке“?

А.Т.: Ветоватно знате доскочицу из совјетских времена: „Постоји један обичај у Русији, да се увече слуша Би-би-си.“ Сви смо слушали „Би-би-си“ и „Глас Америке“, иако се нисмо увек позитивно односили према овим станицама. Међутим, оне су нам у совјетско време откривале оно што је било недоступно у Совјетском Савезу, због чега смо им били захвални. На пример, религиозни програми Василија Родзјанка, оца Виктора Потапова и митрополита Антонија Сурошког су одиграла значајну улогу у формирању погледа на свет, рецимо, моје генерације, људи који су 1970-80-их година почињали да верују у Бога. Прича се да су станице биле под „окриљем“ ЦИА, под „маском“ МИ-5 – или како се зове, -6, -7 или -8. Да ли су то стереотипи или не? Колики је у свему томе удео истине, а колико је измишљено? Није моје да судим. А и у овом случају ме то мало занима. Знао сам да су владика Василије, отац Виктор Потапов и митрополит Антоније Сурошки којег сам такође имао срећу да познајем – западни људи, али су притом апсолутно Руси. То ме је одушевљавало.

С.М.: Шта Вас је још одушевљавало?

А.Т.: Нисмо схватали како неко може да буде Американац – а владики Василију је било јако драго што је Американац, или отац Виктор – он је такође Американац – и да притом буде апсолутно Рус? Исто тако је многима од њих дуго времена било несхватљиво како човек може да живи у Совјетском Савезу и да буде заиста уцрквљен и православан? Уосталом, ми их ни данас не схватамо до краја, зато што су одрасли овде, а ми смо одрасли у Русији, али нам то апсолутно не смета да и даље будемо једна и необично сложна породица. И у овој разноврсности, чак и у овом срећном неразумевању, такође се много тога садржи, и ми нисмо у стању да одгонетнемо ову тајну. Нека остане тајна.

С.М.: У САД сте допутовали на пету годишњицу потписивања акта о обнављању канонског општења Руске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, који је учврстио уједињење двеју Цркава. Знам да сте били један од најактивнијих иницијатора и присталица закључивања овог акта. Прошло је пет година. Да ли су се сва ваша очекивања и наде оваплотили? Да ли постоји нешто чиме данас нисте задовољни у односима двеју грана Руске Православне Цркве?

А.Т.: Знате, рећи ћу једну дрску ствар: догађаји су превазишли наша очекивања. Знате шта ме запањује у нашем општењу? Сретали смо се и пре потписивања акта и пре свог евхаристијског општења. Једни према другима смо се односили врло лепо – заиста без преувеличавања. Иако смо, наравно, одлично разумели да смо ми, који смо одрасли у Совјетском Савезу – совјетски људи и ја се тога апсолутно не стидим, то је део моје историје и сад ми не пада на памет да како бих задовољио било кога, анатемишем све што се дешавало у совјетском периоду. Да, у Русији се дешавало много страшних ствари. И то ми је подједнако одвратно као и сваком другом човеку.

Али, било је и нечега што западни човек не може до краја да схвати: то је осећај дивног јединства, превладавања огромних потешкоћа, решавања гигантских задатака. Чак и оно што се тада називало совјетским патриотизмом, за већину људи је у суштини представљало израз љубави према домовини, то уопште није био бољшевистички, комунистички патриотизам. Период живота руског народа у 20. веку који је био противречан, али саставни део наше историје – много сложенија појава него што је прост низ догађаја, на које се може ставити или минус или плус.

С.М.: Да ли то значи да се уједињење одвијало глатко?

А.Т.: Не, у време уједињења много тога нисмо разумели једни код других, водили смо много спорова, одржавали смо научне и практичне конференције на којима је свако покушавао да докаже да је у праву, али и да схвати другог. Било је, чинило се, и непомирљивих питања. Али, знате, прошло је пет година, и као да се ништа од тога није дешавало. „Избриши случајне црте,“ – говорио је Блок.

Како је време протицало, много тога је отишло у други план, и потпуно јасно се открило главно – наше јединство у Христу. То што можемо заједно да служимо Литургију и да се причешћујемо заједно – не може се упоредити ни са чим. И никакве наше некадашње апстрактне бојазни – ах, шта ће бити кад се ујединимо, – не могу се ни по чему поредити с оним што сад у ствари постоји. Наравно, неки проблеми остају – због ових или оних околности, а више због наше лењости или због усредсређивања на уско унутрашње проблеме. Међутим, и то је нормално општење у историји и братски суживот.

С.М.:Још пре уједињења је, прича се, митрополит Заграничне Цркве, Лавр, скоро инкогнито долазио у Русију… Гледао је шта и како…

А.Т.: Да, он је тајно долазио у Русију као обичан свештеник, с белим крстићем – то је прва награда за младог свештеника. Већ као митрополит владика Лавр је долазио као обичан сеоски баћушка, што се каже, као руски поп и тако је обишао пола Русије: и Сибир, и Север, и Соловки, био је на југу, био је у Украјини, све је видео својим очима.

С.М.: Да ли је то стварно било инкогнито?

А.Т.: Да, да… Нико није знао да је то поглавар Руске Заграничне Цркве. Овај човек је својим очима желео све да види, желео је да види вољену Русију о којој је толико знао, толико је читао, желео је да види шта се заправо дешава. И то је био прави подвиг за човека из емиграције.

С.М.: Оче Тихоне, скоро сваки иоле већи храм има хор. Како се десило да хор Сретенског манастира – постане познат и да пева не само богослужбене песме у храму, већ и наступа на концертима, где изводи и световне, па чак и совјетске песме? Да ли сте Ви то благословили? Да ли сте наилазили на критику овим поводом?

А.Т.: Да, то је на личну одговорност, и наравно, имао сам прилике да наиђем на критику. Хор је специфичан инструмент, инструмент, пре свега за проповед: и за верујуће, и за нецрквене људе, па чак и за људе који уопште не верују у Бога. Кад смо схватили какав диван инструмент смо створили уз Божију помоћ, почели смо да реконструишемо многе песме, које су, да тако кажем, биле изврнуте у совјетско време. Обнављали смо их у првобитном облику. Али смо ипак били свесни: главно су Литургија и богослужење у храму.

С.М.:А народне песме?

А.Т.: Народне песме су, наравно, такође огроман слој. Својим очима смо се уверили у то колико јак утисак оставља репертоар, који садржи и ремек-дела руске хорске музике, пре свега на људе који су слабо уцрквљени, на оне којима је још тешко да доживе литургијске песме. Они могу да чују два-три црквена дела – више једноставно нису у стању. А кад у одличном извођењу чују народне песме, наше изванредне руске романсе, песме пре револуције, код њих се постепено појављује и рађа укус за хорско певање. Почињу да схватају каква је то узвишеност, тим пре што ремек-дела руских хорских песама у свом корену имају духовни смисао и духовно звучање. Све су оне изашле из црквених песама. Њихове теме су – живот, смрт, вечност…

С.М.: Тема смрти…

А.Т.: Да, смрт је посебан лајтмотив руског хора. „Црни гавран“… Човек у последњим тренуцима живота разговара с гавраном, који кружи изнад њега… Или „Пролеће неће доћи за мене“… А, „Лепо, браћо, лепо“? Многи ову песму доживљавају као неку бећарску, у ствари је то изузетно дубоко дело о животу и смрти. Тема смрти уопште доминира у руском хорском појању.

С.М.: А како и због чега су се на репертоару појавиле совјетске песме?

А.Т.: Што се тиче совјетских песама… Једном сам чак написао рад „Совјетска песма као сублимација молитве“. Живели смо у Совјетском Савезу и сећамо се како су у двориштима, на породичним окупљањима, људи почињали да певају неке песме, које су понекад имале апсурдне речи: „Девојке фине су тихом песмом дочекале и у да коље стоку кренуо је момак млад…“. Потпуно апсурдно… А људи су певали у самозабораву, потпуно искрено, са сузама.

Тада није било молитве, скоро сви су заборавили на молитву. Али људска душа је, по речима Тертулијана, по својој природи хришћанка. И она је тражила молитву. Да, то је био сурогат, сублимација, али ипак је представљало и тежњу ка молитви као заједничком духовном узношењу, као према нечем највишем, вечном, дивном. Међу песмама 20. века је заиста било ремек-дела.

С.М.: А ако се примени на америчког слушаоца? То није први долазак хора у Америку и колико ми је познато, топло сте дочекани?

А.Т.: Искрено речено, ништа не могу да схватим овде. Још се нешто може објаснити кад се људи окупљају у огромне сале и видим: то су Руси, емигранти, земљаци који живе при амбасади. Кад скачу и не пуштају хор по пола сата – то још могу да разумем. Али кад дођемо у америчку провинцију и окупи се неколико хиљада људи у сали и кад знам да има можда само 20-30 људи из руске заједнице, а остали су Англосаксонци, Афроамериканци… И кад слушају наше црквене песме или кад одушевљено слушају романсу „Магловито јутро“ или „Песму о бурној младости“, кад видим да плачу и да затим устају и аплаузима захтевају да хор и даље и опет пева ове песме на језику који не разумеју… Ту ми је заиста тешко да било шта схватим. На пример, кад члан хора Дмитриј Белосељски завршава познату војничку песму „И на његовим грудима је блистала медаља за град Будимпешту“ и видим сузе у очима људи, иако је јасно да разумом ништа не могу да схвате… А затим овације и „браво“, још дуго не утихну, ето ту не могу да схватим, али могу то да посведочим и да забележим. Значи, очигледно је да постоји нешто неупоредиво важније од рационалног доживљаја.

С.М.: Оче Тихоне, ви водите активну друштвену делатност: чланци, Друштво борбе за трезвеност, снимате филмове – један око којег се дигла највећа прашина „Византијска лекција“, због којег је поломљено толико копаља. Сад сте члан Председничког савета за културу. Каква је ваша улога у савету?

А.Т.: Црква игра огромну улогу у формирању наше отаџбинске културе, без обзира на то колико неко ову улогу жели да умањи. То што ме је Његова Светост Патријарх Кирил као представника Цркве упутио у Председнички савет за културу говори о томе да људи желе да чују глас Цркве. У Русији је потпуно очигледно да баханалије агресивне сведозвољености која покушава да доминира у нашој култури, и да се права уметност протерује, а одвратни сурогати дођу на место уметности – све то, наравно, нездрава појава.

С.М.: Оче Тихоне…

А.Т.: Претпостављам које је Ваше следеће питање, зато сматрам да наш интервју треба да буде завршен пријатељски…

Извор: Православие.ру

[Драшко]

o Боже тај Родзјанко је мој деда-теча

Човече, био је ожењен сетром мог деде, живели су у Лондодну, после њене смрти отишао је у Америку, и баш сам се питао шта ли је се њим, тамо се био замонашио

Имам слику његову са мном кад сам био клинац, баш мали тачније

[Guest]

@@Драшко,

http://www.pravoslav...u/put/44150.htm

http://ru.wikipedia....илий_(Родзянко)

Отрывок из документального фильма о жизни Вл. Василия.

[Guest]

Погледај филмић...

[Guest]

Ево има сајт о еп.+ Василију...

http://www.rodzianko.org/russian/

[Драшко]

хвала ти Марти