Islam i Hrišćanstvo o problemu smrti

[Ignjatije]

Kako je smrt vidjena u Islamu, zasto postoji, kako je prevazici i da li ce i kako tvorevina ikada postati besmrtna ?

 

Evo da vidimo hriscansko shvatanje coveka i problema smrti :

 

Bog je stvorio svet, sve ono što se vidi i ne vidi, iz nebića, slobodno. To znači da, pre nego što je bio stvoren, svet nije postojao ni u kakvoj formi. Postojao je jedino Bog. Između Boga i stvorene prirode postoji apsolutna razlika suština, priroda. Svet nije stvoren iz (od) Božanske prirode (suštine), niti iz bilo koje pretpostojeće prirode, duhovne ili ma koje druge. Stvoren je ni iz čega. Po suštini, svet je apsolutno odeljen od Boga. Ova poslednja konstatacija podrazumeva da je stvorena priroda okružena ništavilom. I u odnosu na početak stvaranja, kao i u odnosu na kraj stvaranja, između Boga po prirodi i stvorene prirode ne postoji nikakva prirodna veza.

S druge strane, budući da je stvorena priroda sazdana ni iz čega, ona je i prožeta ništavilom, nebićem. Suština sveta je, po rečima Sv. Atanasija Velikog, nekadašnje nebiće. Postoji posle stvaranja, ali ako se to postojanje prirode temelji na njoj samoj, onda ona može svakog časa i da prestane da postoji. Postojanje sveta apsolutno ne zavisi od njegove prirode, već jedino od volje Božje. Stvorena priroda, dakle, nema nikakvih sila u sebi koje bi mogle daje drže u postojanju, mimo volje Tvorca. To što svet postoji, ne zavisi od njegove prirode, već od volje Onoga Koji ga je i stvorio i Koji ga i drži u postojanju, dakle od Boga. (Ovo posebno treba naglasiti zato što neki pogrešno smatraju da je svet stvoren, u odnosu na svoj početak, iz nebića, ali kao večan te da se ta večnost sadrži u njegovoj prirodi. Drugim rečima, smatraju ovi, da je Bog stvarajući prirodu ni iz čega, stvorio jednu večnu prirodu (dakle, ne da bi bila večna, već večnom), koja je, iako se razlikuje od večne Božanske prirode, ipak i sama večna ?!? Ako bi tako bilo, onda bi to značilo da je Bog stvorio drugog Boga pored sebe, stvorenog boga ?!?, što je apsolutno paradoksalno i neprihvatljivo. Iz ovoga bi takođe proizilazilo i da se Bog po stvaranju sveta više ne brine o njemu, o njegovom postojanju, zato što mu je to postojanje dao jednom zauvek kroz prirodu, što takođe ne može biti prihvatljivo.)

Po učenju hrišćanskih Otaca, nijedna priroda, pa ni stvorena, ne može postojati bezlično, mimo ličnosti. Ličnost je ta koja je nosilac postojanja prirode. Priroda postoji u ličnosti, na način na koji postoji i ličnost. Pored toga što priroda ne može postojati mimo ličnosti, stvorena priroda, koja je zbog svoje stvorenosti smrtna, pretpostavlja, radi svoga postojanja, večnu Ličnost nestvorenu, u kojoj bi postojala bez kraja. Ovo podrazumeva daje prirodi u eshatološkom smislu, tj. radi njenog savršenstva, potrebna Ličnost Boga Logosa u kome bi postojala. U protivnom, priroda ne može postati besmrtnom jer nijedna stvorena ličnost ne može biti nosilac besmrtnosti, zato što je i sama stvorena, a samim tim i smrtna.

Priroda, dakle, nije stvorena besmrtnom, već je stvorena da u Ličnosti Boga Logosa postane besmrtna. Na kraju, i sam izraz besmrtan sadrži u sebi pojam smrti koja je prevladana, pobeđena.

Zbog toga je Bog sve što je stvorio, stvorio sa namerom da bude u Ličnosti Boga Sina koji je Večna Ličnost. I samo na ovaj način, u Ličnosti Boga Sina, može stvorena priroda da bude besmrtna.

Ovu činjenicu, da je Bog stvorio svet sa namerom da bude u Ličnosti Sina, potvrđuje i učenje Crkve da je Bog stvorio svet slobodno, iz ljubavi. Jer, ljubav Božja prema svetu i čoveku nije niti osećanje, niti bilo šta drugo. Ona je, po rečima Sv. Pisma, Ličnost Sina Božjeg. "U tome se pokaza ljubav Božja prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svet da živimo Njime" (1 Jn. 4,9). Bog ljubi svet u Sinu i preko Sina. Ljubav Božja prema svetu, odnosno činjenica da je Bog stvorio svet u Sinu, najpre se pokazuje kroz stvaranje sveta i čoveka, a zatim i u Novom Zavetu kroz ovaploćenje Hristovo.

Stvaranje sveta je, po učenju Starog Zaveta, a na osnovu tumačenja Sv. Maksima Ispovednika, praslika "otelovljenja Logosa Božjeg".3 "Reče Bog da bude i bi", prilikom stvaranja, predstavlja svojevrsno ovaploćenje Logosa Božjeg pre realnog ovaploćenja i praslikuje očovečenje Boga Logosa u Novom Zavetu. Stvaranje sveta je osuštastvljenje ljubavi Božje želje Božje da svet, iako stvoren, postoji večno, ali u Ličnosti Sina. Događaj koji pak u Starom Zavetu posebno ukazuje na to da je Bog stvorio svet sa namerom da ovaj bude vozglavljen u Ličnosti Boga Logosa jeste stvaranje čoveka. Čovek vozglavljuje celokupnu prirodu i daje smisao svemu što postoji. Na taj način, stvaranje čoveka ikonizuje sjedinjenje svega u Sinu Božjem koji je u isto vreme i savršeni čovek. (Zato je Sv. Maksim Ispovednik tvrdio da je ovaploćenje Logosa, Sina Božjeg, događaj koji je uzrok postojanju sveta, i da bez njega svet ne bi mogao da postoji. Ovaploćenje Logosa, dakle, nije događaj koji je samo vezan za greh prvog čoveka. Naprotiv, događaj ovaploćenja Logosa, ili, kako to Sv. Maksim Ispovednik kaže, Tajna Hristova, uzrok je samog stvaranja sveta i početak je i kraj - (cilj svega stvorenog.)

Na osnovu ovaploćenja Sina Božjeg, kao i njegovog vaskrsenja, Crkva zaključuje daje Bog sve stvorio kroz Ličnost, i u Ličnosti Sina, kroz Logos i u Logosu-Hristu, i da stvorena priroda nije po sebi besmrtna, već besmrtnost ostvaruje u Hristu. Posebno na osnovu vaskrsenja Hristovog postaje jasno da svet nije besmrtan po sebi, po svojoj prirodi, već daje besmrtnost prirode moguća jedino ako bude u Ličnosti Hristovoj. Jer, jedino je u vaskrslom Hristu priroda prevladala smrt i postala besmrtnom.

No, Spasitelj sveta, bez koga svet ne može postojati, Sin Božji, postao je čovek (Jn. 1,1-14.), novi Adam. Time je potvrđeno da je i čovek spasitelj sveta i da bez njega stvorena priroda ne može da postoji. Naravno, osnov postojanja prirode je jedino savršeni čovek, a on je Isus Hristos. Prvi čovek Adam nije bio savršen, već je bio ikona savršenog čoveka-Hrista. Istiniti spasitelj, u čijoj ličnosti priroda može da postoji besmrtno, jeste Hristos. Hristos je pak pravi, istiniti čovek, za razliku od prvog Adama koji to nije bio, zato što je ličnost Hristova ličnost Sina Božjeg. Kako ovo treba razumeti?

Po učenju Sv. Otaca, definisanom na IV Vaseljenskom Saboru u Halkidonu (451. god.), Hristos je Sin Božji, savršen Bogu Ocu po Božanstvu i savršen nama ljudima po čovečanstvu, u svemu podoban nama ljudima, osim greha. On je Sin Božji, prevečno rođen od Oca, međutim, radi našeg spasenja postao je čovek.

Dakle, Hristos je kao Večna Ličnost, Sin Božji, uzeo u sebe ljudsku prirodu i rodio se, postao je i savršen čovek. U Hristu, ličnost nije ljudska, već Božanska, ali to ne umanjuje Hristovo savršenstvo kao čoveka. Naprotiv, jedino je Hristos pravi čovek, zato što u Njemu, u Hristu, ne postoji ljudska ličnost, već Ličnost Sina Božjeg i u Ličnosti Sina Božjeg ljudska priroda postoji na božanski način - kao savršen čovek. Tačnije rečeno, čovek u Hristu je postao Bog.

Na kraju ovog odeljka, a u kontekstu onoga što je rečeno u vezi namere Božje da se sve stvoreno sjedini u Hristu Sinu Božjem koji bi, postavši čovek, postao čitav svet u malom, možemo zaključiti sledeće: da se besmrtnost stvorene prirode na ovaj način, sjedinjenjem svega ujedno(m), ostvaruje upravo na osnovu jedinstva prirode. Smrt nije ništa drugo do razdvojenost, rastočenost celine, raspadnutost jednoga. Svet je stvoren kao mnoga bića koja, da bi postojala, imaju potrebu da se sjedine među sobom. I to se upravo događa u Hristu.

Dakle, Bog je sve stvorio što je stvorio, sa namerom da se sve sjedini u Hristu, u Ličnosti Sina Božjeg, tako što bi Sin Božji postao čovek, što se i dogodilo, i da u Njemu sve postane besmrtno, odnosno da postane "Božji Sin". Bog, dakle, svet drži u biću slobodno, kroz Hrista, kroz Ličnost Svoga Sina i zato ga i ljubi jer ljubi svet u Sinu, što je pokazano ovaploćenjem Sina koji je postao čovek. Hristos opet, zato što je u večnoj zajednici sa Bogom Ocem, po uzimanju prirode u svoju Ličnost prinosi je Ocu, odnosno stvorena priroda sjedinjena u Hristu postoji kao zajednica mnogih, tj. kao Crkva, Ali, kako treba razumeti ovu poslednju konstataciju, da Hristos prinosi svet Bogu Ocu i da stvorena priroda u Hristu postoji kao Crkva, te da se na ovaj način i Hristos poznaje kao istiniti Hristos, Sin Božji, i priroda postaje besmrtnom? Zašto se jedino kroz prinošenje stvorene prirode Bogu Ocu u Crkvi projavljuje Hristos, a i stvorena priroda u Njemu postaje besmrtnom?

Na osnovu učenja Sv. Otaca, ličnost je nosilac postojanja prirode. Po sebi, ličnost je izraz za odnos. Ličnost ne može postojati sama za sebe. Izraz Ja izvire iz odnosa prema Ti, odnosno postojanje jedne ličnosti vezano je za zajednicu sa drugom ličnošću. No, zajednica, iz koje izvire ličnost, temelji se na slobodi. Bez slobode nema ličnosti, već samo postoje stvari. Pri tom, pod slobodom treba razumeti onu slobodu koja se izražava kao ljubav prema drugom, jer samo kad nekoga volimo, onda ga činimo ličnošću, onda je on za nas ličnost, odnosno postoji za nas i od njegovog postojanja zavisi i naše postojanje. U zavisnosti pak od toga sa kim je jedna ličnost u zajednici ljubavi, zavisi i identitet te ličnosti.

Priroda koju nosi jedna ličnost, ne samo da tada postoji, već joj ličnost daje i način postojanja. A taj način postojanja ostvaren je kroz ekstatičnost ličnosti, odnosno kroz zajedništvo sa drugom ličnošću, kroz odnos prema drugoj ličnosti za koju je ličnost kao nosilac prirode ontološki vezana. Drugim rečima, priroda ulazi u biće kroz zajednicu koju ima ličnost sa drugom ličnošću, ne prestajući da postoji kao priroda sa svim svojim prirodnim svojstvima.

U odnosu na stvorenu prirodu, koju uzima Logos Božji u svoju ličnost kao svoju, ovo znači da nju Hristos, Sin Božji, unosi u ličnu zajednicu sa Bogom Ocem i Duhom, kao i sa drugim ličnostima sa kojima je Hristos u zajednici po ovaploćenju. Tako se po ovaploćenju Hristos projavljuje kao Crkva. Međutim, kao ličnost, Hristos je pre svega vezan za Oca i Duha, a zatim i za sve one koji su sa Njim u zajednici, jer On je kao ličnost Sin Božji, odnosno Njegovo postojanje i identitet izviru iz zajednice sa Bogom Ocem, i u zajednici sa Ocem Hristos jeste to što jeste - Sin Božji.

Dakle, vezanost Hristova za Boga Oca, kao i za Duha Svetoga, a po ovaploćenju i za druge ličnosti koje su sa Njim u zajednici, čini da se priroda sjedinjena sa Sinom javlja kao zajednica mnogih ličnosti, kao tajna Hristova - Crkva. Sin Božji je i po ovaploćenju, kao čovek, vezan za Boga Oca i Duha, i zato i stvorenu prirodu u sebi unosi u zajednicu Sv. Trojice. I ne samo to, stvorena priroda se na ovaj način obožuje, postaje besmrtnom i postoji na božanski način, kao Bog koji je zajednica ličnosti - Sv. Trojica. Jedno sveljudsko iskustvo može da nam pomogne da razumemo zašto je ličnost, kao zajednica sa drugom ličnošću, kao što je Logos Božji, Hristos, koji uzima stvorenu prirodu u svoju ličnost i prinosi je Bogu Ocu, toliko potrebna da bi svet živeo.

Oko nas postoje mnoge stvari koje vidimo i upotrebljavamo u svakodnevnom svom životu, a da ih prosto i ne primećujemo da postoje, tj. nismo ni svesni njihovog postojanja. Prosto rečeno, mnoge stvari oko nas postoje, ali ne postoje za nas. Međutim, ako nam bilo koju od tih stvari pokloni jedna voljena ličnost iz ljubavi prema nama, onda ta stvar za nas prestaje da bude samo jedna obična stvar. Postaje nam nešto posebno i drago. Čini se prosto, kao da ona tek sada dolazi u postojanje i postaje živa u našim očima. I ako je kojim slučajem izgubimo, strašno nam je teško. Kao da smo izgubili nešto što se ne može više nigde naći, iako takvih stvari ima na hiljade.

Ovo iskustvo nam, dakle, pokazuje da nije priroda nešto što može da postoji samo po sebi, bezlično, niti je isto kad nam jedna voljena ličnost nešto slobodno daruje, ili kad to mi sami uzimamo. Da je tako, onda bi svaka stvar postojala i bila ista za nas i pre nego što postane vezana za jednu ličnost koju volimo i koja nam je slobodno darovala tu stvar. Naprotiv, ušavši u ličnu, ljubavnu zajednicu kao slobodno darovana, da se tako izrazimo, stvar za nas postoji, i ne samo da postoji, već postaje jedna konkretna stvar, poput jedne ličnosti. Zato ona postaje nezamenljiva, pa kad je izgubimo, kao da smo izgubili sve.

S druge strane, kada se prekine zajednica sa voljenom ličnošću, tada se za nas i stvari izgube i vrate u anonimnost, pa se i svet uopšte pomrači u našim očima sve dotle dok ponovo ne zavolimo nekoga.

Ovaj primer, iako nedovoljan da iskaže svu tajnu Crkve, kao zajedništva Oca i Sina i u Njemu sjedinjenih ljudi Duhom Svetim u ostvarenju besmrtnog postojanja sveta, može bar malo da nam odškrine vrata u razumevanju problema stvaranja svega u Hristu, Sinu Božjem, radi besmrtnog postojanja sveta. U prinošenju prirode Bogu od strane Hrista Sina Božjeg, Koji šo čini kroz Sv. Liturgiju, ostvaruje se n»eno postojanje, tj.. Bog opšti sa prirodom slobodno kao sa Svojim svetom.

Ako dublje razmotrimo učenje Crkve o stvaranju sveta kroz Hrista i u Hristu, doći ćemo do zaključka da ne samo da svet ne može da postoji bez Ličnosti Hrista, već da se bez ličnosti, shvaćene kao zajednice u ljubavi, ne može objasniti niti razumeti ni učenje Crkve da je svet stvoren ni iz čega.

Pojam početka postojanja bića i njegov kraj ne mogu se shvatiti mimo ličnosti. Neko za nas dolazi u biće samo kad ga zavolimo. Smrt, kao događaj potpunog prestanka postojanja jednog bića, tragičan je i "poslednji je neprijatelj" tvorevine samo onda ako taj događaj posmatramo u odnosu na jednu voljenu ličnost koja umire. U protivnom, smrt je u prirodi nešto obično, pa čak i poželjno za nju, jer ona na taj način i postoji. Smrt u prirodi ne predstavlja apsolutno nepostojanje jednog bića, već promenu njegove forme postojanja. Ovo događanje, međutim, sagledano kroz jednu voljenu ličnost koja je ugrožena smrću, javlja se kao apsolutni gubitak bića i opasnost uništenja celokupne prirode. Isto to važi i za početak postojanja jednog bića. Ako rođenje jednog bića nije plod ljubavi ličnosti, onda ono ne dolazi na svet kao nešto potpuno novo i drugo u odnosu na sve ostalo što postoji, već je samo drugačiji način postojanja već postojećeg. No i ovo važi samo pod uslovom da ličnost razumemo onako kako su o njoj govorili Sveti Oci, pre svega Kapadokijci, u kontekstu objašnjenja Trojičnog Boga kao Ličnosti. To znači da ličnost izvire i postoji samo u zajednici ljubavi sa drugom ličnošću. Samo u zajednici ljubavi ličnost je apsolutna i neponovljiva. Kada volimo jednu ličnost, tada u njoj vidimo kao postojeći čitav svet i to kao jednu ličnost. Svet koji se projavljuje za nas u ličnosti koju volimo i za koju smo ontološki vezani, jeste jedini realno postojeći svet za nas. Takođe, kad se izgubi voljena ličnost, onda se za nas gubi sve pa i mi kao ličnosti.

Kao zaključak ovog drugog odeljka, a u odnosu na ostvarenje besmrtnosti za stvorenu prirodu kroz sjedinjenje svega u Hristu kao Crkvi, konstatujemo sledeće: jedinstvo svih stvorenih bića u Hristu ne ukida njihovu različitost. Naprotiv, različitost i neponovljivost ličnosti upravo izvire iz jedinstva sa drugom ličnošću.

U odnosu na svet i njegovo postojanje ovo znači da, ako se svet nađe mimo Ličnosti Jedinorodnog i mnogoljubljenog Sina Božjeg, tj. ako se čovek nađe mimo Crkvene zajednice, odnosno ako ne postane Crkva, onda on za Boga i ne postoji (Mt. 25,12 i dalje).

*   *

No, kao što smo već naglasili, pored toga što je Hristos kao ličnost Sin Božji, On je i savršeni čovek. To znači, da je svet antropocentričan i da ne može da postoji bez čoveka. Drugim rečima, na osnovu ovaploćenja Sina Božjeg koji je savršen čovek i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista, i to sa namerom Božjom da se čovek na kraju upodobi Hristu, na taj način što će sam biti vozglavljen u Ličnosti Sina Božjeg. Poređenje Hrista kao Novog Adama sa prvim, starim Adamom, kako u Sv. Pismu Novog Zaveta tako i kod kasnijih Otaca, upravo potvrđuje ovo. No, kako bi trebalo ovo shvatiti? Šta znači pisanje Starog Zaveta daje prvi čovek Adam stvoren po ikoni i podobiju Božjem? Pre nego da odgovorimo na ovo pitanje potrebno je naglasiti sledeće: prvi čovek Adam nije bio sam po sebi nosilac postojanja stvorene prirode, već je ukazivao na Hrista i zato je i bio ikona njegova.

Stvoreni svet je delo Božje. Svet je delo Božje, koje svojim postojanjem čini prisutnim svoga Tvorca, Koji je kao ličnost odsutan iz prirode. Među svim delima Božjim čovek je posebno biće, najsavršenije Božje delo. Njega je Bog stvorio kao svoju ikonu, odnosno kao ikonu ovaploćenog Sina Božjeg, Hrista.

Ono što nam Sv. Pismo Starog Zaveta govori o stvaranju čoveka jeste da je Bog na kraju stvaranja stvorio čoveka "po ikoni i podobiju svome" (1. Moj. 1, 26-27). Na ovaj način je Bog vozglavio celokupnu stvorenu prirodu u čoveku Adamu. Po tome je prvi čovek postao praslika Hrista.

Dakle, čovek je u isto vreme i deo prirode ali je i različit od ostalih stvorenja, no ne po prirodi, već time što je stvoren po ikoni Božjoj. Šta se, međutim, podrazumeva pod ikonom Božjom u čoveku, i u čemu je važnost čoveka za postojanje prirode?

Različiti su odgovori koje su povodom ovog pitanja davali Sveti Oci. Neki su smatrali da pod ikonom Božjom treba razumeti slovesnost čovekovu, njegovu logosnost, odnosno svojstvo da čovek može da misli i da razume svet u celosti. Čovek ima božanski logos u sebi, dok druga bića to nemaju. Zbog toga što je slovesno biće, čovek je i ikona Božja. Čovekov um, "logos", kao nematerijalan i nevidiv, ne samo da ima božanske atribute, već je deo božanstva u čoveku. Drugi su, opet, pod ikonom razumevali dušu čovekovu, u jelinskom shvatanju duše, koju je Bog udahnuo čoveku prilikom stvaranja.

Sv. Grigorije Niski koji se posebno bavio ovim problemom, kao i Sv. Maksim Ispovednik, smatraju daje ikona Božja u čoveku sloboda. Na mišljenje ovih Sv. Otaca Crkve obratićemo posebnu pažnju.

S druge strane, postoje kod Sv. Otaca različita mišljenja i o tome šta treba shvatiti pod izrazom ikona, a šta pod i podobijem. Neki su smatrali da pod ikonom treba razumeti čoveka u odnosu na početak njegovog stvaranja, dok se podobije odnosi na ono što će čovek postati u eshatonu, na kraju. Drugi su, opet, izjednačavali ova dva pojma.

Problem razlike između ikone i podobija rešava se objašnjenjem pojma ikone kod Sv. Maksima Ispovednika koji, sledujući Sv. Grigoriju Niskom, kao i teologiji drugih kapadokijskih Otaca, poistovećuje pojam ikone sa slobodom čoveka. On istovremeno pokazuje da se istinska sloboda čoveka upravo sadrži u načinu postojanja koji je podoban Božjem. Pokazaće se da se mogu prihvatiti gore navedena mišljenja i da među njima nema suštinske razlike. Kako Sv. Maksim objašnjava ovaj odnos ikone i podobija govorićemo docnije. Da vidimo najpre u čemu se sastoji sloboda kao ikona Božja u čoveku?

Čovek je ikona Božija, tj. nalik je Bogu, zbog toga što je slobodan u svom postojanju u odnosu na prirodu. Sveukupna priroda postoji na osnovu zakona prirode. Čovek je jedino biće koje može da živi nezavisno od prirodnih nagona. "Samovlasnost" čovekova, tj. njegova sloboda, daje mu mogućnosti da živi ne po nagonima prirode, već slobodno. Za razliku od životinja čovek može da se uzdigne iznad prirodnih nagona i zakona postojanja prirode. Biti slobodan, po shvatanju hrišćanskih Sv. Otaca, znači biti oslobođen od prirodnih nagona i strasti. U ovom kontekstu može se razumeti koliko je važna za čoveka hrišćanska asketika. Naravno, sloboda uključuje i opciju da čovek može živeti baš po nagonima prirode. Odnosno, čovekova sloboda daje mogućnosti čoveku i da ne bude slobodan, tj. da ne bude čovek. Sloboda čovekova se sastoji u tome da je on taj koji prirodi daje način postojanja, a ne obrnuto. Od čoveka zavisi da li će priroda postojati na ovaj ili onaj način, dok priroda sama po sebi nema te mogućnosti. No, slobodan čovek, po hrišćanskom učenju, jeste čovek koji nije zavistan od strasti i nagona prirode u svom postojanju.

Međutim, zašto je čovek stvoren slobodnim? Da li se čovekova sloboda iscrpljuje samo time što će čovek živeti nezavisno od zakona prirode? Šta je cilj čovekove slobode, po Sv. Ocima?

Već smo naglasili da je priroda, zato što je stvorena iz ne-bića, po sebi propadljiva. Da bi postojala, da bi ostvarila besmrtnost postojanja, potrebno je bilo da se sjedini sa Bogom. Međutim, to nije mogla da učini priroda po sebi, bez jednog slobodnog bića, bez čoveka koji bije uzneo u jedinstvo sa Bogom. Zbog toga je Bog dao stvorenoj prirodi slobodu u licu čoveka. Zajednica sa Bogom je mogla da se ostvari jedino slobodnim pristankom čoveka. U protivnom, bez pristanka čoveka, prirodi bi ta zajednica bila nametnuta i bila bi nužna za stvorenu prirodu. To bi značilo da bi svet bio nužno besmrtan. Jer, bez pristanka stvorene prirode, tj. bez slobodnog htenja čoveka, Bog bi, stvarajući svet besmrtnim po prirodi mimo njegove volje, stvorio jednog drugog boga pored Sebe, što je apsurdno. Jedino kao slobodan, tj. u čoveku i kroz slobodnu zajednicu čoveka sa Bogom, stvoreni svet bi postojao isto kao i Bog, ali ne po prirodi, već na osnovu načina postojanja koji bi se ogledao u slobodnoj zajednici čoveka sa Bogom i stvorenim bićima. Kao potvrdu činjenice da postojanje sveta zavisi od slobode čoveka, možemo navesti događaj ovaploćenja Hristovog od Presvete Djeve Marije. Novi Zavet govori o ulozi Presvete Bogorodice u sjedinjenju stvorene prirode sa Bogom i naglašava slobodno učešće Presvete Bogorodice u spasenju sveta (Luk. 1,26-38). Samo ovaploćenje Sina Božjeg, u kome je stvorena priroda sjedinjena sa Božanskom, izraz je slobode Presvete Bogorodice, koja kao čovek slobodno pristaje da daruje prirodu Bogu, tj. da rodi Hrista.

Dakle, svet ne može da postoji ako ne bude vozglavljen u Sinu Božijem, odnosno ako ne uđe u zajednicu sa Bogom, a to može jedino preko čoveka. Mimo čoveka priroda nema slobode i sve što bi se dešavalo u vezi sa spasenjem bilo bi nametnuto od strane Boga. No to Bog nije želeo, i zato i prilikom ovaploćenja Boga Logosa odlučujuću ulogu igra čovek i njegova sloboda, što je i pokazano u licu Presvete Bogorodice.

U ovoj konstataciji, da priroda može postati besmrtnom samo ako to i sama želi, sadržan je i odgovor na pitanje zašto je vozglavljenje svega u Bogu poslednji događaj i zašto je Bog stvorio čoveka po ikoni svojoj - slobodnim. Sjedinjenje stvorene prirode sa Bogom je eshatološki događaj upravo zato da bi se on zbio kao slobodno, lično zajedništvo Boga i čoveka.

Jasnije rečeno, nije Bog u odnosu na početak stvaranja stvorio besmrtnu prirodu. Besmrtnost prirode je događaj slobodnog jedinstva Boga i čoveka. U protivnom, da je Bog u odnosu na početak vozglavio stvorenu prirodu u Bogu Logosu bez volje i pristanka same prirode, tada ne bi ni moglo da dođe do pada prvog čoveka Adama. Pad je upravo potvrdio da je besmrtnost prirode bio događaj slobodnog pristanka čoveka da bude besmrtan, što se ostvaruje kroz slobodno zajedništvo Boga i čoveka.

Budući slobodan, što znači po ikoni Božjoj, čovek je pozvan da tu svoju slobodu projavi na taj način što će biti podoban Bogu. Drugim rečima, čovek je trebao da živi na način kao ličnost podoban Hristu.

 

Episkop Požarevačko-braničevski Ignjatije (Midić)

LINK

 

P.s : Zamolio bih Muslimane koji zele da pisu na ovoj temi da ne tumace biblijske tekstove date u gore postavljenom tekstu, nego da to prihvate kao hriscansko (pravoslavno) verovanje i ucenje, i da daju islamsko vidjenje tih stvari onako kako to njihova vera uci.

[Ignjatije]

Tekst jeste malo duži ali je izvrstan i veoma koristan, kako za vernike tako i za sve ostale koji žele da saznaju zašto se (u Hrišćanstvu) Bog ovaplotio, postao čovek i stradao na zemlji.

Voleo bih da se uključe Muslimani i da vidimo njihov stav po pitanju porekla, stanja i rešenja problema smrti.

[Ignjatije]

ОВАПЛОЋЕЊЕ БОЖИЈЕ - РАЗЛОГ ЗА ЧОВЕКОВО ОБОЖЕЊЕ

 

 

Оци Цркве говоре да је Бог постао човек да би човек могао да постане бог (по благодати). Али, човек не би могао да се обожи да се претходно Бог није оваплотио.

У временима пре Христа, живело је много мудрих и праведних људи.

Стари Грци су, на пример, достигли висок ниво философскога знања о врлини и о Богу. Њихова философија је, у свом учењу о "семеним логосима", заправо, садржала елементе истине. Стари Грци уопште нису били атеисти, као што неки наши рђаво обавештени савременици покушавају да их прикажу, већ су били веома религиозни људи. Они нису знали за истинитога Бога, али, иако пагани, они су били на свој начин побожни и богобојажљиви. Зато, можемо рећи да сви они педагози и учитељи, политички и друштвени лидери који - будући да им је традиција Грчкога народа страна - покушавају да насилно искорене веру у Бога из душе нашег верног народа, покушавају да од истог тог народа направе "хибрид" (у древном значењу ове речи). Они, уствари, покушавају да наш народ лише његовог грчког (духовноисторијског) карактера, будући да је традиција Грка, у нашој древној, средњевековној и модерној историји - традиција побожности и богопоштовања. И управо је на тој и таквој традицији био и још увек јесте заснован васељенски културни допринос јелинства.

У философији Старих Грка можемо препознати чежњу за непознатим Богом, чежњу за искуством Бога. Стари Грци су били побожни, веровали су, али нису имали истинито и потпуно богопознање. Они нису имали заједницу са Богом. Обожење за њих није било могуће.

Стари Завет је, такође, пун праведних и побожних људи. Но, потпуно сједињење човека са Богом - обожење, постаје доступно и могуће тек кроз Оваплоћење Бога - Логоса (Слова) Божијег.

То је циљ Оваплоћења Божијег. Да је циљ човековог живота био само да постане морално боља јединка, онда не би било никакве потребе за Христовим доласком у свет. Не би било никакве потребе за Божанским Домостројем (Икономијом), за Оваплоћењем Божијим, Крстом, крсном Смрћу и Васкрсењем Господњим, дакле, ни за чим од онога што ми хришћани верујемо да се збило у Христу, будући да би Пророци, философи, праведници и учитељи сасвим добро могли да науче људски род како да себе побољша у моралном погледу.

Ми знамо да је сатана обмануо Адама и Еву, и да су они пожелели да постану "богови", али без сарадње са Богом, и не кроз смирење, послушност и љубав, већ ослањајући се искључиво на сопствене снаге, своју вољу, тј. на један егоистичан и аутономан начин. Етоизам је, заправо, сама суштина Грехопада. Адам и Ева су се егоизмом и самодовољношћу одвојили од Бога и уместо обожења, стекли су нешто потпуно супротно: духовну смрт.

Оци Цркве веле да Бог јесте - Живот. Ко год се окреће од Бога, окреће се и од живота. Према томе, смрт и духовна умртвљеност (физичка и духовна смрт) били су последица Адамове и Евине непослушности.

Сви схватамо последице Грехопада. Одвајање од Бога је човека бацило у један плотски, поживотињени и пођавољени живот. Божија величанствена творевина је тешко оболела, готово на смрт. "Икона Божија" у човеку је била унакажена. После Грехопада, човек није више имао могућности да се креће ка обожењу, као што је то био случај пре но што је згрешио. Налазећи се у оваквом стању тешке, готово смртне оболелости, човек више није био у стању да се изнова усмери ка Богу. Био је, дакле, неопходан нови, (духовно) здрави Човек, који би био у стању да изнова усмери човекову слободу према Богу.

Овај нови Корен, нови Човек јесте Богочовек, Исус Христос, Син Божији и Логос (Слово) Божији, Који се оваплотио да би саздао нови корен, нови почетак, ново семе новог рода људског.

Свети Јован Дамаскин, велики богослов Цркве, богословствује да је кроз Оваплоћење Логоса остварена друга заједница (заједничење) Бога и човека. Прва заједница, она рајска, била је нарушена Грехопадом и човек је отпао од Бога. Наш свесастрадални Бог је зато и омогућио нову - другу заједницу то јест заједничење Бога и човека, које више не може да буде раскинуто, јер је остварено у Личности Исуса Христа.

Христос Богочовек, Син и Логос Бога Оца, има две савршене природе: Божанску и човечанску. Ове две савршене природе сједињене су "несливено, непромењиво, неразделно и нераскидиво" у једној Личности Бога Логоса, у Личности Исуса Христа, по чувеној дефиницији Светог Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону, која укратко чини, Духом Светим, богословски оклоп и штит Православне Цркве од свих врста христолошких јереси свих времена. Дакле, један Исус Христос има две природе: Божанску и човечанску.

Човечанска природа је, кроз ипостасно (лично) јединство двају природа у Личности Христовој, занавек сједињена са Божанском природом, зато што је Христос - занавек Богочовек. Христос се као Богочовек вазнео на Небеса. Христос као Богочовек седи са десне стране Оца. Христос ће као Богочовек доћи да суди свету о Своме Другоме доласку. Према томе, човечанска природа је сада (Христом) узнесена у сами загрљај Свете Тројице. Ништа више не може одвојити човечанску природу од Бога. И управо зато, ми људи - после Оваплоћења Господњег - ма колико падали у грехе и ма колико се удаљавали од Бога, можемо увек изнова да се сјединимо са Богом - само ако то у свом покајању пожелимо. Ми можемо да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по Благодати Божијој.

[Trinaesti učenik]

Kako je smrt vidjena u Islamu, zasto postoji, kako je prevazici i da li ce i kako tvorevina ikada postati besmrtna ?

 

Brate, smrt je samo prelazak iz jednog sveta u drugi. Narodno rečeno, što si posijao na ovom svetu to ćeš požnjeti na onom svetu. Smrt postoji, ako uzmemo u smislu prelazak iz jedne dimenzije u drugu, da služi kao "vrata". Dakle, jedina funkcija smrti u Islamu jeste da se odvoji duša od materije. A ono što sledi nakon smrti to je već drugo a i obimno je. Svako živo biće okusiće smrt. Što znači da niko neće biti pošteđen smrti. Dakle, spasa od smrti nema.  Ako sam dobro shvatio, zadnje pitanje je: Da li će i kako materija postati neuništiva?! Samo je Bog Neuništivi. Materija će biti neuništiva sve dok to bude Božija volja. Zatim, materija NIKADA  neće imati isti atribut neuništivosti kao što to ima Bog. Prosto, smrt toliko i nije problem u Islamu već sve ono nakon smrti.  

E sad ne razumem ovo oko bezličnosti, ličnosti a sve to u Ličnost. Sve do prvog pominjanja ličnosti, koliko ja znam, tako je i u Islamu. Brate, ako može da mi definišeš šta je to bezlično? Šta je ličnost a šta Ličnost?! 

[Дејан]

Je l se u islamu ide u raj samo dušom ili i telom,pošto će u dzenetu biti štošta lepo i materijalno,kako uči kuran ?

[Trinaesti učenik]

Dejane, ide se i dušom i telom, samo telo i materija nije kao što mi znamo. 

[Ignjatije]

Šta je ličnost

 

 

Hriscansko shvatanje licnosti

 

 

a šta Ličnost?

 

 

Licnost Bogocoveka Hrista

 

Eto, to je ukratko hriscansko ucenje o licnosti coveka i o Licnosti Isusa Hrista. Tekstovi su kratki i nadam se jasni.

 

 

Dakle, jedina funkcija smrti u Islamu jeste da se odvoji duša od materije. A ono što sledi nakon smrti to je već drugo a i obimno je.

 

 

 

Dejane, ide se i dušom i telom, samo telo i materija nije kao što mi znamo.

 

 

Cekaj sad. Nije mi ovo bas jasno. Ako je jedina funkcija smrti da se dusa odvoji od tela, kako ce onda u Dzenetu biti sa telom ? Jer ce telo biti materijalno ali ce priroda te materije biti drugacija, besmrtna ?

 

 

Samo je Bog Neuništivi. Materija će biti neuništiva sve dok to bude Božija volja. Zatim, materija NIKADA neće imati isti atribut neuništivosti kao što to ima Bog.

 

 

Slazem se da je jedino Bog neunistiv i vecan. Po hriscanskom ucenju materija moze biti besmrtna samo ako je u zajednici slobode i ljubavi sa Bogom, tj. da bude obozena. Zato se Isus i ovaplotio kao covek, da bi obozio materijalnu prirodu. Po hriscanskom ucenju Bog je stvorio coveka kao nosioca celokupne prirode. Zato je sva priroda usla u smrt kada je prvi covek Adam zgresio. Odnosno kada je prekinuo zajednicu slobode i ljubavi sa Bogom. TO je razlog zbog koga se Isus naziva novim Adamom.

 

Koliko mogu da shvatim, po islamskom ucenju, materija ce ipak besmrtna ali zato sto je, i dok je to volja Allaha ?

 

 

Prosto, smrt toliko i nije problem u Islamu već sve ono nakon smrti.

 

 

Kako nije problem ? To je najveci problem ovoga sveta. Zato me interesuje islamsko ucenje o tome zasto i kako je nastala smrt u materijalnom svetu ? Da li je svet stvoren kao smrtan i bio smrtan od pocetka stvaranja ?

 

A za te dogadjaje posle smrti me zanima sledece. Ako su recimo prejedanje, seks sa mnogo zena, lenjost.... greh haram na ovom svetu, zasto nisu greh i na onom svetu ? Po hriscanskom ucenju greh odvaja coveka od Boga i vodi u smrt. Zasto bi se na ovom svetu uzdrzavao od odredjenih radnji za koje Bog kaze da su gresne da bih to posle imao u Dzenetu kao nagradu, ili zbog toga bio vecno mucen u dzehenemu ? Ne vidim tu nikakvu logiku.

 

 

E sad ne razumem ovo oko bezličnosti, ličnosti a sve to u Ličnost.

 

Licnost je nosicalac prirode. Nista ne moze postojati vecno van Licnosti. Bezlicnost vodi u smrt jer ponistava licnost.

 

Imas o tome u prvom tekstu koji sam postavio na temi :

 

"Po učenju hrišćanskih Otaca, nijedna priroda, pa ni stvorena, ne može postojati bezlično, mimo ličnosti. Ličnost je ta koja je nosilac postojanja prirode. Priroda postoji u ličnosti, na način na koji postoji i ličnost. Pored toga što priroda ne može postojati mimo ličnosti, stvorena priroda, koja je zbog svoje stvorenosti smrtna, pretpostavlja, radi svoga postojanja, večnu Ličnost nestvorenu, u kojoj bi postojala bez kraja. Ovo podrazumeva daje prirodi u eshatološkom smislu, tj. radi njenog savršenstva, potrebna Ličnost Boga Logosa u kome bi postojala. U protivnom, priroda ne može postati besmrtnom jer nijedna stvorena ličnost ne može biti nosilac besmrtnosti, zato što je i sama stvorena, a samim tim i smrtna. Priroda, dakle, nije stvorena besmrtnom, već je stvorena da u Ličnosti Boga Logosa postane besmrtna. Na kraju, i sam izraz besmrtan sadrži u sebi pojam smrti koja je prevladana, pobeđena."

[grigorije22]

U Islamu dusa nakon smrti ostaje u kaburu a tek nakon vaskrsenja ide u Dzenet ili Dzehenem.

[Trinaesti učenik]

Ignjatije, hvala na linkovima. Pre svega moramo nešto da rasčistimo. Ja mogu da ti odgovorim samo ako znam potpun i tačan odgovor. Da bi bio sposoban za takvo nešto moram da se raspitujem, proveravam i čitam. Jer ja nisam teolog već obični vernik. A to zahteva vreme. Dodajmo i moje ograničeno vreme na Netu i onda će ovo trajati dugoročno. Najbolje je da ovu temu obradiš sa bratom Enizom. Meni je ova tematika preteška jer ja jedno pročitam deset preskočim dok je Eniz sve to učio redom. Meni je strah da ne postavim pogrešan odgovor kao što sam već i učinio. Zbog toga ne mogu da nastavim u vezi ove tematike. U Islamu postoji izreka- "ne znam je pola vere". Što znači da ne smem da odmah odgovaram na svako pitanje jer nisam sveznalica. 

 

Drugi problem je terminologija. Moramo se dogovoriti oko terminologije. Ja toliko ne razumem vaše termine iako pokušavam  da naučim. Verovatno ni ti ne razumeš toliko naše termine. Moramo naći neki "zajednički jezik" kojeg obostrano isto razumemo.

 

Slazem se da je jedino Bog neunistiv i vecan. Po hriscanskom ucenju materija moze biti besmrtna samo ako je u zajednici slobode i ljubavi sa Bogom, tj. da bude obozena. Zato se Isus i ovaplotio kao covek, da bi obozio materijalnu prirodu. Po hriscanskom ucenju Bog je stvorio coveka kao nosioca celokupne prirode. Zato je sva priroda usla u smrt kada je prvi covek Adam zgresio. Odnosno kada je prekinuo zajednicu slobode i ljubavi sa Bogom. TO je razlog zbog koga se Isus naziva novim Adamom.   Koliko mogu da shvatim, po islamskom ucenju, materija ce ipak besmrtna ali zato sto je, i dok je to volja Allaha ?

 

 

Koliko sam shvatio, da bi materija mogla biti neuništiva, mora da se "preobrazi" tj. da se "oboži. E, sad da definišemo šta znači to "da bude obožena"?!  S obzirom da spominješ ovlaploćenje, misliš li na to da Bog mora da se inkarnira u materiji pa da bude besmrtna?! Objasni mi ovo jer ne razumem pa ne valja da idemo dalje.  U Islamu, sve je podložno Božijoj volji. Ako Bog bude hteo da materija bude neuništiva to će biti bez ikakvog "oboženja" već samo Njegovom Voljom. 

Dakle, jedina funkcija smrti u Islamu jeste da se odvoji duša od materije. A ono što sledi nakon smrti to je već drugo a i obimno je.       'Trinaesti učenik' каже: Dejane, ide se i dušom i telom, samo telo i materija nije kao što mi znamo.     Cekaj sad. Nije mi ovo bas jasno. Ako je jedina funkcija smrti da se dusa odvoji od tela, kako ce onda u Dzenetu biti sa telom ? Jer ce telo biti materijalno ali ce priroda te materije biti drugacija, besmrtna ?

 

Moja greška, izvinjavam se. Ide se samo dušom ali će uživanje u Raju biti i dušom i telesno. E, sad ovo "telesno" ne treba shvatiti kao što je na ovom svetu "telesno". 

 

Kako nije problem ? To je najveci problem ovoga sveta. Zato me interesuje islamsko ucenje o tome zasto i kako je nastala smrt u materijalnom svetu ? Da li je svet stvoren kao smrtan i bio smrtan od pocetka stvaranja ?   A za te dogadjaje posle smrti me zanima sledece. Ako su recimo prejedanje, seks sa mnogo zena, lenjost.... greh haram na ovom svetu, zasto nisu greh i na onom svetu ? Po hriscanskom ucenju greh odvaja coveka od Boga i vodi u smrt. Zasto bi se na ovom svetu uzdrzavao od odredjenih radnji za koje Bog kaze da su gresne da bih to posle imao u Dzenetu kao nagradu, ili zbog toga bio vecno mucen u dzehenemu ? Ne vidim tu nikakvu logiku.

 

 

Kažem ti da moram usaglasiti termine koje koristimo pa čak i značenja istih termina  ako želimo da se razumemo. U Islamu, smrt je samo "vrata". Pa tako mi muslimani ne koristimo reč "smrt" nego "preseljenje na drugi svet" niti kažemo da je neko "umro" nego da je  neko "preselio na drugi svet".  Muslimani nisu materijalisti pa tako da im prelazak sa ovog sveta nije problem, kao što to nije problem religioznim hrišćanima i Jevrejima. Smrt je problem onima koji žele da ostanu na ovom svetu zauvek. Muslimani trebaju biti svesni smrti i da se stalno podsećaju na nju kako bi se što bolje spremili i opremili za drugi svet. Dakle, smrt u Islamu znači odvajanje duše od tela i transportovanje duše u drugu dimenziju. U biologiji, smrt znači prekidanje svakog kontakta sa ovim svetom. E, sad "preseljenje" označava početak života na onom svetu. I tako dalje. 

 

 

 "zasto i kako je nastala smrt u materijalnom svetu ? "

 

 

Koliko ja znam, dakle ovo treba verifikovati brat Eniz, smrt se veže za izgonstvo iz Raja Adema a.s. i h. Eve. Adem a.s. je prema Islamu živio 960 godina a h. Eva 961 godinu. 

 

E, sada na pitanje: Zašto smrt? Ne mogu da ti odgovorim. "Ne znam je pola vere". 

 

 

Da li je svet stvoren kao smrtan i bio smrtan od pocetka stvaranja ?

 

Ne mogu odgovoriti na ovo pitanje. 

 

 

 "A za te dogadjaje posle smrti me zanima sledece. Ako su recimo prejedanje, seks sa mnogo zena, lenjost.... greh haram na ovom svetu, zasto nisu greh i na onom svetu ? Po hriscanskom ucenju greh odvaja coveka od Boga i vodi u smrt. Zasto bi se na ovom svetu uzdrzavao od odredjenih radnji za koje Bog kaze da su gresne da bih to posle imao u Dzenetu kao nagradu, ili zbog toga bio vecno mucen u dzehenemu ? Ne vidim tu nikakvu logiku. "

 

 

 

 

 

Slobodno mogu preformulisati tvoje pitanje ovako: Da li će monasi biti podvižnici i u Raju? Da li će Jevreji poštovati sve zapovesti a muslimani zabrane i u Raju?  

Šta je greh? Kršenje Božijih zabrana, ili kod Jevreja kršenje zapovesti. Kršenje tih zabrana i zapovesti vode u propast i na ovom i na onom svetu. Zašto prejedanje nije greh u raju? Zato što tamo važe druga pravila. To je drugi svet za drugu namenu. E, sad neće sve zabranjene stvari biti dozvoljene u raju. Svrha ovog sveta po Islamu je obožavanje Boga i pokornost Bogu. Ovaj svet je test. I za vreme školskog testa je zabranjeno čitanje knjiga, sveski, razgovor i došaptavanje, ... ali nakon testa sve to je dozvoljeno. Pa ako položiš test onda imaš niz stvari kao nagradu koje nisi smeo da činiš tokom testa. Možeš da jedeš, piješ, spavaš, ... A ako nisi položio test, onda moraš kao kaznu da i dalje učiš, čitaš i slušaš predavanja. Možda nisam dobro objasnio ali ovo pitanje možeš slobodno da pitaš i svešteniku jer obuhvaća sve abrahamske religije. 

 

[Ignjatije]

Pre svega moramo nešto da rasčistimo. Ja mogu da ti odgovorim samo ako znam potpun i tačan odgovor. Da bi bio sposoban za takvo nešto moram da se raspitujem, proveravam i čitam. Jer ja nisam teolog već obični vernik. A to zahteva vreme. Dodajmo i moje ograničeno vreme na Netu i onda će ovo trajati dugoročno. Najbolje je da ovu temu obradiš sa bratom Enizom.

 

 

Razumem te potpuno. Ni ja nisam teolog, nego obican vernik. Ali ovo je forum a ne skup verskih velikodostojnika Nigde ti ne zuri, samo nemoj ni da zaboravis temu. Za sve sto iznesemo a nismo sigurno da je bas tacno, trebamo to i da naglasimo. Brat Eniz je jos uvek pod sankcijama ( banovan ) pa kada mu to prodje za nekoliko dana neka se ukljuci ako hoce. On je odavno obavesten o ovoj temi ali takodje nije imao vremena. Neka se ukljuce i pravoslavni teolozi.

 

 

Koliko sam shvatio, da bi materija mogla biti neuništiva, mora da se "preobrazi" tj. da se "oboži. E, sad da definišemo šta znači to "da bude obožena"?! S obzirom da spominješ ovlaploćenje, misliš li na to da Bog mora da se inkarnira u materiji pa da bude besmrtna?! Objasni mi ovo jer ne razumem pa ne valja da idemo dalje.

 

 

Da ja tu ne bih mnogo filozofirao evo linka ka pojasnjenju pojmova obozenje i ovaplocenje ( prva da pojma ) : http://www.svetosavlje.org/biblioteka/recnik/Lat_O.htm

 

 

U Islamu, sve je podložno Božijoj volji. Ako Bog bude hteo da materija bude neuništiva to će biti bez ikakvog "oboženja" već samo Njegovom Voljom.

 

 

I u Hriscanstvu je sve podlozno Bozijoj volji. Medjutim, "problem" su priroda i sloboda. Evo o cemu se radi. Po hriscanskom ucenju samo je Bog besmrtan i vecan po prirodi jer nije stvoren. Sve sto je stvoreno je smrtno upravo zato sto je stvoreno (ni iz cega i tezi nistavilu) i ima svoj pocetak (pod uticajem je vremena). Tvorevina moze biti besmrtna po blagodat ako je u zajednici slobode i ljubavi sa Bogom preko coveka. Jer je covek jedino stvorenje u materijalnom svetu koje ima slobodnu volju da bira hoce li ili nece zajednicu sa Bogom. Zato je covek na neki nacin posrednik izmedju tvorevine i Tvorca. Sama Bozija volja je takva da ostvari zajednicu sa tvorevinom i covekom ali u zajednici slobode i ljubavi, jer i sam Bog je zajednica tri licnosti. Smrt je nastala odbijanjem zajednice  prvog coveka sa Bogom. Zato sto bez te zajednice tvorevina prirodno ne moze biti besmrtna.

Znaci i u hriscanstvo tvorevina ne boze biti besmrtna bez Bozije volje, ali je bitno kakava je Bozija volja. Tu su i pitanja razloga zasto je Bog uopste stvarao svet, zasto je stvorio coveka ako je znao da ce odbiti zajednicu sa Njim, zasto ga kaznjava i kako ga kaznjava ako je svemocan i moze to da resi.... ali da ne sirimo pricu.

 

 

Moja greška, izvinjavam se. Ide se samo dušom ali će uživanje u Raju biti i dušom i telesno. E, sad ovo "telesno" ne treba shvatiti kao što je na ovom svetu "telesno".

 

 

Ovo nista ne razumem Ako mozes pojasni kad imas vremena.

 

 

Dakle, smrt u Islamu znači odvajanje duše od tela i transportovanje duše u drugu dimenziju.

 

 

U Pravoslavnom Hriscanstvu smrt je posledica greha ( greh ima za posledicu odvajanje i udaljavanje od Boga ). Nakon sveopsteg Vaskrsenja imacemo takodje tela kao sto ih imamo i sada, ali nece biti smrtna. Znaci da necemo ziveti kao neki duhovi, nego kao ljudi u ovakvom izgledu.

 

 

Slobodno mogu preformulisati tvoje pitanje ovako: Da li će monasi biti podvižnici i u Raju? Da li će Jevreji poštovati sve zapovesti a muslimani zabrane i u Raju? Šta je greh? Kršenje Božijih zabrana, ili kod Jevreja kršenje zapovesti. Kršenje tih zabrana i zapovesti vode u propast i na ovom i na onom svetu. Zašto prejedanje nije greh u raju? Zato što tamo važe druga pravila. To je drugi svet za drugu namenu. E, sad neće sve zabranjene stvari biti dozvoljene u raju.

 

 

Monasi su odredjene podvige preuzeli svojom slobodnom voljom. Ono sto je njima zabranjeno ( brak, sticanje bogatstva, neposlusnost.... ) nije i ostalima, ali to nije gresno samo po sebi. Niko monasima ni ostalim hriscanima ne obecava na onom svetu bilo sta sto je greh na ovom svetu. Ono od cega se monasi uzdrzavaju u ovom zivotu nece biti u buducem veku ni za koga ( ostalima je dozvoljeno zbog nuznosti opstanka u ovom svetu). Nece biti seksa :  "А Исус одговарајући рече им.... Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу." Nece biti prejedanja, opijanja.... To nece biti za te ljude nikakva pravila i opterecenje, jer ce stavnovnici Carstva biti upravo oni koji su ga i zasluzili bogougodnim zivotom i miloscu Bozijom. Tako da su "pravila ponasanja" ista i na ovom i na onom svetu.  A sta je greh obajsnio sam ti iznad.

 

 

Svrha ovog sveta po Islamu je obožavanje Boga i pokornost Bogu. Ovaj svet je test. I za vreme školskog testa je zabranjeno čitanje knjiga, sveski, razgovor i došaptavanje, ... ali nakon testa sve to je dozvoljeno. Pa ako položiš test onda imaš niz stvari kao nagradu koje nisi smeo da činiš tokom testa.

 

 

Upravo prva recenica mi je najteza za shvatanje Islama. Nikako da razumem zasto je Allah po islamu stvorio ovaj svet i ljude ? Ispada da je glavni razlog taj da bi ga oni obozavali (mozda gresim). Da li je Allahu neophodno da ga neko obozava i da mu se pokorava i zasto ? Da li je Allah dao objasnjenje na to moje pitanje bilo u Kuranu ili Sunetu ? To mi deluje nekako ditatorsko-politicki, i dosta ljudski. Ono u fazonu : Imam vlast i uzivam da me ljudi obozavaju da mi se klanjaju, one koji me vole nagradjujem zato sto me vole, a one koji me mrze kaznjavam zestokom kaznom jer me ne vole. Tako mi to deluje. Po ucenju Pravoslavnog Hriscanstva svrha i ovog i onog sveta i zivota je uspostavljanje zajednice slobode i ljubavi sa Bogom, jer van te zajednice prirodno slede propast i smrt. Bog se iz ljubavi prema ljudima ovaplotio i preuzeo na sebe ovu palu prirodu. Ono sto je u ovom zivotu kazna ( smrtni greh) nikada nece biti nagrada. Ako nas seks sa mnogo zena odvaja od Boga u ovom zivotu, odvajace nas i u buducem jer je to greh koji odvaja coveka od Boga.

 

Eto, takvo je ucenje moje vere. Nadam se da nisam nesto pogresio, mada uvek postoji mogucnost. Ali ovo je ipak forum. Imamo teloge i pravoslavne i islamske pa neka ukazu ako smo nesto zabrljali.

 

Ti kad mozes i koliko mozes odgovori i objasni. Nije problem ako priznamo i sebi i drugima da nesto ne znamo, ili da nismo potpuno sigurni. To je dobra osobina. Problem je kada se radi obrnuto.