Šta se sve naziva ljubavlju. — Gramzivost i ljubav

[Дејан]

 

Šta se sve naziva ljubavlju. — Gramzivost i ljubav: kako se različito osećamo kod svake te reči! — a ipak bi mogao biti isti nagon, dvaput nazvan, jednom ružen sa stanovišta koji već imaju, kod kojih se nagon donekle smirio i koji se sada plaše za svoj »imetak«; drugi put sa stanovišta nezadovoljenih, žednih, i stoga slavljen kao »dobar«. Naša ljubav prema bližnjima — zar ona nije neki nagon za novim posedom? A isto tako naša ljubav prema znanju, prema istini i uopšte svaki onaj nagon za novostima? Nama postepeno postaje mrsko ono staro, sa sigurnim posedovanjem, i opet pružamo ruke; čak najlepši pejzaž u kome živimo tri meseca nije više siguran u našu ljubav, i neka dalja obala draži našu gramzivost: posed posedovanjem biva najčešće manjim. Naše uživanje u nama samima želi da se tako održi, da vazda nešto novo preobražava u nama samima — to upravo znači posedovanje. Postati sit nekog poseda, to je: postati sit samog sebe. (Može se patiti i od suviška — odbaciti i žudnju, podeliti, može se sebi dodati počasno ime »ljubav«). Ako vidimo da neko pati, rado koristimo sada pruženu okolnost da ga posednemo; to na primer čine dobročinitelji i onaj ko sažaljeva, i On žudnju za novim posedom probuđenu u sebi naziva »ljubavlju« i uživa pri tome kao prilikom nekog novog osvajanja što mu je u izgledu. Ali najjasnije otkriva se ljubav polova kao težnja za posedom: onaj ko voli želi bezuslovno da sam poseduje željenu osobu, on želi isto tako bezuslovnu moć nad njenom dušom kao i nad njenim telom, samo on želi da bude voljen i da kao ono najviše i najpoželjnije bude i vlada drugim dušama. Ako razmotrimo da to ništa drugo ne znači do isključiti čitav svet iz jednog dragocenog dobra, sreće i zadovoljstva; ako razmotrimo to, da se onaj koji voli svodi na osiromašenje i oskudevanje svih drugih natecatelja i hteo bi da bude zmaj svog zlatnog blaga, kao najbezobzirniji i najsamoživiji od svih »osvajača« i izrabljivača: ako konačno pomislimo na to da onome ko voli čitav drugi svet izgleda ravnodušnim, bledim i bezvrednim i da je spreman da prinese svaku žrtvu, remeti svaki red, da tome podredi svaki interes; onda se ustvari čudimo što je ta vidljiva lakomost i nepravičnost polne ljubavi u toj meri bila slavljena i obožavana, kao što se to zbivalo u svim vremenima, čak da se iz te ljubavi uzeo pojam ljubavi kao suprotnosti egoizma, dok je ona možda baš najprostodušniji izraz egoizma. Ovde su se očigledno oni koji ne poseduju i žude koristili jezikom— beše ih svakako vazda veoma mnogo. Oni kojima je na tom području bilo priušteno mnogo poseda i zasićivanja tu i tamo su progovorili neku reč o »besnom demonu«, kao onaj ljubazan i najvoljeniji od svih Atinjana, Sofokle: ali Eros (Erot) se uvek smejao takvim huliteljima — oni su uvek bili baš njegovi najveći ljubimci. — Postoji tu i tamo na zemlji neki nastavak ljubavi, kod kojeg se povukla ona samoživa želja dve osobe jednog za drugim pred jednom novom žudnjom i samoživošću, nekom zajedničkom višom žeđi za idealom što stoji nad njima: ali ko poznaje tu ljubav? Ko ju je doživeo? Njeno pravo ime je prijateljstvo...

(Fridrih Niče).

[Душко Дугоушко]

Наравно, увек генијални Ниче...