Федотов - Основи хришћанске демократије

[Marjanovic]

Савремена црквена свест се много лакше отвара за идеју друштвеног, јавног живота него за идеју демократије. Насупрот XIX веку, када је социјализам био страшило за хришћане свих вероисповести, када је непрестано разобличаван као јерес, у нашем времену мирење хришћанства и социјализма врши се изузетно лако. Већина руских такозваних и постреволуционарних покрета - и токова - ниче на тлу социјалног православља - требало је само да нешто побледи привиђење дуговечности капитализма, па да одмах постане јасно како је социјализам дубоко укорењен у хришћанству - у јеванђељу, у апостолским општинама, у древној цркви, у самом монаштву, у јавној друштвеној активности средњевековне и западне и руске Цркве. Постаје јасно да је социјализам - коначно јасно блудни син хришћанства који се данас враћа – барем делимично - у очев дом.

 

Али, једна околност замрачује радост овог повратка. Постаје јасно да су слобода и демократија оно теле које се коље на породичној гозби. У самом се социјализму разоткрила двојственост његовог порекла – његова контрареволуционарна генеалогија – Сен-Симона – стоји насупрот револуционарне генеалогије – Бабефа.

 

Две крви које су се у Марксу помешале сада устају једна против друге. А уцрковљењу тежи црни, а не црвени социјализам. Мржња према слободи која га опседа налази одјека у древном аскетском и ауторитарном одрицању слободе, а то лежи у језгру, у свим тамним угловима и завијуцима старог хришћанског дома. Блудни син, очевидно, кајући се проклиње своју “досадну слободу”. Али шта ако у тој негацији не долази до изражаја само покајање, већ се виде и делићи одвезаних рогова којима се он тако дуго дичио у не баш плотски чистом друштву? Слобода је туђа не само неким аскетама, она је нешто туђе и свињама.

 

У овом есеју се трудимо да поставимо питање да ли су слобода и демократија спојиви са хришћанством. У западном хришћанству то је питање одавно јасно – нађен је одговор на њега. Као и у протестантизму, већ на основу чињенице да је он сам отац слободе и демократије које су исковане у револуционарној борби калвинизма за слободу вере и царство народа Божијега. У католицизму су претпоставке позитивног одговора дате још у средњем веку, у вековној борби цркве против монархија са њиховим тенденцијама ка апсолутизму, у народном - националном карактеру средњевековне цркве. Епоха апсолутизма, која је потрајала три века, чврсто је привезала римски католицизам за систем апсолутне монархије, али њихов је пад расчистио пут старој идеји гвелфа. Упоредо са ренесансом томизма савремени католицизам – макар и не много смело – устаје у одбрану слободе – пред државом – и демократије – пред лицем тираније. Слобода остаје – и демократија – прави и мучан проблем у православљу. Јесте, либерална мисао XIX века – од Хомјакова до Соловјева – борила се да православље усији ту идеју, али је њихова аргументација полазила не од православног предања, већ од апстрактих начела. У тим су начелима противници видели – и с пуним правом- израз западног хришћанског црквеног искуства. Против његовог пресађивања на Православно тло иступали су и протестовали - и сада протествују - најватренији умови васпитани на источној традицији. Везу Јована Кронштатског са Савезом руског народа није лако истиснути из историјског сећања. Достојевски, Побједоносцев, Леонтјев и Розанов – уз такве противнике демократије сасвим су бледи и њени углавном слаби заштитници. У наше време, када демократија трпи пораз у већем делу европскога света, њена је одбрана за православног теолога и социолога посебно тежак проблем. За наше савременике нису више уверљиве оне опште претпоставке хришћанског живота у заједништву којима се надахњивао XИX век. Они који верују, као људи окупљени око гласила Нова држава Божја, у њихово божанско порекло обавезују себе на новиу апологију вечних истина. Наша припадност источној традицији Хришћанства – за једне исповедање вере, за друге према Русији и руској идеји – намеће нужност да се таква аплогија стави на тло православне традиције.

Надаље ћемо настојати да означимо пут - један од путева - на којем је таква апологија могућа. Још не постоји теорија православне демократске државе, њена елаборација мора полазити од постојеће – још живе – теорије православног царства. Говорећи о демократији – као и претходно о социјализму – ми имамо у виду не конкретни политички систем Европе XИX века, већ она вечна начела на којима почивају ти – можда ичивљени облици демократије и на које се могу наслонити још неоформљене демократије будућности. За европску демократију, као наследницу - “прејемницу”- либерализма суштински је битан, за разлику од античких демократија, не монизам, већ дуализам темељних начела. А та начела су – власт народа и слобода личности.

 

Православље је хиљаду и по година живело у органској, па и више од тога – у сакралној повезаности са царском влашћу и често је подлегало искушењу да ту власт догматизује. Не само за митрополита Антонија Храповицког, већ и за Владимира Соловјова царство је вечна, религијска категорија, као свештенство. Да је само царство у Византији имало неке свештеничке функције – веронауку и канонску власт - то уопште и није спорно. Било би неопрезно изводити те религиске функције царске власти из сакралног чина помазања. Константинови наследници су вековима управљали хришћанском државом и светом, дефинисали су догме, постављали патријархе без икаквог помазања - нама позната најстарија помазања византијских царева се односе на ИX век. Али су се већ под Јустинијаном у ВИ веку односи између цекве и државе формирали у класичном облику.

 

Није хришћанство створило царску власт и империје – оно ју је затекло готовом. Та се власт најдубље коренила у паганским религијским веровањима – у култу хероја, у обожавању човековог бесмртног начела, његовог “генија”, у обоготворењу саме државе. Облици бирократског деспотизма у каквом се обликовала Римска империја сами су по себи туђи грчко – римском духу – они су дошли са Истока као резултат наглашене оријентализације Империје. Ујединила су се два паганизма како би створили човекобожанску власт Цезара која је толико векова прогонила цркву. За аутора Апокалипсе Римска империја је царство Звери и Блуднице. По свом друштвено-политичком устројству, чак и у етичким основама своје политике, Константинова империја се ни по чему није разликовала од Диоклецианове империје. Читав низ паганских сакралних облика култа Цезара живео је у Византији упоредо са литургијским облицима хришћанства – како је онда било могуће хришћанско помазање “Звери”, па чак и његов култ?

 

Један од могућих одговора би могао да гласи – царска власт је, као и друга хеленска завештања хришћанству, провиденцијална установа – такав је грчки језик Новог завета, Платонова филозофија, литургика, мистерија и слично. Озбиљан приговор тој теорији би био у томе што је јачање царке власти у империји последица – наравно, и заштита – од декадентних друштвених процеса који су се назирали још од првог века наше ере. Економско осиромашење, пропаст градске самоуправе, кметски положај сељаштва и других сталежа, повратак натуралној привреди, опадање грађанског патриотизма и нестанак личне слободе – то су друштвене прилике у којима се развијају и царска власт и хришћанска Црква. Једна кобна околност историје хришћанства је у томе што се његова младост поклопила са старењем и изнемоглошћу старога света и што су старачке невоље хеленизма отровале и црквени живот – јавни живот. Печат декаденције је морао да падне посебно на социјалну етику хришћанства, деспотизам државе је освећиван упоредо са ропством, са уврежењем начина живота у породици и са свим другим видовима социјалног угњетавања. Западна се Црква већ од самих почетака средњег века била ослободила тог тешког терета социјалне традиције Рима, источна Црква се у Византији никада тога није сасвим ослободила, а у Русији – после наглашене византизације у XVI веку – она се ослобађа тек постепено под виталним утицајима хуманизма XVIII века. Да, хеленистички корен монархије је лоша основица за правдање православног царства.

 

Срећом, то царство има други корен – у Старом завету. Све друштвене елементе хришћанству је завештао не хеленизма, већ јудаизам. У Израиљевим пророчанствима је задата вечна тема социјалног хришћанства, а у књигма о Судијама и Царевима – његова политчка тема. Нема сумње, у одређеном периоду историје Израела, царска се идеја сливала с месијанском идејом, будући Месија – цар Израиљев – је из дома Давидова, он васпоставља некадашњу славу и остварује правду. Одсјај месијанске величине је падао на све из рода давидовског, на Месијине претке и наводио је да предосећају у сваком од њих божанске могућности. Стога је нама тешко да прецизно одредимо личности месијанских псалама. “Не дотичи се помазаника мојега” – на кога се односе е речи које су се тако, чврсто урезале у наш слух, ако да се односе на носиоца руске царске власти? На наследнике Давидове и кроз њих на главу жељеног Месије – или на самог Месију и, посредно тек, на њихове претке? И једно и друго је тачно. Непријатна је и историјски неуспешна историја европских царстава. Два велика имена, Соломуна и Давида, треба да искупе своје грехове и слабости свих потомака. Пророчански и непоткупљиви суд Израиља немилосрдно разголићује сва болна места националне историје, али на њу у целини пада одражена светлост будушег преображења. Сваки Давидов праунук је позван да буде помазаник Божји, носилац правде, спасилац народа, његова круна није искована од реалног злата власти, силе, већ од жудњи и симбола. То њиховој људској слабости даје божанску величину и славу.

 

Не сме се заборавити да је царство у историји Израиља било само један облик теократије и са теократске тачке гледишта најнеуспешнији. Пре царева, Божија се власт вршила преко судија, после царева преко жреца – преко свештенства. Библија недвосмислено показује да је институција царства била уступак духу времена и паганском окружењу Израиља – “Постави над нама цара да би нам судио као што је у других народа”. Књига царева не скрива (1;8 како је тешка била у очима пророка и Божијим очима та издаја непосредне теократије – “Нису тебе они одбацили – мене су одбацили да Ја не владам над њима”. Царство Божје је било у потпуности остваривано у првобитном племенском систему Израела када су државну власт имале харизматичне вође из народа – пророци и судије. Судија и јесте библијско име харизматског народног вође , њега је на врх таласа уздигло послаништво Божје и историјски тренутак и он се, када извршИ мисију суђења, враћа у крило својега народа одакле је и потекао. Непостојање народног избора спречава да се говори о демократском карактеру институције судија и њихове власти, њихов народски карактер је несумњив – замените пророчко позвање правним актом и ви ћете у Гедеону и Јефају видети Цинцината и Камила који се после спасавања отаџбине враћају своме ралу.

Често се у монархији видела најузвишенија победа личног начела, па према томе и облик власти који највише одговара хришћанству. Управо је обрнуто - монархија, дакле, наследна власт, означава првенство по крви, примат родовског – паганског - начела у односу на лично позвање које све јаче проговара – не у гуђању гомиле, већ у одлучности народног вође.

После смене историјских облика власти остаје једини и неспорни херој религиозне драме – сам Израиљ, живи народ, вољени народ Божји, са својим подвизима и падовима, са својом верношћу и издајама и позвањем да ће родити Месију. Сам тај народ као и његови цареви субјекат је месијанских обећања – он је позван да царује над “језицима”, он је Помазаник Божји и свеједно је како остварује у држави своје позвање – народ – цар који има, упоредо с моћИ пророчанства и свештенства, специфичну харизму власти.

 

У Новом завету је Црква наследила обећања Израиљева – у њој се настављају древно свештенство и пророштво – наставља се царство. Да ли у римском Ћесару? Али, још у посланици апостола Петра (1;9) сви су хришћани названи “род изабрани и царско свештенство”. Било је време – историјски нужно и оправдано – када је хришћански народ предао римском ћесару своја царска права, али ојачавшИ сам је узео венац и бреме царске власти. Хришћанска демократија није безвлашће, већ царство -
власт народа Божијега. Демократска теорија народног суверенитета, која ст раздељује суверенитет свим личностима - грађанима који чине народ, јесте секуларизовани одраз те идеје. Демократија је у Европи дуго говорила хришћанским језиком – у комунама средњег века, у Републикама Реформације дуго времена пре него што ће проговорити језиком Русоа. Али, и у говорима Русоа се може препознати дух женевске Калвинове теократије. У православљу повезаном с византизмом на руској су земљи стваране демократије Новгорода, Пскова и Вјатке, њихов је сакрални порфир – барем онај у Новгороду – био ништа мање раскошан него што је био онај московских царева. Демократија не треба да цепа тај порфир, већ треба да га заогрне на своја плећа. Иконоборство демократије XИX века је знак духовног распада који не наговештава ништа добро. То је плод општег распада религијске културе. Узалудно је помишљати да монархија има неке предности над тим; напротив, прње пурпура које би се укројиле у савремено одело – уставни монарх Запада – или у официрски мундир – Романових и Хоенцелерна - чине ружнијим својом неукусношћу све то више него оно шаренило одеће на седницама парламента. Наша епоха тражИ симболе, тражи литургијски пребражај живота – и код бољшевика и код хитлероваца подједнако бујају сакралне страсти. Оне се морају побудити и у демократији и за демократију само симбол свеопштег царства који се не може замислити без препорода истинске харизме власти
Харизма власти је разливена по читавом друштвеном телу, она се скупља у наносима наглашених тачака – у свакој групи људи постоје природне вође које умеју да руководе и којима је пријатно покоравати се. То су лични дарови, они се изузетно ретко преносе наслеђем и не купују се заједно са привилегијама. Порок монархистичких и аристократских друштава састоји се упараво у обезличењу власти, у њеном одвајању од личне даровитости. Смисао и позвање демократије је у ослобађању личне харизме власти, а не у њеном обезглављивању и растварању у колективу. По чему демократија може бити запамћена у историји? По именима Перикла, браће Грах, Вашингтона, али остаје у безличном венецијанска аристократска република, безличним може бити запамћено и византијско свето царство. Када демократија престане да буде начин одабирања природних вођа то је знак да је болесна, болест може изазвати смрт, дакле може доћи до замене личног начела власти наследним или механичким начелом. Савремена демократија очевидно болује од те болести – она више не даје вође. Али, позвање вођа проговара у нашем времену више него икада до сада и масе иду за њима. То је савим очевидан знак порока система који унутра не обезбеђује простор природним вођама.

 

Ко је у хришћанској демократији носилац харизме власти? И читав народ – Израиљ – и сваки грађанин – носилац царственог свештенства – и вође које истиче народ – судије.
Покушајмо да упоредимо поредак царства са поретком свештенства, са оним у којем – по синегдохи – понекад виде сав садржај Цркве. Идеал православног система свештенства се назива саборност. У каквом је односу то начело саборности према демократији?

Ако се под демократијом разуме механички систем саграђен према броју и једнакости друштвених атома – плод XVII века – онда је саборност стога. Али, она садржИ у себи начела истинске демократије у њеном хришћанском смислу. Разуме се, у историји се црквена саборност остварује веома несавршено – у том смислу она једва да је успешнија од политичке демократије. Али погледајмо на њене принципе онакве какви су се формирали у епохи процвата цркве – у њеном светом праву.
Неспорна је разлика између свештенства и царства – примат у првом случају има сакраментално начело, начело свештене традиције, апостолског прејемства. Непомазани цар – Јустинијан – јесте цар, али нерукоположени свештеник уопште није свештеник. Па ипак, само хијерархијско начело које иде одоздо надоле – римско-католички принцип – још у век не чини саборност у православном значењу, њему је потребна и другачија санкција – суд народне воље. “Аксиос” народа је бледи остатак старог изборног начела. Ниједан епископ не може бити наметнут пастви мимо њене воље, она га мора изабрати. Колегијум архијереја – епископи који, у оваквим случајевима заслужују - задржава само право одстрањивања и уклањања недостојних, али принцип формулисан у канонском праву није много удаљен од принципа демократије - “Онај ко треба да управља над свима мора бити изабран од свих”. Саборност свештенства не познаје општу природну једнакост, она пре претпоставља природну и благодатну хијерархију, али та хијерархија не може бити насилна, она себе мора пронаћи и установити слободно. Нико од оних који припадају Цркви није искључен из тог права – права учешћа у постављању свештене јерархије.

Идеал саборности је организам љубави – по обрасцу идеалне породичне или пријатељске заједнице – где се онај који се покорава покорава слободно, где они који владају немају власт, већ служе свима и основу својега служења налазе у општем признању.

Има неке противречности у томе зашто је православље, које је толико непријатељски расположено према монархијском – папском – начелу у цркви, на само благослиљало – што је сасвим у духу закона – монархију, већ је често било спремно да и њу догматизује. Словенофили су настојали да нађу разрешење те противречности признавањем грешног начела сваке државне власти. Ослобађање од греха власти целог црквеног народа – осим једне личности – олакшавало је савет. И тако је свет био одвојен – свет ван цркве, мирјани – целим понором од црквене сфере, али то је значило недостојно умањивање харизме власти. За шта Црква помазује цара? Да ли за грех? Не, већ за подвиг и за служење – који нису слободни од греха. Култ царске власти противречи тој теорији царства као “жртвеног јарца” за грехе народа. Остаје друго, једноставније историјско објашњење. Црква је сама стварала свештенство на начелима саборности и нашла је као нешто дато царство које је настало из паганског корена и није могла да га промени, само се трудила да га потчини својем утицају. Али, да је била у прилици, као на Западу у средњем веку, да ствара нову власт на рушевинама старог света, може ли се сумњати – уз постојање нужних културних претпоставки – да би га она градила на начелима саборности, то јест на начелима хришћанске демократије?

 

Начело саборности означава органску равнотежу личности и друштва. Оно већ само по себи обезбеђује личност да не буде прогутана од колектива, што јој прети у царству чисте, паганске, демократије. Демократија јесте саборна или хришћански полицентрична, у њој је на парадоксалан начин целина једнака једном делу. Тежња савремене европске демократије да себе веже за одбрану личности – наслеђе либерализма-представља секуларизовани одраз хишћанског идеала друштва. Можда чак и није умесно говорити о одражавању онамо где се види директна генетичка веза – савремне демократије са њиховим секуларизованим облицима потичу, како је већ речено, од хришћанских демократија Реформације.

 

Не треба мислити да су одбрана личности и њене слободе само ствар протестантизма; и древна Црква је знала да брани духовну слободу личности од паганске или јеретичке државе. Дуги векови “православне” државе су нешто сузили свет о границама државе, али оне су увек биле јасно одређене, а одредио их је сам оснивач хришћанства који је разделио Ћесарево и Божје; током историје та је подела спровођена на различите начине, али је постојала и у Византијии на Западу према ониј подели између тела и духа, религијске и материјалне културе. Између чисте духовности и чисте телесности леже средњи слојеви сензибилности – права, начина живота, друштвене културе. То је сфера сарадње или борбе дају господара.

Крштењем Ћесара и номинално укључивање у Цркву нимало не мења - чак помало и умекшава – тај темељни дуализам. Унутар Цркве остају раздељене сфере царства, свештенства и пророштва као институције, али та тројственост постаје двојственост захваљујућИ томе што се царство – држава – у много мањој мери подаје оцрквовљењу – еклезијализацији, у тој се сфери борба са демонским силама одвећ често завршава робовањем њима, па зависност од суровог закона природног света не превладава никада. Стога је граница између царства и Цркве – а не само између царства и свештенства – пролазила увек јасно повучена, у хришћанској држави. Та је граница увек померљива.
У ствари, идеал заједништва је растварање царства – државе у Царству Божијем, када Бог буде био све у свима и свему. То значи да и нема ствари – ма како она била материјална и нижег реда – која не би допуштала одуховљавање, укључивање у Царство Божије – осим онога што је подложно уништењу, и уколико се може говорити о прогресу у хришћанском смислу, дакле напредовању ка Царству Божијем, оно се састоји у сужавању власти Ћесара, дакле, с политичке тачке гледишта, у ширемњу сфере слободе на рачун сфере власти.

У историји се обично однос између царства Бижијег и царства ћесаровог замишљао као однос конкретне цркве у друштву према држави или, још уже, као однос свештенства према царству – држави. У Цркви као свештеничкој организацији Царство Божје налази своје земаљско, макар и симболично, оваплоћење, али ако Бог не обтава само у храму, већ и у свакој хришћанској личности престоље Божије славе. Најдубље узето, слобода човека се подудара са слободом Бога. Хришћанско стваралаштво човеково се открива, или би требало да се открива, према обрасцу пророштва.
Зато се хришћанин, бранећи од државе своју слободу – не само моли, него и мисли, ради и успоставља моралну везу са људским светом – бори не само за своју слободу – као либерал - индивидуалиста – већ и за власт Божју у свету, за Царство Божје. Читаво људско стваралаштво треба да буде посвећено Богу и то посвећивање почиње од његових највиших облика. Ћесару још припада динар, дакле привреда чији је динар симбол и образац, њему припада материјални мач, дакле право одбране од спољашњег и унутрашњег насиља, али му не припада власт над духом. Он може да захтева дажбине и службу, али не може да захтева ни молитве, ни надахнуће, ни трактате. Идеократија је груби облик служења идолу, принудно поштовање државе - звери. Све политичке слободе савремене – данашње – демократије су изведене – у историјском и догматском смислу – из те темељне слободе – духа као сфере , која је Богу посвећена – не треба презирати ни ниже видове слободе, јер ту је ћесар дао гаранције више слободе. Иза слободе штампе стоји слобода мисли и стваралаштва, а иза њих слобода молитве и литургије. Деспотизам који гази ниже, чедо сасвим ниске области слободе, ускоро посеже и за њеним најдрагоценијим цветовима. Наполеон је ставио брњицу не само новинарима, за његове владе француска књижевност скоро да и није постојала, а црквени поглавар је био у заточеништву. Али, не заборавимо да извор свих слобода није у непостојећем суверенитету личности, нити нити у овој или оној организацији власти, личност може очекивати слободу од царства – државе, макар она била и демократска. Она се не рађа ни у царству ни у свештенству, већ у пропроштву – у најслободнијој сфери Царства Божјега. То сазнање које нас надахњује у одбрани слободе треба и да чува њено достојанство. Слобода није ни играчка ни комфор, чак није ни срећа – већ и дужност и жртва, служење – најчешће мучно – очишћење од сваког полоњења идолу – она је надахнуће које слуша највишу вољу.

 

Есеј је писан и објављен у Паризу, у часопису Нова држава Божија, број 8, 1934 (Напомена преводиоца)

 

Георгиј Петрович Федотов

 Carmen Saeculare, Градац, 1995. 72 – 80 стр

[Grizzly Adams]

Прочитао сам цео текст, али опет морам да се вратим на сам почетак:

 

Савремена црквена свест се много лакше отвара за идеју друштвеног, јавног живота него за идеју демократије. Насупрот XIX веку, када је социјализам био страшило за хришћане свих вероисповести, када је непрестано разобличаван као јерес, у нашем времену мирење хришћанства и социјализма врши се изузетно лако. Већина руских такозваних и постреволуционарних покрета - и токова - ниче на тлу социјалног православља - требало је само да нешто побледи привиђење дуговечности капитализма, па да одмах постане јасно како је социјализам дубоко укорењен у хришћанству - у јеванђељу, у апостолским општинама, у древној цркви, у самом монаштву, у јавној друштвеној активности средњевековне и западне и руске Цркве. Постаје јасно да је социјализам - коначно јасно блудни син хришћанства који се данас враћа – барем делимично - у очев дом.

 

Ово би требало да прихватимо без дискусије? Зар није требало аутор мало да се прво потруди да докаже овакве претпоставке?

 

[Marjanovic]

 Није то поента овог текста. Потрудио се, него нису сви његови текстови преведени на српски.

[Grizzly Adams]

Срећом!

 

Има добрих ствари после, али овај почетак... Шта је бре тим Русима...

[Juan Valdez]

Шта је бре тим Русима...

 

[Marjanovic]

Ово је још један текст сличне тематике.

 

Република Свете Софије

 Георгиј Петрович Федотов

 «Народная правда», Њујорк, 1950, № 11-12

 

Године 1917. у Русији је пала последња самодржавна монархија православног Истока. Њена претходница и недостижни узор, Византија, страдала је још 1453. године. Сада већ нема ниједне православне државе са самодржавно-теократском идеологијом. На Балкану се утврдила атеистичка тиранија најновијег типа, са изузетком Грчке, малог острва конституционе слободе која је преживела од XIX века. Али, иако су пропала сва самодржавна царства, није страдала њихова идеја коју следе малобројни, али страсни следбеници. Приметно је да је у Русији са последњим трагичним царствовањем византијска теократска свест преживела свој мрачни процват. Монархија је желела да буде не само неограничена, као западни апсолутизам који је већ отишао у историју. Она је хтела да буде живи носилац воље Божије на земљи, средиште васељенске православне цркве – једном речју, теократија. Таква је била свест најнесрећнијег цара, царице и целог низа црквених делатника: митр. Антонија, еп. Теофила, Хермогена и других. После револуције је Карловачки сабор 1931. године учврстио тај теократски „догмат“, истина, више под утицајем мирјана: нема цркве без цара, и то цара самодржавног. И сада се, не само у црквеним, већ и у световним листовима у емиграцији, срећу покушаји повезивања живог и вечног организма цркве са политичким мртвацем, са авети страдале Византије.

 

Овде није место да улазимо у богословске спорове са заступницима тих теорија. Ја бих желео да ширем кругу читалаца предложим једну врсту историјске информације која показује, као прво, да је православна црква могла живети вековима без цара, и, као друго, да је она могла да живи у републици, и да је управо у једној од република она остварила теократију која је паралелна монархистичкој теократији.

 

Реч је о нама блиским стварима, о нашој сопственој отаџбини. Несрећа је само у томе што су доминантни токови руске историографије, па чак и оне либералне (Соловјов, Кључевскиј), толико били загушени појмом „московског царства“ као творца Руске Империје, да је Москва собом засенила целих пет претходних векова древног живота, који су неупоредиво богатији културом и духовним животом.

 

Као што је познато, крунисање великог кнеза московског догодило се тек у XVI веку (1547). Некада је Василиј I, син Донског, говорио: „Ми имамо цркву, али немамо цара“. И иако га је патријарх Константинопољски поучавао: „Немогуће је имати цркву, а немати цара“, - оваква византијска тачка гледишта нашла је мало присталица у Русији. Заправо, по византијској теорији васељенског царства, сви хришћани света морају бити поданици једног цара. Сви православни народи били би његови вазали. Руски кнезови имали су звање стољника византијског двора. Јасно је да се у Русији нису слагали са тим теоријама, понижавајућим за националну свест, и ниједан грчки митрополит их није могао у Русији озбиљно спроводити. За наше претке грчки цар био је само идеални центар хришћанског света, као што је грчки (немачки) император „остајао такав за Француску и Енглеску. Са друге стране, нико други није могао да претендује на његово место.“ Иако је литургика цркве била прожета византијским теократским идејама, чији одјеци су се чули и у црквеним поукама, ниједан од руских кнежева није претендовао на самодржавну власт. Кнез је био ограничен разноразним друштвеним снагама: већем, бојарством, епископима. За цркву је тај положај стварао превелику предност, посебно духовну, да би она пожелела да разруши сопствену слободу. Епископ, увређен од стране кнеза, тужио га је код митрополита Кијевског. Кијевски митрополит, проглашен у Византији, био је подређен само патријарху константинопољском. Зато је он, не играјући активну улогу у политици, стајао високо над регионалним силама, чак и над кнезом. Није тек тако један од митрополита XII века могао кијевском кнезу рећи: „Ми смо постављени да вас спречимо у крвопролићу“.

 

Односи између цркве и државе у Великом Новгороду, били су другачији него у кнежевским властима.

Али, пре свега, треба одбацити уврежену представу да је Новгород само један град, са својим округом, и да, самим тим, говорећи о Русији, можемо прећутати његову специфичну судбину. Територија Новгорода била је огромна: под његовом влашћу и правилима живела је цела Северна Русија, све до Урала, чак захватајући и део Сибира. Чак и након што је Москва прогутала собом све кнежевске земље, власт Новгорода је била шира од њене. Истина, велики део тих земаља биле су пустаре, шуме и тундре насељене људима који нису руског порекла, а на овим просторима постојали су засеоци руских колониста. Али, на Западу је Новгороду припадало немало значајних градова: Торжок, Ладога, Стараја Руса, па чак и сам Псков. Овде су изникли и најпознатији руски манастири: Валаам, Соловки, Кирилов, Ферапонтов на Белом језеру. У историји руске уметности средњег века (конкретно, XIII–XV), Новгороду припада прво место. Овде се формирао и у најчистијем облику сачувао великоруски тип, далеко од Татара и кметовског ропства. Овде и сада фолклористи налазе најбоље песме и билине, старе костиме и најинтересантније споменике сеоске архитектуре. И, коначно, Новгород је трговао са Ганзом, и био је главни прозор Русије у Европу. Градећи поново тај прозор, цар Петар је био свестан да он враћа Русију на старе новгородске границе. Новгородски кнез Александар, који је победио Швеђане и Немце, мора бити анђео нове западњачке Империје.

 

Речју, Новгород није неуобичајена појава у историји руског живота, већ најрускија појава у њему – најчистији од татарских примеса, Новгород као да је скривао у себи могућности будућег слободног и културног развитка.

Да ли је Новгород био република? Да, макар у току три ипо века своје историје (XII–XV). Постојање кнежевске власти у Новгороду не сме нас заварати. Од тренутка када се фактички прекинуло политичко јединство Русије, од пада Кијевске монархије, до смрти Владимира Мономаха (1125), кнежевска власт у Новгороду није била ни наследна ни доживотна. У било које време народно веће могло је кнезу „показати врата из града“. Са друге стране, кнез не само да није био потпуни господар у Новгороду, већ није био чак ни главна личност у његовој администрацији. Главни значај кнежева био је војне природе; он је био привремени начелник оружаних снага. Али је и то војно началство делио са тисјацкима. Као судија, он је делио власт са намесником и осталима. Он чак није био ни номинална глава града-државе. Нису се у његово име писала документа, нити закључивали уговори. Позван од стране већа, без династијских права, слично као у италијанским средњовековним републикама, кнез се лако укључивао у систем републичких власти, „господе“ која је Новгородом управљала. Самим тим, Новгород је заиста био, током векова, фактичка република, или, како сматра Костомаров, народновлашће.

 

Истина, од краја XVI века Новгород је престао да произвољно изабира и мења своје кнежеве. Велики кнез Московски се већ по своме положају признавао и као Новгородски кнез. Али то није увећавало његова права и власти на новгородској територији. Како није живео у Новгороду, представљао га је намесник којем су били довољни строго одређени приходи и јурисдикција. За Новгород је било погодно што је његов војни заштитник био најјачи кнез великоруске државе. И, главно – мирни односи са њим обезбеђивали су несметане трговинске везе са „низијском“ Русијом. Без довожења жита са југа, Новгород не би могао постојати.

Сви знају да је пуноћа власти у Новгородској републици припадала већу, или скупу свих слободних грађана. Веће је бирало своју власт, не искључујући архиепископа, контролисало ју је и судило. То је била права, односно, не представничка демократија, као што је то било у републикама античког света. Само онај који је учествовао у народним окупљањима, могао је да оствари политичка права. Житељи једног града управљали су огромном територијом. То је била слаба тачка у републичком строју и Атине и Рима. „Агора“ и „Форум“ нису могли управљати империјама.

 

Али, кад се говори о Новгороду, обично се преувеличавају неред и неорганизованост управљања већа. Ми мало знамо о нормалном току послова. Летописи говоре само о његовом нарушавању. Традиционалне слике борбе на Волховском мосту биле су прилично ретки изузеци. У већини случајева, „владикама“ је успевало да помире супротстављене стране, све до ивице крвопролића. И, најважније, заборавља се о постојању „господе“, горње палате која руководи свим текућим питањима и која припрема најважније одлуке за веће. Та палата се састојала од људи у чину, које одабира веће, и који су или још увек у чину („степени“) или су некада били; председник палате није кнез, већ архиепископ. Веома је могуће да се рад народног већа тешко уклапао у форму. Борба партија лако је прелазила у међусобне сукобе. Али, то је уобичајена цена коју демократија мора платити за слободу. Кнежевске борбе на остатку руске земље пролиле су више крви и суза него борба на Волховском мосту. И, коначно, за све векове постојања Новгорода, у његовим редовима се никада није пролило толико невине крви, као за неколико дана посете Грозног 1570. године.

 

Али, вратимо се новгородској влади. Не примећујемо узалуд да је Саветом Господе председовао архиепископ. Суштински, он је био „председник“ републике, ако тражимо савремену аналогију. Посадник је био први министар, глава победничке партије. Владика је стајао изнад партије и изражавао јединство републике. Да би његову независност учинили реалном, кандидати, одабрани од стране већа, користили су жребање. Три жреба на престолу Софијске катедрале символизовали су Божанску вољу у судбини града-државе. У политичкој символици Великог Новгорода, његов суверен, носилац врховне власти, била је сама Света Софија. Света Софија није била само име читаве помесне новгородске цркве, као што се изражавало у формули: „Света Саборна и апостолска црква Свете Софије“. Не, то је било име саме републике, и у то посвећено име су се писали уговори и свечане грамате, њој су заклетву доносили кнежеви и власти. Она се сматрала господарицом новгородских земаља, посебно црквених („дом Свете Софије“). У њој је народна воља нашла себи небески символ, слободан од каприцне променљивости расположења маса. Није само у Новгороду средњовековна демократија остваривала себе посредством небеским символа. На исту појаву налазимо и у градским републикама Италије. Милано је био град св. Амвросија, Фиренца – Јована Крститеља. Не треба тражити међусобне утицаје Италије и Новгорода. Али, општа теократска свест која жуди за религиозним освећењем политичког живота, имало је сличне форме и у католичкој и православној средњовековној републици.

 

Шта је Света Софија, или ко је она? – на то питање тешко да је одговор знао сваки новгородац, или сви из месног клира. Новгород, град који је толико дао руској уметности, није оставио богословске радове. По томе се није разликовао од других крајева средњовековне Русије. Новгородска катедрала је добила име у XI веку, по имену Кијевског и Константинопољског храма. Грци-епископи су, наравно, знали да је Софија, Премудрост Божија, заправо једно од имена за Христа. Знали су то и ученији руски људи. На крају крајева, у неким руским рукописима среће се такво објашњење. Али, у свим познатим случајевима заклетви, новгородци целивају икону Богородице. То нас доводи на помисао да, као прво, у средњем веку није постојао познати иконографски тип св. Софије у виду огњеног анђела, и, као друго, да је у Новгороду јачало богородично или женско поимање Софије, које је претходило идеји Софије код савремених руских богослова из школе Вл. Соловјова.

 

Како год да су новгородци представљали св. Софију, она је била владичица и покровитељка града и државе. На земљи ју је представљао свенародно изабрани архиепископ. Као истински председник републике, он је у својим рукама имао огромну материјалну и, чак, војну силу. «Дом св. Софије» био је највећа газдинска јединица у Новгороду, а «владичин пук» - већи део грађанског воинства. У XI веку новгородци су улагали велике напоре да своју цркву учине потпуно независном од Москве. Ипак, патријарх Константинопољски није се сагласио са поделом руске митрополије. Углавном су привилегије митрополита Московског већим делом подразумевале новчане глобе, које је слао црквени суд. Самог митрополита трудили су се да држе даље од Новгорода. Ако су односи са Москвом постајали све затегнутији (као што је то било у XV веку), постојала је и могућност поставке архиепископа, независно од Москве. Хиротонисање се могло добити од православног митрополита Западне Русије, у Литванији. Тако је био постављен св. Јевфимиј, један од најбољих новгородских владика.

 

Често говоре да архиепископ, изабран на већу, није имао довољну независност и да је могао бити сведен са свог места, као и последник и кнез. Ипак, чињенице не потврђују ову теорију. У читавој историји новгородске цркве ми видимо један „смутни период“, две деценије на самом почетку XIII века, када су се заоштриле борбе суздаљске и патриотске партије. Тада су архиепископи обеју страна више пута морали да напусте своју катедру, и да се поново на њу враћају. Али, то су били изузеци. Слобода личности лако се могла гушити у средњовековним теократским републикама. Али, слобода цркве била је, свакако, боље очувана у Новгородској републици него у самодржавној Москви, где је удаљење митрополита од стране великог кнеза и цара у XV веку било више правило, неголи изузетак.

 

Али, Новгородске владике су штитиле не само слободу цркве, већ и слободу „града“, т.ј. републике. Житија последњих светих архиепископа Јевфимија и Јоне, уочи пада Новгорода, такође сведоче о томе. Тако је Јона, већ у дубокој старости, путовао у Москву да би отклонио претњу својој домовини. Он је опомињао великог кнеза (Василија II): „Тихим очима гледај на своје поданике и не претварај слободне у робове“. У духу пророчанства он обећава наследнику (Ивану III) „слободу од Ординског цара“ – „за слободу града мога“. Ако кнез и посегне за слободом невиних људи, онда ће у сопственој деци видети „око зависти“ и раздвајање.

На несрећу, ови изрази религиозног идеала слободе у православљу нису били развијени у канонске трактате. Дух слободе остао је да живи на страницама древних летописа и, делимично, у месним култовима. Тако, чудотворна икона „Знамења“ Мајке Божије остала је заувек повезана са чудом из 1170. Године. У свести новгородаца, управо та икона је одвела коалицију кнежева, на челу са Андрејем Богољупским, у бекство, и спасила им слободу.

 

Икона „Знамења“ (Чуда), као и символ св. Софије, заједно са именима св. епископа новгородских Јована, Јевфимија и Јоне, остали су у новгородском сећању као религиозни симболи политичке слободе.

 

Историја је пресудила победу друге традиције у руској цркви и држави. Москва је постала следбеница истовремено и Византије и Златне Орде, а самодржавност царева није била само политичка чињеница, већ и религиозна доктрина, за многе скоро догмат. Али, када је историја одредила овоме крај, треба се сетити постојања још једне крупне чињенице и друге доктрине у том истом самом руском православљу. У тој традицији могу црпети надахнуће православне присталице демократске Русије. Коначно, теократији је страна наша епоха. Религиозна основа живота дубоко је пољуљана у народним масама. Свака теократија садржи у себи опасност од насиља над савешћу мањине. Одвојено, па макар и пријатељско сапостојање цркве и државе, јесте најбоље решење за данашњицу.

 

Али, ако се окренемо у прошлост, морамо признати да је у границама источно-православног света Новгород нашао најбоље разрешење вечног питања о односима између државе и цркве.

 

Превела са руског Олга Јокић

http://www.yabloko.ru/Themes/History/Fedot/fedot-8.html