ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, исламолог: „Арапско пролеће“ не цвета, већ крвари

[Дејан]

Бурни догађаји које именујемо као „Арапско пролеће“ покренули су лавину  далекосежних, ланчаних промена, од оне врсте  коју је Фернан Бродел називао „процесима дугог трајања“. Њихов крајњи исход је неизвестан, а имаће историјски значај 

Хоће ли актуелни блискоисточни сукоби и немири разорне снаге стварно запалити фитиљ будућег великог рата, како ће се арапски свет – раздиран сопственим противречјима и тешко притискан политиком планера глобалних сценарија – суочавати са будућношћу? У ситуацији када се у медијима страна интервенција у Сирији оцењује као већ „готова ствар“, а различити обрти могућег „блиског сусрета“ Ирана и Израела „пале машту“ медијских аналитичара, како растумачити и разумети сложене процесе и догађаје у хаосу на Блиском истоку, на којем су и достигнућа минулих „револуција“ таман толика да су припремила терен за нове сукобе? О овим питањима и недоумицама важним и за будућност читавог савременог света, разговарамо са проф. др Дарком Танасковићем, нашим водећим оријенталистом и исламологом, бившим амбасадором Србије у Анкари и Ватикану.

У тренутку када је такозвано Арапско пролеће било планетарна велика тема, изјавили сте да је „за људе на улицама најважнија била њихова људска драма, на плану неслободе , недемократичности, која траје дуго“, као и да су „режими успевали да контролишу прилике, све док је какав-такав стандард могао да се очува.“ Шта и како, из ове перспективе, са искуством протеклих догађаја у земљама поменутих немира, може да се каже о феномену арапских револуција?
Остајем при ономе што сам рекао још првих дана „Арапског пролећа“, с тим што су бурни догађаји у међувремену донели сазнања која потврђују првобитно наслућивање да је наглим и масовним упадом незадовољних арапских маса у историју покренут процес с далекосежним и још увек тешко предвидљивим последицама, и то не само на Блиском истоку и по Блиски исток. Одјек већ јесте, а тек ће бити много шири. „Арапско пролеће“ траје, али не цвета, већ више крвари. Истовремено, његови политички и социјални учинци све су даљи од очекивања и нада просечног арапског човека, посебно младог и незапосленог. Прижељкивао је достојанство грађанина, субјекта, а не објекта политике, више социјалне правде, остваривање права на рад и изгледну будућност, а добио је неизвесност, угрожену личну и породичну безбедност, уништавање и онако оскудне имовине, борбу нових, а од народа већ отуђених политичких елита за преузимање дизгина власти, настављање притворне потчињености вољи страних центара моћи, наговештаје смењивања диктаторских, полицијских стега ригидним шеријатским прописима и њиховим немилосрдним утеривачима…Укратко, тешко је наћи грађанина коме верска и политичка острашћеност и каријеристичке амбиције нису својствене, а да већ није почео да жали за добрим, старим „предреволуционарним“ временом. Но, другачије није ни могло бити. Осећање поноса због учешћа у нечем светлом и великом убрзано бледи пред пометеношћу ружном стварношћу и зебњама пред будућношћу. „Арапско пролеће“ је, међутим покренуло лавину далекосежних, ланчаних промена, од оне врсте коју је Фернан Бродел називао „процесима дугог трајања“. Њихов крајњи исход је наизвестан, а имаће историјски значај. Живети у историјско време и на просторима којима се оно ваља није, међутим, никаква привилегија, већ најчешће тешко искушење.

Да ли има и даље смисла и места да се поводом такозваног Арапског пролећа уопште разматра појам као што је на пример „арапски Берлински зид“, са јасном алузијом на промене у Источној Европи или су нека сазнања у међувремену учинила овакве аналогије бесмисленим? Режими, на пример у Тунису и Египту, пали су, но да ли је уопште нешто учињено да то и надаље не буду „државе вакуума, у којима нема никакве наде, ни стварне, ни лажне“, како сте једном приликом Ви казали?
Аналогија с падом Берлинског зида, као уосталом и сам назив „Арапско пролеће“ (пред који би обавезно требало, као што сте и Ви то у питању разложно учинили, стављати ограду „такозвано“!), спада у оне стилске фигуре новинарског, односно медијског дискурса којима се жели брзо, ефектном и сугестивном формулацијом скраћено и асоцијативно указати на симболику неке појаве или догађаја. Без обзира на даљи развој збивања и на нове увиде о појави која је у првом тренутку њима обележена, овакве синтагме се трајно за њих везују. Аналогија с рушењем Берлинског зида може имати смисла једино као истицање тренутка у којем су арапске масе савладале уврежени страх од репресије, изашле на улице и тргове, и схватиле да могу да утичу на ток историје и на своју судбину. Колико, то је већ друго, и право питање. Али, индивидуално и колективно самопоуздање, а с њима и вера у будућност омогућили су покретање процеса познатог као „Арапско пролеће“. Све остале аналогије с падом Берлинског зида немају основе у реалности и воде на криви пут закључивања. Како време пролази, ово постаје све јасније.

[Дејан]

Најновији догађаји на Блиском и Средњем истоку, сврставања и манипулисање страног фактора у складу с девизом „завади, па владај“ довели су, у вихору тзв. „Арапског пролећа“, до продубљивања и заоштравања сунитско-шиитских  противречности

Помиње се у разјашњавању контекста и „позадине“ великих – актуелних и могућих још већих сукоба на Блиском истоку међуконфесионални рат, односно рат сунитског покрета против шиитског. Теоретичари, наиме, кажу:„У садашњем времену односи између Ирана и Саудијске Арабије се погоршавају до крајњих граница. То даје основу за мишљење како се арапске земље наоружавају због Ирана пошто се рат толиког обима са Израелом још увек не очекује.“ Појасните нам природу овог верског сукоба.
Сунитско-шиитски спор траје од VII века, кад је после Мухамедове смрти дошло до сукоба између оних који су заговарали демократску изборност његовог наследника на челу муслиманске заједнице – халифе, и присталице наслеђивања на основу сродства с Веровесником, а самим тим и харизме коју то сродство као Божје надахнуће подразумева. Већина је прихватила изборно наслеђивање које се касније изродило у династички принцип. То су сунити који чине приближно 90 одсто укупне муслиманске популације у свету, док шиити и даље сматрају да је људским преузимањем прерогатива бирања вође власт у исламу заправо узурпирана и да би се морала вратити Мухамедовим наследницима – имамима. Између сунита и шиита током целе историје ислама владали су неповерење и омраза, а неретко је долазило и до отвореног сукобљавања и ратова. Било је и покушаја, како у ранијим епохама, тако и у новије доба да се овај раскол превазиђе афирмисањем општемуслиманског јединства у покоравању Алаху, а модерно доба је заједно с процесом секуларизације, којим су запљуснута и муслиманска друштва, донело извесно ублажавање појавне стране сунитско-шиитског сукобљавања. Најновији догађаји на Блиском и Средњем истоку, нарочито од инвазије на Ирак и рушења режима Садама Хусеина, као и сврставања и манипулисање страног фактора у складу с девизом „завади, па владај“ , довели су, у вихору тзв. „Арапског пролећа“, до продубљивања и заоштравања сунитско-шиитских противречности. Образовао се прави фронт унутарисламског секташког „светог рата“, од Јемена, преко Бахреина, Сирије, Либана и Ирака, до Ирана и Пакистана, што је потенцијално веома опасна и запаљива димензија смутње која потреса и распиње исламски свет. Реч је понајвише о колатералној последици грубог и безобзирног западњачког војнополитичког инжењеринга на Блиском истоку. Узалуд сад, кад је опаки дух пуштен из боце, један од виновника смутње, турски премијер Ердоган, с говорнице заседања Евроазијског исламског савета у Истанбулу поручује, говорећи о Сирији, да би све муслимане требало да повезује ислам, а не да их раздвајају секташке поделе. Истовремено, „секуларни“ турски Парламент, у којем Ердоганова партија има раскошну већину, обзнањује да се традиционалне алевитске (шиитске) богомоље „џемеви“ не могу сматрати местом где се муслимани могу правоверно молити.

Постоји мишљење да САД „напуштају“ Блиски исток и „одлазе“ у Азију да „решавају“ кинеско питање. Према Вашим сазнањима, може ли се закључити да притисак Вашингтона на Иран стварно попушта?
Глобално-стратегијски посматрано, оно што називате „кинеским питањем“ несумњиво је ноћна мора и главна преокупација свих који се на разне начине старају о америчком националном интересу. Исто важи и за Кину у погледу „америчког питања“. Требало би, међутим, схватити да велике силе своје регионално деловање увек функционално пројектују и с обзиром на дугорочне и крајње стратегијске циљеве. Понекад то буде и дисфункционално, односно погрешно прорачунато, па се онда приступа промени тактике. У конкретном случају, мислим да је регион Блиског и Средњег истока, у координатама текуће „макрорегионализације“ света и успостављања сфера утицаја, стратегијски исувише битан за САД да би га оне напустиле. Напротив, рушећи непоћудне режиме на Блиском истоку, Америка и њени савезници стално мисле на Русију и на Кину, а наравно и на Иран, као њихово „предсобље“. Сумњам да ту може бити стварног одступања, сем евентуално привремених промена тежишта и начина деловања.

Запад, како видимо, на све могуће начине покушава да Техеран посвађа са Москвом. Појасните нам шта се овде догађа, посебно у дискусији око „Иранског утицаја на Јужном Кавказу“?
Руско-ирански односи имају дуг и противречан историјат и веома сложену садашњицу, а Русија и Иран се толико добро познају да их нико са Запада не може посвађати више него што су, као регионални ривали, неминовно „посвађани“, али ни одвратити од сарадње у свему што сматрају обострано и шире геополитички корисним. Разлози за сарадњу тренутно претежу, па је још руски МИП Козирјев 1993. године руско-иранске односе оценио као „стратегијско партнерство“, а Владимир Путин је ове године изјавио да су руска и иранска „регионална и међународна добробит умногоме међузависне“. Од почетка XIX века, кад се царска Русија територијално проширила на Кавказу (Тбилиси, Баку, Јереван, Нахичеван…), траје иранско-руско надгорњавање око поменутих и неких других суседних области, али је оно сада у сенци ширих регионалних и глобалних консидерација. Иако Иран тако рећи по навици „вршља“ на Кавказу, с Русијом га повезује заједничко зазирање од сунитског исламистичког екстремизма вехабистичког и талибанског типа. Русији, затим, као извозници енергената, економски објективно одговара ембарго на иранску нафту, али се и противи додатним санкцијама против Ирана због нуклеарног програма, па чак с Техераном остварује војнотрговинску сарадњу. Каспијско море их зближава, али и удаљава. Као азијске државе, Русија и Иран настоје да спрече ширење америчког утицаја на исток, а истовремено се сударају у јачању сопственог утицаја на Кавказу и у Централној Азији – Азербејџану, природним гасом пребогатом Туркменистану (где је Иран снажно присутан),Таџикистану… Обе имају специфичне односе у троуглу с Кином. Све у свему, проблематика руско-иранских односа одвише је комплексна да би се могла осветлити одговором на само једно питање. Ма колико упоран и препреден био, уплив са Запада на те односе није пресудан.

 

Печат