Обијена и опљачкана кућа Срећка и Лазарке Симић у Ораховцу

[Срђан Ранђеловић]

Притисци на Србе на Косову и Метохији се настављају

 

Док на врху државе политичари преговарају, пишу платформе и изгласавају резолуције, договарају се или не договарају, српски народ у изолованим срединама на Косову и Метохију свакодневно трпи. Некада су то ,, ситни проблеми“, а некад се деси и ,, нешто крупно“, али живот под притиском се наставља.

 

У горњем делу Ораховца, у децембру месецу ове 2012. године, битише неких 400 српских душа. Захвални су Богу за сваки нови дан, а стрепе за сваку наредну ноћ која долази. Куће из којих су комшије отишле претходних година, пљачкане су из ноћи у ноћ, из њих је однето све што је могло да се однесе, прода или на неки други начин уновчи. Остале су читаве само оне које су пронашле друговере власнике. А тамо где власници нису желели да продају, ил се нису сложили са ниском понудом купца ,,десио се пожар“. Полиција дође обави увиђај, али готово никад, или јако ретко пронађе се пљачкаш или палитељ. Имена никад нису обелодањена. Најновији инцидент , провала и пљачка куће брачног пара Симић, догодила се претходних дана. Срећко (1939) и Лазарка (1940) су осмог децембра отпутовали за централну Србију, како би обавили лекарске прегледе и боравили неколико дана код деце и унучића, и са њима заједно прославили крсну славу. Комшији Крсти Шарићу су оставили кључ од куће, како би с времена на време отворио капију и проверио да ли је све у реду. Бринули су, јер су им двадесет дана пре одласка, у подрум куће, упали лопови и однели поклопац и лулу од ракијског казана. Бојећи се за своје животе, иако су чули да неко лупа у подруму, нису смели изаћи. Сутрадан су случај пријавили полицији. Лопови нису пронађени.

 

 

Овога пута, вест да им нешто са кућом није у реду добили су од комшије Крсте, који их је назвао телефоном. Он је у петак (21.12.2012. године) поподне, када је хтео да провери стање куће, приметио да не може да отвори врата од дворишта, иако их је претходно откључао, јер их је неко са унутрашње стране затворио клином. Када се попео на зид да осмотри унутрашњост куће, приметио је да су врата на кући отворена. Власници су се вратили исте вечери, али су преспавали код комшије, јер у кућу нису могли, нити смели пре КПС-а.

 

Следећег јутра су позвали Косовску полицију, један полицајац је прескочио зид, отворио капију, а истражни тим је обавио увиђај и узео отиске прстију са неких од испретураних предмета. Улазна врата на кући су разбијена, стакла на прозору поломљена, а у кући све испретурано. На зидовима дневне собе провалници су бронзаном бојом, прилично прецизно, исписали ,,УЋК“: Власници су одмах уочили да су им украли машину за веш, два телевизора, усисивач, ДВД- плејер, а касније кад су прегледали по разбацаним стварима видели су да су однели и пеглу, фен, елементе за купатило (туш батерију, металне цеви, и делове од бојлера и др.), машину за млевење меса, сервисе за ручавање, нове шерпе, ћебад, нешто од обуће, алат и многе друге ствари из покућства. Однели су и гардеробу коју је Лазарка спремила, да им обуку кад се упокоје, пешкире и остало за сахрану. Оно што није однето је намерно оштећено, намазано неком црном фарбом, по гардероби просут неки бели прах, брашно, шећер, побацане по поду иконе, породичне фотографије. И то што је од гардеробе остало је неупотребљиво. У подруму је на гомили и у две вреће одвојено и припремљено за одношење све што је било од алуминијума (тепсије, ваге, џезве, велико корито) и гвожђа ( секире, тесле, лопате, и др.), а однели су 20 литара ракије, старе бакарне ђугуме, бакарне тепсије и још неке алате.

 

 

-Прошли пут кад нам улазили, - прича видно узнемирена Лазарка Симић, ноћу, ја сам чула, али несам смела да изађем, да нас не убијев. Ујутро смо видели да однели лулу и поклопац од ракијског казана. Кад дошли полицајци, ми дали изјаву, а један полицајац каже: ,, Кад сте чули да лупа, што несте изашли?“. Ја му кажем:,, Како да изађемо, немамо оружје да се бранимо, ће нас убијев“. И стварно је тако, и да чујеш не смеш да изађеш. А овај пут несмо били ту, па могли да вршљају по кући како хоћев. Све ми било ново: машина, усисивач, пегла, фен... то што ми је најпотребније. Од како смо дошли не можемо да спавамо. Како да спавамо кад се плашимо да ће да нам уђу опет. А у подрум што спремили те вреће и остало,сигурно мислили опет да се вратив. Сад дал ће да дођев опет да опљачкав, да нас убијев, не знам. Ово је неподношљиво. У своју кућу да не можемо да уђемо. Хвала комшије Крсте и његовој жени што нас примили да не седимо на улицу. А ову кућу смо правили он (Срећко) и ја од плате, са четири детета. Пре смо били млади, а ја сад ни пет кила не могу да подигнем, а камоли кућу да правим. И кад су многе наше комшије отишле из Ораховца ми несмо. Немамо где да идемо, и деца су подстанари. А и несмо волели да идемо, тешко је да изађеш из своје куће. А видите, какав притисак нам вршив, ете код иконе написали ,, УЋК“, на тај други зид исто, а тамо код штекера написали слово ,, L“. Не знам шта им је то. Само Бог да нам помогне, да нам да снаге да издржимо, се много смо изнемогли, све што ми је најпотребније нам се отело. Само душу што имамо у нас и ништа друго. И ако смо стари, треба да живимо, та машина, тај усисивач, бојлер то ми је најпотребније, све некако ће прођеш. Једино овај шпорет на дрва ми оставили, бар да се не смрзавамо. Ја сам стара и болесна и човек ми је болестан, без тога тешко. Ево покушала сам то стакло од поломљених прозора да сакупим, па сам се посекла по рукама... Исто овако и КФОР нам улазио, на Богојављење 2001. год, карабињери талијански са вучјацима, претурили све, нешто поломили, не знам, ваљда тражили оружје, ал несу однели ништа.

 

 

Док Лазарка прича своју муку, а суза сузу стиже, стари Срећко само седи у фотељи, крај шпорета, и ћути. Узнемирен је, руке му се тресу. И кутију са дуваном, који је сам савијао да би пушио, однели су. Ноћима не може да спава. Тешко му је. Заштите никакве нема. Срба у најближем комшилуку нема, а ови што су даље и не могу да помогну. Препуштени су себи самима.   

 

 

На основу натписа на зидовима, као и према томе колику су преметачину кућних ствари извршили, може се закључити да пљачкаши који су иза себе оставили потпис ,, УЋК“ , нимало нису журили, да су имали добру логистичку подршку, да су проваљивање куће можда извели у више наврата и да су имали информацију о томе да су власници куће одсутни.   Лазарка и Срећко, као и остали српски грађани, овај инцидент доживљавају као још један у низу покушаја застрашивања преосталих Срба у Ораховцу, који, поред тога што тешко живе и што су им ускраћена многа људска права, не могу ни да на кратко напусте своје куће , јер ово није први пут да нека српска породица по повратку у „енклаву“ затекне своју кућу у оваквом стању. Постоји сумња да је све обављено и да би се извршио притисак на власнике да кућу продају за неку минималну цену и оду из Ораховца.

 

 

Оливера Радић

27 / 12 / 2012

http://www.pravoslavie.ru/srpska/58400.htm

[Иван]

Јоооооооооооооооооооој! Докле вишеееееее!

Иселите, бре, тај народ јужно од Ибра!

Дајте му да нормално живи у оном делу Србије који ми контролишемо!

Не могу више поднети овакве вести!"

Колико још суза, бола, туге и несреће треба да поднесе тај народ доле, да би смо ми изживели тај косовски квазидогмат?!?!?!?! Да бисмо се тргли из те прелести зване "Косовски завет"?

Колико још треба људи да страда да би неки песници одржали своје надахнуће у скадарлијским кафанама?

Косово није најскупља српска реч!

Српски народ је скупљи од било које српске речи!

[Душко Дугоушко]

Јоооооооооооооооооооој! Докле вишеееееее!

Иселите, бре, тај народ јужно од Ибра!

Дајте му да нормално живи у оном делу Србије који ми контролишемо!

Не могу више поднети овакве вести!"

Колико још суза, бола, туге и несреће треба да поднесе тај народ доле, да би смо ми изживели тај косовски квазидогмат?!?!?!?!

Косово није најскупља српска реч!

Српски народ је скупљи од било које српске речи!

Није човек ради суботе, већ је субота ради човека...

[Срђан Ранђеловић]

Братска помоћ из Чешке брачном пару Симић у Ораховцу

 

 

 

 

Прича коју су прочитали на руском сајту Православие. Ру о Срећку и Лазарки Симић из Ораховца, у чију су кућу 21. децембра упали провалници и однели све што се могло однети, оставивши иза себе пароле УЋК на зидовима, дирнула је двојицу Чеха из Прага. За Ораховац су и раније знали, долазили су ту код својих пријатеља Срба, упознали људе.

 

 

Радован Павлишта и Патрик Никола Каизр дошли су на идеју да прикупе новац којим би помогли Симићима. Позвали су пар пријатеља који су са њима раније посетили Ораховац и саопштили им своју идеју. Ни дан није прошо, а на њихов рачун, отворен за ту прилику, већ је пристизао новац намењен овим људима. Њихови пријатељи су се одазивали један за другим, уплаћивали новац на рачун или давали лично Радовану и Патрику, који су одлучили да сами крену у Ораховац, посете Симиће и за прикупљени новац купе оно што им је најпотребније. Већ петог јануара, возећи цели дан, стигли су код својих пријатеља Радића у Ораховац. Заједно су, на Бадњи дан, после традиционалне сече Бадњака и литургије, посетили Симиће, саслушали њихову причу, и у доњем делу града купили кућне апарате који су Симићима украдени ( веш машину, усисивач, бојлер).

 

Из Чешке су већ донели ТВ апарат, ДВД плејер и пеглу које су њихови пријатељи послали. ,,Ови зидови, са великим УЋК натписима морају бити окречени“- помислио је Радован, посматрајући дубоко потресеног Срећка који је седео на каучу уништеном лудовањима провалника. Уз помоћ српских пријатеља довели су мајстора и договорили се са њим да среди собу, окречи зидове, префарба одређене делове, чим прођу Божићни празници, и још купе нови кауч. Стари Симићи нису могли да верују да је неко из далеке земље дошао само због њих и донео све што им је било потребно. Док је Срећко само ћутао, Лазарка се захваљивала, и благосиљала младиће који су са мајстором прикључили веш машину и бојлер, повезали ТВ и дуго, благо разговарали са њима.

 

-Нека вас Бог награди, децо моја, понављала је неколико пута Лазарка. -Стари смо и болесни, без машине и бојлера тешко, не бих могла ништа да урадим, ни да оперем све ове ствари које су нам растурили. А знам да су ово урадили да би нас натерали да продамо кућу. Да нисмо стигли, чим нам је комшија јавио, кућу би нам и запалили, да би је купили за мале паре. Хвала вам, хвала много!

 

 

Радован и Никола су остали у Ораховцу у току Божићних празника код својих пријатеља. Посетили су још пар породица, међу њима и породицу Станојевић у којој је пре два месеца рођена Анастасија. Донели су дар за Божић овој девојчици којој су млади родитељи незапослени, баба Јасна која је преживела киднаповање шиптарских екстремиста 1998. болује од рака, а деда Крста је после киднаповања исте 1998. завршио у једној од масовних гробница УЋК-а.

 

Радован, чији је отац Србин са Пала, а мајка Чехиња, одлично говори српски језик. Пре пар година после прве посете Ораховцу и светињама Косова и Метохије одлучио је да се крсти у Православној цркви Успења Пресвете Богородице на Олашанима у Прагу, код протојереја Срђана Јаблановића, где се у септембру и венчао са Чехињом Габријелом.

 

Међу пријатељима које је Радован, у жељи да их упозна са страдањима српскога народа , доводио на Косово и Метохију био је и Чех Патрик, коме је Радован кумовао на крштењу у истој цркви у Прагу. Патрик је добио име Никола, по Светом Николи, чију је икону из 1847.са пријатељем фотографом, спасио из згаришта цркве Светог Николе у Приштини, запаљене од шиптарских екстремиста 18. марта 2004.године. После обнове цркве рестаурирану икону су Никола и Радован вратили у Приштину. Сада је на месту на којем је деценијама пре стајала.

 

 

Радован, по професији информатичар - библиотекар и Никола , који је новинар на телевизији Прима су боравећи у Ораховцу и Великој Хочи саслушали приче о животима овдашњих људи, проблемима и неизвесности у којој живе. Посетили су манастир Свети Врачи у Зочишту, разговарали са свештеницима и монасима, учествовали у Божићним литургијама у ораховачкој цркви и обичајима у домовима домаћина. Жеља им је да и у будуће наставе да помажу српском народу   својом племенитом братском мисијом у нади да ће се истина о српским страдањима чути у Чешкој, али и у целоме свету.

 

 

Оливера Радић

22 / 01 / 2013

[Ђорђе Р]

Јоооооооооооооооооооој! Докле вишеееееее!

Иселите, бре, тај народ јужно од Ибра!

Дајте му да нормално живи у оном делу Србије који ми контролишемо!

Не могу више поднети овакве вести!"

Колико још суза, бола, туге и несреће треба да поднесе тај народ доле, да би смо ми изживели тај косовски квазидогмат?!?!?!?! Да бисмо се тргли из те прелести зване "Косовски завет"?

Колико још треба људи да страда да би неки песници одржали своје надахнуће у скадарлијским кафанама?

Косово није најскупља српска реч!

Српски народ је скупљи од било које српске речи!

 

Тотално погрешно. Ја бих позвао да сви оду доле, и посете људе јужно од Ибра. Једном месечно се организује одлазак из Београда на један викенд за 45е. Углавном се спава у Ораховцу и Великој Хочи. Они не желе да оду, а имају где. Можда сте чули песму: "Генерале", која се пева на утакмицама. То је њихова песма, људи из Ораховца, који су 1998. били у окружењу. Много деце има. У близини је огромна светиња, манастир Зочиште. Људи живе, школују се, радују и плачу. И много су срећнији и задовољнији од оних по Београду.

 

Инциденти се дешавају, а дешавају се и у Србији (погледајте само црну хронику). То је саставни део живота.