Cусрет Алеута са руским мисионаром Светим Инокентијем Московским

[ego]

Алеутски старац шаман, бели људи и руски мисионар Свети Инокентије Московски

Путоказ за Царство Небеско

Одломак из аутобиографске и мисионарске књиге о покрштавању номада и индијанских народа у Сибиру и острвима у Беринговом мору - "Путоказ за Царство Небеско" од Светог Инокентија Московског, Апостола Аљаске и Камчатке



Када је наступио Велики пост 1828. године отац Јован је пошао да обиђе своје парохијане који су живели на другим острвима. Пут је водио ка острву Акун које се налази северо-источно од Уналашке. Отац Јован је први пут посећивао та места и како се само изненадио кад је на обали угледао мештане свечано обучене, као за празник. Изашао је на обалу, а острвљани су похитали да га поздраве и изразе радост због његовог доласка.

"Зашто сте тако свечано дотерани?" – интересовао се отац Јован.

Тумач Пањков је превео његово питање, а онда је, саслушавши одговор једнога од старијих Алеута, рекао: "Знали су да си кренуо и да данас треба да дођеш код њих, па су изашли на обалу да би те дочекали како треба".

"А како сте знали да ћу вас посетити баш данас, и на основу чега сте закључили да сам управо ја отац Јован?" – упитао је баћушка, зачудивши се још више.

"Наш шаман, старац Иван Смиреников из Речешног, рекао нам је: 'Чекајте, данас ће вам доћи свештеник; већ је кренуо; он ће вас учити како да се молимо Богу'. Уз то те је и описао, баш онако како те видимо".

Отац Јован је знао да су се међу Алеутима сачувала различита стара сујеверја, и да су шамани имали утицај на своје саплеменике. Ипак, било му је чудно то што им је овај шаман заповедио да слушају свештеника.

"Могу ли да видим тог старца - шамана?"

"Зашто да не, наравно да можеш, али он сада није овде. Када буде дошао рећи ћемо му. Уосталом, он ће и без нас да дође код тебе".

Ове речи су необично изненадиле оца Јована, но пошто је морао да се побрине око припреме житеља Акуна за причешће, није имао времена да размишља о њима. Објашњавао је својој духовној деци основне догмате православне вере, причао им је о значају поста, да би наставио о томе како се треба исповедати. После неког времена придружио им се и Иван Смиреников. Овај стари Алеут живео у Речешном, десетак километара од главног насеља у коме се зауставио отац Јован, а дошао је како би се припремио за причешће и чуо баћушкине поуке. Но, испало је тако да отац Јован за време исповести није упитао Смиреникова зашто га земљаци називају шаманом. И после причешћа честитао је старцу на примању Светих Тајни, благословио га је и отпустио, а да му није поставио то питање. После неког времена код оца Јована је дошао острвски поглавица и саопштио му је да је Смиреников увређен на баћушку јер га није питао зашто га зову шаманом и пре свега због тога што свештеничком влашћу није забранио осталима да га тако називају.

"И још је рекао – преводио је Иван Пањков – да он није никакав шаман, и да је тај назив за њега непријатан и увредљив".

Отац Јован се присетио да је у својим поукама из свештене историје због краткоће времена понешто и пропуштао, али стари Смиреников је увек био спреман да га допуни, а понекад је потврђивао речено тоном човека који познаје Свето Писмо. Отац Јован је знао да осим оца Макарија, који је ово острво посећивао пре више од тридесет година и који је крстио све овдашње Алеуте, других мисионара ту није било.

"Иване, шта ти знаш о Смиреникову" – упитао је отац Јован свог помоћника Пањкова.

"Ја баћушка знам да га сви становници острва поштују као шамана. Не знам да ли је шаман, али свакако није обичан човек. Пре три године жена поглавице Фјодора Жарова из села Артељново пала је у замку за лисице. Ви сте већ не једном чули, па и видели, шта значи пасти у такву замку. Сва три оштра гвоздена зупца зарила су се право у колено. Ногу су ослободили из ступице, али рана је била ужасна и бол неиздржљив. Њени рођаци су замолили старца да је исцели, а он је мало размислио и рекао да ће ујутро бити здрава. Заиста, ујутро је устала и почела да хода не осећајући никакав бол, и до данас је сасвим здрава".

"У зиму исте године када се догодило то са Фјодоровом женом – прикључио се разговору млади Алеут који је дошао заједно са поглавицом – имали смо велику несташицу хране, па су неки од наших замолили старог Смиреникова да нам да кита и он је обећао да ће замолити. Убрзо потом упутио нас је на место где ћемо наћи кита: и заиста, када смо дошли тамо, нашли смо целог свежег кита управо тамо где је он рекао".

"А прошле јесени – рекао је поглавица – сви смо те очекивали, баћушка, јер смо послали људе са Акуна да те позову. Иван је пак тврдио да нећеш доћи у јесен, него на пролеће".

"Заиста, ветрови су ме задржали, а касније се време покварило, па сам одложио свој пут до пролећа" – присетио се отац Јован.

Ове приче убедиле су оца Јована да треба да се сретне старог Смиреникова и он је послао по њега. Међутим, овај је већ и сам кренуо у сусрет гласницима: "Знам да ме зове отац Јован, кренуо сам к њему".

Отац Јован је почео да испитује Смиреникова зашто се увредио, како живи, упитао га је за породицу и пријатеље. Стари Алеут је искрено и једноставно одговарао на сва питања.

"Знаш ли да читаш и пишеш?" – упитао га је баћушка.

"Не, уопште не знам" – одговорио је старчић.

Ово је било чудно, јер је за време беседе Иван Смиреников показао да добро познаје и главне молитве и Јеванђеље.

"Кажи ми, како си знао дан мог доласка, па си чак и описао браћи како изгледам? Чуо сам такође да ти лечиш болести и умеш да предскажеш будуће догађаје".

Иван Смиреников је простосрдачно започео своју задивљујућу причу:

"За твој долазак рекла су ми два моја пријатеља".

"Ко су они?" – прекинуо га је отац Јован.

"Бели људи. Убрзо након што нас је отац Макарије крстио, дошао ми је један од њих, а после и други. Бели у лицу, са белим одеждама. Рекоше да су послани од Бога како би ме учили вери и чували. И ево већ тридесет година виђам их готово свакодневно, долазе по дану или предвече. Ноћу се не појављују. Они су ми и причали о ономе што сам чуо од тебе, често су ми помагали, а понекад, када их замолим, помажу и другима. Када затражим помоћ за друге, они ми одговоре: 'Замолићемо Бога, па ако то буде Његова воља, испунићемо'. Понекад су ми причали и о ономе што се догађа на другим местима".

"Реци ми, Иване, а како они уче да се треба молити, њима или Богу?" – изнова је поставио питање отац Јован.

"Сваки пут су говорили да је све могуће силом Бога Свемогућег. Учили су да се треба молити Творцу духом и срцем, а понекад су се и дуго молили заједно са мном. Показивали су ми како да правилно изображавам крст на телу и упозоравали су ме да ниједно дело не започињем а да се претходно не помолим. Заповедили су ми да не једем рано ујутро, да не једем тек убијену рибу и још топлу животињу, а да неке птице и морска створења уопште не употребљавам као храну. Говорили су, да су Богу противни убиство, крађа, свака превара и користољубивост, а посебно су заповедили чување чистоте пре брака и у браку".

"А да ли су ти се твоји пријатељи јављали после исповести и Причешћа? И јесу ли ти заповедили да ме слушаш?" –интересовао се отац Јован.

"Да, видео сам се са њима. Рекли су ми да никоме не причам о својим исповеђеним гресима и да после причешћа не једем одмах мрсну храну. За тебе су казали да слушам твоје учење, а друге Русе, ловце, који не поступају онако како ти учиш, да не слушам. Видео сам их и данас, управо они су ми саопштили како желиш да ме видиш, да треба да пођем и све ти испричам, и да се ничега не плашим".

"А када ти се јаве, шта осећаш – радост или тугу?"

"Ако учиним нешто лоше, онда моја душа када их види осећа стид и неугодност, а иначе, не осећам никакав страх. Но, веома ме вређа то што ме многи сматрају за шамана. Једном сам их чак замолио да више не долазе, јер нећу да будем шаман, али они су одговорили да им није заповеђено да ме оставе. А када сам упитао зашто се не јављају другима, такође су одговорили да им није заповеђено. И још понешто су ми рекли о теби: да ћеш у блиској будућности послати своју породицу на копно, а сам ћеш поћи преко велике воде код великог човека и говорићеш са њим".

Отац Јован је био затечен оним што је чуо. Тешко да се код Смиреникова могло приметити нешто што би указивало на прелест. Пошто је мало размислио, баћушка је решио да замоли старца за сусрет са његовим необичним пријатељима:

"Реци ми, могу ли ја да их видим и да поразговарам са њима?"

"Не знам, питаћу" – гласио је одговор.

Опростили су се и старац је отишао, док се отац Јован упутио на оближња острва. По повратку са кратког путовања, отац Јован је срео Смиреникова, из чијег се држања могло закључити да има одговор.

"Јеси ли упитао своје беле људе да ли желе да ме приме?" – интересовао се отац Јован благосиљајући Смиреникова.

"Питао сам. Рекли су да можеш да се видиш са њима ако желиш. И још су додали: 'Зашто би да нас види, када вас и сам учи ономе чему ми учимо? Зар нас још увек сматра за ђаволе?'. Хајде да пођемо, одвешћу те к њима".

Ове речи су поразиле оца Јована и обузео га је побожни страх.

"Шта ако их видим – размишљао је – те анђеле, и они потврде то што је рекао старац? И како да пођем код њих? Па ја сам грешан човек, недостојан да говорим са анђелима. То је гордост и самоувереност, и хоћу ли одолети да не почнем да умишљам о себи? Уосталом, каква је потреба да говорим са њима, ако је њихово учење исправно, хришћанско? Да ме то на тражење овог сусрета не приморава лукава љубопитљивост? И како да то учиним без благослова?"

Тако је решио да се одрекне сусрета са необичним пријатељима Ивана Смиреникова.

"Они су у праву – рекао је старцу – нема потребе да их видим. на основу свега, јасно је да духовни који ти се јављају нису ђаволи, зато слушај њихова учења и поуке, осим ако су противни ономе чему сам вас ја учио на заједничком сабрању. Али другима, када те питају за будућност и моле твоју помоћ, реци да сами замоле Бога, као заједничког Оца свих. Не браним ти да лечиш, али с тим да ономе кога намераваш да излечиш кажеш да не лечиш својом силом, него Божијом. И саветуј да се ревносније моле и благодаре Једином Богу; такође, не забрањујем ти да поучаваш, али само децу. А о будућности никоме да не говориш ни речи, чак ни мени! Свим житељима Акуна обавезно ћу рећи и заповедити да пренесу другима, да те нико више не назива шаманом!"

Пошто му је дао такву поуку, отац Јован се топло опростио од Ивана Смиреникова. Дела због којих је дошао на Акун била су обављена и дошло је време да се врати на Уналашку. На повратку отац Јован уопште није примећивао неудобност пловидбе, него се присећао онога што је чуо и питао се да ли је исправно поступио. Као одговор на ове његове сумње, пала му је на памет мисао која је била одлучујућа када је на острву размишљао о могућности сусрета: да самовоља није за похвалу ни у овом, ни у било ком другом делу. Потребно је затражити благослов и поуку архијереја. Тако је решио да архиепископу Иркутском Михаилу упути писмо са детаљним описом онога што се догодило на Акуну.

По повратку кући, пошто се мало одморио од пута, прихватио се писања:

"Преосвећени Владико, Најмилостивији Архипастиру!

По природи и по васпитању далеко сам од било каквог сујеверја, а поготово од измишљања лажних чудеса, но будући да не желим да било шта тајим од Вашег Вископреосвештенства, као од мог милостивог архипастира, поготово не своје слабости, имам част да обавестим Ваше Преосвештенство и саопштим о следећем случају, не као о нечем немогућем, јер сила благодати Божије ни данас није ослабила, него као о нечем што је у данашње време крајње ретко, или макар непознато". Овим речима је отац Јован започео детаљно излагање свега што се догодило, као и разлоге због којих се није усудио да се без знања Његовог Преосвештенства се сретне и говори са онима који су се јављали Ивану Смиреникову.

"Дакле, све што је он рекао – наставио је отац Јован – и заклетвом потврдио, а ја изложио, мада не увек тачно његовим речима, али без додавања или прећуткивања, уз то и слобода, и смелост, па и извесно задовољство које могло да се осети у његовим сведочењима, и поготово његов беспрекоран живот, уверили су ме да духови који су се јављали овом старцу нису ђаволи, јер мада ђаво понекад може да се преобрази у анђела светлости, то никада не бива ради поучавања и утврђивања и спасења, него увек ради пропасти човекове. И пошто не може зло дрво добре плодове рађати, они су свакако духови-служитељи који се шаљу онима што желе да наследе спасење!"

Пошто је у писмо саопштио какве је поуке дао Смиреникову приликом њиховог последњег разговора, отац Јован је завршио следећим речима:

"Преосвећени Владико, милостиви архипастиру! Изложивши и представивши Вашем Високопреосвештенству све што је горе наведено, најпокорније молим да ми дате Вашу милостиву архипастирску поуку и мишљење: да ли сам у том случају оправдано оправдано поступио, да ли сам могао, и да ли треба, ако уопште тај старац буде жив, да се видим и говорим са духовима који му се јављају, и ако је то могуће, онда уз које мере опреза.

Извештавајући Ваше Преосвештенство о овоме, сматрао сам за потребно да од тумача Ивана Пањкова, који је преводио мој разговор са поменутим старцем, захтевам да се ради потврде истинитости ове моје повести и тачности његовог превода овде својеручно потпише и да ту тајну чува док не дође време да се открије".

Десет година касније, када се свештеник са Алеутских острва нашао у престоници, у Петербургу, и када се остварило предсказање Ивана Смиреникова о сусрету са "великим човеком", то јест са Господаром Императором Николајем Првим, отац Јован ће испричати ову задивљујућу причу свом новом познанику, путнику и писцу Андреју Николајевичу Муравјову.

"Је ли вам пошло за руком да опет видите старца и да разговарате са његовим посетиоцима?" – упитао га је Муравјов.

"Не, – одговорио је са хришћанским смирењем отац Јован – јер ми је одговор архијереја стигао тек после три године. Владика је писао да би желео да се ја одлучим за сусрет и разговор са духовима, те да предмет нашег разговора, по његовом мишљењу, не треба да буде ништа друго, него судбина новообраћених Алеута, ради чије користи и треба молити Бога. Владика је такође поучио да током могућег сусрета треба имати на уму молитву Господу и поновити је заједно са духовима. Али пре но што је писмо стигло старац се блажено упокојио, предсказавши дан и час своје смрти. Сабрао је око себе читаву породицу, запалио свећу пред иконом, помолио се, опростио са свима, окренуо се у постељи према зиду и и тихо испустио дух".

Чему су се више чудили у то време петербуршки слушаоци: чудесним даровима алеутског старца, или смирењу мисионара који се лишио јединствене прилике да види анђеле и говори са њима, али није преступио заповест послушања.

Ова задивљујућа прича јасно је показала да су таква чудесна јављања била потребна Смиреникову, његовој породици и саплеменицима у време када нису имали духовног наставника; а када су се појавили људи који су могли да им помогну на путу ка спасењу, небески руководитељи су се сакрили.
. . .

http://www.bastabalkana.com/2012/10/aleutski-starac-saman-beli-ljudi-i-ruski-misionar-sveti-inokentije-moskovski-putokaz-za-carstvo-nebesko/

[Danijela]

Путовања и подвизи светитеља ИНОКЕНТИЈА Митрополита Московског, Апостола Америке и Сибира

 

http://www.svedokverni.org/putovanja-i-podvizi-svetitelja-inokentija-mitropolita-moskovskog-apostola-amerike-i-sibira/

[ego]

Питања свештенику

 

Господ брине о сваком човеку без обзира на ком месту он живи много више него што ми то можемо и да замислимо. “А у вас је и свака длака на глави избројана” (Лк. 12, 7). У историји има много предивних примера како је Господ откривао веру људима. У житију највећег мисионара прошлог века, светог Инокентија, митрополита Московског, апостола Америке и Сибира, је описан задивљујући сусрет тада још обичног свештеника-мисионара Јована (име светог Инокентија до монашког пострига) са Алеутом који је живео на острву Акун.

На пролеће 1828. године, у дане Великог поста, отац Јован се упутио на острво Акун, који се налази северо-источно од Уналаске – главног Алеутског острва. Отац Јован је први пут посетио та места и како је био зачуђен када је видео да су мештани изашли на обалу да га дочекају, одевени као за најсвечанији празник.

Када је збуњени свештеник почео да се интересује преко преводиоца, због чега је организован такав пријем, сазнао је да је мештане о његовом доласку обавестио човек по имену Иван Смиренков из Речеснаве, кога су они називали шаманом. Отац Јован је знао да су се међу крштеним алеутима сачували пагански обичаји, и шамани су имали утицај на своје сународнике. Чудно је било то што им је речеснински шаман говорио да слушају свештеника.

Отац Јован није одмах успео да разговара са тајанственим шаманом. Када је на крају дошло до разговора између њих двојице, отац је био поражен тиме што Иван Смиреников не само да зна основне молитве, већ зна и неке цитате из Светог Писма, иако никад није учио школу, и на острву за 30 година, сем свештеника који је у краткој посети крстио острвљане није било ниједног мисионара.

У разговору се појаснило да су алеуту после крштења почели скоро свакодневно да долазе два човека, одевена у белу одећу, који су га учили како треба да верује у Бога, помагали му, а понекад преко њега и другима, при чему када је он молио за помоћ за некога, тајанствени посетиоци су говорили: “Ми ћемо се помолити Богу, и ако Он благослови, испунићемо”.

Из детаља о појави необичних помоћника отац Јован је закључио да су то били Свети Ангели, јер је учење које су они предавали Ивану Смиреникову било потпуно православно, и они су га учили да слуша свештеника и испуњава Божије заповести.

(За детаље видети Путовања и подвизи Светог Инокентија, митрополита Московског, апостола Америке и Сибира, Правило вере, М.1999, с.27-35).