Hrvati nam otimaju Miroslavljevo jevanđelje!

[Zayron]

Добро, то је већ друга ствар. Можда то неки играчи из сенке оправослављују Хрвате кроз научне институције, користећи методе које су вековима у пракси у православном мисионарењу, па би било штета да се не примене и код наших сусједа.

 

Суштина је да ми је засметало то што сте неколико постова наређали који тврде да се овде ради о оправослављивању, а нисам сигуран да се уопште слажемо са том почетном тезом.

 

 

Što da ne, opravoslavljivanje se vršilo uvijek kroz državne institucije, tada u srednjem vijeku su to bile carske i kraljevske, kroz jezik i kulturu. Rusko pravoslavlje je na primjer bilo šireno državnom hegemonijom i širenjem carske Rusije i ruskog jezika i kulture itd.

 

Шта је тачно у власништву Турске, молим појашњење?

 

Ništa, to sam ja pomiješao s nekim drugim Evanđeljem od kojeg je ostalo samo nekoliko listova i ti su sad u vlasništvu Turske. 

 

О типовима ћириличног писма и припадности ових типова народима који живе на нашим напаћеним просторима бих ипак оставио стручњаке да расправљају.

 

Pa nek raspravljaju, naravno. Srpskim lingvistima i istoričarima niko ne brani da naučno to opovrgnu i dokažu da se ne radi o hrvatskom tipu ćiriličnog pisma već o srpskom.

 

[Милан Б]

Српски лингвисти и историчари су довољно рекли и написали о Мирослављевом јеванђељу (ко има воље да чита и проучава може се информисати), и нема потребе на овакве квази-научне подвале да реагују.

 

Драго ми је да сте се исправили за турско власништво, али сте ме сада заинтригирали - на које друго јеванђеље сте мислили?

 

Питање је само на који начин "историчари" из Брисела и Вашингтона (а можда и из Ватикана) желе да озваниче овај флагрантни покушај крађе српског културног блага који се врши кроз једну такву институцију као што је ХАЗУ којој то ипак не приличи. Не сумњам да је план одавно скројен и добро разрађен.

[Zayron]

Српски лингвисти и историчари су довољно рекли и написали о Мирослављевом јеванђељу (ко има воље да чита и проучава може се информисати), и нема потребе на овакве квази-научне подвале да реагују.

 

Драго ми је да сте се исправили за турско власништво, али сте ме сада заинтригирали - на које друго јеванђеље сте мислили?

 

Питање је само на који начин "историчари" из Брисела и Вашингтона (а можда и из Ватикана) желе да озваниче овај флагрантни покушај крађе српског културног блага који се врши кроз једну такву институцију као што је ХАЗУ којој то ипак не приличи. Не сумњам да је план одавно скројен и добро разрађен.

 

Nisi naveo ni jedan argumnent koji dokazuje da to Miroslavljevo Evađelje nije napisano hrvatskim tipom ćirilice. Kad ga se budeš sjetio pošalji ga njima na HAZU. A o ostalom ćeš morat popričat s tim institucijama gore koje si nabrojao, oni će imati onda te informacije iz prve ruke o svim antisrpskim, vatikanskim i masonskim zavjerama pa valjda sigurno i o toj.

[Милан Б]

Ма то је само спонтани тренутак бављења ћирилицом који је сазрео у хрватској знаности, ајте молим вас ко би још у то посумњао.

Ево програма овог скупа: http://www.ffzg.unizg.hr/kroat/images/stories/zbivanja/Cirilicna_bastina.pdf

 

Назив излагања споменутог г. Кухара је: Литургијска припадност еванђелистара кнеза Мирослава

Интересантан наслов,  волео бих да пронађем цело излагање негде па да прочитамо сви и схватимо о каквој литургијској припадности је г. Кухар појаснио у свом раду.

 

Nisi naveo ni jedan argumnent koji dokazuje da to Miroslavljevo Evađelje nije napisano hrvatskim tipom ćirilice.

 

Истина, морам вас замолити да ми укратко појасните разлике између хрватске и српске ћирилице, па ако схватим - можда и изнесем неки аргумент.

[Zayron]

Драго ми је да сте се исправили за турско власништво, али сте ме сада заинтригирали - на које друго јеванђеље сте мислили?

 

O tom Evanđelju sam nešto napisao prije tri godine na jednom Forumu koji danas više ne postoji pri postovanju glagoljskih i ćiriličnih manuskripta a poslije sam ga valjda zamijenio sa Miroslavljevim. Kad se sjetim napišem koje je to bilo. Da postoji taj Forum mogao bih to ustanovit odmah.

[Милан Ракић]

Па нека их... Њихов проблем...

[Zayron]

Ма то је само спонтани тренутак бављења ћирилицом који је сазрео у хрватској знаности, ајте молим вас ко би још у то посумњао.

Ево програма овог скупа: http://www.ffzg.unizg.hr/kroat/images/stories/zbivanja/Cirilicna_bastina.pdf

 

Назив излагања споменутог г. Кухара је: Литургијска припадност еванђелистара кнеза Мирослава

Интересантан наслов,  волео бих да пронађем цело излагање негде па да прочитамо сви и схватимо о каквој литургијској припадности је г. Кухар појаснио у свом раду.

 

 

Истина, морам вас замолити да ми укратко појасните разлике између хрватске и српске ћирилице, па ако схватим - можда и изнесем неки аргумент.

 

Obrati se na to gospodinu Kuharu, on je ekspertom za hrvatsku ćirilicu. Ili pronađi neke srpske eksperte za ćirilićna pisma, ja ti u tom ne mogu poslužiti, nisam stručnjak za stara pisma.

[Zayron]

I da si napisao da takav argument imaš, rekao bih ti, lijepo,  i opet bih te uputio na njih jer ja ne mogu ocjenjivat valjanost tvojih argumenata. To rade lingvisti. 

[Милан Б]

Тако је. То сам и ја рекао да је ово посао за лингвисте, али сте ми ви спочитали да нисам изнео ни један аргумент и да промовишем теорију завере.

Због тога и ја очекујем од вас валидне аргументе.

 

Него шта ћемо са овим "Литургијска припадност...". У наслову се нигде не спомиње национална већ литургијска припадност. Да ли имате неке информације о томе шта тачно г. Кухар тврди у овом свом излагању (да не кажем куха

 

Ипак је неозбиљно да коментаришемо само чланак из Курира, треба се озбиљно позабавити овом проблематиком, зар не?

[Ромејац]

Корен је јак! 

Вуче ли вуче... Не даје мира... колико год се опирали.

[Милан Б]

Ево коначно нађох некако сажетак (хвала Богу за Google Cache

 

Liturgijska pripadnost evanđelistara kneza Miroslavamore

by Kristijan Kuhar

 

Download (.docx)

Quick view

Share

Facebook Twitter

EditDeleteMove section

 

Kristijan Kuhar, dipl. theol. Staroslavenski institut Demetrova 11 Zagreb ([email protected]) Liturgijska pripadnost evanđelistara kneza Miroslava (izlaganje na Međunarodnom znanstvenom skupu „Hrvatska ćirilična baština“) U ovom radu autor prikazuje liturgijsku knjigu evanđelistar kneza Miroslava iz 12. stoljeća. Posebno se osvrće na stanje istraživanja posljednjih pedeset godina ovoga djela pisanog hrvatskom ćirilicom i staroslavenskim jezikom hrvatske redakcije. Potom se prikazuje liturgijska pripadnost evanđelistara u usporedbi sa latinskim evanđelistarima istoga vremena i prostora i sa staroslavenskim knjigama četveroevanđelja. Autor donosi zaključak na temelju ranije provedenih istraživanja i na temelju provedene analize. Evanđelistar kneza Miroslava pisan je krajem 12. stoljeća na humskom području, vjerojatno u Stonu. Važnost evanđelistara kao spomenika je u njegovoj cjelovitoj sačuvanosti, te u pismu, iluminacijama i jeziku. Paleografska i filološka analiza pokazuje da se radi o djelu trojice autora koji su duktus pisanja i iluminacije učili u latinskog tradiciji. Sadržajno, raspored perikopa tekstova četvorice evanđelista je bizantskog obreda, što upućuje i na njegovu liturgijsku pripadnost istočnoj Crkvi. Nastanak evanđelistara u vremenu liturgijske neujednačenosti izaziva pozornost jer se radi o prijepisu sa predloška koji čuva starinu u jeziku i sadržaju. Liturgijska pripadnost evanđelistara važan je historiografski podatak za povijest Huma i srednjovjekovne Hrvatske.

 

извор: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:3-jVlGhqQukJ:www.academia.edu/2240195/Liturgijska_pripadnost_evandelistara_kneza_Miroslava+Liturgijska+pripadnost+evan%C4%91elistara+kneza+Miroslava&cd=1&hl=sr-ME&ct=clnk

[Милан Б]

Ево шта каже наш дивни (покојни) академик Дејан Медаковић о Мирослављевом јеванђељу у предговору књиге "Мирослављево јеванђеље - коментари":

 

Академик Дејан Медаковић
О ОВОЈ КЊИЗИ
(Предговор за пратећу књигу Мирослављево јеванђеље - Коментари)

Ако је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље. Написано и украшено у последњој четвртини XII века, за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, оно је претрајало све бурне векове српске историје и државе од раздобља обласних господара, до успона и пада средњовековне Србије. Најзад, сачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације. Не зна се тачно када је ова драгоцена књига доспела у библиотеку манастира Хиландара. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.
Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору. Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина Немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана. Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.
Владарски маузолеј, манастир Студеница, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона. Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора "краљева града". Не одступајући од своје претежно византијске опредељености, поручиоци српских цркава сасвим су помирени и са напоредим стилским утицајима који су стизали из западних делова српске државе. Била су то схватања која се нису везивала искључиво за архитектуру у којој долазе до изражаја приморски мајстори, већ су таквим намерама означени и први кораци средњовековне српске књижевности. С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку њенога државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађјује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи Словенски и источни орнаменти у рукописима старог и новог времена.
Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку. Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас, траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља. После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Фјодора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента. Истовремено, Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента. Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловица Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој докторској тези Историја византијске уметности И иконографује у минијатурама грчких рукописа, објављеној 1876. године. Међутим, сви ти судови о Мирослављевом јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара. Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево јеванђеље наступио је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији Љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића, објављено у техници хелиогравуре Мирослављево јеванђеље и то комплетан рукопис. А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару. Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године. На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево јеванђеље је постало предмет живог интересовања најразличитијих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим. С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту. У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу, Александра Белића Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика и, најзад, Ј. Вране  L'Évangéliare de Miroslav. Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића Мирослављево еванђеље. У овој важној монографији, првој те врсте о Мирослављевом јеванђељу, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара, грешног Глигорија дијака, и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Сасвим јасно, Мирковићу су добро познати и они средњовековни текстови узети из грчког Физиолога, који је рано преведен и на латински језик, а од XII века и на друге европске језике, чија морализаторска поука израња из самог текста. Истина, за овакав спој слике и текста у Мирослављевом јеванђељу, Мирковић није нашао директну потврду, определивши се да "... сва ова фауна, реална или фантастична, у иницијалима Мирослављевог јеванђеља има само декоративну вредност. Из своје збирке и ризнице узора животиња минијатор их је сликао само ради декорације. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук."
Закључујући своје тумачење, Лазар Мирковић на крају своје студије каже: "Мирослављево еванђеље је необичан споменик. На његовим странама исписан је српскословенски текст, преведен са грчког из једног рукописа св. Софије у Цариграду. На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал. Ове минијатуре не одговарају својим стилом језику оригинала и тексту овог рукописа, као ни укусу народа у ком су израђене, и ова уметност у минијатурама није даље много подржавана код Срба." Ове Мирковићеве мисли изговорене су давне 1950. године, а од тих времена настављена су с новим еланом и новим научним погледима истраживања Мирослављевог јеванђеља. Међу тим испитивачима истиче се Светозар Радојчић који се у својим студијама о уметности 13. века посебно бавио проблемима тератолошког стила. Тада се С. Радојчић залагао за западноевропско порекло оваквог орнамента. Располажући прегледом великог броја средњовековних рукописа, Владимир Мошин се посебно бавио самом орнаментиком у српским рукописима, а том приликом изнета је његова теза о руском и византијском утицају на развој балканске рукописне орнаментике. Медјутим, у новије време проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. У неколико својих значајних студија посвећених иконографији и стилу фигуралних представа у Мирослављевом јеванђељу, Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја. Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: Српске средњовековне минијатуре. И тако, бар привремено, закључује се дуга поворка српских и страних истраживача који су, сваки на свој начин, уочили раскошни сликани украс у Мирослављевом јеванђељу, рукопису који је као споменик претрајао и све недаће наше историје. Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен. Поново пронађен, рукопис је сматран за најдрагоценију државну имовину, па је његовој евакуацији посвећена посебна пажња за време И светског рата. После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине. Како је постојала опасност да се рукопис открије и поново изгуби током окупације, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке. Тако је ова велика драгоценост српске културе, сачувана и опет враћена у Музеј. Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом непримерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура. Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију. Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.
Приређивачима овог издања Душану Мрдјеновићу, Вељку Топаловићу и Браниславу Бркићу, као и издавачима, АИЗ Досије и ЈП Службени лист СРЈ, припада велика захвалност нације што су храбро ушли у овај изванредно сложени и скупи подухват. Само захваљујући њиховој упорности штампање је довршено на један слободно можемо рећи перфектан начин, а после више од сто година, добићемо у руке још једно факсимилно издање. Као и оно из 1897. и ово данашње представља својеврстан споменик духовне зрелости једног поколења које зна да цени културне споменике своје прошлости.

 

извор: http://www.miroslavljevojevandjeljefaksimil.com/komentari.htm

[протојереј Саво Шмигић]

Кад смо код ћирилице, зашто поједини чланови на форуму пишу латиницом.

[Ignjatije]

Кад смо код ћирилице, зашто поједини чланови на форуму пишу латиницом.

 

Tako smo u mogucnosti. 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/20100-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-latinica/#entry678119

[Милан Б]

Ето, г. Кухар dipl. theol. каже да је писано "хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције", а (покојни) Лазар Мирковић (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80_%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B), некадашњи декан и професор литургике на ПБФ у Београду каже да је у питању српскословенски текст преведен са грчког.

 

Неко од њих двојице се преварио.