Адвокати и браниоци канона

[karadjordje]

Оци,браћо и сестре,сведоци смо да се у данашње вријеме појавио некакав псевдозилотизам који покушава вјеру и Цркву и Свету Литургију да нам угуши у некакве каноне стављајући нам исте око врата као поводац за псе.Враћајући се раној Цркви,а предлажем и њима да се врате,наишао сам на одличан текст из Историје Цркве Јевсевија Памфила,пета књига 22-25 глава и тај ћу текст пренијети а разлог је тај што ми је стало да видите да управо ти који су хтјели да удаве вјеру и слободу у Цркви некаквим административним актима и канонима држећи се истих као пијан плота да су управо ти били зачетници раскола а не они који су посматрали каноне као нешто релативно и у времену и простору променљиво.

Текст преносим по зборнику ``Monumenta montenegrina``књига прва том други,страна 60-69.

Око 190 године,Папа Виктор пријети црквама Истока и Илирикума да ће их искључити из хришћанске заједнице јер прослављају Ускрс на пагански или јеврејски начин(Acta romanorum Pontificum,vol.1,col 20-21)

Око године 190. по наређењу Светог Виктора,поглавара римске цркве,сазивају се сабори у цијелој цркви,на којима се расправља о дану прославе Ускрса.Исти,у својим писмима пријети црквама цијеле Азије као и сусједних провинција да ће их искључити из друштва хришћанске заједнице.

Из Јевсевијеве историје,пета књига,глава 22-25(Euseb.HE V,22-25,e.Schwartz-Mommsen(CSEG tom II).

Дакле,за вријеме владавине истога Комода,Виктор је аслиједио Елефтера након његовог тринаестогодишњег обављања свештеничке службе у граду Риму.А у Александрији је Јулијана након десет година наслиједио Деметрије.У Антиохији је Серапион као осми од апостола постављен за епископа,о чему је претходно било ријечи.Тада су у Цезарији Палестинској Теофил и Нарцис управљали црквама у Јерусалиму,а у коринту су Вакхил(Βάκχυλλος) и у Εфесу Поликрат сматрани племством међу епископима.Но многи се на другим мјестима истовремено наводе као истакнути свештеници.Ми пак помињемо оне у чију вјеру и знање смо се увјерили из њихових сопствених дјела.

У то вријеме је у црквама које су предсједавале у провинцији Азији настала велика расправа,која се изродила из њиховог старог схватања да четрнаестог дана мјесеца Нисана,првог пролећног пуног мјесеца,треба славити Ускрс,тј,онда када Јевреји жртвују јагње,тврдећи да било ког дана у седмици у који пада четрнаести дан мјесеца Нисана треба постити,и ако такав обичај у ниједним другим црквама никада није постојао.Због тога се сазивају епископски скупови и сабори у свим провинцијама и писмима која међусобно размењују у свим местима,сви потврђују једну исту црквену догму,тј.да се не допусти другим данима осим недељом,на дан када је Господ устао из мртвих,да се прославља недељна тајна Ускрса и само се тог дана треба држати ускршњег поста.Напослетку,постоји све до данас декрет сабора одржаног у Цезареји Палестинској,на којем су били прваци Теофил епископ Цезареје и Нарцис јерусалимски свештеник.Постоји и сличан декрет сабора у Риму,коме је предсједвао пеископ Виктор и Палмеас из провинције Понтијске(Дијецези Понта Еуксинскога припадала је Понтска  Скитија(Сарматија)са дијеловима источне Македоније).Постоји чак свештени скуп Гала на коме се каже да су Иринеј поглавар Ахаје и Вакхил епископ коринтске цркве,и ако су из различитих мјеста,изнијели једно исто мишљење о овом питању.

Но епископи Азије су тврдили да се треба држати обичаја који су пренијели стари.Између осталих Поликрат,који је изгледа међу њима држао примат,обраћа се Виктору,апископу римске цркве,да му је обичај старог предања пренијет овим ријечима:

``Ми дакле поштујемо неокаљано дан Ускрса,не додајући и не одузимајући ништа.И заиста су у Азији утрнуа велика свијетила,узвишени и изабрани људи,које ће Господ подстаћи својим доласком кад у слави буде сишао са небеса и потражио све своје свете;међу њима је Филип јеванђелиста,који се преставио у Јерапољу,али и двије кћерке његове,које остараше као дјевице,и његова кћерка која је,Светим Духом испуњена починула у Ефесу(καί ή έτέρα αύτού θυγάτηρ έν άγίο πνεύματι πολιτεύσαμένη έν Έφέσω-et alia eius filia apiritu sancto repleta,quae apud Ephesum dormirit),као и Јован,који је легао на груди Господа,а био је врховни свештеник и носио папску медаљу,мученик и доктор Цркве,који је и сам починуо у Ефесу.

Као и Поликарп из Смирне,епископ и мученик.Такође и Тразеј епископ Евменије(άπό Ευμενείας),који је у смирни провео мучеништво.А шта бих још могао рећи о Сагару,свештенику и мученику који је у Лаодикеји починуо у миру,или о Папиру и Макарију из Мелитона,који је постао евнух због краљевства БОЖИЈЕГ,кога је испунио Свети Дух.Он почива у граду Сарду(Локалитет овог града хе још споран.Неки од истраживача сматрају да је ријеч о Сардици,неки да се ради о једном малоазијском хришћанском насељу,али сви документи упућују на хеленистичко-сарматски град Сард у тада провинцији Епир,који је позније припадао Дукљанском и Барском архиепископату,а који нестаје са падом Краљевства Словена и државе Немањића.Због ових и других недоумица још је неистражен низ докумената који овај град спомињукао изузетно значајно средиште у епохи ране византије(види том Acta dubia).Сард је иначе,у античко доба,био престоница или централно светилиште истоименог протобалканског народа који је имао,заједно са Хеленима,своје колоније у Малој азији),очекујући долазак Господа са небеса да подигне мртве.Сви су они,дакле,славили Ускрс према предању мојих родитеља,наравно оних,које од почетка слиједих.Јер седморица мојих предака по реду бијаху епископи,ја сам осми;они су сви славили тај дан тако да се он поклопи са оним када јеврејски народ односи јечам.Отуда,најдража браћо,у 65-ој години живота у имену Господњем,потпуно познајући многе епископе на свијету и управљајући се према светим списима,нисам се уплашио од онога што се показује страшним,јер и моји стари су рекли:``Више се треба плашити БОГА него људи``(Филибљанима посланица 1,28)

И мало даље додао је ово о епископима који са њим бијаху присутни:

``Могао сам још поменути присутне епископе,које сте сами тражили да сазовем,као што сам и учинио.Ако бих написао њихова имена,било би их мноштво,који сви знајући моју маленкост потврђују једнодушно оно што пишемо,сигруни да нијесмо залудно остарили,већ да смо увијек били посвећени Христовом науку.``

Но,на ово Виктор,епископ римске Цркве истрајавајући упорно да се изопште цркве диљем Азије као и сусједних провинција,као да нагињу јереси,шаљемо писмо да се сви заједно,без разлике раздруже од црквеног закона.Али ово се није свидјело свим епископима,штавише пишући му супротно наређивали се да се више бави помирењем и да тежи слози и једнодушју.Напослетку постоји и њихово писмо у којем оштро куде Виктора као савјетоавца на штету Цркве.Јер и Иринеј,који са осталим епископима Галије које је предводио пишући потврђује да се тајна прославља у Недељу,на дан Господњег васкрсења,ипак криви Виктора,да није правилно учинио што је од јединственог тијела одвојио такве и толике БОЖЈЕ цркве,које чувају обичај који им је пренијет од давнина,и опомиње на многе друге ствари овим ријечима:

``Не само да се о Ускрсу води расправа,ваћ и о начину вршења поста.Неки наиме сматрају да само један дан треба постити,други кажу два,трећи више дана,а понеки чак четрдесет,рачунајући и дневне и ноћне часове као један дан.Ове различитости у поштовању нису започеле сада први пут и у наше вријеме,већ много прије нас од оних,као што мислим,који не поштују оно што је од почетка предато,држећи се другог обичаја,па из немара или из неукости оно што је завјештано пропада.А ипак они исти ништа мање,чак и ако се разлазе од нас у слављењу,између самих себе и са нама увијек су били и јесу мирољубиви,тако да ни неслагање по питању поста није разорило склад вјере.``

После овога уметнуо је и једну причу,коју због своје прикладности ни ми не треба да изоставимо.

``Напокон и они сви прије презвитера Сотира,који су обављали епископски службу у Цркви којој си ти сада на челу,при том мислим на Аницета,Пија,Хигина,Телесфора и Ксиста,нити су је они сами тако обављали нити они који са њима бијаху,а ипак и ако они тако нису славили,увијек су били у миру са овим Црквама које се држе оваквог обичаја прославе,и ако је он сасвим био у супротности са начином како га славе други.Ипак нико због тога није био одбачен од Цркве,нити су одбијани они који долазе из тих области,штавише сви презвитери,који су били прије тебе,су увијек,сходно обичају,преносили Црквену евхаристију свим презвитерима,који су на другачији начин славили.А блажени Поликарп,када је дошао у Рим код Аникета,одмах се са њим сложио у миру,и ако су се недовољно познавали и тако су третирали ово питање да ниједан од њих није тврдоглавом препирком бранио своје мишљење.Наиме,нити је Аникет могао убиједити Поликарпа да не слави оно за што је знао да је Јован,ученик нашег Господа или остали апостоли,са којима је увијек био,славио,нити је опет Поликарп убиједио Аникета да напусти оно за шта говораше да чува по обичају предака.И премда се то питање бијаше испријечило међу њима,разговарали су међусобно тако да је Аникет Поликарпу чак уступио да,наравно промишљено,обавља епископску службу и тако су се растали уз обострану потпуну вјеру у непомућени мир и чврсту љубав,да све Цркве,било да славе или не на тај начин Пасху,међусобно ипак чувају слогу.``

Ово је Иринеј у своје име,тј.препоручујући мир БОЖЈИМ Црквама пише не само Виктору већ и другим управитељима Црквеним и на тај начин оглашава посланицама да никако не треба да се у Црквама стварају несугласице по овом питању.

у Палестини окупљени свештеници БОЖЈИ,Нарцис и Јерусалима и Теофил,који су претходно поменути,као и Касије из Тира и Кларус из Птолемаиде и остали многобројни окупљени,пошто су расорављали о овом питању,што има по апостолској традицији припада,донијели су декрет,који је установљен на њиховом сабору,којим обзнањују следеће:

``Примјерци наше посланице нека се прослиједе преко свих Цркава да не бисмо у духовној ствари били спријечени,које се у разне заблуде урањају.Стога вам назначавамо,јер и у истој Александрији у којој се код нас Ускрс свечано прославља,јер и нама од истих писмо је достављено и они сами примају наша писмена да једнако и сложно прослављамо празник.``

[Тавита]

их...  319.gif

[Guest ага пије млеко]

....Нарцис.

[Justin Waters]

Карађорђе, кад тако храбро изјављујеш да су св.Канони, "омча око врата", онда претпостављам да суверено знаш чему служе канони и због чега су донесени, и зашто би их требало евентуално превазићи? Какве везе овај текст има са жељом, да се не поштују канони?

[stanoje]

nije rekao da su omča oko vrata

[stanoje]

ne smetaju kanoni već oni što nas dave svojim pogrešnim i površnim tumačanjem istih

ista situacija kao sa sv.pismom koje nije krivo što nas sektaši dave svojim promašenim tumačenjima istog

[karadjordje]

Станоје је добро рекао:нисам казао да су омча око врата него да ови псевдозилоти покушавају од канона да направе омче око врата.Нису канони криви него они који покушавају да од канона направе некакву идолатрију.

Немам ништа против канона али канон не може сваку ситуацију да одреди и канон није вјечан.

[karadjordje]

Тачно,догмате не дирати,и логично је да они остају непромијењени јер каже Свети Јован у 2:24 у његовој Саборној Посланици да ``држимо вјеру која нам је предата од почетака јер једино тако имамо Оца и Сина у супротном немамо Оца и Сина.``

Само да додам ово за ђаконисе:ђаконисе у својству ђаконске функције нису постојале никад већ је то био једна символичан назив.

Ово да се Литургија није могла служити без епископа не знам баш,можда стриктно у првом вијеку али Свети Игњатије говори да једино Епископ свршава Литургију и онај коме епископ то повјери.

[karadjordje]

Па данас свештеник служи Литургију којег је епископ поставио.

[Solomon Kane]

Хвала на разумевању,брате у Христу!  :smiley:

[stanoje]

neki bi da od kanona prave omče kojima bi besili sve nezurlotstvujušče

neće da može  0110_hahaha