Духовно злато којим се небо купује

[Ignjatije]

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ.

 

 

Свети Антоније Велики, светило цркве Христове и отац монаштва, родио се у Мисиру недалеко од Александрије у четвртом веку п о с л е Христа. Родитељи његови беху хришћани побожни и врло имућни. Још као дете св. Антоније показиваше велику љубав према, Богу; желео је да се некуда удаљи и тамо сав свој живот да посвети Богу. А није био рад да своје родитеље остави и ожалости.

Кад му помреше родитељи он се реши да се сав преда Богу, подстакнут речима св. Јеванђеља: "Ако хоћеш да будеш савршен иди продај своје имање и дај га сиромасима, па ћеш имати благо на небу и хајде за мном". Св. Антоније више се није двоумио. Вративши се кући из цркве где је ове речи чуо, он одмах распрода своје имање, један део даде сестри За издржавање, а остатак разда сиротињи, па се удаљи из села и поче да живи усамљено у једној гробници у посту и молитви. Живот његов беше чудан и необично тежак, особито као до тада богатог младића. Али најтежа му беше љута борба са злим духовима. Једном приликом зли духови тако га изудараше да је једва остао жив. Кад га нађоше .родници донеше га полумртва у село. Али на молбу Антонијеву један га поново однесе натраг. Зли духови нападоше још страшније но он призва у помоћ Господа Исуса Христа и њих нестаде. Тада га Господ Исус исцели и св. Антоније поста наједанпут здрав. Тада свети Антоније рече Госпо ду: "Благи мој Исусе, Господе, где ти до сада беше кад ме зли духови мучаху"? - "Бејах код тебе Антоније, али раније ти не приђох у помоћ јер сам хтео да видим оћеш ли се показати трпељив, јунак и храбар мој војник. Кад се уверих да си такав ето ме к теби у помоћ. Не бој се већ продужи како си почео". А св. Антоније после ових речи, пун благодарности, осетио је још већу снагу и силу у себи.

Одмах после овог догађаја реши се да напусти то место јер су му посетиоци почели већ да досађују. У далеком крају од свог места где је отишао у пустињи - св. Антоније проведе пуних 20 година у необичној борби са собом и злим духовима. Ово је имало добре последице. О њему и животу његовом беше се већ рашчуло. Са разних страна поврвеше к њему побожни младићи и људи, он их је примао и учио богоугодном и испосничком животу. За кратко време са овим ученицима основа манастире, даде им уредбе и правила за живот те његови манастири посташе чувени самостани испосничког живота. И сам он поста на далеко чувен, виђен и славан. Тако је св. Антоније постао оснивалац киновита (ћелиота) и киновитског (ћелиотског) живота, то јест, груписаних калуђера у засебне монашке општине под надзором и старањем изабраног АВЕ (оца). И сам он беше такав отац - ава, због чега се и назива отац монаштва у потпуном смислу те речи.

 

 

 

 

*

* *

Кад је св. Антоније живео још у близини свога села, где је провео пуни 15 година, радио је махом ручни рад од кога се и хранио. Један његов добри сељанин доносио му је хлеб а узимао о:го што је било израђено. Хранио је се само хлебом а пио је само воду. Често би по два и више дана проводио без хране, а и кад би јео, време обеда беше му залазак сунца. Често је целе ноћи проводио у молитви и тако дочекивао дан, а и кад би спавао сан му је био веома кратак. Већином спавао је на голој земљи и само земљу имао је за постељу. Није допуштао себи да се умива и маже уљем и друге удобности којима се разнежује тело. Никада није лењовао већ целога дана рад из његових руку није излазио. Али овакав живот није могуће проводити без борбе, као што нема светлости без мрака. Кад не би било у нас греха и наших непријатеља, у нама би се развило и расло једно добро без сметње. Али за то што постоје и оба показују своје право на нас, то нико не може проћи без борбе са њима. Потребно их је победити да би се ишло даље. Без тога они ће увек везивати и руке и ноге оних који хоће да иду за Христом, па ма ко они били. Због тога је и Божија благодат, утврђивала дух св. Антонија и уводила га у бор бу, да би, познавши је, као злато у огњу, развио моралне силе његове и дао им маха за делање. Злом духу била је дана власт а испосника одржавала је невидљива помоћ. Вражије стреле биле су веома чулне (осетљиве за тело) али храбри борац одбијао их је не колебајући се ни мало.

У почетку зли дух покушавао је да га поколеба жалошћу, што је оставио свет, доводећи га на мисли, с једне стране. - о знатности рода, о богатству кога је без нужде презрео и наједанпут разасуо а тако и сву удобност живота, што је без користи чисто одбацио, а нарочито сестру, бачену без ичега на туђе руке без његове личне помоћи, надзора и утехе; с друге стране - о напорном, строго почетом очајном животу на кога његово тело није навикло, које неће моћи опстати без удобности у свом дугом животу, ко ме се не зна где ће бити крај, - удаљен од људи, без сваке утехе и у непрестаном самоумртвљивању. Овим уливањем враг је у њему производио силну буру помисли, али био је одбијен одлучношћу св. Антонија, који је био непоколебљив у својој намери. Великом вером, да све што се на овом свету од удобности остави и претрпи не може се сравнити са бесконачним благом ко,е је Бог спремио онима, који се одрекну света, да би слободни од свих земаљских и животних ствари, лакше угодили Њему, - најзад, демон зли побеђен је и у прах бачен непрестаним молитвама, помоћу којих се у срце његово уселила слатка духовна утеха.

Кад је демон био побеђен са те стране, отпочео је нападати на младога борца с друге, са које је хтео да сруши његову младост ; отпочео је борбу телесних жеља, смућујући га ноћу и нападајући га дању. Борба је била тако огорчена и дуга да су је опазили и други. Сатана је убацивао нечисте (блудне) помисли а св. Антоније одбијао их је молитвом ; онај му је распаљивао уде а овај их је хладио постом, бдењем и сваким напорним радом ; сатана је ноћу узимао на себе женски лик, довијајући се свакојако да му пробуди саблажњиви (грешни) нагон, а св. Антоније уздизао се мислима небу и гледањем тамошњих красота, потпуним осећањем благодати коју наша природа добива у Господу Исусу Христу, разбијао је сву демонску превару. Зли дух је изазивао осећање сласти од задовољства а блажени је томе стављао на супрот страшне муке у огњу вечном. Ови безобразни напади најзад су изазвали у души св. Антонија гађење, одвратност и гњев са великим раздражењем према свим нечистим покретима те је то одузело врагу могућно;т да му се приближи и да га и даље искушава и мучи с те стране. Јер су осећања, одвратности и мржње према страсним покретима тела огњене стреле које пале нечастивога. Тако је и у томе био побеђен свелукави младошћу, која је носила страсно тело, па је одступио посрамљен, јер је слузи Божијем помагао сам Господ, који је за нас понео тело и у њему срушио сву вражију силу, као што исповеда сваки испосник, говорећи са апостолом Павлом: "Не ја, него благодат, која је са мном". (1. Кор. 15 10.)

Али још нису биле истрошене стреле човекомрсца. Видећи покров Божији над младим борцем и знајући да он заклања само смирене, намисли враг да га од овог покрова (заштите) одвоји изазивајући у њему високоумље и гордост. Због тога појави му се враг видљиво у виду малог црнога детета и са притворном покорношћу рече св. Антонију: Победио си ме" -мислећи да ће овај замислити да је победа лично његово дело и уздижући сам себе прогњевити Бога који му помаже. А свети Антоније упита га: "Ко си ти"? - "Ја сам дух блуда, моја дужност је да разгорим ватру похоте и да уведем кога у телесни грех. Многе, који су дали завет да ће живети у телесној чистоти, ја сам преварио; многе који су дуго време умртвљавали тело своје ја сам довео до пада, али ти си све моје замке покидао, све моје стреле поломио и мене поразио. Тада св. Антоније, благодарећи Богу Спаситељу своме, рече: "Господ је помоћник мој,-,и ја гледам на непријатеље моје слободно. (Пс. 117, 7.) Потом не бојећи се погледа на сатану и рече: "Бог мој допустио ти је да ми се јавиш црн, да би ми показао црнину твојих зли! мисли, а као дете да би изобличио твоју немоћ. За то си ти и достојан свакога презрења. Од ових речи овај дух као огњем опаљен побегао је и више се није приближио блаженом Антонију.

Победа над страстима приближује душу ка бестрашћу, У каквој мери је у човеку бестрашће (немање страсти) оно у толикој мери доноси собом душевни мир. Тако је било и са св. Антонијем. Он је осетио потребу за неразрешиву везу и јединство са Богом. После тога убрзо отишао је у пустињу као што смо у почетку указали.

[Ignjatije]

Успомене из живота св. Антонија

И ако св. Антоније беше свим срцем и свом душом одан усамљеничком испосничком животу, ипак није заборавио цркву Христову и њене потребе. Он је желео да се нађе цркви у помоћи особито у она времена када се црква налазила у тешким приликама.

У Александрији за владе цара Максимилијана беху настала љута гоњења Хришћана. Свети Антони;е реши се да остави пустињу и оде у Александрију да храбри ученике па и сам да страда за Христа и цркву Његову. У Александрији јавно и отворено изобличавао је незнабоштво а учио хришћане а храбрио оне који су већ били подвргнути мучењу. И ако је желео и сам да страда за Христа то му није пошло за руком. Свемоћна десница Свевишњега чувала га је, његова слава била је велика па су га се и непријатељи његови бојали.

Другом приликом ишао је св. Антоније у Александрију да изобличи аријанце, јеретике хришћанства, који су цркви Христовој наносили велике јаде. Народ је с особитим поштовањем и љубављу дочекивао и пратио св. Антонија, па чак и сами незнабошци и јеретици. Све је хитало да га види, а многи су се гурали кроз масу народа да се дотакну његових хаљина. Он тада исцели многе болеснике; из бесомучних ђаволе изагна; незнабожачке жртвенике многе поруши народ приведе Хришћанству.

Када мисирски војвода Валакије поче да гони и мучи православне Хришћане, св. Антоније писао му је и молио га да се мане тога зла и остави православне на миру, а ако не буде хтео постићи ће га грозан суд Божији. У место да се остави гоњења Хришћана Валакије се смејао писму св. Антонија и грдио га. После неколико дана Валакија збаци коњ на сред пијаце Александријске и зубима искида му сву утробу с тајним удовима, те је после страшних тродневних мука предао своју душу ђаволу, чију је вољу и извршавао. Пророчанство св. Антонија испунило се.

Свети Антоније био је неписмен; никакве школе није учио. Али просвећен Св. Духом био је паметнији и мудрији од многих философа и научника. У два маха посрамио је и у чуђење довео александријске мудраце и силно изобличио безумно многобоштво и његове богове.

Пошто се св. Антоније беше прочуо на све стране ондашњег света и сами цареви римски Константин и Констанције писали су му и молили га да дође к њима у Цариград. Он хтеде ићи али га ученици одвратише. Кад није могао ићи цареви су га молили да им бар напише писмо што св. Антоније и учини, саветујући их у писму да љубе Господа Исуса Христа, да воле и поштују Његову свету цркву, да се придржавају правде и закона и остало што им је за утврђивање у вери било потребно. Св. Атанасије патријарх александријски, стуб цркве Христове, знао је лично св. Антонија, необично га уважавао и волео па је и написао његов живот и рад.

Као што је био смеран за живога тако је св. Антоније био смеран и у часу смрти, коју је предсказао кад ће бити. Због тога је наредио својим двама ученицима да му тело сахране на сакривеном месту и да ником не казују где је. Али Бог је прославио свога угодника, као што ће се видети из доцнијих описа.

[Ignjatije]

О монасима последњих времена

Једном приликом неки ученици св. Антонија, видећи мноштво монаха у пустињама који су се својим животом високо уздизали, упиташе св. Антонија: "Оче, докле ли ће трајати оваква ревност, усрђе и усавршавање у светом духовном животу, као што је сада готово код свих монаха"? Св. Антоније чувши ово поче дубоко и тужно да уздише и ронећи сузе одговори: "О децо моја, наступиће некада време када ће монаси напустити планине и пустиње па сићи у богате вароши. У варошима они ће зидати палате које ће се такмичити са царским. У место да се држе завета сиромаштва у њих ће се увући тежња за богатством. У место да булу смерни постаће горди. Многи ће се гордити знањем и науком али ће бити без добрих дела, која се баш и самим знањем траже. Љубави ће нестати. У место уздржљивости појавиће се угађање трбуху и многи монаси бринуће се о одабраним и укусним јелима као и световњаци од којих ће се разликовати само хаљинама и камилавком (сада само хаљинама, а по неки ни њима).

Живећи у свету по светском начину неће се стидети да се називају монаси и испосници Па ипак међу монасима тих далеких времена биће и таквих који ће бити много бољи од нас, јер су куд и камо већи они "који су могли преступити закон Божији а нису преступили и зло учинити а нису учинили, него они који су пред собом имали живе примере светога живота - имали су на кога да се угледају".

[Ignjatije]

Молитва и рад - рад и молитва

Једном приликом св. Антоније беше пао у тешко душевно стање туробност, - забуну, а особито наиђе на њега тренутни напад мрачних мисли. Налазећи се у овако тешком стању он отпоче тужити пред Богом. "Господе, говораше он, хоћу, желим да се спасем али помисли моје не даду ми. Шта да чиним са страстима мојима? Како да се спасем? Затим устаде с места где је седео п оде на мало даље и седе. Тек што седе оте му се поглед у страну. Тамо беше неки непознати човек, који је нешто радио својим рукама. Тај човек час је устајао од посла и молио се Богу, час седео и отпочињао да ради (савијао је палмово лишће), и опет по том устајао и молио се Богу. Св. Антоније приђе му и упита га: "Шта то чиниш? - "Ето то што си видео. Тако и ти Антоније чини па ћеш се спасти" - одговори непознати. То беше анђео Божији, послан од Бога да поучи св. Антонија како да се спасе. Св. Антоније томе се веома обрадова, охрабри се, отпоче тако да ради и спасе се.

[Ignjatije]

О путевима Божијег промисла

 

Једанпут беше се св. Антоније удубио у мисли о томе: како Бог управља овим светом, и какви су судови и путеви његови? Помоливши се Богу узвикну: "Господе како то да по неки људи достижу дубоку старост и слабост, други живе мало и умиру у детињству? Зашто су једни сиромашни а други богати? Зашто тирани и зликовци благују и уживају а праведни страдају и оскудно живе"? Ове мисли дуго су га узбуђивале и занимале. Најзад са неба допре му глас: ,,Антоније, пази на себе и не упуштај седа дознаш "путеве промисла Божијега јер је то за душу опасно". Ово је дивна опомена свима који покушавају ограниченим умом својим да прозру оно што човек никада не може знати. Као што је не могуће исцрпети море, тако је не могуће сазнати промисао Божји, рекао је неки мудрац блаженом Августину. Зашто Бог чини ово овако, а оно онако, што се нама и нашем мозгу чини сасвим неправедно и нелогично, или зашто Бог трпи неправедног и многе друге опачине, не може човек да дозна одмах. Доцније, у низу година ово се види и позна зашто је.

[Ignjatije]

Сатанске мреже и замке

Св. Антоније причао је о себи ово: "Видео сам све замке, мреже сатанске које су биле распрострте поврх земље. Видевши то ја уздахнух и повиках: "Тешко роду људском. Ко се може ослободити ових сатанских мрежа?" Кад ово рече дође му глас с неба: "Кроз смерност и понизност човек се ослобађа од њих, јер ништа сотона не мрзи као скромност и понизност. Највеће неваљалство код Сатане је гордост и поноситост. Ко је смеран, скроман, понизан и покоран од њега сотона бежи".

[Ignjatije]

Судба људских душа по Изласку из тела

Другом приликом пред обед (ручак) око 3. часа по подне, св. Антоније уста да се помоли Богу. У том моменту осети да је ван себе (ван тела) и да га неко узе за руку и поведе собом, кроз ваздух, пењући се изнад земље све више и више. Кад су били повисоко, одједном изиђоше им на сусрет некакве страшне, мрачне личности, које покушаше да им стану на пут. Овоме се успротивише сапутници Антонијеви, нашта она страшила почеше као доказивати да имају права да прегледају да ли Антоније има каквих кривица и да ли потпада под њихову власт. Сапутници Антонијеви - анђели попустише. Отпоче испитивање. Али када сотоне почеше да претресају Антонијев живот још од рођења, анђели се томе успротивише, рекавши: "Све што је Антоније учинио од рођења, то је Господ изгладио тада када је он примио монашки чин. Од тада можете се упуштати у испитивање и трагање шта је учинио. Али демони не могаше ништа наћи чиме би Антонија окривили. Тако се уклонише и пропустише их да слободно прођу. У томе св. Антоније опет дође себи, али заборави на јело и дан и ноћ (24 сата) проведе у уздасима и молитви, дивећи се: са коликим и каквим непријатељима морамо се борити и са каквим невољама ваља проћи за небеско царство. Тада се он опомену речи св. апостола Павла. (Еф. 2-4.) о кнезу власти ваздушних. Враг има власт да ступа у борбу са онима који пролазе кроз ваздух на небо, старајући се да им препречи пут. За то је велики апостол саветовао; "Тога ради узмите све оружје Божије, да би сте се могли бранити у зли дан и свршивши све одржати се". (Еф. 6-13.) Да се посрами онај који се противи, немајући ништа зло говорити на нас (Титу 2-8).

Осим ових виђења св. Антоније имао је и других чудних и страшних откровења и виђења. Једне ноћи он се дуго молио Богу да му покаже судбину душа људских. Одмах, друге ноћи, неко га позва: "Антоније, устани, изиђи и гледај". Он одмах устаде, изађе из ћелије, погледа пут неба и спази једног веома страшнога гадног великана. коме је глава дотицала до облака. Са земље подизале су се неке птице, којима је великан препречивао пут; друге су брзином муње пролетале и одлазиле слободно даље на које је он страшно шкргутао зубима. Неке су се задржавале у ваздуху, не могући даље ићи а он их је својим рукама ударао, - те су ојађене падале у огњено језеро, које под њим бејаше. За тим св. Антоније чу глас с неба: "Антоније, да ли разуме и знаш шта је то што видиш"? Тада се њему отворише умне очи и у овом виде путовање душа људских на онај свет. Птице које су се задржавале у ваздуху, не могавши даље, то су душе нерадне, лење, неваљале, неспремне и неочишћене од греха, које су се покоравале ђаволу и њему служиле. Птице, које су прелетале слободно, то су душе свете, које су се противиле ђаволу и сваком неваљалству. Ово виђење сматрао је св. Антоније и као опомену за самога себе да буде још ревноснији у подвизима, а причао га је и другима ради њихове духовне користи.

[Ignjatije]

Слава праведника

Једном приликом седео је св. Антоније на гори док му се оте поглед на небо и виде чудно виђење: пружила се ватрена пруга - стуб - од земље на небо. По тој прузи пење се неко на небо. Њему силази у сретање безброј анђела, који се радују и певају. Дивећи се томе поче се он молити Богу да му покаже шта то значи. У том чу глас с неба: "То душа Амона Нитријског путује на небо". Амон Нитријски проводио је до. смрти строги испоснички живот у Нитрији. Он је посећивао св. Антонија и овај њега. Од Нитријске планине до планине, где је био св. Антоније, велико је одстојање - (13 дана путовања.)

Браћа, која се десише код св. Антонија, упиташе га: " Чему се толико чуди". Он им исприча шта је видео и чуо о Амону. После месец дана дошла су му у посету нека браћа из Нитрије, која испричаше да је Амон умро баш онога дана и часа кад је св. Антоније гледао његову душу како путује на небо.

*

* *

За јак подстицај у борби са грехом и демоном и за наду преблагога Бога служи монаху н ово виђење св. Антонија: "Молих ја Бога, вели св. Антоније, да ми покаже шта покрива и штити монаха и отвори ми се ово: видех монаха окружена ватреним свећњацима и мноштво анђела чувају га и бране ватреним мачевима. Тада ја узбуђен повиках: гле, шта је дано монаху па ипак га ђаво савлађује и он пада. У томе допре до мене глас милостивога Господа: "Никога не може ђаво надвладати. Он нема више оне силе коју је имао пре Мога оваплоћења. Ја сам тада срушио његову власт. Него сам човек својом личном кривицом пада и пропада када се предаје лењости и попушта својој похотљивости и страстима. Ја упитах: да ли се сваком монаху даје таква заштита и покров? На ове речи показа ми се мноштво монаха који беху тако окружени и заштићени. Ја ускликнух: О, благо роду љубазноме, о благо војсци монашкој, која има таквога Господа, толико милосрднога и човекољубивога". За то се, браћо моја, и потрудимо за спасење своје и,чувајући се лењити, свесрдно делајмо. Трудимо се да нас Господ на н Исус Христос удостоји свога небескога царства.

[Ignjatije]

Савршенство св. Антонија и слава његова на небу

Говорили су о оцу Антонију да је он био видовит, предвиђач, а он избегавајући славу и похвалу од људи то није хтео објављивати. Он је знао и садашње (ондашње) и будуће догађаје у свету.

Један од св. отаца молио је Бога да му покаже где су св. оци на ономе свету. Најзад он их је видео. Њему су показивали све по реду: то је тај, то је тај, Међу њима он није видео св. Антонија, па упита своје пратиоце: "Где је отац Антоније"? Пратилац му одговори: "Антоније је тамо где је Бог".

Ето такве славе удостојио се отац монаштва, велики и славни Антоније. Послушајмо савете његове, које у овој књизи исписасмо па ће нам и он својим молитвама пред светом животворном Тројицом бити у помоћи.

"Молитвама св. Антонија Великог, Боже, помилуј нас".

[Ignjatije]

СВЕТИ ОТАЦ ИСАИЈА

Свети отац Исаија живео је у другој половини четвртог века по Христу и био је савременик светог Макарија Великог. Родом био је из доњег Мисира а живео је у пустињи ко,'а се обично звала Скит недалеко од вароши Александрије. Родитељи су му били прости људи. Да ли је учио какве школе не зна се, а зна се само то да је био духовник ретке смерности, пун духовне учености и познавања душе људске са свима њеним вишим особинама и слабостима. Лично га је познавао и тадањи патријарх Александријски и сматрао га је као човека праведног и светог.

Он је доста написао али ми само по нешто узимамо, што нам се за савремени свет и монаштво поучно и корисно и најподесније учинило.

[Ignjatije]

Правила и савети св. оца Исаија

Љубазни брате, када си већ оставио ништавило и пролазност овога света и посветио се Богу, онда се искрено каје за своје грехе и чувај предузету намеру своју. Не слушај мисли своје, када те почну мучити говорећи: ни^ако се неће опростити пређашњи греси твоји. Не слушај такву мисао али брижљиво извршуј ова правила :

1.) Брижљиво врши молитве, одређене у извесно време. Чувај се не брижљивости у томе јер ћеш у противном пасти у руке сотонине. Читај псалме, побожне књиге и молитве и размишљај о Богу и Његовим делима па ћеш се спасти од нечистог живота.

2.) Заволи труд и притешњеност да би се утишале страсти твоје. Не сматрај себе да нешто вредиш, па ћеш да оплакујеш грехе своје.

3.) Чувај се од лажи јер она одгони страх Божији. Ако имаш каквих добрих дела не објављуј их.

4.) Ако имаш какву муку на души кажи је својим духовни оцима а они ће ти својим савети ма помоћи.

5) Гони с^мога себе на трудољубље, па ће се у тебе уселити страх Божији.

6.) Не осуђуј брата твога који греши и не презри га.

7.) Не препири се и не наваљуј да се пошто пото твоја реч одржи и прими, јер ће тобом овладати злоба пакости.

8.) Воли смерност н не ослањај се на своју памет. Навикни се да говориш: "Опрости ми".

9.) Кад седиш у својој одаји брини се о овим трима стварима: да не прекидаш узносити свој ум и срце Богу, да размишљаш о ономе што читаш и певаш и о раду - другим пословима.

10.) Мисли у себи: ко зна да ли ћу преживети данашњи дан (или ноћашњу ноћ) па ћеш се сачувати од греха.

11.) Не буди прождрљив у јелу нити се преједај, да се не би повратили у тебе пређашњи греси твоји.

12.) Кад си на молитви, принуђуј себе На плач па ће се Бог смиловати скинути са тебе: "Старога човека"

13.) Знај да труд, немаштина и притешњавање доводе до смерности, а смерност прибавља опроштај грехова. Смерност се састоји у томе када ко сматра себе за грешна и неправедна, кад Не захтева да се пошто по то усвоји његово мишљење, кад није самовољан. кад гледа преда се, кад трпи увреде, кад не воли лењост ни да му се указује част, према свакоме је тих и понизан. Овако смерношћу одгоне се непријатељи - ђаволи - од човека.

14) Ако с киме путујеш пази на себе и не окрећи се тамо амо, већ се удуби мислима у читање молитава које знаш на памет и моли се Богу у уму своме. Ма где и ма код кога да дођеш, буди обазрив, не поверавај се никоме сувише. Буди скроман и стидљив и не примај одмах ко ти што пружи док не каже: изволте, узмите.

15.) Не спавај с другим под једним покривачем. Дуго се моли пред спавањем па макар био заморан и путовањем.

16.) Када седиш за столом с браћом не једи халапљиво а руку пружај само ономе што је пред тобом. Колена треба да су ти састављена. Не пиј воду клокотањем у грлу.

17.) Ако наступи потреба да се мораш накашљати, не чини то међу браћом, већ устани и накашљи се мало подаље од њих. Не протежи се и не зевај кад се налазиш у друштву других, а ако би те и напало зевање не отварај уста своја па ће оно проћи.

18.) Не отварај уста твоја ради смејања, јер ће те то изобличити како у теби нема страха Божијега.

19.) Не пожели туђу ствар. Ако набавиш књигу не украшавај је, да не би заволео више њену спољашност него унутрашњост - садржину.

20.) Ако погрешиш у нечему не стиди се да признаш своју погрешку и не правдај се лажју већ падни на колена, признај свој грех и тражи опроштаја па ћеш га и добити.

21.) Ако би ко слагао пред тобом не гневи се но оћути или реци: Опрости ми ; може бити да је тако; ко зна да ли је то тако, или што друго.

22.) Не стиди се да питаш ма у чему било свога духовног оца - наставника.

23.) Говори и друге слушај кад говоре само тада, када видиш да је то корисно.

24.) Ако те старешина - наставник - пошаље куда, питај га како ћеш се владати у овој или у оној ствари •- послу; како ти он каже онако и поступи. Не проноси гласове. Ако будеш обазрив у гледању и слушању не ћеш ни језиком грешити.

25.) Кад устанеш од спавања пре него што се латиш ма каквог посла помоли се Богу. Потом прочитај по што год из св. Писма и размишљај о томе па се тек онда лаћај својих послова.

26.) Према путнику и посетиоцу буди расположен, лепо га примај и угости чим можеш. Али и пази се: у празне бескорисне разговоре не уплићи се. Ако он почне да говори тек шта било, или удари у шалу и смејање ти му реци: "Опрости брате, нисам расположен за такве разговоре" и ћути. Ако је посетиоц сиромашан или просјак или путник, који тражи помоћи, нађи се сваком у невољи колико и како можеш, према средствима, чину и положају и моћи својој.

27.) Ако ти одеш коме у посету, пази се на своје понашање и разговор. Ако домаћин куда изиђе, седи смерно у соби, не расматрај, до ствари не додируј, узми само какву књигу, ако ти је при руци, и читај док се домаћин не врати.

Но у присуству других неприлично је читати или писати или се ма чиме другим занимати осим ако се на то добије одобрење.

28.) Кад се молиш Богу, моли се усрдно а не лењиво и небрижљиво, јер би у том случају разгњевио Бога. На молитви стој са страхом и бојажљиво, не наслањај се на шта, не рашируј ноге и не премећи ногу преко ноге. Одупри се мислима и не попуштај им, да те не узнемирују које каквим телесним стварима, да би твоја молитва била благопријатна Богу.

29.) Када си на св. литургији чувај мисли и осећања своја и стој са страхом пред највишим Богом да би се удостојио примити св. тело и крв Христову и тиме се ослободио својих страсти.

30.) Када путујеш са старијим од тебе не иди напред, пред њим. Ако се он задржи на путу у разговору, ти се мало одмакни од њих и не прислушкуј њихов разговор.

31.) Не спавај у сном месту где се бојиш да ћеш срцем сагрешити. Са женском не обедуј а ако можеш не гледај ни на хаљине њене.

32.) Своје мисли и помисли можеш и треба да откриваш слободно и онако какве су само ономе у кога имаш поверења да ће их он као тајну сачувати. А односно избора духовника не гледај на године старости дотичнога но на то: има ли он знања, искуства духовнога и какав је по животу своме.

33.) Приморавај себе дуго да се молиш Богу ноћу, да се посвети ум твој. Размишљај о гресима својим и моли се Богу па ће ти их он опростити.

34.) Ако ко почне у присуству твоме да говори против лица које те не воли или те оговара, ти реци: мани се брате тога разговора јер тај има права што тако о мени говори јер сам доиста грешан и неваљао.

35.) Не размишљај често о он 1ма које си ради Бога и спасења своје душе оставио. већ о смрти и суду после смрти на коме ти нико од твојих милих помоћи не може.

36.) Ако се кад опоменеш онога лица које ти је какво зло учинило, одмах се у срцу свом помоли за њега Богу да га помилује. Оваквим поступком истераћеш из срца свог сваку зловољу коју против њега имаш.

37.) Ако се спремаш за свето причешће, пази да не остане у срцу твоме ни трага мржње противу ма кога било. Ако си ти кога увредио или је неко на тебе љут отиди и потражи опроштај, као што је то и сам Господ наш наредио.

38.) Ако ноћу у сну будеш имао "полуцију" (просипање семена), онда дању не размишљај о томе ни о срамним делима и изгледима да се не би срце твоје скрнавило, но падни ничице и моли се Господу и Он ће те помиловати јер зна слабост људску.

39.) Ако би се предао строгом посту и дуготрајним молитвама не мисли да ће те то спасти већ веруј да ће се Господ Бог због патњи твојих смиловати и помоћи немоћи твојој. (Пост и дуге молитве само су помоћна средства да се човек смири, да страда, а ово смирење и страдање помаже души. Има људи који строго посте и дуго се моле Богу али се ипак не спасавају, јер траже да их други хвале и уздижу због њиховог поста и молитве. А Бог мрзи такве испоснике).

40.) Ако се разболиш не падај духом и не очајавај, него што више благодари Богу, што Он, промишљајући о теби, чини ти тиме добро. (По речима других светих монаха, болести чисте душу као што ватра пречишћује злато од разних метала).

41.) Ако би те сатана нагонио да предузмеш труд који није по твојој снази, не слушај га. Јер често пута буде да он утиче на човека да предузме таква дела или предузећа, која не може савладати, па због тога пада у очајање а ђаво му се за то смеје.

42.) Пре него пођеш на спавање проведи два часа на молитви а потом дај одмора телу своме. Ако би се оно разлењило у оно време када треба да устанеш на молитву, реци му: шта ти тражиш одмора у ово време а после у бесконачне муке? Зар није боље да се овде потрудиш мало па да после благујеш у вечности са светима? Тада ће одступити од тебе лењост а сићи ће на те помоћ Божја.

43.) Ако што од кога узмеш на послугу врати му, ако си то попрљао или искварио поправи. Ако си ти коме што дао на послугу не тражи је ако је ономе потребна а ти можеш и без ње.

44.) Ничему се ђаволи тако не радују него кад монах, (а и сваки Хришћанин), крије своје рђаве помисли од духовног учитеља свог.

45.) Чувај се богатства и тежње ка њему, јер оно руши плодове монаштва.

46.) Ако се бориш са искушењем које те притесњује, гони и мучи, не малакши, него падни на колена своја и завапи Богу: "Помози ми Господе јер сам немоћан и не могу издржати ову борбу". Бог ће ти помоћи само ако ти молитва буде потицала из свега срца твога. Ако победиш искушење, не хвали се тиме и не ослањај се на самога себе но се још већма чувај, јер ће се ђаво пожурити да ти створи нову борбу, ново искушење, теже него прво које си помоћу Божјом издржао.

47.) Кад се молиш Господу не говори: "Господе, удаљи од мене ово зло и дај ми то и то". Но реци Господе, Боже мој, ти знаш шта је за мене потребно и спасоносно. Помози ми и не допусти ми да грешим пред тобом, ни да погинем с гресима мојим, јер сам грешан и немоћан. Недај ме у руке непријатеља мојих, јер Теби прибегох. Сачувај ме Господе, јер си Ти моја снага и уздање моје. Нека ти је слава и благодарност кроз све векове - амин.

[Ignjatije]

Изреке св. оца Исаије

Боље је ћутати него говорити, јер ко ћути тај сабира, а ко много говори тај расипа.

Ко хоће да буде чувен међу људима, тај не може бити слободан од зависти, а ко је завидљив не може бити смеран. Такав је предао своју душу сотони који га навлачи на грехе многе и дух му убија.

Дође ли ти на памет да осудиш по кога за какав грех одмах помисли да си ти учинио много више. Ако ти дође на памет да си ти и по неко добро учинио, одмах замисли и ово: ко зна да ли је и то што сам учинио и самом Богу пријатно.

Једанпут виде отац Исаија неког човека који је чинио велики грех, па ипак не осуди га, већ рече: Кад га Господ трпи који га је створио, ко сам ја да га осуђујем.

Мудрост се не састоји у многом говору, него у томе да знамо када и шта треба говорити. Разумно ћути, разумно и говори. Пре него што почнеш говор, помисли о ономе што ћеш рећи да би знао какав ћеш одговор дати. Не поноси се својом памећу. Највише зна онај који говори ништа не знам. Круна мудрости је: себе прекоревати и за најмање грешке и стављати себе ниже свих и свакога.

Има пет узрока због којих се јавља блудна страст. То су: празан, пуст и саблажњив говор (певање светских песама); гордост, охолост и поношљивост: прекомерно спавање ; кицошлук и најзад преједање Ако хоћеш да се ослободиш блудне сласти ти у место празна разговора, читај псалме; у место гордости заволи смерност; у место многог спавања - дембелисања - по дуже се Богу моли; у место кицошлука заволи простоту и скромност одела ; у место прождрљивости пости и уздржавај се у јелу и пићу.

Сатана се много боји и бежи од онога ко чешће говори ову молитву: "Господе Исусе, Сине Божји помилуј ме", и ко чешће чита усамљено Свето Писмо.

Да би остао чист душом не падај у грехе у које си раније падао. Благодат Божја прима човека који се гнуша и каје за грехе пред Богом Он их предаје забораву. Ово се види из јеванђелске приче о блудном сину.

Узалудне су молитве и испаштања оних људи, који гаје у срцу свом злобу на ближњега и жељу за осветом.

Онај човек кога и сама његова савест изобличава далеко је од милости Божије.

Онај нема страха од Господа ко се покорава греху.

Ко гледа себе и своје грехе, нема када да се бави празним и узалудним разговором.

Где је мир са ближњима тамо је Бог. Где тога мира нема тамо није Бог. Мира у срцу нема онај који види увек туђе грехе - па због тога тај је далеко од Бога. Онај има мира у срцу ко види само своје грехе. Опроштај грехова не зависи од места где ко живи ни од положаја на коме је, него од смерности.

Питали су старца: "Шта је то страх Божји". - Нема страха Божјег код оних који су заузети оним што Богу није угодно, одговори он.

Не препирите се један с другим ни о чему; не говорите рђаво ни о коме; не осуђујте и не понижавајте никога ни речима ни у срцу своме. Никако не ропћите ма на кога било и не будите подозриви ни на кога ма у ком злом делу.

Богу су мила она добра дела која се чине тајно.

Страсти се рађају од нерада. Отуда се и вели: "Лењост је мати свих порока".

Страсти се из душе гоне плачем и уздахом.

Главне гране зла ове су: блуд, похотљивост, среброљубље, очајање (и туга), клеветање (опадање), гњев, мржња (злоба, пакост, завист), поноситост (охолост, хвалисање, таштина), гордост и лењост. Од ових постају сви остали греси.

[Ignjatije]

СВЕТИ ПИМЕН ВЕЛИКИ

Свети Пимен велики живео је у петом веку у Мисиру када монаштво беше достигло врхунац развића. Он је имао четири брата, који су се са њим заједно покалуђерили. Најстарији био је Анув кога су сви слушали и покоравали му се. А Анув не предузимаше ништа док не би упитао за савет свога брата Пимена. Пимен је заволео монаштво и велике испоснике још као дечко, па их је посећивао и питао за савете. Као дечко посетио је и великог испосника Пајсија код кога тада беше и преподобни Павле. Павле је најпре ушао код Пајсија а Пимен остаде на пољу. Чим Павле уђе Пајсије га ослови: "А камо ти Пимен? Иди га позови". Чим Пимен уђе Пајсије га загрли, благослови, и обративши се Павлу пророчким духом рече му: "Ово дете спашће многе душе и многи ће се његовом помоћу удостојити рајских дворова. Са њим је рука Божија".

Једном приликом бејаше Пимен отишао код неког старца да га упита о мислима које су га узнемиравале. После посете он се врати својој ћелији и таман узе кључ да откључа ћелију, па се сети да је заборавио дани му савет о једној мисли. За то остави кључ у вратима па се брже врати натраг оном старцу. Старац се зачуди кад га виде па га упита што се вратио. Пимен му исприча. Тада му старац рече: "Пимене, твоје име прославиће се по свој земљи Мисирској". Тако је и било. Стотинама људи, монаха, долазило је њему и тражило савета у духовним потребама. И сам је чудно живео, предавши се сав духовној усамљености, молитви, размишљању о себи самом, о човечијој духовној природи и њеним слабостима и страстима. Марљиво је изучавао и старао се о духовном усавршавању, умном приближавању Богу, искорењивању ма и најмање рђаве помисли, водећи борбу са непријатељем људских душа - ђаволом. Због тога готово ни мало није обраћао пажњу на спољашњи свет. Телом био је међу људима али духом у највишим сферама духовног посматрачког живота. Ради овога избегавао је виђење чак и са рођеном мајком кад је ова дошла била да га види: "А шта више волиш: да ли да нас видиш овде на земљи, или на небу?" упитао је он. "А хоћу ли вас видети на небу ако вас не видим овде?" упита га мајка. - "Видећеш" одговори јој Пимен. "Е онда више волим да вас видим на небу" рече му мајка и оде задовољна. Овакав чудни начин живота доиста је прославио Пимена, по пророштву Пајсијевом, по целом Мисиру. Кнежеви и властела желели су да га виде или бар писмо од њега да добију

Св. Пимен оставио је после себе доста изрека из којих се види благодатно дејство Св. Духа, мудрост и познавање душе хришћанске. Нарочито увидео је у себи страсну ниску страну људске природе и потребу искупљења од стране Спаситеља свега, Господа Исуса Христа.

Овде наводим само оне изреке које су нам се учиниле најзгодније за садање монаштво а и за остали побожни свет, које ће свакоме пружити корисну поуку. Изреке његове признавали су још стари оци као драгоцено наслеђе, духовно завештање и дар за православно монаштво и за свакога који хоће да се влада по духу а не по телу.

[Ignjatije]

Мудре изреке и догађаји из живота св. Пимена

Једанпут дођоше св. Пимену оци (духовни) из Сирије с намером да га упитају о неосељивости или тврдоћи срца. Св. Пимен није знао да говори грчки а тумача не беше ту. Посетиоцима паде то веома тешко и жао па и самом Пимену. Наједанпут и изненада отпоче Пимен да говори грчки: Вода је по природи својој мека а камен је тврд. Но ако вода стоји над каменом, непрестаним капањем жљебиће га и тако мало по мало постаје издубљење. (Капља камен дуби). Тако су и речи Божије меке а срца наша окорела, тврда. Али ако човек често слуша речи Божије (св. Писмо) срце његово омекша и оспособи се да прими у себе страх Божији".

Брат упита св. Пимена: "Шта да чиним са мојим страстима које ме узнемирују? - Нагнајмо себе на плакање пред Богом док нам не укаже милост", рече Пимен.

Други брат упита га; "Шта да чиним са греховима мојим ?" На то старац одговори: "Ко жели да се ослободи грехова својих, ослободиће се помоћу плача (кајања са сузама); а ко жели да поново не падне у грех нека плаче и моли се. Ово је пут покајања кога нам предаде св. Писмо и оци, који су говорили: "Плачите, другог пута ка спасењу нема осим плакања (дубоког покајања за грехе).

Брат упита оца Пимена о монаштву и у чему се оно састоји. " Кад нас Бог позове на онај свет шта ће нас тада највише узнемирити ?" упита старац. - "Греси", одговори брат. "Онда идимо у своје ћелије усамимо се у њима, сетимо се наших грехова, оплакујмо их и молимо се, па ће нас Господ послушати и помиловати". рече отац Пимен.

Не поверавај се ономе у кога твоје срце нема поверења.

За свакога три су главна, неопходна рада: бојати се Бога, молити Му се и чинити добра ближњима.

Неки упиташе оца Пимена: "Ако би видели кога да греши, да ли му треба напоменути о томе? - Што се мене тиче ја бих поред њега прошао и не би му ништа рекао" одговори он.

Један брат упита Пимена: у чему се састоји покајање за грехе? У томе, одговори он, да се више не чине - не понављају раније учињени греси. Јер ко су непорочни, праведни и поштени? Они који нису грешили, као и они који су се оставили греха својих па тако постали праведници".

На питање: шта значи мрзети лукавство старац одговори: "Мрзети лукавство значи мрзети свој грех и преваре брата свога.

Други брат упита Пимена о искушавању од разних рђавих мисли. Старац одговори: "Онога који се у том положају налази можемо упоредити са човеком који има крај себе с једне стране ватре а с друге воде. Кад ватра букне он узме воде па гаси ватру. Ватра је семе ђаволско (рђава мисао) а вода - молитва Богу.

Ако се сам унижујеш наћи ћеш спокојства, јер онај који самога себе унижава наћи ће стрпљења у свима околностима.

Шта је то: "високо у људи". (Лука 16-18)? "Правдање" кад човек самога себе правда. Не оправдавај него окривљуј самога собе и бићеш спокојан.

Духован човек живећи у друштву са браћом, треба да је сличан каменом идолу: кад га нападају да се не љути; кад га хвале да се не горди.

Учити ближњега толико је противно истинитој смерности колико и изобличавати га. (Овим је св. Пимен хтео рећи: да не треба себе истицати за учитеља другима, јер овим обично човек постане горд, понесе се и душу своју изгуби).

Корисно је удаљавати се од узрока ка греху. Човек који се налази близу узрока ка греху, сличан је ивици, окрајку бездана, одакле га непријатељ може лако гурнути у бездан. Који је даље од узрока ка греху, сличан је човеку који стоји даље од бездана и, ако би га непријатељ повукао бездану, има времена и места да се одупре и да за помоћ виче.

Ако човек не буде умерен у јелу не може постати скроман и кротак.

Отац Пимен прича: Један брат упита оца Пимена: да ли је корисно хвалити ближњега?, на шта му је он одговорио: "Корисније је ништа о њему не говорити".

Ако се човек буде сећао и придржавао речи св. Писма: "Јер ћеш се својим речима осудити и својим речима се оправдати" (Матеј 12-37), то ћеш наћи за себе, да је корисније да ћутиш него да говориш.

Брат упита оца Пимена: "Ако ја спазим да је брат мој нешто згрешио, да ли је корисно да прикријем његов грех"? Старац му одговори: "Ако ми будемо прикривали и покривали погрешке наших ближњих то ће и Бог покрити наше грехе".

Брат упита оца Пимена: " Кад сам дознао да је један брат тешко грешио ја га нисам радо себи призивао; међутим брата, који је чувен и виђен радо сам себи примао. Шта ти, оче, на ово велиш"? На ово му Пимен одговори: "Када добро чиниш добром брату, то за онога који греши учини дупло више с тога што је он духовно немоћан, болестан. У осталом да ти испричам ово :

У неком манастиру живео је пустињак Тимотије. Настојатељ манастира, дозна да је један брат пао у искушење (у грех), па упита испосника Тимотија за савет шта да чини са грешним братом. Пустињак одговори да га треба истерати из манастира. Чим су грешног брата истерали, страсно узбуђење, од чега је патио овај брат, пређе на Тимотија и овај се нађе у грозном, опасном стању. Тимотије се сети узрока овоме па поче тужити и са плачем молити Бога за опроштај: "Сагреших, Господе, опрости ми". Тада му дође глас са неба: "Тимотије, знај да сам ја пустио на тебе то искушење само за то што си ти презрео брата свога у времену његовог искушења".

Други брат рече оцу Пимену: "Смућен сам па хоћу да напустим место у коме живим сада". - А зашто то упита га старац? Брат одговори: Ево зашто: чујем по нешто рђаво о једном брату па ме то љути и наноси штету мојој души". -То што си чуо није истина, одговори Пимен. Сушта је истина, одговори брат, јер сам чуо од сигурног лица". - "Не, то није сигурно и честито лице, јер кад би оно тако било не би ти то ни казало" одговори старац". "Али ја сам својим очима гледао саблазан" одговори брат. На то старац погледа у земљу, спази малу гранчицу, узе је и у упита брата: "Шта је ово"? "Гранчица" одговори брат. Старац погледа у та ван, показа прстом греду, па упита: "А ово"? "Греда" одговори брат. "Е, стави сада на срце своје да су греси твоји слични и велики као ова греда, а греси брата твога као ова гранчица".

Многи говоре о савршенству, али у самој ствари мало је оних који га достижу.

Отац Пимен говораше: "Онога човека који се каје и моли за своје грехе претпостављам човеку који истина не греши, али се не каје и не моли. Јер први правично о себи мисли признајући себе за грешника а други лажно о себи суди, да је праведник.

Каква је корист зидати куће за друге а своју рушити. (Каква је корист учити и исправљати друге а себе не. " Јер каква је корист човеку, ако сав свет придобије, а себи и души својој науди").

Један брат рече оцу Пимену: "Учинио сам велики грех па сам се решио да се за њега кајем за три године". - "Много је", рече му Пимен. "Онда у току једне године?" упита брат. "И то је много" рече му старац. Брат рече: "Оци установише за покајање 40 дана". "И то је много". Ја сам уверен да ако се онај који је сагрешио од свега срца покаје и не буде више падао у исти грех, да ће му Бог примити покајање после три дана.

Отац Исаија упита старца Пимена, о блудним, страсним мислима (како се оне одгоне или уништавају). Пимен му одговори: "Ако ко нахвата змија и скорпија па их смести у суд и добро затвори, оне ће у току једне године све поцркати. Тако исто и зле мисли које произилазе од ђавола, уништавају се трпљењем и непоклањањем пажње на њих.

Отац Јосиф упита га: како треба постити, Пимен одговори: "Ја мислим да треба јести сва"

ког дана но не са:вим да се буде сит". Добро, али ти док беше млад јео си другог дана ?" Да, одговори старац, јео сам један пут у три дана, па и у четири дана, а бивало је да сам у току целе седмице само једанпут јео. Али искусни старци нађоше да је паметније јести сваког дана али не баш да човек буде потпуно сит. Тиме су они показали царски пут, златну средину, те сваки који овим путем путује не може лако скренути.

Други брат упита: "Оче, ако човек падне у какав грех, да ли ће му Бог опростити оно сагрешење, ако се он врати добром животу". Старац одговори: "Бог је тако и заповедио људима да чине, а у толико више сам ће он тако поступити. Он је заповедио да се прашта седамдесет пута по седам - што значи свагда.

Човек је онај који је самога себе познао и познаје.

Човек који друге учи а не врши делом то чему друге учи, сличан је извору, који друге поји и мије - чисти, а сам себе не може да очисти, него остаје са свом нечистотом и прљавштином која је у њега запала.

Понеки човек изгледа ћутљив, али му срце осуђује друге. Трудови таквог човека су узалудни. Други опет од јутра до вечера говори, а у самој ствари ћути, јер говори само оно што је за душу корисно.

Тројица су међу собом потпуно равни: када ко правилно проводи дане у ћутању; кад је ко болестан и Богу благодари и када је ко потпуно искрено послушан старијем.

 

Злобу злоба не унижава. Ако ти ко чини

зло ти њему чини добро да би добрим зло победио.

Није оно слуга (монах) Божји, који ропће; ни онај који враћа зло злим и који се љути.

Неки брат рече оцу Пимену: "Мене много муче рђаве мисли и ја страдам од њих". Старац га изведе пред ћелију на ваздух и рече му: "Рашири пешеве (крајеве) твоје хаљине и задржи ветрове". - "Ја то не могу" - "Онда ни рђавим мислима не можеш на пут стати" рече старац. Оне долазе али и пролазе, ако их човек не задржава.

Једном приликом поновио је св. Пимен ове Јеванђелске речи: "Од ове љубави нико веће нема да ко и душу своју положи за ближње своје", (Јован 15-13) па је додао, ако ко чује реч која га вређа па и ако има могућности да равном мером одмери а то не учини ; или ако га ко обмане а он отрпи и не врати "мило за драго" нити му се свети, тај и такав полаже душу своју за ближње своје".

Употребљавај све силе своје и сва средства да никоме не чиниш зло и да имаш чисто срце према свим људима.

Ако будеш трпљив наћи ћеш мира свуда ма где живео.

Ма у какав тежак положај дошао победићеш га ћутањем - стрпљењем.

Трезвеност, умна молитва (Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме) и расуђивање три су душина делања

Једанпут Пајсије, млађи брат Пименов, посвађа се са једним од посетиоца својих и потуче се с њим тако да су се већ били окрвавили. Пимен је седео у близини и ништа им није рекао. У то време попе се код њих Анув најстарији од браће по годинама, и видећи шта се десило обрати се Пимену с прекором: за што се он није позабавио да помири ове што су се посвађали. Пимен одговори: "Они су браћа. Помириће се". Кад Анув понови прекор Пимен одговори: "Ја сам осећао у срцу као да и нисам овде био".

Брат упита оца Пимена за поуку: "Докле котао ври од ватре која под њим гори, рече старац, не сме да му приђе ни мува ни који други гмизавац. Кад се котао охлади у њега слободно улазе сви гадови. Исто тако је и са човеком. Док он живи у духовном подвигу дотле враг не налази могућности да га победи.

Св. Пимен, Анув и остала њихова браћа услед навале неког варвавског племена морадоше побећи у друго место и настанити се у неком пустом незнабожачком храму, да би одатле могли наћи стално место где би живели. При том Анув рече Пимену и осталој браћи: "Учини ми милост ти и браћа и испуните моју молбу. Ове недеље дана да живимо сваки одељено у ћутању и да не говоримо један с другим. Пимен одговори: "Учинићемо како кажеш". У тој незнабожачкој цркви био је један камен кип. Анув устајући сваког дана рано ударао је камењем главу овога кипа а у вече долазио је код њега и тражио опроштај. Тако је чинио кроз целу недељу. У суботу браћа се скупише и тада рече Пимен Ануву: "Ја сам видео да си ти целе ове недеље гађао камењем у главу овај кип а после тога поклањао си му се и тражио од њега опроштај.

Они који верују у Христа не треба да се клањају идолима". Анув одговори: "Ја сам ово учинио и за вас. Када сам, као што сте видели, ударао камењем ову статуу (кип) у главу, да ли је она говорила што год? Пимен одговори: "Не". "А када сам је молио за опроштај, да ли се она наљутила? да ли је да рекла: не опраштам"? "Не" говори Пимен. На то рече Анув: "Тако и нас седам браће ако желимо да проводимо живот заједно, морамо бити слични овој статуи (кипу) која се од невоља нанетих јој не љути, а пред смирењем које сам показао пред њом, не горди се и не надима се. Ако ви не ће те тако да поступите, ево, четворо врата ове цркве: нека сваки иде куда хоће и нека бира место где ће живети како хоће". Браћа падоше лицем пред њега, дадоше обећање да ће живети по његовом савету и живљаху заједно са великим смирењем и трпљењем много година. Ноћу су спавали свега четири сата; четири сата проводили су у певању псалама и молитви; четири сата у ручном раду. Дању наизменично бавили су се молитвом и ручним радом до шестога сата; до деветога сата бавили су се читањем, а после тога припремали су себи храну, скупљајући неке пољске траве.

Брат упита оца Пимена: шта да чини са гресима својим. Старац одговори: "Они, који желе да се избаве од грехова својих избавиће се од њих плачем, а који желе да наново не упадају у грехе спречиће ТЈ плачем. То је пут покајања, који нам је предало Св". Писмо и оци.

Једанпут отац Пимен ишао је са Анувом по околини града Диолка. Видевши тамо жену која је се била у прса и горко плакала. над гробом, они се задржаше неко време да је слушају. Потом кад мало поодмакоше сретоше једног путника и упиташе га шта се десило са том женом, те тако горко плаче. Онај одговори: да су јој умрли муж, син и брат. Тада отац Пимен рече Ануву: "Говорим ти ја: ако човек не умртви све телесне жеље своје и узме таквога плача не може бити исправан духовни човек".

Кад се Давид борио са лавом ухватио га је за гркљан (грло). И ми ако задржимо грло и трбух победићемо с Богом невидљивог лава.

Свето Писмо каже: "Говори оно што су виделе очи твоје". А ја, вели св. Пимен, кажем вам, не верујте ако и рукама својим опипате па ни о томе не сведочите. У потврду овога он наведе овај случај. Неки човек био је исто тако преварен. Он је видео ближњег свога да греши са женом. Дуго време борио се са помислима Најпосле, савладавши се дође код њих, удари их ногом и рече: престаните. Тек тада виде да су то била два пшенична снопа који су један на другом лежали.

[Ignjatije]

Шта је род сатанин?

Отац Пиор причаше ово: "Док сам био још младић мој духовни отац пође оцу Логину и мене собом поведе. На путу много се заморих од врућине, зноја, жеђи и ослабих. У томе јави ми се у срцу и у уму помисао: Каква је корист од таквог труда, гладовања, жеђи, бдења, страдања и пустињског живота? Зар ниси могао у Александрији проводити дане у тишини, побожности и у страху Божијем побожно живети. Ја се у свему сагласих са овим ђаволским мислима и реших се да, чим се у ћелију вратим побегнем од свога старца. Са тим мислима стигосмо ћелији старца Логина и после молитве седосмо. Патећи од жеђи ја спазих суд са водом и хтедох да се напијем без благослова старчева. То опази отац Логин и разумевши сотонску борбу самном одмах уста, задржа ми руку и нареди ми да седнем. Затим приђе суду у коме је била вода, прекрсти га и седе. У томе поче ђаво у суду шумити и викати: "О тешко мени, тешко мени ! О куку мени, изгорех. Ослободи ме зли старче и нећу се више вратити овамо. Хтедох другог да уловим али сам у замку падох". Чувши ово ја се сав промених и почех дрхтати. Старац приђе суду и рече ђаволу: "Тако ми Господа Бога мога Исуса Христа нећеш изићи одавде док не кажеш све преваре и лукавства твоја". Ђаво му одговори: "Старекањо, дај ми да изиђем". А Логин рече ученику своме Пионију: "Чедо узми, дашчицу и пиши све што од овога неваљалца и лукавога беса изиђе". Он узе дашчицу и поче писати. Тада поче бес кукати и говорити: Ах беда ! Ја сам један од бесова који се са Хришћанима монасима и свештеницима бори, досађујући им. Смућујем испоснике и пустињаке, а особито оне који ми се покоравају. Ја сам који подстичем на узалудан гњев и у гордост бацам и кавгу свађу - замећем и наводим да један другог клеветају. Ја сам онај који помрачујем њихов ум и окамењујем срце њихово. Ја сам онај који их у време молитве збуњујем, потамњујем мисли њихове, скрнавим савест њихову, протежу се у цркви, маштају, лете им мисли које куда, старам се да брзо говоре молитве. Ја сам који при певању у тугу бацам и дремеж и спавање стварам им и у лењост стављам те траже себи подупираче или наслон (кад су на молитви) Ја сам онај који за време молитве утичем на њих те се смеју и друг с другом разговара, Ја сам онај који за време певања побуђујем тело и узнемиравам те често излазе напоље и друг друга клевета. Ја сам који их на блуд наводим и похоту порађам у њима и у прељубу приводим. Ја их на неумереност у јелу и пићу наводим те и тако стварам замке блуди. Ја наводим на среброљубље и на осорљиве одговоре и старам се да друг друга мрзи, да лаже и празне речи да говори а у исто време учим их осуђивању. Ја недам да се измире, који су завађени, да не би духовно живели. Ја порађам у њима таштину, гордост те постају бестидни и без страха, нетрпељиви и самовољни. Ја терам монахе из манастира у манастир, прогоним их од места до места и од вароши до вароши. Ја порађам лажна маштања у сну порађам и саветујем да из манастира оду, да свога учитеља презиру, и да верују у снове као у истините и хулне речи у срца њихова сејем. Застрашујем их и слабим њихове душе, учим их превари, лицемерју и да угађају људима а не Богу. Учим их ласкавости, непокорности, непослушности и гунђању. Ја их саветујем да се лепо облаче и намештају, бање и лекаре да посећују, не дам им да се перу од грехова и учим их да тајно кријући једу и да се не исповедају. Не дам им да се перу од грехова ни да у чистоти живе. Упућујем их на празновање празника по светском и на прождрљивост и пијанство. Ја им уливам високоумље и пометеност и утичем да траже старешинство над другима. Уливам им у разум да су они паметни, мудри, и да би други требали да их сматрају за свете, паметне, учитеље а при том и да новаца имају а да презиру врлине. Ја их учим да се куну а да заклетву не одржавају. Ја наводим људе рукоблуду (онанисању) и на стидни блуд наводим. Од тога жртву примам у онаказивању деце. Ја их подвргавам посту и труду више њихове моћи и снаге, у јарост их бацам и болест на њих наводим па због болести гоним их да једу месо, да се у бањама купају и да се с блуди дотакну исцељења ради. Ја сам онај који их сметам у раду и учим лењости па после их упућујем да просе и туђим се знојем хране, те тако им стварам кривицу за коју ће на страшном суду одговарати". Поред овога било је још разних начина којима зли дух вара народ неверни и маловерни.