Eshatološki aspekti odvodjenja dece u vrtić

[ego]

Веза између генерација

 

Вероватно сте слушали приче о деци-тарзанима која су одрасла међу животињама. Познато је неколико оваквих случајева, и што је главно, ову децу практично није било могуће вратити људском начину живота. За васпитавање деце потребна је људска средина, а у вучјој средини одраста вук. Додао бих још и следеће: за васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Данашње дете је уроњено у дечју средину својих вршњака или просто дечју средину - вртић, школа, дечји камп. Контакт између деце и одраслих је крајње ограничен. Међутим, после оваквог васпитавања не треба се чудити инфантилности деце, не треба се чудити због чега она тако полако одрастају. Навикла су на то да буду деца. Кад се дете васпитава у породици од сталног општења с одраслима оно усваја зрео однос према животу. О томе смо већ мало говорили.

За васпитање одраслог човека захтева се чврста веза између генерација. Чим ослабимо везу између генерација (уписавши дете у вртић, школу итд.), изгубиће се огромно искуство које се скупљало стотинама година, а свака нова генерација ће почети да измишља рупу на саксији. Читаво устројство савремене породице практично уништава везу између генерација. Отац цео дан проводи на послу далеко од породице. Ово је први ударац по породици. Каквима деца виде своје родитеље? Отац је дошао уморан с посла, леже на кревет и почиње да чита новине. Шта почиње да ради мој најстарији син кад ја долазим кући уморан и прилегнем? Он одмах леже на кауч или на под и почиње да се глупира (не могу да нађем другу реч). Овако он подражава одраслима. Приморан сам да натерам себе да устанем и да почнем нешто да радим да се син не би потпуно навикао на нерад.

Некада није постојао овакав јаз међу генерацијама. 90% читавог становништва су били сељаци. Отац је радио или код куће или недалеко од куће и деца су од најранијег узраста учествовала у свим пословима. Дете је усвајало марљивост од најранијих година. Деца су почињала да раде већ од 4 године. Дечаци су често помагали очевима у пољу, а девојчице су помагале мајци у кући. Недавно сам у документарном филму видео кадрове снимљене још пре револуције, како петогодишњи-шестогодишњи дечак сам управља коњићем и дрља земљу. Сетимо се истог оног Некрасова о "сељачићу к'о напрстак". Али није само у сељаштву постојала чврста веза међу генерацијама. Трговци су често продавнице држали у кући и опет су се деца од малих ногу учила да помажу очевима да воде домаћинство.

Једном сам у возу на дугим релацијама подуго разговарао с једном женом-лекарем која је у току разговора изјавила: "Добар лекар може да буде одгајен само у трећој-четвртој генерацији. Ја предајем на медицинском факултету и одлично видим да је добар лекар у првој генерацији велика реткост." Као пример је навела своје познанике - наследне лекаре. "Тамо постоји посебна атмосфера, тамо дете већ од детињства познаје сву медицинску терминологију пошто родитељи често дискутују о својим проблемима. Он већ у средњим разредима лако влада разним медицинским приручницима и енциклопедијама. Већ у последњем разреду школе он је готов болничар иако још није стекао никакво медицинско образовање. Међутим, главно је да је он већ упио брижан однос према болесницима који је примио од својих родитеља."

Скрећем вашу пажњу - тек кроз 3-4 генерације може да се накупи искуство. На пример, благочестиви цареви су се васпитавали у неколико генерација. По правилу, мудар владар је постајао онај ко је још од детињства био посвећен у све унутрашње и спољашње проблеме државе, ко је видео свог родитеља како доноси одлуке, ко је видео до чега доводе ове одлуке након много година. Овакав владар је по правилу много мудрији од човека који је до власти дошао по принципу скоројевића и то је још због тога што су цареви раније сносили одговорност за свој народ и за своје одлуке до краја свог живота. Земља која мења владаре је попут жене која мења своје мужеве, док глава породице - муж - треба да буде један и за цео живот. Није случајно то што је венчање на царство слично Тајни венчања супруга. У оба случаја одговорност се прима за цео живот.

Данас већина жена ради. Ако мајка одлази на посао, остављајући своју породицу, то је други и главни ударац за породицу. На једном од семинара посвећених теми васпитавања деце једна представница одељења за малолетнике је поделила с присутнима своје утиске. Док у породици пије само отац деца су још нормална и породица се још не може назвати несрећном. Али ако почиње да пије и мајка деца сигурно доспевају у категорију тешке деце, а породица - у категорију несрећних. Нешто слично се може рећи и за све породице. Кад је из породице на посао отишао отац - то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада. У току целог дана тата је на послу, мама је на послу, деца су у дечјем вртићу или у школи. Где је породица? Може се одговорити: али увече се сви окупљају, за викенд су такође сви заједно. Али какав је по правилу, увече и у току викенда циљ одраслих? Циљ је у већини случајева један - да се одморе. А деца често и у ово време беже да се прошетају или да поседе код другова. Свака генерација расте сама по себи. Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена. Уместо топлог дома остало је згариште.

Али, како се животно искуство преноси с колена на колено? Ово искуство се по правилу преноси кроз заједнички рад. Отац ради са сином и овај свом својом душом упија очев однос према животу. Не помажу разговор и поука, већ само заједничка делатност.

Ми смо у недељној школи у нашем храму наишли на овај проблем. Ми одрасли имамо искуство црквеног живота с децом која су већином дошла код нас из породица ван Цркве, која имају жељу да постану заједничари у овом искуству. Али оцрквљење деце иде врло тешко - јер ми нисмо родитељи и не можемо да живимо с њима. А ефикасност часова веронауке је врло мала. Јер шта је сат-два недељно у животу детета кад оно јурца са својим друговима напољу по три-четири сата свакодневно? Наравно, улица у његовом животу заузима много важније место. Часови веронауке су потребни, али они доносе суштинску корист само у случају да је цела породица верујућа, да се деца васпитавају у црквеном духу и да се ови часови одржавају као помоћ родитељима, да би се деци дала систематска знања о Богу и Цркви, што не могу да учине сви родитељи. И испоставља се да су једино место где смо заиста, макар некако могли да учинимо децу заједничарима црквног живота били дечји радни кампови. На две недеље смо путовали у неко село, постављали шаторе недалеко од храма и живели максимално све радећи својим рукама. Само овде, кад смо били с децом раме уз раме, свих 24 часа дневно, кад су живела и радила с нама, долазило је до правог брушења карактера и правог преношења животног искуства.

А док савремена деца расту у својој генерацији не општећи са старијима, она се "крчкају у сопственом сосу", што тешко да ће бити корисно за њих.

Проблеми очева и деце, по мом мишљењу су се у овим размерама појављивали искључиво у 18-19. веку, од кад је почела да се клима породична традиција у највишим друштвеним круговима. Пред очима су ми породице које раде на земљи. Деца су у овим породицима први помоћници и никакве конфликте између очева и деце који су уобичајени за наш друштвни живот тамо нисам видео. Један савремени писац врло тачно пише да постоје два начина живота: градски и сеоски. На селу су деца потребна, пошто су потребни помоћници у домаћинству. Посао у селу није тако квалификован и одраслима могу добро да помажу и деца, - захтева се само усредност, марљивост, стрпљивост итд. Сва ова својства се и васпитавају сеоским животом. У граду је све другачије, тамо се одвија индустријализација, а управо индустријализација јако уништава породицу пошто се сад захтева све више и више висококвалификован, специјализован рад. И ако је раније отац могао да поведе малолетног сина на поље да му помаже да оре земљу или да коси траву данас не може да га поведе у атомску централу и да ради поред апарата с компјутерским програмским управљањем. А и кћерка данас не може никако да помогне мами у вођењу књиговодства у предузећу. Висока квалификација у потпуности одузима могућност малом сину да стоји поред оца, а кћерки поред мајке. Висококвалификованом стручњаку су деца само сметња у њиховом послу.


свештеник Илија Шугајев

 

 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/JednomZaCeoZivot/JednomZaCeoZivot14.htm

[Драшко]

Негде је Меденица написао да је овај наш живот уживо (градски и приградски) више виртуелан и извештачен него виртуелно.

 

Може да се каже и да је више од тога у складу са насловом теме.

 

 

 

Пре само 60 година 90% становника у Србији је живело од пољопривреде. У то доба и раније или се радило
(или се ратовало), и син је по правилу виђао свог оца како ради током целог дана на њиви или у кући.
Данас га не види како ради готово никад, а још мање да нешто ради заједно са њим. Други мушкарци су
били такође у близини и достипни - ујаци, дедови, стричеви - тако да није било мањка инструкција по
питању како одрасти и постати мушкарац.

Данас су дечаци од рођења усмерени на женску популацију и окружена докторкама, учитељицама,
наставницама, итд, а у кући се ретко срећу са очевима јер ови најчешће раде по цели дан. Када су
очеви и присутни, преуморни су да би пружили неко квалитетно дружење деци. Деца, а нарочито мушка,
бивају погођена овом ситуацијом јер без дружења са здравом, ауторитативном, мушком особом не могу
да стекну граничне и заштитне механизме у својој личности, тако да није чудо откуд процват
хомосексуализма и наркоманије баш у овој цивилизацији. Поред тога, дечаци имају препреку ка
здравој идентификацији са родитељско фигуром истог пола (тј. са оцем) и недостатак инструкција
како постати мушкарац, па су због тога много подложнији примању инструкција од "алтернативних"
извора инструкција - нпр. приступању бандама као "лажним" ауторитетима и слично.


Сем уколико дечак није изванредан у спорту можда никад неће заинтересовати неког мушкарца за
себе, тачније никад неће упознати неког мушкарца. Немајући увид у унутрашњи свет стварних
мушкараца, дечаци су приморани да представу о себи и својој мушкости граде на основу бледе слике
коју су "покупили" успут - са телевизије, из филмова и од вршњака. О квалитету те "слике" - са
холивудске стране потрошачке, са вршњачке стране тотално погубљене - не треба трошити речи.


Последице таквог немушког васпитања су:
a.. усамљеност
b.. компулзивно такмичење
c.. страх од осећања


Шта наши синови не могу или не могу добро научити од мајки?

a.. Како се као мушкарац комуницира са другим мушкарцима, старијим и млађим
b.. Како се уз улоге мушкарца односити према девојчицама и девојкама са поштовањем
c.. Како рећи не друштву или девојци када је то потребно
d.. Како се снаћи у сукобу и из сукоба изаћи на конструктиван начин
e.. Како бити интиман са другим особама на начин који је у складу са мушким полом

f.. Како заштитити другог и како се заштитити од другог, а остати присутан
g.. Како прихватити себе као мушкарца
h.. Како да прихвати своје несавршености
i.. Како да преузме одговорност за свој избор
j.. Како да се осамостали
k.. итд.

Цитат са http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=15536

 

 

Колико видим покренути су кампови који се баве проблематиком дружења очева и синова у околини Ваљева  . . .

 

Ја мислим да је проблем већи од тога да ће да га реши један камп или нека трибина или нека психолошка радионица.

 

Мирославе ово што си цитирао је потпуно тачно

 

Ја сам "награбусио" у одрастању без оца у кући, и без "мушких ментора" како их назива Стив Бидалф у књизи "бити мушко" (одлично штиво, препоручујем свакоме, поготову ко има синове или личне проблеме)

 

У вртићу, о коме је реч у теми, сам имао другаре, и био сам поштован, прихваћен.............селидбом у други крај и поласком у основну школу (друга деца, други свет) све се некако пореметило и ......да не дужим, није било продуктивно за мој даљи развој, напротив

[Перса]

        Па сад нешто кад размислим, вртићи су смешни у односу на бебе из епрувете, сурогат мајке, и остале инстанте.

Шта ћете,овај свет одавно не почива на природи и њеним законима.

ХвалаGeniusAtWork

 

Видела сам пост. Мислила сам да је неки други у питању..

 

То је лични став на који има право свако па и модератор.

Мирођија није изразила мржњу, већ упоређивање проблематике

``вртићи су смешни у односу на бебе из епрувете``  и са не прихаватњем начина добијања бебе.

 

 

Раније,  не тако давна времена, је било прихватања  деце, сирочади о којо се није имао ко бринути.

Бринући се уз своју децу и одгајајући и  једно туђиче,Та великодушност је била благослов за ту породицу.

 

Данас услед лоше исхране разних емулгатора све више је младих жена и младих мушкараца стерилно и они не могу природно бити родитељи.....

Наука је понудила вантелесну оплодњу-бебу из епрувете, постоје и жене чије је занимање Сурогат мајка.

 Zanimanje: surogat majka
Džil Hokins je surogat majka i zavisna je od rađanja - to je i pored velikih komplikacija dok je čekala osmo dete, nastavila da radi. Trenutno nosi blizance – devetu i desetu bebu.

http://www.b92.net/zdravlje/roditeljstvo.php?yyyy=2012&mm=03&nav_id=589428

 

 

Мада то није важно, а шта мислите да ли мајка сурогат осим ношења бебе својим бићем ни мало не утиче на бебу?

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

А сад о вртићима и јаслицама:

 

Моного је дискуната који немају дете, или су пропустили из неких разлога одрастање, и доношење одлука.. ...

Сви ми знамо шта је идеално за дете, али ако то не постоји као опција, решавате проблем како умете и знате.

 

Сви ми смо мислили једно "идеално" дојк дете није дошло.Сусрет са стварним животом и разапетост на бриго о свом детету и потребе  да радимо док дете расте доводи нас до тренутака када морамо донети

одлуку како ће мо збринути дете. Сигурна сам да се много сати размишљања утрошило , вагања

и да је сваки родитељ добро размотрио све могуће опције и одлуку донеко како је најбоље за дете а према реалним могућностима.

 

[Милан Меденица :)]

а како може да изостане најсветији Божји благослов у стварању једне бебе, одакле год да је и ко год да је носи и коме год ће да је да?

откад Бог не зна коме који дар даје?