Мисионарски центар пророка Данила (отац Данило Сисојев)

[Тавита]

- То је сто[1] за помињање умрлих, - одговорио сам. - Свеће су симбол наше молитве за њих. Црква пали тамјан и узноси молитву за нашу умрлу браћу. Одмах поред људи остављају оне прилоге које приносе у сећање за своје ближње. Све то је знак наше љубави, која "никада не престаје" (1 Кор. 13:8). "Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо" (Рим. 14:8) и зато наше молитве, како верује наша Црква, имају велику силу за умрле, који сами већ не могу ништа урадити за себе.

- Али како се можете молити за покојнике, када је њихова судбина већ решена? Авраам је богаташу рекао: "И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе" (Лк. 16:26).

- Наравно, сами умрли не могу изменити свој положај, али то може учини свемогућа сила Онога Који "има кључеве од смрти и од пакла". (Апок. 1:18). Он је рекао православним хришћанима: "И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете" (Мт. 21:22). Зато Га и молимо за нашу браћу, тим више памтећи да до самог Страшног Суда судбина сваког човека још није до краја одређена, иначе сам Суд не би имао смисла. Наш Искупитељ, као Онај који постоји одувек има и непролазно свештенство и зато може "за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто СВАГДА ЖИВИ па може посредовати за њих" (Јевр. 7, 4, 25). Ми верујемо да за Његову моћ нема препрека, сем слободног неприхватања Бога од стране човека. Зато Црква и помиње сву Своју децу, сем оних који су били у очигледном непријатељству против Бога и тиме починили грех хуле на Духа Светога, који се не опрашта ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12:31-32). Из ових Христових речи узгред следи да је праштање грехова могуће и након смрти. Али морам да вас упозорим да ако останете у секти нико више неће моћи да вам помогне, јер ви сада хулите на Духа Који вечно пребива у Православној Цркви (Јн. 14:16).

На његовом лицу се појавила гримаса незадовољства. Пожурио је да опет оде од непријатне теме.

- Добро, разумем зашто се молите за умрле. А зашто дајете милостињу за њих?

- Свим хришћанима је заповеђено: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6:36), зато што милостиња, наравно, веома помаже нашим молитвама. Још је у Старом Завету син Сирахов писао: "Милост давања да буде за сваког живот, али ни умрлог не лишавај милости" (Сир. 7:36). Али ако за сада немате друга питања, хајде да пођемо даље у храм.

- Зашто ви тако очигледно нарушавате заповест Божију, - питао ме је секташ показујући на свете иконе, - речено је: "Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити" (2 Мојс. 20:4-5). А ви сте ваш храм испунили сликама људи и ангела. Ту је присутно очигледно идолопоклонство!

- Не чини ли вам се, - одговорио сам, - да су се од времена давања те заповести у односима између Бога и човека догодиле неке измене? Сетимо се да је Мојсеј сам објаснио разлог зашто је у Старом Завету било немогуће насликати Бога. Он говори: "Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакав лик у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год слику од човека или од жене" (5 Мојс. 5: 15-16). Од тада су се догодили изузетни догађаји. Сам Невидљиви постао је видљив, и исповедајући ту истину делом, ми сликамо оваплоћеног Бога. "Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1:18). Ми објављујемо ту задивљујућу вест не само речју, већ и делом. Па ви ничим не можете доказати своју веру у Христа Који је дошао у телу, ако принципијелно одбијате да Га приказујете. Из тог разлога ви се у потпуности уклапате у опис обмањивача и антихриста, који је дао апостол Јован (2 Јн. 7)! Одбацујући иконопоштовање ви се такође лишавате могућности да испуните заповест апостола Павла: "Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, ГЛЕДАЈУЋИ на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (овде сам му показао на крст), и сједе с десне стране Пријестола Божијега (и показао сам му икону Христа у слави)". (Јевр. 12:1-2) Колико ми је познато људи обично гледају очима, што претпоставља постојање икона у Цркви.

- Овде се ради не о гледању очима, већ мишљу, сећањем, - одговорио је секташ.

- Не, нисте у праву, - одговорио сам ја. - О мисленом погледу говори следећи стих, а овде нема неопходности да одступамо од буквалног смисла библијског текста.

- Па добро. Претпоставимо да је и могуће представљати Христа. Али зашто правити иконе Светих? Јер они нису богови. О чему те иконе сведоче?

- Светитељи, наравно, нису богови по природи, али су по благодати синови Божији (Јн. 1:12-13). Њихове иконе су блистав доказ да подвиг Христов није остао бесплодан. Они су примили ону славу коју је Отац дао Сину, а Он предао светима. (Јн. 17:22). Погледајте, например, ову икону мученице Параскеве. Видите око њене главе сијање светлости? То и јесте симбол божанске славе, јер "Бог је светлост" (1 Јн. 1:5). Пут којим је светитељка дошла до Бога, показује се крстом у њеним рукама. Речено је: "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га" (Мт. 10:38-39). Тако је и света Параскева узела свој крст, изгубила свој живот за Христа и нашла вечну радост. И ми, "гледајући на свршетак њеног живота, угледамо се на вјеру њену" (Јевр. 13:7), како нас саветује Апостол. Већ из тога је јасно да нас Писмо учи да поштујемо иконе светих и преко њих молимо за молитвену помоћ јер "много је моћна усрдна молитва праведника" (Јак. 5:16). Међутим, у Библији постоји и директна заповест Божија да се праве иконе, дата још у Старом Завету. Ми смо већ говорили да су у Соломоновом храму биле иконе Херувима. Он их није направио самовољно, већ само испуњавајући заповест која је предана Мојсеју. "И Господ рече Мојсију говорећи ...и начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу... И ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима, који ће бити на ковчегу од сведочанства, све што ћу ти заповедати за синове Израиљеве" (2 Мојс. 25: 1, 18, 22). Из ових речи је јасно да је Сам Бог заповедио да се праве свете слике. Оне су Му угодне толико да је преко њих Он откривао Своју вољу и чинио чудеса, као што Он то чини кроз иконе и до сада. Ако се сетимо почетка нашег разговора о томе да морамо да подражавамо небеско служење, важно је приметити да без обзира на то што на небесима живе сами првообрази икона, иконе ипак постоје и тамо. Апостол Јован је видео у храму ковчег завета, који је покривен иконама (Апок. 11:19). У Старом Завету није било могуће приказивати људе, јер они још нису били искупљени и нису се сјединили са Богом. Сада када праведници постају равни ангелима по богопричасности (Лк. 20:36), када чак њихова лица постају као лица ангела (Дела Ап. 6:15), ми, наравно и можемо и дужни смо (сетимо се заповести апостола Јевр. 13:7) да приказујемо Свете.

- У реду. Доказали сте да иконе не противрече Библији. Али зашто им се клањати када је речено: "Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи" (Мт. 4:10)?

- Приметили сте да није речено да се треба поклањати само Богу. Постоје различите врсте поклоњења. Авраам се поклонио синовима Хетовим (1 Мојс. 23:12), Јаков се поклонио преко врха палице своје (Јевр.11:21). Све то се назива поклоном с поштовањем, и тако се клањамо пред светињама, посебно пред иконама. Образац таквог поклоњења нам је дат у Библији - Исус Навин је пао ничице пред ковчегом који је био икона невидљивог Бога и био покривен иконама ангела (Ис. Нав. 7:6). Давид се клањао храму (Пс. 5,8) и говорио да ће се када се пробуди "наситити гледањем славе Твоје" (Пс. 16:15). Па и само уређење шатора је претпостављало поклоњење с поштовањем, паљење кандила и кађење пред завесом, покривеном иконама херувима (2 Мојс. 26: 31, 35; 30:6-7). На тај начин Православна Црква је у свему верна Откровењу Божијем! Али постоји и други вид поклоњења, који се назива богодоличним или служењем. Њега одајемо само Богу. Тако се клањамо само пред Светим Причешћем, јер у њему испред нас Својим Телом и Крвљу стоји Сам Бог Слово!

- А где сте у Писму нашли заповест да се стави толики број свећа, кандила, да се каче такве светиљке? Знам да ћете сада рећи за свећњак са седам свећа, али он је био један за цео шатор, а гледајте колико је код вас!

- Да. У шатору је био само један. Наравно, можемо се сетити и огња који је непрестано горео на жртвенику, по чијем обрасцу у храму непрестано горе свеће. Међутим, сем тога у Библији се указује на многе свећњаке који осветљавају храм као симбол Божије светлости која осветљава небески храм. Соломон "начини десет свећњака од злата, облика какав им требаше, и намести их у цркви, пет с десне стране а пет с леве" (2 Дневн. 4:7). А апостол Павле је служио Литургију у горњој соби где "бијаху многе свијеће" (Дела Ап. 20:8). Дакле, и овде је Црква остала неизмењена од апостолских времена. Али хајде да, док није почела служба, кренемо и погледамо само светилиште храма.

Дошли смо до иконостаса. Младић ме је упитао:

- Зар и сви ови сложени украси имају библијске корене?

- Као што сте се много пута убедили - имају. Већ смо говорили о завеси покривеној иконама која је одвајала Светињу над светињама. Сам зид који је сједињавао та два дела храма појавио се већ у Соломоновом храму. "Начини преграду од двадесет лаката од једне стране дома до друге од дасака кедрових, од пода до врх зидова; и то начини унутра за шатор, за светињу над светињама... А све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља... И на уласку у светињу над светињама начини двокрилна врата од дрвета маслиновог, којима прагови с довратницима беху на пет углова. (Обратите пажњу на облик царских двери. Она се у потпуности поклапа са описом). И на тим двокрилним вратима од дрвета маслиновог изреза херувиме и палме и развијене цветове, и обложи их златом, и херувиме и палме обложи златом." (1 Цар: 16, 29, 31-32). А ако погледате, одмах поред икона четири Јеванђелиста видећете и иконе херувима. Апостоли се ту нису појавили случајно. Јер управо захваљујући њиховом Јеванђељу можемо достићи вечни Живот, Који је Бог Син, који почива у нашим олтарима Својим Телом и Крвљу. То спасење је постало могуће само захваљујући оваплоћењу, које се догодило у тренутку Благовести, које је такође приказано на вратима. Као сведочанство истинитости очовечења са страна видимо иконе Христове и Његове Мајке. Треба приметити да праобраз царских двери постоји и на небу. Апостол Јован је видео: "гле, врата отворена на небу, и чух онај исти глас гдје збори са мном као труба и говори: Попни се амо" (Апок. 4:1). Хајде да и ми кренемо за тим гласом у земаљски приказ небеског светилишта.

Дошли смо до северних врата. Упозорио сам свог саговорника:

- Немате права и могућности да уђете у олтар, јер пребивате у смртном греху јереси. Зато вас сила Божија може казнити ако ви, не сјединивши се са Христовом Црквом, уђете у светилиште. Не бих желео да се са вама догоди оно што се догодило са Надавом и Авиудом, који су принели туђ огањ Господу и који су погинули од Његовог пламена (3 Мојс. 10:1-7). Да се то не би догодило показаћу вам олтар са врата.

Након што сам се уверио да се мој саговорник није увредио због оваквог односа према њему, отворили смо двери. Рекох:

- Сада се могу скоро без коментара навести речи књиге Апокалипсе и показивати приказ небеса на нашој тужној земљи. "И одмах бијах у Духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше Неко, по изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд." (Апок. 4:2-3). Погледајте на горње место и видећете приказ свега тога. Ево горњи престол на коме у време богослужења седи носилац апостолске благодати - епископ. Он служи као слика Божија, као онај који има помазање Светог Духа. А над престолом видимо и икону Самог Исуса Који седи, окружен смарагдном дугом. "И около пријестола бијаху двадесет и четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет и четири старјешине гдје сједе, обучени у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим" (Апок. 4:4) - Одмах поред главног престола видите и мање престоле, на којима на Литургији седе презвитери (свештеници) - старци (у преводу са грчког). Над њиховим главама су иконе небеских презвитера - Светих Отаца, који су нам записали апостолску Литургију.

- Видите, - прекинуо ме је секташ, - увели сте нешто ново од онога што су вам дали Апостоли. Значи да ваша Црква није апостолска!

- Из чињенице да смо заиста увели нешто чега нема у библијским текстовима још не следи да смо ми на неки начин искривили Откровење. Наша црква је жива. Она је организам који расте и из тог разлога не можемо је заковати само у оквире Библије. Ми нисмо слуге слова које убија, већ животворног Духа (2 Кор. 3:6) о Коме је Господ посведочио: "Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох" (Јн. 14:26) Зато су Светитељи вођени Духом и додају у ризницу Цркве са сваким веком све већа богатства, која откривају у Њој све оно што јој је од почетка у свој пуноти дао Христос.

- Али ето, и ви сте потврдили вашу небиблијску суштину. Ми следимо само Библију и ништа нам више није потребно!

- Наравно. Вама није потребан чак ни Дух Свети! Али ако сте ви тако библијски, зашто код вас нема ничега од онога о чему говоримо већ толико времена!

Није уследио јасан одговор. Тада сам наставио:

- Вратимо се сагледавању небеских симбола. Слушали смо да старци на небу нису обучени једноставно у обичну одежду, већ у посебне ризе. Налик на њих и православни свештеници носе свештене одежде, које одбацују ваши једноверци. Златне венце симболишу митре, које носе епископи и награђени свештеници. Једна од митри се као што видите налази на горњем месту. "И од пријестола излажаху муње и гласови и громови; и седам свијећњака огњених гораху пред пријестолом, а то су седам духова Божијих" (Апок. 4:5). Приказ тих гласова и громова су речи Откровења Божијег које се произносе са горњег места. Седам свећњака који горе видите пред собом. То је свећњак са седам свећа. Даље је апостол видео стаклено море које симболише олтарски умиваоник. И четири животиње насликане и на фрескама и на рипидама. Химне које они певају можете чути када се будете вратили у Цркву и учествовали у Литургији. А сада дајте да погледамо главни део олтара - Жртвеник или Трпезу, о чијем постојању у Цркви је говорио још апостол Павле (1 Кор. 10:21). Под небеским жртвеником се налазе душе мученика (Апок. 6:9). Под његовим земним ликом почивају њихова тела - у знак јединства земаљске и небеске Цркве.

- А шта значе ови покривачи на жртвенику? Јер колико се сећам у старозаветном храму се није покривао.

- Нисте потпуно у праву. Сетите се, главна светиња храма - ковчег у време путовања Израиља био је покривен завесама, као и остали свети предмети (4 Мојс. 4:5-15). Православни не сматрају ову земљу својим вечним домом. Целокупан њихов живот је непрестано путовање у обећану земљу, у сусрет Христу. Зато су и наши храмови окренути на исток и жртвеник наш покривен, јер смо још на путу. Са друге стране - жртвеник је симбол гроба пострадалог Христа и зато су покрови сећање на погребне ризе које су остале након Његовог васкрсења (Јн. 20:6-7). Главна светиња олтара у Старом Завету био је ковчег завета. Њега је у свом виђењу видео и Јеванђелист Јован. Таква светиња је и код нас на трпези. - Ето слика храма који стоји на њој има за свој главни део ковчег где се чува Тело Христово - Праобраз манне (Јн. 6:49-51), који се чувао пред старозаветним ковчегом (2 Мојс. 16:32-34). Као што се сећате, главни садржај ковчега су биле таблице заповести (2 Мојс. 25:21). У небеском храму Онај Који седи на престолу је имао у десници Својој књигу, запечаћену са седам печата које је отворило заклано Јагње (Апок. 5). Било је потребно да и у земном светилишту буде нешто слично. И ето, на трпези видите Јеванђеље Исуса Христа - нове таблице завета и отворена Књига судова Божијих. Сем тих свештених предмета пред ковчегом завета се налазила Палица Ааронова која је процветала "за знак непокорнима, да престане вика њихова на ме, да не изгину" (4 Мојс. 17:10). Код нас на престолу лежи неупоредиво веће знамење Сина Човечијег (Мт. 24:30), Животворни Крст, на коме је Сам Бог установио ново свештенство по чину Мелхиседекову, које превазилази Аароново свештенство (Јевр. 7). А наш жртвеник је освештан од стране наследника апостола помазањем Миром, исто као што је то било и у Старом Завету. "Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и шта их се год дотакне биће свето" (2 Мојс. 30: 22-29).

- Шта је са оним столом лево? Зашто је он потребан? Уопште зашто је код вас у Православљу све толико сложено?

- Тај сто се назива столом предложења. Направљен је налик његовом Старозаветном праобразу (2 Мојс. 25:23-30). На њему се непрестано Господу приносе хлебови предложења "у спомен, жртва огњена Господу... јер им је светиња над светињама" (3 Мојс. 24:5-9). У нашој Цркви они се називају просфорама које се приносе Богу ради сећања на живе и умрле хришћане. Кроз њих је Господ учинио многа чуда над вернима. Али главна намена тог стола је припрема хлеба и вина који се користе за Литургијску жртву. А Православље је толико сложено јер је створено од Бога да би одговорило на безбројна питања израњављеног и безмерно дубоког срца људског, познатог само Богу (1 Јн. 3:20). У нашем животу сусрећу се два бездана - море људског срца и недокучивост Ума Божијег. Ми нисмо сами измислили Православље. Оно нам је дано од Онога о Коме је Давид певао: "У мору су путеви Твоји, и стазе Твоје у водама многим, и трагови Твоји неће се дознати. Водио си као овце народ Твој руком Мојсеја и Арона" (Пс. 76:20-21). Зато ми сами и не можемо укидати било шта "јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?" (Рим. 11:34). Ја и вама саветујем да не гневите Господа својим противљењем Његовој Цркви. "Јесмо ли јачи од њега?" (1 Кор. 10:22). Боље је да се смирите под моћном руком Његовом и Он ће вас узвисити! Треба већ да завршимо разговор јер је већ наш "претпостављени у Господу" (1 Сол. 5:12) стао на своје место и сада почиње вечерње богослужење.

Хајде да заједно учествујемо у том молитвеном подвигу који се врши у Православној Цркви још од времена патријарха Исаака (1 Мојс. 24:63) већ четири хиљаде година.

Сишли смо са амвона и стали код главне иконе нашег храма. Тог тренутка свештеник је почео вечерњу возгласом цара и свештеника Мелхиседека: "Благословен Бог" (1 Мојс. 14:20). Побожни чтец је почео да равним тоном хвали речима пророка Давида чудесно уређење света који је створио Свемогући (Пс. 103). Затим је, подражавајући цару Соломону, ђакон изговорио мирну јектенију (1 Цар. 8:22-53), а хор је почео да пева древну вечерњу химну цара Давида (Пс. 140; 141; 129;116). За то време ђакон је вршио древни обред вечерњег кађења храма, који је установио Мојсеј (2 Мојс. 30:8), а чији је првообраз Јован созерцавао у небеском храму (Апок. 5:8). А хор је по апостоловој заповести поучавао "у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме" (Еф. 5:19) за све Његове милости и молећи Га за опроштај. А затим је као испуњење Соломонових речи "Спомен праведников остаје благословен" (Прич. 10:7) певао химне у част светих, где је "хвала Његова у цркви преподобних" (Пс. 149:1). Тада се на крају појања отворише царске двери и свештенослужитељи са свећама извршише вечерњи вход, који води порекло од Старозаветног обреда паљења седам свећњака сваке вечери (2 Мојс. 27:20-21). Хор је славио Онога Који је истинита Светлост (Јн. 1:9) речима древне послеапостолске химне. Затим је ђакон изговорио велики прокимен узет из 60. псалма:

[Тавита]

Дао си наслеђе онима који се боје Имена Твога (6)

Са крајева земље к Теби завиках (3)

Покрићу се покровом крила Твојих (5)

Тако ћу псалмопевати Имену Твоме у век века (9)

Хор је, подражавајући небеско уређење (Апок. 4:8-11), појао на сваку молитву први стих.

На лицу мог саговорника (објашњавао сам му сваки свештени чин) било је приметно да су га посебно дотакле речи великог прокимена.

Као знак да је наступило време покајања царске двери су се затвориле и чтец је изговорио једну од најдревнијих хришћанских молитви: "Удостој Господе да се ово вече сачувамо..." Затим је ђакон позвао све верне да ишту Царства и правде његове (Мт. 6:33), а хор је појао 122. псалм и покајне песме сједињење са њим. И оне су нас призивале да опонашамо цариника и да избегнемо фарисејску гордост (Лк. 18:9-14). Чтец нас је подсетио на близину наше смрти чија је слика сан. У наша срца је усадио пример правилног односа према том неизбежном догађају, изговарајући чудесну молитву Симеона Богопримца (Лк. 2:29-32). Очистивши наш ум од земних пристрашћа присајединили смо се серафимској песми (Ис. 6:3) и усудили се да назовемо Бога својим Оцем, речима молитве Господње (Мт. 6:9-13). Затим смо позвали у помоћ нашим молитвама оне који су већ достигли савршено усиновљење. Посебно смо завапили Оној Која је Духом пророковала: "од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји" (Лк. 1:48). Принели смо Јој славословље, састављено из Гаврилових речи (Лк. 1:28) и Јелисаветиних (Лк. 1:42-43). Свештеник је заједно с нама молио Господа речима преподобног Јефрема да нас избави од духова греха и да нам дарује духове врлине. Прославивши наду нашу - Христа и Њиме откривену Свету Тројицу изашли смо из храма. Наш пут и долазеће вече било је благословено Исусовим Именом које је "тврда кула. К Њему ће побећи праведник, и биће у високом заклону" (Прич. 18:10).

Већ је било касно и почели смо да се опраштамо. Посаветовао сам мог сапутника да се помири са Богом и да уђе под заштиту крила Његових, у Православну Цркву. Обећао је да ће размислити о томе. Испратио сам га Христовим речима: "Истражујете Писма... она свједоче о мени" (Јн. 5:39). "сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16:18).

* * * * *

Прошао је Велики Пост. Над Земљом је засијао Васкрс. Обилазећи храмове украшене цвећем, окружене мирисним стаблима вишања и јабука, умивених свежом мајском олујом, наишао сам на једну предивну црквицу и Замоскворечју. Срце ме је повукло да уђем у прелепи Дом небеског Женика. Ставши под мирисне сводове храма, видео сам ред који је чекао на исповест. Одједном сам међу људима који су стајали видео свог саговорника. Испоставило се да је након неких сумњи мој познаник одбацио своје заблуде, покајао се за своје грехове и сада се учи да живи по заповестима Божијим.

"И говораше Господ: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва". (Мк. 4:26-29)

[Guest Оливера]

Удовица оца Данила Сисојева написала роман о радикалним исламистима

Јулија Сисојева, удовица свештеника Данила Сисојева, убијеног новембра 2009, написала је роман о радикалним исламистима, који планирају терористички напад.

По ријечима аутора, централна тема књиге је сложени духовни пут главне јунакиње. То је млада дјевојка заљубљена у терористу, који је увлачи у камп за обуку такозваних „шахида“.

„Књига је добила одобрење Издавачког савјета Московске Патријаршије и ускоро ће угледати свјетлост дана“, казала је Сисојева.

Ово није први списатељски подухват матушке Јулије, њена књига „Записи попадије“ доживјела је неколико издања.

Отац Данил Сисојев је био познат по свом мисионарском раду међу муслиманима. Учествовао је у јавним расправама са исламским представницима и проповиједао страним радницима по московским градилиштима и пијацама.

19. новембра 2009. отац Данил је убијен у цркви светог Томе у Москви, гдје је био старешина. Убрзо након тога, 1. децембра, држављанин Киргизихстана осумњичен за убиство убијен је приликом покушаја хапшења.

Радио Светигора

[Guest Оливера]

Свештеник Данил Сисојев: Јерархија “пророка”

Овде треба рећи неколико речи о ненормалном, болесном односу према старчеству који данас постоји код дела православних, који сматрају да је старац – пророк Божији, који говори само реч Господњу. Његове речи многи сравњују са речима Библије, а поједини их стављају и изнад ње. У њиховим очима, ауторитет стараца неупоредиво превазилази ауторитет епископата. У свести ревнитеља архијереји су – сви до једног одступници, штићеници власти, који се могу тешка срца трпети, али нипошто не и слушати. Једини истински руководиоци Цркве су “старци”, који поседују непогрешивост на какву не претендује ни римски папа.

Црквом управљају старци?! Ни Сергије Радоњежски, ни Серафим Саровски, ни Антоније Велики из неких разлога тога се нису досетили! Они су увек сматрали да је Црква тамо где је православни епископ. Зашто? Зато што су били православни. И знали су да је Црква поверена управо епископима (као што је говорио Јован Дамаскин)!

Они који на то место стављају старце, уводе нову јерархију коју Црква не познаје! То је јерархија “пророка”, који наводно треба да контролишу свештенике, епископе! Таквих покушаја већ је било у Цркви. То “ново” откровење је – поновно рађање јереси Монтана и Прискиле. Познато је да је још у 2. веку Монтан тврдио да је он оваплоћење Светога Духа и да је, према томе, епископска Црква нижа од његове личне духовне цркве. Црква је такво учење увек одбацивала као јерес…

Ако данашњи “старац” пророкује (свака његова реч сматра се пророчанством, макар је не изговарао он него његова келејница), највећи грех је сумњати у његове речи. Ако се његово пророчанство није остварило (пример лажепророчанства за 1992. годину, када су многи очекивали крај света на основу “откровења преподобног Калиника”), то онда значи да су “старци одмолили” (иако Писмо захтева да се пророци испитују, а неостварена пророчанства показују лажепророка у човеку (Пон. Зак.18, 22) – највећег грешника). Таквога “пророка” су у оно време предавали смрти! Зато што је лагао у име Господа! Данас веома много људи воли „предсказања“ монаха Авеља, али при томе заборављају да је он послат у затвор по наредби светитеља Филарета Московског – управо због лажепророчанства о датуму краја света… Код нас се лажепророчанства обично радо опраштају, иако данашњи старци непрестано лажу!…

На овај начин многи стављају старце изнад (!) Христа који је рекао: “А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам…” (Мт. 24, 36).

Ми знамо какву су духовну силу поседовали истински старци – такви као што су Амвросије Оптински, Серафим Саровски и др. Али народна говоркања узводе друге у “старце” без икаквих основа. Обично што је радикалнији и строжи свештеник, што више захтева послушност од других, а нарочито што се гласније руга свештеноначалију – то ће брже бити проглашен за “старца”. А још ако при томе подржава некаква есхатолошка очекивања и говори о “виђењима”, самовољно се бави истеривањем демона, дели необичне савете, титула “старца” је загарантована. Као што је говорио о. Никон (Воробјев), “Мени је лако да постанем старац, довољно је да два пута на коленима oтпузим око храма, почнем да делим просфоре уз чудне изјаве – и готово…”

Заиста се обистињују речи ап. Павла: “Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама” (2 Тим. 4, 3-4). Израз “чешати уши” овде је нетачно преведен. Изворник, који је тачно пренет црквенословенским преводом, каже “чесали бы слух” – тј. ширили би сензације. “Старци су рекли” – и разум се искључи, остају само емоције (чак и ненавист према онима који се томе противе).

Међутим, ако се обратимо Предању Цркве и Еванђељу, видећемо да се израз “предање стараца” употребљава у негативном смислу (Мт. 23): “Укидајући реч Божију својим предањем што сте га ви установили” (Мк. 7, 13).

Занимљиво је што смо већ морали да се суочимо са таквим савременим “предањима стараца”. Једна жена је причала да јој је старац благословио да не плаћа за стан, јер банке захтевају ИНН. Упитао сам је:

- А није забранио да се користи топла вода, односи смеће, укључује лампа?

- Не – одговорила је, – благословио је да тако живим све док ме општинска управа не исели.

На тај начин, предање о ИНН-у заменило је заповест Господа “Не укради”.

Када сам јој то рекао, она се страшно увредила. Тада сам јој предложио да бира између “старца” и Еванђеља и она је ипак изабрала Писмо.

Истински старац се не супротставља епископату

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”.

[1] Док речи Божије “ревнитељи” не воле и не знају.

[2] Узгред, да будемо поштени, многи не верују старцу, већ својим заблудама. Када мишљење духовника није истоветно са личним очекивањима, многи су готови да га прогласе одступником!

[3] Јерес Монтана и Прискиле заносвана је на лажном откровењу. Монтан и Прискила назвали су себе оваплоћењем Светог Духа и говорили о појави новог – Трећег завета.

[4] Слично томе, неопходно је развести се од мужа, чинити на хиљаде метанија, итд.

Извор: http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/

[Guest Оливера]

Грчке монахиње поштују о. Данила Сисојева као светог мученика

Икона о. Данила Сисојева

Монахиње једног од највећих манастира у Грчкој сматрају да се оцу Данилу Сисојеву треба молити као светоме.

„Крајње је вријеме да се молимо не за оца Данила, већ оцу Данилу“, казала је монахиња Просдокија из Благовјештенског манастира у Ормилији на полуострву Халкидики.

Она је такође изразила чуђење да поштовање оца Данила није више раширено у Русији.

По ријечима монахиње, многи православни Грци оца Данила поштују заједно са грчким мученицима пострадалим за вјеру од Турака.

Гробница оца Данила, сматра она, може постати једно од омиљених мјеста грчких поклоника у Русији.

Отац Данил Сисојев је био познат по свом мисионарском раду међу муслиманима. Учествовао је у јавним расправама са исламским представницима и проповиједао страним радницима по московским градилиштима и пијацама.

19. новембра 2009. отац Данил је убијен у цркви светог Томе у Москви, гдје је био старешина. Убрзо након тога, 1. децембра, држављанин Киргизихстана осумњичен за убиство је убијен приликом хапшења.

Радио  Светигора

[Guest Оливера]

ФОНД ОЦА ДАНИЛА СИСОЈЕВА ЋЕ ПОМАГАТИ ПОРОДИЦАМА СВЕШТЕНИКА И МИСИОНАРИМА

Објављено од стране Светигора на 15. октобар 2010.

МОСКВА, 15. октобра – Удовица познатог свештеника и мисионара Данила Сисојева представила је фонд организован у знак сјећања на убијеног оца Данила, саопштава Интерфакс-Религија.

„Идеја фонда је да се максимално реализују сви пројекти и идеје оца Данила везани за мисију, добротворство и издаваштво“, казала је Јулија Сисојева, члан централног савјета Савеза православних жена на научно-практичној конференцији „1100 година под Покровом Мајке Божје“.

Према њеним ријечима, још за живота оца Данила рођена је идеја да се формира фонд за помоћ породицама свештеника, који се налазе у тешкој ситуацији, као и удовицама клирика. Двије-три недјеље прије своје кончине он је благословио матушку Јулију да се позабави око организације тог фонда.

„Изабран је фонд такве врсте због тога што у земљи постоје разне организације које указују помоћ бездомној дјеци, сиротима, старим особама, инвалидима, а организација које помажу сиромашним породицама служитеља Цркве и њиховим удовицама скоро да и нема“, објаснила је Ј.Сисојева.

По њеном мишљењу за такве пројекте потребне су финансије. „Задатак није само да се пренесе новац, него и да се доведу у контакт потенцијални добротвори и они којима ће се помоћ указивати“, казала је матушка Јулија.

Извор: Pravoslavie.RU