Мисионарски центар пророка Данила (отац Данило Сисојев)

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Дража]

"СИЈАТИ КАО ЗВЕЗДА"

Неколико речи о оцу Данилу Сисојеву

ЈУРИ Максимов

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/SijatiKaoZvezda.htm

" ... Отац Данил је увек "ходао пред Богом". И иако је то, пре свега, стање душе која је потпуно устремљена Богу, оно је налазило израз чак и буквално - у његовом начину хода, речима, да не говоримо већ о поступцима и беседама. Он је ишао лако, као човек који зна где и зашто иде, који је спокојан за садашње и не брине се за будуће, јер је све бриге препустио Господу, Који му је близак као Отац Који љуби. За тих десет година много пута сам чуо од оца Данила да би он желео да умре као Мученик. Бојим се да ће из мојих речи то сада звучати не баш онако, како је звучало са његових усана. У његовим речима о мучеништву није било ни мрачног тријумфа, ни болесне усхићености; он је о томе говорио једноставно и радосно, а ја, слушајући га, имао сам исто оно осећање неугодности и недоумице, које сам осећао и онда када сам у посланицама Свештеномученика Игњатија Богоносца читао о његовој ватреној жељи да пострада за Христа. Једна и иста жеља била је и у једном и у другом, а ја нисам схватао ни једног, ни другог. Сећам се како сам пре пар година у Македонији, где смо заједно ишли, одвео оца Данила у амфитеатар древног града Битољ. У време римске империје овде су, ради забављања маса незнабожаца, хранили звери људима. Са стране амфитеатра сачувале су се две мале просторије, у којима су држали звери пре него их пусте у арену, а у центру - један собичак у висини људског раста одакле су излазили осуђени на смрт. Потврђена је истина да су на тај начин у том амфитеатру примили смрт за Христа неки Мученици ране Цркве. Рекао сам оцу Данилу: "Ево, оче Данило, можете стати тамо где су стајали Мученици пред излазак на подвиг". Он је ушао у ту мрачну собицу. Сећам се како је стајао у њој и гледао одатле на небо. Заиста, са таквом усредсређеним спокојем он је гледао и на свог убицу. Признајем, размишљао сам да ли се баћушка уплашио у последњем тренутку? Јер, ја би се уплашио. И зато сам питао јединог сведока који је видео убиство својим очима: шта је радио отац Данил, када је, излазећи из олтара, видео човека са маском и пиштољем у руци? И чуо: "Ишао је на њега. Право на њега."..."

[Из Житија...]

[Guest Оливера]

[Свет-лана]

Предполагаемый убийца священника Даниила Сысоева застрелен при задержании

[Guest Оливера]

Мачкахала

Осумњичени за убиство оца Данила Сисојева убијен је током размене ватре са полицијом

Код осумњиченог пронађен је пасош на име Бексултан Карибекова, рођеног 1987. у Ошу, Киргизија, као и пиштољ из којег је пуцао у полицију.

Несумњиво је да је то оружје из којег је убијен отац Сисојев.

http://www.pravmir.ru/ubijca-svyashhennika-daniila-sysoeva-pogib-pri-zaderzhanii/

http://www.interfax-russia.ru/main.asp?id=131319

http://www.vz.ru/news/2010/3/16/384271.html

[Guest Оливера]

ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ОЦУ ДАНИЛУ СИСОЈЕВУ

МОСКВА, 15. марта - Вече посвећено убијеном оцу Данилу Сисојеву, које је протекло 14. марта у Москви, окупило је око хиљаду људи.

Многи који су дошли казали су да нијесу знали оца Данила, али новост о његовом убиству изазвала је интересовање за његова предавања и књиге и то име је помогло и да приђу вјери и да се утврде у њој. Многи су донијели цвијеће, које су на крају вечери уручили удовици оца Данила, матушки Јулији.

„Свима нама је ово и лекција, и примјер и завјет, ако хоћемо макар мало да се приближимо том ликујућем Царству, да и ми колико је то у нашој моћи слиједимо примјер оца Данила“, казао је игуман Мелхиседек, настојатељ храма Петра и Павла гдје је своје служење започео отац Данило.

Отац Мелхиседек је позвао општину храма светог апостола Томе, чији настојатељ је био отац Данило, да се поради на подизању великог храма светог пророка Данила, на чему је радио погинули свештеник.

Мајка убијеног свештеника, Ана Сисојева је испричала како је још док је био ђак, отац Данило био веома живахан и да је у свему налазио смисао.

Данило Сисојев, свештеник и мисионар упуцан је 19. новембра 2009. године у храму апостола Томе на југу Москве. То убиство је имало велики одјек

http://www.sedmitza.ru/news/1038974.html

Објављено од стране Светигора на 18. март 2010.

[Guest Оливера]

Много изванредних превода на српски језик текстова оца Данила.

http://blogs.svetosavlje.org/misija/

[дибидусрус]

Оља, предиван филм.

[Тавита]

Дан, засићен пролећним сунцем, приближавао се крају. Била је једна од недеља Великог Поста. Московске улице и сокаци, који су се одмарали од бесконачне буке аутомобила, играли су се кристалним поточићима отопљеног снега. Са зграда и још нагих стабала падале су капи у дугиним бојама, звонећи као милиони стаклених звончића на сакосу вечног Првосвештеника.

Шетао сам по пријатним сокацима Москве, дивећи се заслепљујућем небеском плаветнилу. У души је владала звонка тишина која настаје на врхунцу Четрдесетнице. Недалеко од позоришта на Таганки одједном ми се обратио неки младић с питањем:

- Да ли сте читали Библију?

Без обзира на то што ми је заповеђено да свуда идем у свештеној одежди, оваква питања нисам успевао да избегнем. Одговорио сам:

- Имао сам прилике. А пошто сте и Ви, очигледно, упознати с овом значајном православном Књигом, дозволите ми да Вас упитам шта Вам је посебно у Њој тако запало за душу да сте се истог тренутка бацили на улице нашег града да проповедате ново учење?

Младић се унеколико збунио због изненадног питања, али је тренутак касније, отворивши своју Библију, одговорио стереотипном фразом:

- Раније сам био лош човек, али ме је савест мучила и бојао сам се да ћу пропасти. Али стекао сам изванредне другове који су ми објаснили да немам чега да се бојим. Прими Исуса као личног Спаситеља и ти си оправдан. Ево и Павле тако пише: "А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка; и то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу" (Рим. 3:21-24)

- Ви сте заиста прочитали дивне речи - одговорио сам. - И истина је да свако ко кроз Православну веру, која делује љубављу (Гал. 5:3), прима у срце своје благодат која се као дар раздаје у Православној Цркви бива оправдан, тј. постаје праведан силом Божијом. Међутим, дозволите да Вас питам у који храм иду ваши дивни другови?

Младић ми је навео име једне познате протестантске секте.

- Православни су - приметио је он - извитоперили Свето Писмо, клањају се идолима. И уопште, то су људи који су непрепорођени у Христу.

- Жао ми је што сте потпали под утицај људи "који чине раздоре и саблазни против науке" (Рим. 16:17) - одговорио сам. - Али пошто су ваши пријатељи окривили Апостолску Цркву да је унаказила Библију, коју је Она и створила, дајте да заједно упоредимо наша убеђења.

- Важи.

- Мислим да ћете се сложити са мном да о нашој вери можемо расуђивати по њеним пројавама. Јер наше срце зна само Бог и немамо власт да проникнемо у његову дубину. Шта може да служи бољим изразом наше вере, ако не начин како се поклањамо Творцу.

- Да. Потпуно се слажем, - одговорио је младић.

- Реците ми онда шта Вам се највише свиђа у богослужењу Ваше организације?

- Не организације, већ цркве, - брецнуо се он. - Свирамо на гитари лепе песме, изучавамо Библију по стиховима, осећамо оног другог као брата и радујемо се јер нас је Бог већ спасао. На свим нашим службама влада чиста љубав (за разлику од православних), сви се веселе и радују. Службе ми пружају велико задовољство и омогућују озбиљно познавање речи Божије. А не као код вас православних. Молите се на неразумљивом језику. Ако вам неко дође, тај уопште не учествује. Нико да се заинтересује, нико да објасни нешто. Бабе са свећама грде. Библију не изучавају код вас. Па и уопште сви ваши храмови, иконе, мошти противрече Писму.

- Врло лепо сте говорили о својим службама, - одговорио сам. - Али пре него што кренемо да расуђујемо о православном богослужењу, треба ипак покушати да се живи њима, помолити се стојећи, а не вређати са партијским заносом оно што не познајеш. Вратимо се, међутим, вашим службама. У целокупном вашем приповедању приметио сам да главно у вашим богослужењима јесте ви сами. Ваше потребе, ваше емоције. Ипак ћете се сложити да смо ми - земна бића - зар не?

- Да, наравно. Али из ког разлога то говорите?

- Из разлога што Откровење Божије јасно говори: "Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, А НЕ ШТО ЈЕ НА ЗЕМЉИ. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави" (Кол. 1:3-4). Сам Господ нас учи: "Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати." (Мт. 6:33). Из тог разлога срж богослужења мора бити прослављање Бога, покајање пред Њим, а не наше емоције и узајамни односи. Главно је живот у Христу, а не речи о Њему. Из Библије се треба молити, а не правити од Ње приручник за избор цитата. А о онима који, попут ваших другова, стављају у темељ не Бога, већ реч о Њему или, још горе, своја осећања поводом речи, апостол Павле говори: "Јер многи се... владају као непријатељи крста Христова; Њихов је крај ПОГИБАО, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој (зар се овде не ради о протестантским рок-групама), ОНИ МИСЛЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗЕМАЉСКО. Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа". (Фил. 3:18-20). Приметимо, дакле, да ваше богослужење противречи заповести Божијој. Премудри Соломон говори: "Ко одвраћа ухо своје да не чује закон, и молитва је његова мрска." (Приче 28:9). Бојте се казне Божије, а немојте судити Апостолској Цркви која живи Откровењем Христовим.

За све време мог многословног излагања мој саговорник је покушавао да нешто каже. Питао сам га:

- Зар сам рекао нешто што није из Писма? Зар сам описивао ваше службе? А сада Ви покушавате да оправдате очигледно безакоње! Господ говори кроз пророка Исаију: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко." (Ис. 5:20)!

У том тренутку мој саговорник је покушао да се удаљи од шкакљиве теме. Рекао је:

- Ето, ви тврдите да ми неправилно служимо Богу. Докажите онда из Библије да Му се православни моле правилно.

- Добро, - одговорио сам. - Недалеко одавде је храм у ком ће ускоро почети служба. Хајде да одемо до њега и ја ћу се, уз помоћ Божију, потрудити да покажем да је све - и његово уређење и целокупно наше богослужење у потпуности библијско. Немојте мислити да желим да Вас увредим. Напротив, желим да Ви и ја дођемо до познања Истине, а кроз њу - до јединомислија. Јер треба да испунимо заповест Спаситеља: "Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду - да свијет вјерује да си ме ти послао" (Јн. 17:21)

- Слажем се, - одговорио је он. - Покушајте да докажете да сви ваши храмови, иконе, мошти, свеће, кадионице не противрече Библији. Не верујем да ћете успети!

- Сјајно је што сте се сложили. То је Божији знак да је ваше срце отворено за светлост Јеванђеља. Дакле, вратимо се ономе што смо већ утврдили. Видели смо из Библије да суштина богослужења треба да буде не мисао о земном, већ о небеском. И Сам Господ је рекао Самарјанки: "Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају." (Јн. 4: 23-24). Дакле, сво наше служење мора да за свој извор има вољу Духа Светога и да буде у потпуности сагласно Истини - тј. да тачно излаже Православну веру.

[Тавита]

- Али зашто баш православну? Где се у Библији употребљава та реч?

- А зар ви сматрате да бити сагласан са Истином значи излагати веру која неправилно слави Творца, тј. која лаже о Њему? Зар сматрате да је јерес угодна Богу? Па та реч се појавила ради разликовања вере Апостола од јереси! Али и у Библији постоји израз који служи за основу тој речи. - Давид говори: "Род прави биће благословен" (Пс. 112:2). А хришћани се у Новом Завету називају "род Божији" (Дела Ап. 17:29; 1 Кор. 15:23, Јевр. 2:10-13). Дакле, и то име које је Црква узела са циљем разликовања од јереси није туђе Писму. Када исповедамо своју веру у Цркву, ми је називамо једном, светом, саборном и апостолском, што у потпуности одговара учењу о Њој, које је изложено у Откровењу.

- Па, добро. Показали сте ми да се истинска Црква може називати и православном. Иако из тога не следи да је та организација која сада себе назива тако - истинита. Вратимо се, међутим, томе како се треба правилно поклањати Богу. Како ћете практично показати да све ваше службе као свој извор имају вољу Духа Светога?

- Малопре смо се Ви и ја сложили да хришћанин мора да размишља о небеском, а не о земном. О Господу Духу Светом Христос је рекао: "Он ће вас научити свему" (Јн. 14:26), значи и главном - како правилно служити Богу и поклањати Му се. Апостол Петар, међутим, говори да је Дух послан с небеса ( 1 Петр. 1:12). Значи да и наше богослужење треба да има небеско порекло. Још је у Старом Завету Бог заповедио Мојсеју када је правио шатор: "Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да начините" (2 Мојс. 25:9). Иако су тада и служили само "праслици и сјени небеских стварности" (Јевр. 8:5) да би Бог примио молитве људи, ипак је било неопходно да се све уреди не по земним, већ небеским законима. Утолико пре сада када је дошао Христос "кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине" (Јевр. 11:9) све у нашим молитвама мора да се чини по небеском обрасцу. Слажете се?

- Да. Слажем се са тим. Али какве везе то има с разговором о православном богослужењу?

- Најдиректније везе! Желим да покажем да је наш литургијски живот заснован на подражавању небесима. Што значи да је потпуно сагласан са Божанским Откровењем. А из овога произилази да су наша вера и Црква јединствено место где се може задобити спасење. Јер онај ко не служи Богу истински, не може достићи вечни живот.

- У реду. Покушајте да докажете да се идоли и храмови могу наћи на небу и сложићу се да је и код вас могућ препород. Али зашто се само на једном месту може наћи спасење? Зар није речено, "да ће се спасти сваки који призове име Господње" (Дела Ап. 2:21).

- И демони су призивали Име Божије, - одговорио сам, - али им то није послужило спасењу (види: Лука 4:34). Али зар је, по вашем мишљењу, могуће спасење не поштујући Бога и не служећи Му?

Младић се с видљивим незадовољством сложио са мном.

- Дакле, вратимо се теми нашег разговора, - наставио сам, - хајде да погледамо шта се у Библији говори о храму. Мало раније смо читали да је Мојсејев шатор направљен по небеском обрасцу. Очигледно је да на небу постоји храм. Али сем таквих посредних сведочанстава Писмо директно говори о томе.

- Где? - са интересовањем је питао секташ.

- У књизи пророка Исаије (6 глава) и у Апокалипси: "И отвори се храм Божији на небу, и показа се ковчег завјета Господњег у храму његовом; и бише муње, и јека, и громови, и земљотреси, и град велики" (Апок. 11:19). Светом апостолу Јовану је било заповеђено да измери тај храм: "И даде ми трску сличну палици, говорећи: Устани и измјери храм Божији и жртвеник, и оне који се клањају у њему" (Апок. 11:1). Зашто је било неопходно да се измери тај храм, ако не да се по том орбасцу граде новозаветни храмови? А измерити оне који се поклањају у њему неопходно је да би показао да храмови треба да се граде у складу са бројем парохијана, а не строго одређене величине, као у Старом Завету. Надам се да ћемо се опису овог небеског светилишта код Апостола Јована још вратити.

- А зашто наше молитвене домове не можемо сматрати за направљене по небеском обрасцу? - прекинуо ме је секташ. - Јер код нас се у њима чита Библија, прославља се Бог.

- Главна разлика храма од молитвеног дома како у Старом, тако и у Новом Завету је то да у другом нема жртвеника који је најважније место у храму. Још од времена Адама Богу је било угодно да покаже Своје особито присуство тамо где су приносили жртве (види 1 Мојс. 4:4). Код жртвеника се Он открио Ноју (1 Мојс. 8:20-21), Аврааму (1 Мојс. 15:7-21), Јакову (1 Мојс. 35; 1, 7-15). За приношење жртава Он је заповедио да се подигне шатор и храм Соломонов, који је осветио јављањем Своје нетварне славе, јавивши се у виду облака (2 Мојс. 40:34; 3 Цар 8:10). О Соломоновом храму Господ је рекао: "осветио сам тај дом који си сазидао да ту наместим име своје до века; и очи ће моје и срце моје бити онде вазда" (1 Цар. 9:3). У том храму се молио Сам Спаситељ и назвао га домом Оца Свога (Јн. 2:16). Већ у Новозаветној Цркви Свети Апостоли су донели правило да се подижу жртвеници. Ево како о томе говори Свети Павле: "Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији" (Јевр. 13:10). Тако је и сада у Апостолској Православној Цркви жртвеник срце храма. Томе се може додати да и на небесима, која су, како смо се сложили, образац за наше богослужење, постоји тајанствени жртвеник. Јован је видео под њим душе мученика (Апок. 6:9). Са тог светог места Бог открива Своју вољу Ангелима (Апок. 9:13; 16:7). Пророк Исаија је од небеског жртвеника добио очишћење: "А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, и дотаче се уста мојих, и рече: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се" (Ис. 6:6-7). Али баш тог најглавнијег предмета и нема у протестантским молитвеним домовима, који из тог разлога уопште нису библијски!

- Ви сте веома интересантно и са доказима показали да у храмовима морају да постоје жртвеници, али се одмах поставља питање: Које жртве на њима приносите, јер је Сам Христос принео једину Жртву Богу - Себе Самога? Шта, зар желите да нечим допуните жртву Господњу?

- Не, наравно! Који безумник може да помисли да он својим слабим силама може да дода нешто Жртви Христовој. У нашој власти је само да постанемо учесници те Жртве, као што су у Израиљу "који једу жртве заједничари жртвеника" (1 Кор. 10:18). Зато и у Православној Цркви ми постајемо учесници жртвеника о коме смо говорили малопре, кроз примање Истинске Жртве: "Пасха наша, Христос, жртвова се за нас" (1 Кор. 5:7), која се предаје на Светој Литургији. Над онима који се не причешћују од те Пасхалне Жртве Новог Завета испуњава се заповест Божија: "да се истреби душа она из народа свог" (4 Мојс. 9:13). Сам Христос је рекао: "Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6:53).

- Ах, ви то говорите о свом Причешћу, - одмахнуо је руком младић, - па то су само символи и сећање, а само вера спасава.

- Све то смо чули још пре 2000 година, - одговорио сам. - Одмах након ових Спаситељевих речи: "Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете?" (Јн. 6:66-67). Исто тако и сада протестанти, као и ови неверујући Јудеји говоре: "Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати?" (Јн 6:60). Али као и тада Христос и сада инсистира на буквалном смислу Својих речи. Он никоме није дао право да их тумачи симболички! Ако је у Старом Завету Израиљ спасило узимање реалног пасхалног јагњета, како се у Новом то мења само мишљу о Јагњету Божијем, "које узима на се гријехе свијета" (Јн. 1:29). Што се тиче симболичког смисла израза "јести тело", заиста он постоји. Јов, када га вређају пријатељи, позива: "Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене. Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?" (Јов: 19:21-22). Зар ћемо имати живот вечни ако будемо вређали Господа и ругали Му се?

Замисливши се младић се сложио да је њихово тумачење далеко од истине. За то време дошли смо до циља свог лутања - до малог, пријатног храма завученог у једном од сокака уз Таганку. Мој саговорник је подигавши очи погледао на пет предивних купола тог храма и питао ме:

- Обећали сте да ћете ми доказати да је све то украшавање сагласно са Библијом.

- Наравно. Нисам заборавио на своје обећање, одговорио сам. - Православна Црква је током векова изграђивала овај изглед и облик храма који сада гледамо заједно. Она је то чинила да би са највећом пуноћом пренела у земним цртама небеску реалност. Веома велики утицај на изградњу православних храмова су имали библијски опис и Мојсејевог шатора и Соломоновог храма, иако Црква и није ропски следила старозаветне примере, сећајући се да већ нисмо под Законом, већ под благодаћу (Рим. 6:14). Дакле, од чега желите да почнем да објашњавам смисао храма и његових елемената?

- Па, ето на куполама видим да код вас стоје крстови. Али крст је оруђе казне Сина Божијег. И Библија говори да је "проклет сваки који виси на дрвету" (Гал. 3:13). А ви та проклета вешала стављате да их сви виде и клањате се том идолу!

- Опростите, - одговорио сам. - За шта Ви себе сматрате по вероисповести? Зар имам несрећу да разговарам са богоубицом - Јудејем? Јер управо они називају Господа Исуса проклетим, а речи које сте навели, говоре не о Крсту, већ о Ономе који виси на њему. Ако сматрате Крст за оруђе проклетства, онда ће Богочовек бити за вас само проклетство. Да. Крст је некада био оруђе проклетства, али када је на њему умро Син Божији, постао је наша слава. Како говори текст који сте навели: "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: Проклет сваки који виси на дрвету; Да на многобошцима буде благослов Авраамов у Христу Исусу, да примимо обећање Духа кроз вјеру." (Гал. 13:13-14). На протестантима се остварују речи апостола Павла: "Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (а не који смо спасени)." (1 Кор. 1:18). Дакле, ако су истините речи Павлове о томе да је захваљујући распећу на крсту Христос проширио благослов Авраамов и кроз њега силу Духа Светога и на незнабошце, то јест на нас, онда су морале да се испуне и ове Исаијине речи: "И у то ће време за корен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи, и почивалиште Његово биће славно. И тада ће Господ опет подигнути руку своју... И подигнуће заставу народима" (Ис. 10:10-12). Зато и Црква Господња подиже на местима својих скупова заставе Свог Женика - Крст. То је предвидео и премудри Соломон кадао је говорио о Православној Цркви, да је Она "страшна као војска са заставама" (Песм. 6:4).

- Ви сте са много доказа показали да православни правилно чине постављајући крст на храмове. Иако имам још неколико питања у вези са вашим поштовањем крста, објасните ми сада шта значе ваше куполе, - рекао је секташ.

[Тавита]

- Управо смо заједно прочитали речи пророка да ће Господ подићи Своју заставу. Храм је симбол Цркве, а Њена глава - Христос. Очигледно је православнима било потребно да некако означе ту истину. Зато се и храмовно здање овенчава симболом Господа Стегоносца - куполом. Наш храм има још четири мање куполе као симбол четири Јеванђелиста, захваљујући којима је до нас дошла слика и учење Главе Цркве - Господа Исуса. Да би показали разликовање ученика од Учитеља, код нас је главна купола покривена златом - знаком Царства и нетрулежности (зато су мудраци и принели злато као дар Младенцу Христу), а купола која представља Јеванђелисте има боју звезданог неба, као подсећање на речи пророка Данила: "И разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звезде вазда и довека" (Дан. 12:3). Ко је обратио људе вери више од Апостола? Сама купола стоји на постољу које се назива врат. Као што видите, на једном од њих осликани су апостоли, а на другима је посебни орнамент налик на врхове крила. Ту нам сам храм показује значење тог свог дела. Врат, захваљујући коме се глава сједињује са телом, јесте симбол апостола и њихових настављача, захваљујући којима православни имају општење с Христом. Како о томе пише свети Јован Богослов: "Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом" (1 Јн. 1:3). Без директног апостолског прејемства, чуваног од стране Православне Цркве, општење са Богом је немогуће. То општење, например, не постоји код протестаната који сматрају да је Бог заборавио Своју Цркву и који желе да исправе Његов "немар".

- А шта значи тај чудни облик крова, зар и он има библијски корен, - питао је младић, направивиши се да није приметио моје последње речи које секташи, иначе, крајње болно доживљавају.

- Наравно да има, - одговорио сам, одлучивши да не притерам у угао мог саговорника, - ти украси се називају сводови. Сам њихов облик, налик на ангелска крила, треба да покаже њихово значење. Православни су чврсто усвојили апостолске речи: "Него сте приступили Гори Сионској (зато кров и изгледа као гора, планина) и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима (управо тај сабор ангела и људи и представља свод) и Богу Судији свију (кога симболише купола), и духовима савршених праведника. И Исусу, Посреднику Новог Завјета, и Крви очишћења, која боље говори неголи Авељева" (све ово је у православном олтару) (Јевр. 12:22-24). Тако су те речи Писма осликане симболичким језиком у нашим храмовима. Али говорећи о том светом тексту, важније је нагласити да су протестанти нарушиоци те заповести. Они се не моле ни Светима, ни Ангелима, иако о томе овде говори апостол. Тим више не пристају Крви очишћења, јер им је страно православно Причешће. Та Крв ће их осудити у дан Суда, као што је Авељева крв осудила убицу Каина. Говорећи о том елементу црквене уметности, треба рећи да он потиче још из Старог Завета. Соломон "све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља" (1 Цар. 6:29). Управо и наставак те библијске традиције ви видите на зидовима нашег храма. О сликању херувима смо већ говорили (ако пажљиво погледате на плочице и тамо ћете видети једног од њих). Што се тиче биљних орнамената њима је покривен цео тај зид. Они показују да се захваљујући томе што се дешава у храму нама враћа изгубљени рај.

- Да, ваше тумачење оставља утисак, - замишљено је рекао протестант, али је одмах са злобом додао - зар и оне решетке на прозорима, које нас подсећају на затворске ћелије, имају библијско порекло?

- Не схватам вашу скепсу, - одговорио сам. - Наравно да има. "И начини прозоре на дому изнутра широке, а споља уске" (1 Цар. 6:4). Управо онакве као у нашем храму (уске - код нас са капцима). Прозор је симбол Откровења Божије светлости, а решетка знак да оно још није савршено, "јер дјелимично знамо" (1 Кор. 13:9). Тај симболизам има своје корене у Библији: "ево га, стоји иза нашег зида, - говори Невеста о Христу, - гледа кроз прозор, вири кроз решетку" (Песма 2:9). Други древни елемент спољашњег изгледа храма су стубови који воде своје порекло од стубова шатора (2 Мојс. 26) и који симболише Светитеље и Ангеле ради чијих молитава постоји свет (Гал. 2:9).

- Објаснили сте ми све сем једног: одакле сте узели овај облик ваших цркава, то јест зашто је звоник код вас изнад храма, а сам храм виши од олтара?

- Као што се очигледно досећате, троделна подела наших храмова има порекло од старозаветног храма и шатора, - одговорио сам. - Што се тиче самог облика наших цркава - он такође потиче од уређења Соломоновог храма. У другој књизи Дневника при опису се наводе следеће мере: "у дужину шездесет лаката по старој мери, а у ширину двадесет лаката. А трем који беше пред дужином уз ширину дома имаше двадесет лаката, а у висину сто и двадесет; и обложи га изнутра чистим златом". (2 Дневн. 3:3-4). А ако се присетимо дугог описа, наведеног у првој књизи Царстава где је висина основног дела храма 30 лаката, а давире (то јест олтара) 20, видећемо да је наша Црква верно сачувала чак пропорције древног храма (види 1 Цар 6; 2, 20). Дакле, признајте да нисмо открили ни један случај одступања од библијског Откровења.

Протестант је био принуђен да се сложи са мном. У то време са звоника су се чули звуци звона који позивају хришћане на богослужење. Рекао сам:

- Како је још у време лутања Јевреја по пустињи Бог заповедио Мојсеју да направи две сребрне трубе да би позивао верне на жртвоприношења и рекао: "биће вам спомен пред Богом вашим" (4. Мојс. 10:10), слично томе се и православни позивају на јутарњу и вечерњу службу Господу звуком звона који је код нас заменио трубе.

- Ето прекршаја Светог Писма, - радосно је рекао секташ.

- У том случају ви сте исти такви преступници јер у Писму није речено да свирате на синтисајзерима. Православни, за разлику од вас, тачно испуњавају речи Псалма: "Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима" (Пс. 150:5). По вери Православне Цркве, звук звона сједињен је са нетварном силом Божијом и зато може да одгони зле духове, као што их је звук Давидових гусли прогонио од цара Саула (1. Сам. 16:23). Са друге стране, они који слушају звона испуњавају се благодати Духа, као што је то било са пророком Јелисејем (2 Цар. 3:15). Зато многи по први пут долазе у цркву захваљујући звуку звона. Све то не постоји код протестаната, зато су и принуђени да се све време налазе у непрестаној потрази за следбеницима, немајући притом такве резултате као православни. Нема ни једног народа који би био обраћен у хришћанство од стране протестаната. То није за чуђење. Јер без подршке силе Божије људи не могу да истински прихвате Христа (1 Кор. 12:3). Али већ је близу време вечерње службе. Хајде да уђемо у храм кроз врата за која Давид поје: "Отворите ми врата правде, ушавши кроз њих исповедаћу се Господу. Ово су врата Господња, праведници ће ући кроз њих" (Пс. 117:19-20)

- Да, наравно, ви сада покушавате да нађете библијске основе за проста врата, али мислим да овде натежете.

- Не, зашто? Двокрилна врата у храм је направио и цар Соломон (1 Цар 6:34). У православном храму сваки предмет сем практичног носи и духовни смисао који оплемењује човека.

Ушли смо под тихи свод храма. Одмах насупрот улазу он је обратио пажњу на сталак са упаљеним свећама.

- Какав је ово чудни предмет и зашто је на њему толико свећа? - питао је секташ.

- То је сто[1] за помињање умрлих, - одговорио сам. - Свеће су симбол наше молитве за њих. Црква пали тамјан и узноси молитву за нашу умрлу браћу. Одмах поред људи остављају оне прилоге које приносе у сећање за своје ближње. Све то је знак наше љубави, која "никада не престаје" (1 Кор. 13:8). "Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо" (Рим. 14:8) и зато наше молитве, како верује наша Црква, имају велику силу за умрле, који сами већ не могу ништа урадити за себе.

- Али како се можете молити за покојнике, када је њихова судбина већ решена? Авраам је богаташу рекао: "И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе" (Лк. 16:26).

- Наравно, сами умрли не могу изменити свој положај, али то може учини свемогућа сила Онога Који "има кључеве од смрти и од пакла". (Апок. 1:18). Он је рекао православним хришћанима: "И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете" (Мт. 21:22). Зато Га и молимо за нашу браћу, тим више памтећи да до самог Страшног Суда судбина сваког човека још није до краја одређена, иначе сам Суд не би имао смисла. Наш Искупитељ, као Онај који постоји одувек има и непролазно свештенство и зато може "за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто СВАГДА ЖИВИ па може посредовати за њих" (Јевр. 7, 4, 25). Ми верујемо да за Његову моћ нема препрека, сем слободног неприхватања Бога од стране човека. Зато Црква и помиње сву Своју децу, сем оних који су били у очигледном непријатељству против Бога и тиме починили грех хуле на Духа Светога, који се не опрашта ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12:31-32). Из ових Христових речи узгред следи да је праштање грехова могуће и након смрти. Али морам да вас упозорим да ако останете у секти нико више неће моћи да вам помогне, јер ви сада хулите на Духа Који вечно пребива у Православној Цркви (Јн. 14:16).

На његовом лицу се појавила гримаса незадовољства. Пожурио је да опет оде од непријатне теме.

- Добро, разумем зашто се молите за умрле. А зашто дајете милостињу за њих?

- Свим хришћанима је заповеђено: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6:36), зато што милостиња, наравно, веома помаже нашим молитвама. Још је у Старом Завету син Сирахов писао: "Милост давања да буде за сваког живот, али ни умрлог не лишавај милости" (Сир. 7:36). Али ако за сада немате друга питања, хајде да пођемо даље у храм.

- Зашто ви тако очигледно нарушавате заповест Божију, - питао ме је секташ показујући на свете иконе, - речено је: "Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити" (2 Мојс. 20:4-5). А ви сте ваш храм испунили сликама људи и ангела. Ту је присутно очигледно идолопоклонство!

- Не чини ли вам се, - одговорио сам, - да су се од времена давања те заповести у односима између Бога и човека догодиле неке измене? Сетимо се да је Мојсеј сам објаснио разлог зашто је у Старом Завету било немогуће насликати Бога. Он говори: "Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакав лик у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год слику од човека или од жене" (5 Мојс. 5: 15-16). Од тада су се догодили изузетни догађаји. Сам Невидљиви постао је видљив, и исповедајући ту истину делом, ми сликамо оваплоћеног Бога. "Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1:18). Ми објављујемо ту задивљујућу вест не само речју, већ и делом. Па ви ничим не можете доказати своју веру у Христа Који је дошао у телу, ако принципијелно одбијате да Га приказујете. Из тог разлога ви се у потпуности уклапате у опис обмањивача и антихриста, који је дао апостол Јован (2 Јн. 7)! Одбацујући иконопоштовање ви се такође лишавате могућности да испуните заповест апостола Павла: "Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, ГЛЕДАЈУЋИ на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (овде сам му показао на крст), и сједе с десне стране Пријестола Божијега (и показао сам му икону Христа у слави)". (Јевр. 12:1-2) Колико ми је познато људи обично гледају очима, што претпоставља постојање икона у Цркви.