Гаврил Стефановић Венцловић - Црни биво у срцу

[Hidegkuti Nándor]

Ево само мало цитата из књиге "За и против Вука" Меше Селимовића, али само поређења ради (Гаврила Стефановића Венцловића и Симе Милутиновића Сарајлије):

Зар не подсећају на Венцловића пре него и на једног нашег песника Милутиновићеви стихови:

Шта је слава и јунаштво,

Шта је образ и поштење,

Шта ли помен и пофала

Шта л' по смрти празно име?

Власт и слава мало трају,

Рај нам шта је? ђе ли вјечност?

Све ишчезну с нашим тијелом:

Смрт и рака -опште мјесто.

Труд' се, књижни, колик' хоћеш,

Пуни главу (а празноћом!):

Људска знања сва су незнан.

Кости у прах, прах у ништа,

Душа пара, пара -вјетар,

-Гле на чем је надежда нам

Свег живота основана. (Разврат)

Код Венцловића је то изражено слично (мада лепше, рафинираније):

Било ли, или ништа не било,

привиђено пак нестало га,

развијало се ветром и отишло

као испред трчућих кола

прах и дим у маглу.

А има и чуднијих сличности. Овако Венцловић о сну:

Сан је сваком права временита смрт,

Свакодневни животу конац.

Милутиновић:

Санак тврди ко боравак смртни.

А још је Андра Гавриловић указао на понављање истог поређења (о Турцима који су навалили као скакавци) код Константина Филозофа и код Његоша. То би могло да сведочи о једној линији утицаја, о каквом-таквом хватању континуитета, чега код других наших песника XIX века нема. (Али ово хипотетично тврђење, сувише лабаво због могуће случајности у понављању мотива, требало би веродостојније испитати.) Важније је, међутим, да су дух и суштина слични.

И друге теме Милутиновићеве, патриотске, слободарске, казане су језиком који тежи уопштавању, унутарњем интензитету:

О варварство, бог те укинуо,

Нестало ти трага у свијету!

Ти свирјепост и чрезмерје рађаш,

Ти намећеш јарам на човјека

Што не гмиже него дупке хода.

Или:

Јунад су тек небесно јато.

Или:

Земни рају, животе нам кратки,

Смрти грозне непознати часу,

Свјетино ли мамци окићена,

Чудно бити поклоником вашим!

Добра ваша на носеве скачу, итд.

Примера има много. (Употребу речце л и, коју је критика код М. Настасијевића примила као велики квалитет, налазимо често код Венцловића и Милутиновића.)

[Hidegkuti Nándor]

О РОДОЉУБЉУ ИЛИ МИЛОСРДНИ САМАРЈАНИН

Човек путовао од Јерусалима до града Јерихона и на томе путу допаде међу харамије, којино га свукоше до кошуље и до смрти га измлатише. Оставише га једва духата и одоше. Оста он лежећи му крај пута крмечући; не може се никуд ни макнути. Сотим путем у своје нуријско му село пролазећи, неки поп виде га где се онде невољан ваља сав израњен. Гледну на њега, не знаде што да му чини. Прође и остави га тако. Ето ти мало после идући један поголем ђак за попом. Смотре га и он, погледну на њега и прође. Оста човек лежећи. Пак по много тога доби, подоцније већ, јашући на коњу, иђаше неки иноверац, Самарјанин. Дође над њега и пожали га, не кте га проћи, него сјаха с коња, опра га од рана вином и помаза зејтином, зави га крпетинами, пак га посади на свога коња, донесе га у један бирцауз и онде га предаде бирту. Лепо га препоручи, даде му два талира и рече:

»Лечи га сотим и добро приони виђати око њега, еда би се излечио и оздравио. А кад се ја пак одовуд с мога пута поврнем, што више свога потрошиш и за твоју трудбу, све ћемо се лепо наплатити.«

Е христјани, знате ли коме ово Христос приговара ту загонетку? Хришћаном, својим људма, или неким другим поганом и туђином? Можете ли ви то за уши метнути: зашто ви нисте пожаони и милокрвни на немоћну, болестну, невољну, сужну и сиромашну вашу браћу што сте у једној вери и закону, те их не гледате ни потпомажете болестне лечећи, сужње из тамнице пуштајући, путнике у свој дом драговољно дочекујући.

Свој род и племе презирући, ја како бисте туђине невернике и своје вам душмане прихватали и помогли у чему се може и потребно је?

[мирођија]

??? ???? ???? ?????? ?? ????? "?? ? ?????? ????" ???? ??????????, ??? ???? ???????? ???? (??????? ??????????? ?????????? ? ???? ???????????? ?????????):

??? ?? ????????? ?? ?????????? ??? ???? ? ?? ?????? ????? ??????? ?????????????? ???????:

??? ?? ????? ? ????????,

??? ?? ????? ? ???????,

??? ?? ????? ? ??????

??? ?' ?? ????? ?????? ????

????? ? ????? ???? ?????,

??? ??? ??? ??? ?? ?? ?????????

??? ??????? ? ????? ???????:

???? ? ???? -????? ??????.

????' ??, ??????, ?????' ?????,

???? ????? (? ?????????!):

?????? ????? ??? ?? ??????.

????? ? ????, ???? ? ?????,

???? ????, ???? -??????,

-??? ?? ??? ?? ??????? ???

???? ?????? ????????. (???????)

??? ?????????? ?? ?? ???????? ?????? (???? ?????, ????????????):

???? ??, ??? ????? ?? ????,

????????? ??? ??????? ??,

????????? ?? ?????? ? ??????

??? ?????? ??????? ????

???? ? ??? ? ?????.

? ??? ? ???????? ?????????. ????? ????????? ? ???:

??? ?? ?????? ????? ????????? ????,

??????????? ?????? ?????.

???????????:

????? ????? ?? ??????? ??????.

? ??? ?? ????? ?????????? ?????? ?? ????????? ????? ???????? (? ??????? ???? ?? ???????? ??? ????????) ??? ??????????? ???????? ? ??? ??????. ?? ?? ????? ?? ??????? ? ?????? ?????? ???????, ? ??????-?????? ??????? ????????????, ???? ??? ?????? ????? ??????? XIX ???? ????. (??? ??? ??????????? ???????, ?????? ?????? ???? ?????? ??????????? ? ????????? ??????, ??????? ?? ?????????????? ????????.) ??????? ??, ???????, ?? ?? ??? ? ??????? ??????.

? ????? ???? ??????????????, ??????????, ???????????, ?????? ?? ??????? ???? ???? ??????????, ????????? ???????????:

? ??????????, ??? ?? ??????,

??????? ?? ????? ? ???????!

?? ?????????? ? ????????? ?????,

?? ??????? ????? ?? ???????

??? ?? ????? ???? ????? ????.

???:

????? ?? ??? ??????? ????.

???:

????? ????, ?????? ??? ??????,

????? ?????? ????????? ????,

???????? ?? ????? ???????,

????? ???? ?????????? ?????!

????? ???? ?? ?????? ?????, ???.

??????? ??? ?????. (???????? ????? ? ?, ???? ?? ??????? ??? ?. ????????????? ??????? ??? ?????? ????????, ???????? ????? ??? ?????????? ? ????????????.)

    ???? ??? ??  ??????? ?? ????? ?? ?? ??? ??? ??????? ?????????? ? ??? ???

    ?? ??????????? ??????????, ?? ??????? ??????? ????????? ???? ?? ??????,

    ????? ????????, ?? ?????...

    ????? ?? ??? ???? ???? ? ???? ????????? ???????, ?? ? ? ???????? ??????????

    ???????...  ?????  ?????? ?? ???????????, ? ???????? ???????-??????? ????????

    ?? ?????,  ???  ????? ?? ???? ?? ?? ?? ?????...

[Hidegkuti Nándor]

???? ??? ??  ??????? ?? ????? ?? ?? ??? ??? ??????? ?????????? ? ??? ???

    ?? ??????????? ??????????, ?? ??????? ??????? ????????? ???? ?? ??????,

    ????? ????????, ?? ?????...

??, ????? ???? ?????? ? ?????? ??????? ????... ?? ?? ??? ????? ???? ????????? ?? ????? ??????? ???? ?? ??????, ??? ?? ??????? ?? ??? ??? ??????????? ?? ? ???? ?????...

[Hidegkuti Nándor]

ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ

Kаконо кад у лађи возећи се

думенџија и возари спавају

лађа самовољно плава, —

куд је ветар окреће, туда и ходи,

ама гдегод у крај и сама се прибије

ако и шеврда тамо овамо по води, —

такођер и ми.

Време нашега живота

проходи непостојаним неким

свагдашњим и брзим

походењем сваки [од] нас

к своме скончању...

Из потаје трчањем приближава се

к нами наша смрт.

И време овога нашега живота

трчећи пролази

и никаква станка ни опоришта

нејма у себи.

Него прелазимо од лета на лето

и од зиме пак у зиму,

од времена на време,

од праздника на праздник,

од года до года.

[Hidegkuti Nándor]

ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ...

Докле на тиху времену плаваш,

дотле лађу чувај да је где о што не скрхаш.

А ако ли знаш зло место где се хоће

насадити, брзина ли је на кладу нанети,

дотле уговори и састави помоћнике

себи у своме стрепљењу!

[Hidegkuti Nándor]

БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ

И тада викнуше бесови из људи говорећи:

»Што је нама и теби, Исусе, сине божији, — вичу ти љути разбојници код пута, ти душегубни ловци код запете њихове замке! Што је нама вуковом отимачем и теби пастирови доброму и јагњету, сприликовало се да си ти близу овде дошао? И крошто ли си дошао овамо? Какво ли је сједначење светлоће с мраком? А ми смо та иста права помрчина, зато и у гробному мраку приличноме нам живимо се. А ти си така светлоћа у којојно никакве ни сенке мрцајуће нејма. Ми чловекоубојице испрва; зато су и нам наше домовине смртне у нас. Ти живот и живота даватељ, а ми ка пси паклени код костију грешних људи у гробљу се находимо. Теби кано светих светому дају се света која се не помећу псом. Ми ка душе погане боравимо у гробљу које је пуно са сваком погању, ама ти, слове божији, штоно су твоје беседе чисте, и сам си чист, да како се не грозиш од ових наших нечистих места? Теби, ка пастиру доброму, у овчему двору небесному врата се отварају, а пред нама, кано испред хрсузи и харамијами врата су тамо закључата. Него теке једна нам је исто то наша храна стојећи нам и чамећи на земљи покрај путова и живући по ових јама харамијских у гробу, бавећи нам се где с којом уграбљеном овцом којано исто сама к нама натрта, — а ми не трчимо за њима да их по пољу хватамо. Пак нам и то забрањујеш, и дошао си овамо пређе времена и пре суда да нас на муке мећеш. Пређе твога грознога суда да тако плахо паднемо у твоје руке, бојимо се од тога. А знамо допосле и сами што ћемо патити и злоподносити, јер нас хоћеш бацити ка [у] пећ ватрену, из пакла не одлучену, у време твога огњевитога лица, гopyћeгa cyпроћ грешника под судом. И крошто нас саде, и пpeђe тога времена са светлошћу твога лица, миродржитеље мрака овога века, напоље одовуд, тамо у вечну помрчину изгониш, пређе неголи док дође оно доби неотходнога нашега борављења у пакленој тамо муци? Него молимо те да преборавимо овде у људма тима у којино огањ планти жеље блудне и љутина их јаростна разждиже на зло и гори у њима ка у паклу ватра. А врх свега тога не може ли бар то бити ако нас прогониш од грешних људи, а ти нам закажи да идемо међу свиње. Јер видимо ми, да ти, пастиру добри, врло жалиш о доброму стаду твојих оваца, јер се ми шњима хранимо, а ти учини тако да се угоди, да и твоје овце с миром буду а и ми курјаци да смо сити, зашто свачије очи к теби гледају и на те се уздају и ти им храну издајеш. Каде свашто живо држиш и храниш, то дај и нам коју год пажит. Ка нечистим, дај нам скоте нечисте, којено се по блату ваљају, — закажи нам да идемо у свињско стадо.«

И ето, већ они пасу. А како исказује за то евангелист, — они изашавши пређоше у стадо свињско; пак ето, таки срокташе се свиње, и једнак поврвише на брег к мору, те поскакаше у воду и све се стопише.

[Hidegkuti Nándor]

Баш тако сам ходио, кано орачи и копачи кад једним махом све своје семе, штогод имаду, засеју у црну земљу. А ако ништа не никне, онда се вајкају и капом »хеју« гоне, одлазе, пак долазе, мотре, приклекују, није ли што земља издала, надаље се надају еда што, еда што! А кад већ хора томе прође а ништа нејма, хучући лелечу, туже, брину се, од једа се дерте и стиде се од покора људскаго им. Ама мудрице освестне не чине тако. Надајући се злу времену, не смеду једнак све им семе посејати, него за други и за трећи пут усев остаљају и приштедују.

Томе се и ја после мало присетих, те нешто мрва што претече, изоставих. Рекох: »Шат ми узваља и допосле један оборак овса посејати гдегод!« И ето сад опет ми би оно мрва за потребу; семе, свето слово божије, једно засејах, а једно оставих за други пут. Јерно и сам се себи бојим, зашто не себи да своје семе сејем ни у своју ми њиву, него семе и њива је спахијска, ја исто за најам послујем. А семе господиново у земљу му зачепркавам, еда би боље никло и да га бране и свраке не позобљу како прво што су и с клицами с оштри кљунови им све почупали и изјели. Зашто ако своме господину новине летње не донесем кога рода, срам ће ми бити. Зато не смим се усудити много ни усева у суху земљу метати, ако попре не узвидим наспоравају ли се њиве, — ваша срдца — износити род на видело, да се о том похвалим!

[Hidegkuti Nándor]

НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА

Свет је ови свакому несточљив; с променом зло с добром уједно скоро промиче.

Данас бос, а сутра ципелаш с ариашњама;

Данас цундра и издртина,

А сутра цифрасто накићен

С разликим оделом многоценим.

Данас кротак, смерен, плачљив и стењавац,

Лежац на голој земљи,

А заутра и потом величав,

Грохотљиво смехљив, шаљив,

Спавач на цифрастој и мекој постељи.

[Hidegkuti Nándor]

ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА

Блажени онај,

Који као облак би

Сав у сузама,

Гасећи огањ

Похоте и меса.

[Hidegkuti Nándor]

БРОД НЕСЛОГЕ

Чудно је с вражијом завишћу носити се и бочити која но из нашега срдца на нас ратује. Очивестно је та злоба у многих чувана. А несвиђена и смрт носи. Врло је то мучно заустезати и коме заустаљати каде се је свуда расходила.

Баш онако кано ако би и који понајвештији згодио се бити думенџија у корабу на ширини морској, на велику ветру и таласу силовиту до дна близу гњурајући се с преметањем, а друштво је у корабу њеједносложно и врло преплашено. Муте се, углас вичу, псују се и коре несрећом, исходом. Нити један другоме што разбира у плаху пронеразљиву страху говора кога; други друго све виче; нит' се што може право дочути од големе хуке и буке морске ко што иште, што ли вели. И што да чини приседећи ту на думену крмитељ, како да се бочи с морем и са забуњени возари? И без штете, ласно [како би] упраљао с галијом, те би је ослободио с двоструке халовине налогне? Ако би с којом навиком подизали се који и добро повештији јунаци што помоћи, хеле од загњурања се не могу је преотети!

И на што ли ове беседе излазе? Каде која злоба и пизма каримна једнако усели се међу људе, и међу свештеници, онда духовни кораб, света црква, голему беду пати и потапља се. Ка првом што је наставало, кад и многи јеретици посташе и цркву на много хисета растрвише и људе по себи разграбише у особите законе. И крошто то би? Кроз велики инат и сваду поповску, с пизме рад међу собом и не мала рат међу њима заподеде се, него баш и душманска! О тому и много подизаше се с трудом оци свети саборно се скупљајући, тобоже да пак смире злоћуде оне оцепне се на страну свештенике, и народ опет сав прикупе у једну цркву и закон православни. Ал' што не могоше, не могоше ујединити их. Једва остатак поташкаше и утврдише обстајати им круто у првоме завичају верно. А што тадар отрже се и оде с упором непокорно овамо, то већ пропаде, оде, и досад онако.

Како што и сами знамо то и видимо многе туђоверце око нас, те нас јоште коре ругајући се хулом нашему закону. И што им можемо за то чинити, кад су силовитији од нас и покњижевнији држе се да су и крштеници? И тко би се сад нашао такав мудри философ да би се смео и покусити тај, толики, разлика закона им, повраћати народ опет у православије, скупљати их у једну, источну цркву, давно отргнут и укорењен у своме злочастију? И још они супроћ нас дижу се и устају, свему нашему завичају ругају се и коре. Зовући злочестнике и неваљаоце с вером и са законом, скори су на парбу и на одговор, многим од нас невештим и памет смућају одводећи за собом. Не сми се много ни надговарати ш њима. А то и апостол нам казује, те вели: »По двоме, ја ли му троме проговарању, одреци се књижити с јеретиком и о другоме ти послу имај ш њиме разговор«...

Ка у огњуштини занесени с памећу и ка робови заплењени у далеке туђовилајете, и препродавати од једних до других, својим и туђином, — тако су развијани по својих натура особити закони. И тко их може више прикупити, свратит ли их скупа у један чопор пак, и у свој тор, у Христову цркву сагнати их?

[Hidegkuti Nándor]

ЛОВЦИ АДОВИ

По округлому колу овога света,

којено се ласно окреће,

вања нам по том колу

опипом ходити.

Опасно ходите,

не како немудри,

него каконо и премудри,

и скупљајући време,

зашто дни су лукави,

зашто ко том

сакривају у миру

ловци адови

на нас, кано на птице,

мреже и склепе.

[Hidegkuti Nándor]

ДАН СМРТИ

У веселу спомени се туге и невоље,

у младости ломне старости,

у добитку штете, у бољарству

љута сиромаштва,

у здрављу дуге болести,

смрти и суда за грехове паклена!

Дотле се сећај свега тога

докле ти се у невреме смркло није,

и загње ти све широм:

небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде,

и врате се облаци празни за кишом!

Тога дна, каде издигну се те оду

кућне страже; пресуше очи, нос и уста,

одлети свест и свако овде осећање из тела,

и засекну воденични жрвњи више млети,

зуби жватати, — шупљине поцрне,

празне остану без пчела дупље

и дућани се изпозатварају од пазара,

нестане жуберењу ни граји никаква гласа,

и врата се замкну,

и слете се црни врани на оглед,

те све песњиве птице замукну

логом доле вирући се без покрета

у стрњицу празну,

(гладећи увис, а голем страх на путу)...

— сваки високи дуб стропоштат ће се доле!

[Hidegkuti Nándor]

БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА

O, мајко избавитељева,

што то тебе сад снађе

и тај чемер горак сустиже!

Какво ли је то страшно чудо,

несносно мојим очима за поглед

о, владико, види се!

Сваку мисао и саму сунчану зраку

недознано тамни,

сине мој!

Не могу се доумити томе послу,

слатки Исусе!

Не могу тужна прежељно чедо гледати,

твоје пречисте руке и ноге

приковате за дрво!

Како ли ћу те гола гледати,

којино небесне кругове

с облаци закриваш,

ти, ето, недотакнути свете,

светом се кано с хаљином одевајући,

а ето сад војаци преотимљу се

о твом овом земљанском руху,

и за твој хитон бацају коцку,

когано сам ја са својим ручицами

сама опрела и изаткала,

јаох, моје туге!

То ли ти је царска столица

твога оца Давида,

Исусе мој!...

Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу

штарад си ти на висини,

сред света овога

на дрвету растеглио своје руке.

Скупити уједно к себи хоћеш

све језичнике, разлики народ...

Благо Рахили међу осталим мајкама,

крошто она продаје свога сина

прекраснога Јосифа није видела! ...

О, светле све небесне силе,

сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!

Ако сте и бесмртни дуси

саздати племенити,

да како сам за спасово богонарођење

од врла лепог к мени гласоноше навикла,

тако и од вас саде

неки добар разговор ми да дочујем...

Да видите матер, која је без бриге

и без иједне муке

на свијет дете недознано породила,

а сад ето, од муке

стреле ме пронузују!

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно,

те са мном уједно протужи!

Ето, за мало, оде ми мој свет

испред очију!

И ти, месече, скутај своје сјање,

јерно моја већ зрака заходи

под земљу у гроб! ...

Да куд се подену твоја лепота,

покраснија од свих људских синова,

камо ли су твоје бистроугледне,

јасне очи,

којено бездну водену пресушују!

И Соломоново појање о теби се испоја:

Јерусалимске кћерке, излез'те

из кућа напоље,

те гледајте цара Соломона

под венцем, с којим га је мати му

венчала за женидбу! ...

А да одсад који ћу већ добар разговор имати

од кога ли,

гледећи ми тебе на последњем концу

издишући?

Него још, још бар штогод ми проговори

кано по завичају к матери

даруј ми неко слово,

који си сам, Бога Оца слово!

Испусти ми коју реч

благоутробија источниче,

те прохлади ми срдце твојој слушкињи,

јаох, јаох мени!

Не малу ето, и с последњом речом

утеху имаду родиље,

јерно ако и то не достану,

двоструко туже.

А да ја ли, само једна међу мајци

тужна без милости остајем!

Та смилуј се, красо моја,

и штогод ми реци,

да се од туге не распадам! ...

Молим те, изреци ми

коју последњу реч,

да мешто твојих слатких уста

удиљ споменом услађујем

своја уста!

На кога ме препоручујеш,

коме ли ме худницу, остаљаш,

којуно си тако омиловао,

да и својом божеставном матером

изволио си бити ми!

Ко ли ће се од сеј доби старати за ме?

Који се, сâм ти, свачијим животом бринеш

и промишљујеш, виђи и за ме,

ко ли ће ме од жидовске налепе спажати!

Нити ја више зактевам живити,

кад мој живот, ето, умире!

После твоје смрти да не остајем жива,

то желим!

А ту ћу и остати код твога гроба

да моје надање, а твоје ускрснуће

скоро видим.

И пре свега тога, зактевала бих бољма

уједно сад с тобом одрешити ми се

с телесне свезе

и сићи и мени у Ад за тобом!

Да би ми то здесило се,

чини ми се, тако би ми било,

кан'да сам се јако на свет родила!

А што ли ми је и хвајда више

од овога света,

каде ми мој душевни свет

с очију погибе!

Како ли са живим људма да и боравим.

и међу живе стаљам се,

а мој живот гробу сам издала!

Ето, сад ми то на главу дође,

како је право за ме

Соломон у песми испојао и рекао:

»Ходи од Ливана невесто,

ходи к мисли се за тамњан и измирну

што су ти на дар од истока

донели волсви, персијски цари...

Сад већ доиста,

изађи из Ливана,

ево, кћерко тужна,

лепог мириса туђа, — краснога ми Исуса!

Плакала је Рахила за децом неутешно.

Тако и ја плачући јецам без устеге

Владику Господа,

који је плач Евин зауставио.

[Hidegkuti Nándor]

ЗА ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА

Kојано си родила слово божије с плоћу,

ти и сад, молим те, роди,

ако су ми и погана моја уста,

у њима божије слово!

Боже, који шиљеш

слово своје земљи,

пошљи у моја земљана уста слово

да у кротости тече слово твоје

у уши слушатељима мојим.