Гаврил Стефановић Венцловић - Црни биво у срцу

[Hidegkuti Nándor]

ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Велики се то ђаво,

као црни биво у срдцу гнезди.

Eво сâм то видим

да неки други завичај злочест,

у моме телу војује

супроћ мога умља.

И који је тај други,

поснажнији закон

од божија закона?

Јест и врло поснажнија

човечја жеља и зла ћуд,

којано нит се кога боја боји,

ни мора, ни дуге болести

и зле несреће,

ни саме вечне муке.

[Hidegkuti Nándor]

Пливају ти к језику разлике беседе

Ка на лову у мрежу

Разликога рода рибе;

Зле и добре.

И гледај сад што да чиниш...

Змију ухваћену с рибом

Испљуј је напоље из себе,

А добре беседе избери,

Те их држи себи

У барци твојих усти.

[Hidegkuti Nándor]

МОРЕ

Kа и море што некад врло се с буком диже

И с таласом о брегове бије,

Пак и опет се натраг у себе

И скутава тишећи се, —

Тако је и човечаско срдце

Подизато на жалост, на што ли друго,

Срдење, смех ли.

Сећањем се горег, бољег ли снахода последња,

Ја л' се више цвели,

Ил' се бољма ономе весели,

А за првашње што, ништа и не мари.

[Hidegkuti Nándor]

АДАМ

Mесо од земље,

кости из камена,

очи од воде,

крв од росе,

пара и одихивање од ветра,

разум, памет од облака,

умље с анђелске брзине...

Кад умре, у то му се тело опет и разиђе.

[Hidegkuti Nándor]

РАСПРА

Kо вели да зна што је, оно му и јест бог, што он зна. А истога бога нејма свога. Тако и одвише ко што милује, за чим ли све дурма жели и о чему се врло стара, оно му је његов бог, а не који други. А бог је недознат никим. Штоно вели свети Златоуст, да би се која двојица међу се надпирали и један би се инатио да све вешто сазнаје небесну висину, земљану ширину и морске дубине, где ли што има и нејма, а други би пак отпирио се да је то његово знање све лажа, и нико то од људи не може све свуда прознати, — и сад кога да држимо паметнијега? Онога, што вели јер све и за свашто зна, или тога који вели јер ништа не зна?

А мени се тако свиди да немногозналац попаметнији је и мирнији од многозналице. Ствари све не знамо. А за Бога, што можемо знати?

[Hidegkuti Nándor]

ПРАВИЦА

Kано овца међу вуци,

ка голуб мећу крагујци,

и звезда у црну облаку,

ружица у водљиву трњу,

перуника у риту, —

прониклица правици у злу селу!

[Hidegkuti Nándor]

СВОЈОЈ ДУШИ

Jучер си била душа хананејска,

с грехом обтоварена,

дор к земљи погрбљена,

а данаске си се пак

с божија слова исправила,

те управо стојиш к небу гледећи!

Просим те, поником не почини

опет доле преклонито

ка венуто сушено цвеће

с крвоточењем од себе!

Пре си точила црвен грех,

а данас изнова си пак процветала

и повратила си се

ка увенут цвет угледно,

јер дотакла си се исподмукла

Христова скута страга,

и своје ти крвотечење

со том преваром зауставила си себи!

Од сеј доби чувај добро то излечење,

да пак не отвори ти се

та крвоточива изнутра рана,

јер знај то,

да свакад не мож' добавити Христа

красти од њега своје лекове себи,

нити је то у вољи њему милој

многопут га подкрадати!

[Hidegkuti Nándor]

БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ

Васкрсни, моје саздање,

устани моја налико, мој зраче —

на мој образ си ти саздат;

устан' и пођи одатле,

ти си мој и ја сам твој:

једно смо, нераздељено светљење.

Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!

Ево ме гледај, како ја, будавши твој господар,

узех на се твоју, слугину налику и образ!

Више небеса садилац

изарад тебе, не теке што на земљу сиђох,

него ето, и чак под земљу дођох

тражити те куд си се подео.

Те рад тебе, човека, бих и ја човек.

Без ниједне ми помоћи

мртве ослободих,

и зарад тебе на земљи

од твоје кћери девојке-матере ми

родих се и обрезан по закону

осмодневан бих...

Моје копје одби с рајских врата

ватрену стражу,

а ево, сад и сâм дошао сам

за те у овај црни Ад,

да вас из тога катрана свију повадим...

Те хајде, пођи са мном одатле!

Прво, како сам те прогнао био из раја,

тако сад пак изводим те поставити

не у онај земљани рај,

него чак горе посадити те

на небесну царску столицу.

Онда сам ти забранио

не додирати се животне прилике,

а ево, сад сав цео живот, к теби се прилепих.

Заповедио сам био хјерувимом

кано роба чувати те.

Зато пак хоћу учинити

да ти се хјерувими

по господски лепо поклањају и служе ти.

Кано гост стидљив

испред Бога од пре си се крио;

а сад, ето у себи Бога кријеш нага!

Обукао си се пре у рђаву, сирову кожушину,

тако сад и сâм сам се,

рад оне твоје срамоте,

преоденуо с твојом кожном хаљином

кано Бог с човечјим телом...

Столица се хјерувимска

за седење давно наместила;

изводници на столицу хитри су

и свакад за то стоје готови;

софра је готова,

пуна свакојаког јеџека, лепо намештена.

Вечити домови тамо, и селишта многа,

магазе пуне с благом,

отворене стоје:

небесно царство пре века и света

приготовљено је —

такво големо добро,

што га никад нико

нит га је чуо ни видео!

[Hidegkuti Nándor]

СЕЈАЧИ

Слишатељу возљубљени,

и ми сами, сви, сваки по себи, —

излази на сејање сејати своје семе!

И то се разлико сеје:

каква је кому његова ћуд, тако и сије.

Један сије у своје тело,

други пак сије у своју душу.

[Hidegkuti Nándor]

КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО

Tи си небесни хлебац,

— живи нас!

Рекао си:

рашири ти уста, и напунићу ти их!

Испуни ме твојим даром!

Испунио си ми уста моја.

Ја теби, моме животу,

кано гроб отворих моје грло,

а ти ми уљезе у овај гроб

и животом ме обдарива!

Без тебе, кано без текуће воде,

наша је душа кано суха земља;

ништа на њој не расте кроме једно трње.

Ти, ушавши у мене,

трње својим божаставним огњем

у мени пожежи,

и земљу претилу

с твојим радењем утириши!

Лепо семе у њој засеј.

Тако и наша ова земља

издаће овој пород.

[Hidegkuti Nándor]

ЗОРОВАВЕЛОВ СУД

Kод цара Дарија персијского тројица поближих од његових удворника се надмудривали који би похитленију неку беседу од себе изнео пред цара да би га за то у своме царству вишего господина учинио. И томе се сваки о себи довише да упишу на папиру кано цедуљицу од свога им разума што је понајснажније и најјаче овога вилајета. И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега изумити, ко га много пије. А други је пак хвалио цара и говорио да је од свега понајсиловитији цар заштоно он и земљом и морем, влада над свим људма у свому царству, и што му је воља, то чини. А трећи је написао да је понајмоћнија од свега млада невеста, да речемо, ето, жена. Заштоно она је на овај свет родила и цара и краља, и оне, којино виноград саде.

И те су цедуље метнули на постељу под узглавље царево, и каде им цар смотре писмо, дозва сву своју господу преда се да расмотре чије узбуде помудрије писмо да га учини првога до себе у царству. И пронађоше тако сви о невести да је право изречено.

И то бијаше именом Зоровавел, израиљски цар, што пак изведе из ропства вавилонскога род израиљски к Јерусалиму и понови град и цркву Соломонову. Он је то запросио од цара персијскога и достаде.

[Hidegkuti Nándor]

ВОЈСКА ВАЗДУШНА

Неким временом Јерусалимци под небом горе, на ветру угледаше неку чудну бојну, све у златну оделу војску на коњи, у гвоздени оклопи, у панцири, колчаци жељезни на руку, са штитови и стрелами, с бојним копјами и с голи мачеви у руку им. Пак тако су там-овам трчали на коњи по ветру онако оружато, дор су се спотицали и потурали бусајући један на другога.

А то је, та небесна војска, тако се је била приказала Израиљом за обележје и нишан, јер ће тако, с оном формом, под Јерусалим Антиох, персијски цар са силном војском [стићи], те ће га похарати и запустити свега, људе исећи, црковне ађијаре и судове све разграбити војска и однети.

Како се је и збило то наскоро после онога под небом војиштанскога приказивања.

[Hidegkuti Nándor]

ЛИТОСТРОТОН, ИЛИ ГЛАВА АДАМОВА

Kазује се за Адамову главу да је онде, на оном месту, гдено и Христос — свију нас глава — распео се је. И тадар се је крстила с Христовом крвљу и водом кад је Христос прободен био и два млаза — крв и вода — истече. А откуд она глава онде дође (само гола кост!)? Кад сав свет водом потопљен би, дигла ју је из земље била вода, претеривао ју је ветар овам, онам по води, и онде је донесе. Кад вода са земље спаде, она и остаде онде, те кроз њу и прозва се лабно оно место, да речем лепо на виделу пред градом брдашце. И понапре је она глава мотрена гола била, а врло голема за чудо, тако да је могао последњи човек ходити изнутра по њој.

Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава. Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у шећњу напоље из града изаћи. Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се. Каза цар чија је глава и рече: »Да јој учинимо поштење кано нашем првому оцу. И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски:

»Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао своју жену и преступио је божију заповест, те нас је свију со тим смртно погубио, зарад тога и ми пак да га с камењем побијемо кано божија преступника«.

И сви бацише по камен, туштено људство, те је сву затоварише с камењем, тако да се и ни мало више гола не помаља напоље. Пак заповеди грађаном, те посуше је земљом одзгор, и високо се онде брдо учини.

Зато и именује се оно брдо од оно доби Литостротон јелинским језиком, а по јеврејски Гавата. По нашки: Намет с камења.

[Hidegkuti Nándor]

ПРОПАСТ СВЕТА

Злочинци грешећи погане их:

погане воду с умивањем

и с возењем по њој,

на свакојаке путове зле проходећи.

Погане ветар са злом духом и с псовком,

са срамотном и укорном беседом,

погане ватру с крвљу, с убијањем, с клањем,

с пржењем, с пожизањем много што-шта

на квар другим.

Те изаради тога,

после, на суду божију,

све ће те стихије на зло грешним људма устати

и хака им доћи за њино зло чињење...

Поћи ће право из лукова,

стреле и муње одзгор — луче с треском,

ка од врло округла лука облачна

на намеру долетат ће на зле људе.

И вода ће морска навалом наглити

каримно на њих,

те реке и потоци големи,

страшљиво сасма брзо хучећи

с грохотом и јеком тећи ће.

Супроћ тога опет дигнуће се

јаки големи ветрови халовити,

те дор пооткидати ће с ногу људе

и разметати там-овам једне од других

с вихром у холују.

[Hidegkuti Nándor]

ПОХВАЛА ЖЕНИ

Kано воћка доброродна

и домаћи сâд господски;

корен је она девојачки и стабло,

деца су гране;

радилство живо,

живу и беседљиву роду гранасту;

светско с благословом наспоривање,

последњим домаћином

спомен и подушје роду,

зидар људски,

божији живописац образом,

говорљивим иконами стесилац,

умљивој грађи склопилац...