Kritički osvrt na veštičiji praznik

[Јаков.]

Sa Helovinom sam imao kontakta isključivo preko filmske industrije, kroz nekoliko nastavaka popularnog Karpenterovog horora.

Kroz neke druge filmove isto, ali uglavnom kroz komediju. Najpoznatije su epizode Simpsonovih upravo one koje se prave tradicionalno za Veštičiji Dan.

Ima nekoliko godina da se Helovin proslavlja i u Srbiji, kroz neke studentske maskenbale i prigodne koncerte.

U oba slučaja, i u onom američkom, i u ovom srpskom, ne može se govoriti o proslavljanju. To je pre svega zabava. Još jedan dan kada se dovitljivi trgovci mogu obogatiti.

Prelistao sam nekoliko stranica koje govore o ovom prazniku, i neki konkretan dokaz o poreklu Veštičijeg Dana nema, ali uglavnom se svode nagađanja da je vezan za Praznik Mrtvih (koji rimokatolici slave), kao i za paganske keltske i škotske tekovine, pomešane sa hrišćanskim uticajem.

Naišao sam čak i na jednu tvrdnju da praznik potiče od Bugara, ali je to mislim više plod srpskog čivijaškog mentaliteta, nego nekih realnih pretpostavki.

Čuveni Džek Lampaš (izdubljena tikva sa svećom unutra), veštičiji kostimi, prinčevi i princeze, kosturi, jezivi smeh. Treba li dalje. Vi se zapitajte zašto serijal o malom čarobnjaku Hariju P. ima toliko uspeha.

Nisu srpski običaji nešto bolji ili hrišćanskiji od ovih novo-američkih.

Imamo mi naše poklade kada se oblačimo u strašne stvorove koji su izgledom bliski slovenskoj mitologiji. Naravno da ovome se ne poklanja previše pažnje, jer je to puka zabava.

Ono što želim da sumiram je to da ne treba ovakve praznike uopšte gledati kao na neku paganštinu ili hvatanje u sotonsko kolo. Upravo takve optužbe se mogu čuti sa hrišćanske obale.

Veštičiji Dan je dan kada se deca igraju i ne razmišljaju o teološko-sotirološkim predstavama onoga što se dešava u toj igri.

U principu nije loše malo naivnog plašenja i ruganja smrti. Smrt nije nepobediva niti strašna. Naš Bog nam je to pokazao.