Ране Исусове (Гал. 6, 17)

[Дејан]

Апостол Павле о крсној смрти Господа Исуса Христа.

На крају посланице Галатима, непосредно пре завршног поздрава заједницама Галатије, апостол Павле пише: „Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Исусове на телу своме носим“ (Гал. 6, 17). Како разумети ове апостолове речи?

Иако се апостол Павле у својим посланицама не осврће на околности и детаље крсног страдања Господа Исуса Христа, он на неколико места јасно говори о „крсту Христовом“ (1Кор. 1, 17; Гал. 6, 12.14; Фил. 3, 18). У Фил. 2, 8 говори о „смрти на крсту“. Осам пута Апостол користи глагол „распети (на крст)“ и скоро сваки пут (осим једном у 1Кор. 1, 13) он се односи на Христову крсну смрт (1Кор. 1, 23; 2, 2; 8, 2; 2Кор. 13, 4; Гал. 3, 1; 5, 24; 6, 14; уп. такође Рим. 6, 6; Гал. 2, 19). Ови апостолови наводи недвосмислено сведоче да је Павле знао да је Исус Христос распет на крсту и да је та чињеница веома добро позната заједницама којима пише. Надаље, чињеница Христове крсне смрти је у апостоловим излагањима увек премиса од које полази и даље развија своје теолошке ставове, а никада закључак.

ПРИКОВАН НА КРСТ

У антици су постојала два начина да човек буде распет. Жртва је могла бити распета на дрвету у облику крста тако што су се у њено тело забијани ексери који су је држали причвршћену за конструкцију. У неким случајевима, жртва је могла бити распета тако што је била привезана ужем за колац или дрво који су могли бити различито постављени. Када апостол Павле говори о распећу, који од ова два начина има у виду? Чињеница је да Апостол у својим посланицама помиње „крв“ (Рим. 3, 25; 5, 9; 1Кор. 10, 16; 11, 25.27). То значи да Исусова смрт није била бескрвна, што је могао бити случај када се жртва распне привезана ужем. Стога је јасно да апостол Павле, када говори о Христовој смрти на крсту, говори о распињању на крст закивањем, чиме је проливена крв. У Посланици Колошанима (2, 13–14) читамо: „И вас који сте били мртви у гресима и у необрезању тела вашега, оживе са Њим, опростивши нам све грехе; избриса обвезницу која нас је оптуживала својим прописима и била против нас, и уклони је приковавши је на крст“. Опште је убеђење раних хришћана да је крвна и крсна смрт Исуса из Назарета била искупитељска смрт. Господ Христос страда у ранама, нанесеним најпре од римских војника, а потом и прикивањем на крст.

РАНЕ ИСУСОВЕ – РАНЕ ПАВЛОВЕ

Имајући у виду све наведено, приступамо разумевању речи апостола Павла из Гал. 6, 17: „ја ране (στίγμaτa) Исусове на телу своме носим“. Апостол дакле на сопственом телу носи „стигме“, ране Исусове. Тумачи се углавном слажу да апостол Павле овде мисли на ране које је задобио за Христа, односно проповедајући Еванђеље широм Римске империје. Он сâм на неколико места говори о страдањима кроз која је пролазио вршећи своје апостолско послање: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у многотрпљењу, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама (ἐν πληγaῖς) ...“ (2Кор. 6, 4–5; уп такође 2Кор. 11, 23– 24). Поменуте „ране“ у Гал. 6, 17 треба дакле схватити као многе ожиљке на телу које Апостол носи као последице злостављања, па чак и каменовања (2Кор. 11, 25). Неки новији тумачи сматрају да апостол Павле овде мисли на „жиг“ који су господари обично ударали својим робовима као знак припадности. У том случају би Апостол овде мислио да је он ранама „жигосан“ као роб Христов коме јединоме припада. У овом тексту је интересантно да Апостол не говори о томе да он ране „Исуса Христа“ или „Господа Христа“ или „Господа Исуса Христа“ на телу своме носи, већ просто „ране Исусове“. Последње читање („ране Исусове“) је посведочено у најбољим рукописима, док се остала срећу у каснијим рукописима, мада многобројним, и морају се сматрати за секундарна. Ова чињеница је неке тумаче довела до мишљења да апостол Павле у Гал. 6, 17 мисли на ране идентичне онима које је Исус из Назарета носио на своме телу. Ово тумачење има на својој страни литерарни контекст Посланице Галатима, пошто Апостол непосредно пре 6, 17 говори о „крсту Христовом“ (Гал. 6, 12) и „крсту Господа Исуса Христа“ (Гал. 6, 14): „А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа Исуса Христа, којим се мени распе свет и ја свету“. Стога се чини да Апостол своје ране идентификује са ранама које је Исус претрпео приликом крсне смрти. На тај начин се он својим читаоцима представља као онај који у потпуности следује Христу и учествује у Његовим страдањима: он опонаша Исусово страдање. Ово тумачење такође налази подршку у 2Кор. 4, 8–10: „Свачим смо угњетавани, али не и потиштени, збуњивани, али не и очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; свагда носећи на телу умирање Исуса (τὴν νέκρωσιν τοῦ Ίησοῦ έν τῷ σώμaτι περιφέροντες), да се и живот Исусов на телу нашем покаже“. Последња формулација 2Кор. 4, 10 неодољиво подсећа на Гал. 6, 17. У оба случаја апостол Павле је као Господ коме служи. Такође, обе формулације – νέκρωσιν и στίγμaτa – сугеришу апостолово опонашање Христове крсне смрти.

АПОСТОЛ ПАВЛЕ – СТИГМАТИК?

Апостол Павле као проповедник Еванђеља, у свету оспораване и често одбациване благе вести о спасењу света и човека кроз личност распетог и васкрслог Исуса Христа, нема – нити жели да има – другачију судбину од свога Господа. Сва страдања на која наилази он сматра природном последицом своје вере у страдајућег Исуса. У ранама свога тела он препознаје ране Господње, он опонаша свога Господа. Свакако, не можемо тврдити да је Апостол мислио да његове телесне ране буквално одговарају ранама Христовим, као што је то био случај код каснијих стигматика, од којих је најпознатији Фрањо Асишки. Феномен стигматизма – добијања рана на деловима тела у које су Исусу били заковани ексери – касног је датума и непознат је источним Православним Црквама. Међутим, апостол Павле у својим ранама – ма на ком делу тела оне биле, и ма како биле нанесене – препознаје ране Христове, ране које наносе бол, али и обзнањују живот (2Кор. 4, 10).

ИЗВОР