Бранко О. Томић

[Guest Izida]

Pomaze Bog,oce Branko!crvenilo u nasu zajednicu!

Svratite nekad na kaficu i zurku u Zenski kutak!Bice mi cast! dada

[Stari3fun]

Повод за налог да водим летопис храма Светог Краља Српског Стефана Дечанског у Железнику...

"      « Позивамо Вас да присуствујете свечаној Академији поводом 70-то годишњице пробоја Солунскоиг фронта, 1.ОКТОБРА 1988 г. у 16,00 часова код споменика палим борцима из 1.светског рата у црквеном дворишту у Желлезнику.

У случају кише у сали биоскопа «

Хор

Реч о слободи и етици

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ

Представа Наародног плозоришта

Одбор за прославу 70-то годиђњице

Пробоја Солунског фронта.

      На крају представе, осим нас који смо само чули о тим неустрашивим српским витезовима, што смо громогласно аплаудирали, глумци су се с дубоким поштовањем поклонили тројици још живих  учесника од којих су примили најискренија али и најмеродавнија честитања, а то је знак да истина и она најтрагичнија интерпретирана неискривљено јест -Уметност. За глумца нема веће награде од ове коју су горе поменути завредели глумећи ликове који су живи и присутни.

      За железничку парохију ово је догађај вредан и веће пажње од ових неуких и оскудних речи писца ових редова, једноставно зато, што се то не описује него доживљава.

) садашњим патријархом Павл да се постојећа црквена канцеларија реновира и прошири. На тој седници је договорено о детаљном новом изгледу канцеларије. До септембра је купован потребан  материјал према приливу текућег новца. Крајем септембра је почело са радовима. 20(4) октобра 1989 г. је рађено следеће: посечено багрење и повађено корење, ископани темељ 44,5.x 4 м, што је предвиђено за проширење, озидано на висини од 2,30 , изливени стубови (бетонски)  изливене гредице подигнуте и изливена плоча, измештена столарија, избачен преградни зид, повађен патос. До краја године, да се излије под унутра, обије малтер у постојећим просторијама и поставе прозори. У току досадашњих радова  су се истакли посебно следећи људи: Жика Карајовић, Тодор Анђелић, мајстор Ђорђе Станковић, Раја Дољанчевић и моја маленкост, старешина храма.

Надам се у име Бога да ће до лета 1990 г. канцеларија бити комплет завршена.

      Ставља се у дужност Јереју Бранку Томићу да због својих списатељских способности редовно сам  води летопис, ове цркве. Нису описани косовски догађаји.

17.Октобар 1989 г.

Архијеррески намесник

Протојереј

Милан Радовановић  МП

      Захваљујем најпре оцу Милану на указаном поверфењу у моје ''списатељске способности''. То је уједно и прва писана критика, истовремено и једина која се односи на моје писано размишљање. Можда ме ово може подстаћи да још више размишљам, али и утицати, да због обавезе, понегде и понекад не будем на висини задатка.

Са захвалношћу

Јереј Бранко О.Томић"

[Stari3fun]

Бог ти добро дао! Хвала од свег срца на топлом и срдачном дочеку! У знак те захвалности, дотурићу нешто што сам већ раније написао, нека то буде истинска благодарност свима који су ме на овом месту чекали...

ДВА СОЛУНЦА

На клупи у хладу две старине седе

Међу њима шешир стара српска капа

Први близак лику мог покојног деде

Други једва виши од старачког штапа.

Један другом прича како време лети...

Багремова грана обојицу слуша

Ћорава живота а време је мрети

Све сам битке прошо ал ме боли душа

Што радост без жучи окусих једном

Рече седи брка и мало се саже

Е мој брате Вељо у животу бедном

Чинили смо ето како други каже...

Дохвати се капе. Видиш ону кућу

Што се таман види замућеним оком

Преко оног грма у тичјем беспућу

Оданде сам ношен љутим ратним током

И нестао с пушком у огњу и диму.

А ја сам ти Перо пошао из Лике

У истој смо чети испратили зиму

И играли јадне глуве нареднике

Што не чују салве и топовске ватре

Осим страшне песме кад куршум просвира.

Боже углас кажу, нико нас не сатре

И други се маши мршавог шешира...

Награђена песма на конкурсу писаца Чукарице

за 2008. годину.

[Милан Меденица :)]

оче, добро дошли и благословите

[Guest Izida]

Hvala,oce!Pesma je zaista divna.Ima savrsenstvo forme i onu eruptivnu emociju,koju toliko volim.Zaista sam uzivala citajuci je.Samo,ja ne umem da dajem komentare,kao knjizevni kriticar.Nadam se da mi ne zamerate.

[Guest O.Ugrin]

Што не чују салве и топовске ватре

Осим страшне песме кад куршум просвира.

Боже углас кажу, нико нас не сатре

И други се маши мршавог шешира...

E, zato volim Srbiju.... bila je u stanju da da takve. Moja suza je moje hvala, moj ponos je, nadam se, njihova slava. Vecnaja pamjat. U.

[marija]

Текст који је пред нама друкчија је књижевна врста од претходних књига Бранка О. Томића. Док се у ранијим Бранко О. Томић огледа у поезији; прози и афоризмима,овај ускуп текстова представља воједину целину. У првом делу су различите свештеничке проповеди:недељне;празничне и пригодне,а у другом оригинални избор текстова које је аутор,својевремено забележио у Летопису цркве у Железнику. Видео сам и прочитао много збирки свештеничких проповеди.Све су засноване на светоотачким традицијама, а присутно је и "сељење материјала" (преписивање). Свештеник Бранко О. Томић (срећом?!) није читао те збирке.Као човек од мисли и пера помислио је да може да изнесе своје мисли и осећања.Зато су његове проповеди свеже,а мисао упућује на конкретну прилику. Нема уопштених фраза,"поповања". Бранко О. Томић није поп-он је свештеник. Речник му је посебан. Истакнут и изразит.Познато је да је Вук Караџић у преводу Новог завјета унео преко сто "својих" речи. Такву слободу имају изузетне личности којима постојећа лексика "тесна". Међу теолозима тог и таквог поступка био је О. Јустин Поповић,којег и о. Бранко (не)свесно опонаша.О њему не судим,он је ствар укуса.У тексту: "Две хиљаде година хришћанства" сматрамо сувишним детаљ о дуговечности праведног Симеона. Писац је аутоматски прихватио навод из "Житија".Модерно схватање тог "проблема" објављено је у новијим годиштима "Гласника".У сваком случају омилитички манир о. Бранка је прилог савременој реторици.

Други део књиге представља покушај оживљавања књижевне врсте,готово аборављене, летописа. Широка читалачка публика није имала таква искуства. Мало је оних који су приметили и осетили шарм таквог штива. И, заслуга је Бранка што је имао храбрости и умећа да прикаже биране текстове које је оставио у дебелом Летопису цркве у којој је служио и реч Божју тумачио. Познато нам је да је, сада, покојни прота Глиша Бабовић, парох шабачки у време Другог светског рата писао летопис свакодневно! Ко сад зна колико је коштало јаје, рецимо 15. маја 1942.године на шабачкој пијаци? Или, где су, сем у црквеном летопису,записани свакодневни детаљи града Шапца? Отац Бранко је,нажалост, писао и приказао више тужних и страшних догађаја,јер нам је најновија историја страхоте подарила, мада се он понекад јави као шерет; афористичар, као на пример у опису колеге који је имао трему кад је појао пред Патријархом. Слободни смо да предложимо о. Бранку: у следећиј књизи-још Лет(п)описа.

Протојереј

Dr Драган Милин,

Редовни проф.Богословског факултета

Реч нам/ми судија 2 (2005), издање аутора

Колико до јуче имали смо кривце, дежурне кривце за све зло што нас снађе и сналази. Од Фридрих Барбаросе, преко Турака, Шваба и Немаца дошли смо до разверене вере протагониста марксизма. Они су дежурали педесет година. Дежурни последњих десетак година, под знаком навода Српском октобарском револуцијом, смењен је са дежурства. Добили смо човека за кога везујемо Креманско пророчанство. И заиста! Он је православној сабраћи пожељео мир, слогу и добру вољу као нико од претходних. И сам се томе радујем. Богомладенцу Христу хвала. Добили смо од Бога кредит који једино можемо вратити благодарношћу Господу Богу творећи Његову свету вољу.  Али... Србин не би био Србин кад не би смислио јеретички бадњак уз постојећи на Цетињу. Неко може рећи: ''то су Црногорци''. И нека су. Био је и Св.Василије и Св.Петар управо Цетињски митрополит; био је и Његош, али они су били Свети и светли Срби као наша парадигма. Начуо сам да ће по местима Србије бити и страначких Бадњака. Изгледа да ћемо и Веру да постраначимо. Да ли ми то од демократије, чију дефиницију не знамо, хоћемо ДЕМОНКРАТИЈУ за коју смо сигурни шта је. Кога ћемо наново прогласити за кривца? Близу је истине да је преостао само у нама. Има ли мира и слоге игде, осим на небу који је савршен и непомућен. Вратићемо се поново теми.

    ''У дане оне изађе заповијест ... Да се попише сав свијет'', рекосмо на почетку.  Где ћемо ми одавде и племенска браћа свуда по свету? Хоћемо ли моћи из свог ''Назарета'' до завичајног и постојбинског ''Витлејема'' да се по закону попишемо и пребројимо колико нас је преостало? Да, да. Преостало. Шта је са нашом колевком, нека су то и јасле! Нека су то и гостионице замандаљене. Биће отворене за Нову годину. Нека имамо и кровињаре и нека закишњавају. Слама је била испод Христа Богомладенца, зашто не би смела да буде и под нама? Вечерас ћемо ионако унети неколико сламки да нам дом узличи на витлејемску пећину.

    Зар не памтимо кад смо на тачкице, бонове и разне рабоше куповали и добијали свој тал у роби и намирницама? Зар не палимо свеће упокојеним прецима? Зар, кад узмемо свеће у две руке, најпре, шачицу свећа не упалимо за наше ''живе'' драге и вољене? Зарр у другој не држимо трипут више свећа за оне који су на небеси? Да ли смо свесни шта чинимо? Кога пре и прво поменути? Ако упалимо свећу, не дај Боже, прво за мртве, зло ће нам се десити. Ако упалимо у истој равни ''не ваља се''.  Ако буде на пар, каткад непар ''опрости Боже'', само да зло не чује. То је наша побожност.

    На наше зло, зло нас је снашло много пре наше досетке. Заменили смо веру за сујеверје, богохуљење и псовање. Господ нас је створио на пар зарад продужења врсте; да за собом оставимо потомке. Где треба да има, леву и десну страну, као што ће нас раздвојити Себи с десне и леве стране на страшном суду Његовом. Куд се деде предачка вера; куд се деде по десеторо чељади од истих родитеља; куд нестаде дим са толиких српских огњишта? Зато малочас рекох да се пребројимо!

    Ако бригу о себи поверимо Господу Богу, Он ће се о нама старати на начин кад нећемо имати разлога да измишљамо кривце и усмена оправдања јер Божјој вољи нема силе која се може супроставити. Али, коме Црква Богомладенца Христа није мајка, том ни Бог неће бити Отац.

    Какве смо вере, то и сами морамо знати иако се о њој може говорити и читавог Миленијума у који закорачујемо, ако се пре тога не истребимо или не изумремо. Није громогласни Бећковић залуд нити у браду зборио:

"Ћераћемо се још

Нема од помирења ништа

Морамо се ћерати

Ни стати на овоме

Само би још то требало

Да се и не ћерамо

Ђе сте се ћерали

Ниђе

Ниђе

Шта сте ишћерали

Ништа !"

А Господ нам изричито заповеда:

''Љуби  Господа Бога својега свим срцем својијем, и свом душом својом и свом мишљу својом ... Љуби ближњега својега као самога себе'' (Мт.22,37-40).

    Ко је наш истински брижни и несебични брижник, а ко је племенски ближњи није потребно апострофирати. Ако ове заповести будемо присвојили, у срце посадили као племениту воћку, ако будемо по Божјој вољи живели, нећемо морати да бринемо о бројчаној равнотежи, стратешкој надмоћи других. Ако знамо да им је сами Спаситељ, шаљући своје ученике у свет да проповедају Еванђеље Христово, обећао да, ако буду на змије и шкорпије нагазили, и ако шта смртно попију, да им неће наудити, а Еванђеље, заправо у то нас уверава, не морамо ни ми превише бринути о осиромашеном уранијуму и пребогатој трпези, јер не живи човек само од хране и пића него и од речи које излазе из уста Божијих.

    А онда бисмо и тако могли и свако будуће Бадње вече уз светлост огња заједно са анђелима на небесима да ускликнемо :

''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк.2,14).

[Stari3fun]

На молбу Уредника билтена: "Наша Сремчица" и такође, Уредника Радија 98,8, Радио Железника,

написао сам, у покушају, једну студију поводом 2000 година хришћанске цивилизације...њу

прилазем на увид и критику...Бранко...

2000  ГОДИНА ХРИШЋАНСКЕ   

ЦРКВЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

    Ми смо покољење од Господа Бога по милости удостојено да будемо сведоци величанственог заласка и блиставог исијања другог у трећи миленијум нове христијанизоване цивилизације. Последњи век, век у ком смо и сами угледали Божји свет, бременит је многим кризама (криза - суд), ратовима који однеше милионе живота деце једнога истога Бога, којега на различите начине исповедамо. Говорити и писати о узроцима а не вратити се на Искон, прапочетак времена, површно је и непоуздано исто колико и последично набрајање васколиког зла које снађе хришћане, првенствено православне припадности.

    Пре него што покушамо да учинимо осврт на време прапочетка и првоствореног човека, због важности тренутка мисао ме обавезује да употребим неке параметре који нас пред лицем Божјим и пред преко пет милијарди боголиких душа, иако огромно нехришћанских, колика су поколења христоисповедања пропутовала овом планетом званом Земља налазећи свој смисао настајући од ње и враћајући се у њу.

    Ако математику, као егзактну науку, поштедимо процена, непоузданих бројки и могућих математичких нетачности и пређемо на говорну категорију, добићемо, истине ради, импресивне податке. Просечна генерацијска, између предака и потомака, разлика износи око 25 година. У једном столећу постоји прадеда - деда - отац и неки Ја. Простим сабирањем добијамо четири колена. Ако то умножимо онолико пута колико је столећа, долазимо до, приближно, осамдесетог колена од рођења Богомладенца Христа Спаситеља, те прадавне духовно застуднеле и надасве најнаданије ноћи, јер нам се родио нико други до ''Сунце правде Христос Бог наш!''. Утамничених грехом светлост богопознања. Убогих и нејаких духом божанствена Нада. Уцвељених и унижених Кураж и Снага. Обесправљених и непризнатих божанска Правда. Болесних Исцелитељ. Боготражитеља Предусретник, итд.

    Зар данас ово поколење, коме неоспорно припадамо, нема управо таквих? Од зликоваца, џелата, свирепих мучитеља, и ко зна каквих горих, до сиромаха, физичких и духовних богаља, ненахрањених, ненапојених и опет, свакаквих да се не могу придевски ни набројати. Али ... вратимо се Почетку Времена. Кад га помињемо, треба рећи да га рачунамо од тренутка губљења богосличности и бесмртности, таман, богаћењем чудовишним грехом задобијеним примамљивошћу заблуде кнеза овог света и вечног противника Бога, дакле Сатане. Он је, пак, злоупотребио бесловесну змију као средство и посредника између човека и њега. Да би дошли до ове необориве истине довољно је првих неколико страница Старог завета да се тога подсетимо.

    Првостворени човек Адам и од ребра његовог љубљена му жена Ева, човечица и мајка живота, заборавише на благодарност своме Творцу и саздатељу Неба и Земље, видљивог и невидљивог, чудесног и неисказивог. Заборавише благодарност чинећи непослушност и гордост, приклањајући се оцу и матери свих грехова. На тај начин учинише суноврат божанског поретка на Земљи. У Шестодневу се, заиста, види напредак и круна Божјег стварања и старања – ''И благослови их Бог и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом ...'' (1. Мојс. 1,28). У истом поглављу стоји шта им је, а шта није чинити. У том кодексу понашања стајала је и једна забрана - '' И запријети Господ Бог човјеку ... али с дрвета од знања добра и зла с њега не једи : јер у који дан окусиш с њега умријећеш '' ( 1. Мојс. 2,16-17). Ипак, у нечему први људи послушаху Бога. Подигли су много потомство мушко и женско од којих прворођеног Каина а потом и Авеља. Шта се с њима десило познато је и птицама небеским (1. Мојс. 4,8). Братоубиство. Оно је постало синоним братоубилаштва. То је познато бар нама и данас на овим просторима који верујемо у једнога Бога а на три начина. Исти језик говоримо али се не разумемо. Можда смо и ми започели неку непознату вавилонску кулу. На том ланцу греха поменули смо три најдрастичнија.

    Како грех рађа нови грех и гладује без њега, то се и умножавао до те мере да је изазвао гнев Божји о чему сведочи :'' Покаја се Господ што је створио човека на земљи и би му жао у срцу'' (1. Мојс. 6,6). Би потоп ... Ноје са синовима Симом, Хамом и Јафетом, снахама и чељадима и сваком врстом животиња спасе се по Божјем промислу. И Нојева барка је синоним (праобраз) спасења. И данас неки по Арарату за њом узалуд трагају да се у њу укрцају.

    Временски, није требало предуго чекати да се грех изнова умножи, разграна и запоседне човечију душу. И данас, синонимски Содом, од богоотпадништва до содомије није било греха а да није чињен. У њему и после њега - отпадништво изабраног народа Божјег, богохуљење, крвави пирови, инцест, бизарност свакојаке врсте - вапијући греси (1. Мојс. 19,1 - 38).

    Ни Мисирско (2. Мојс. 1,1-22), потом Вавилонско сужањство! Ни вапаји великих пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила, посебно ''Плач Јеремијин'' и свих дванаест малих пророка сем Илије и Јелисеја (1. Цар. 19,1-21), великих пророка који нису оставили писаног трага. Ни непревазиђени песник, псалмопојац цар Давид, ни величанствен син му Соломон са мудростима ''Песмом над песмама'', дивним стиховима у славу свеопште љубави, кога и ми прозивамо кад изнађемо  ''соломонско решење''. Ето, ни то није узело у памет  разуздани грех старозаветног посрнулог и палог  човека.

    Све то и много, много више од тога почињеног,  препунило је земљу више но птицама небеским; мравима и гмазима; бројношћу људских душа да је земља грехом воњала - заударала, кипела и бљувала као вулканско гротло сву прљавштину и зловољу владаоца таме и највећег богоборца, Сатане. Он је уперио сва расположива средства и начине Господу Богу кроз Његово савршенство стварања - човека. А јадни човек уместо да љуби свога творца извршавајући налоге Декалога и да се уподоби Створитељу своме, он се Њега одрекао приклањајући се нечастивом и чинећи најстрашнију апостасију.

    У таквом непоретку, неморалу и безакоњу, свемилостиви и снисходљиви Бог шаље у такав изопачен свет Сина свог Јединородног да га спасе од сопствене пропасти и васпостави Нови савез, или завет између Бога и човека, притом пружајући сваком, понаособ, могућност личног спасења и вечног живота.

    У Еванђељу по Јовану стоји овако записано : ''У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бијеше ријеч… (Јн. 1,1). Та Ријеч постаде тијело и  усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од Оца'' (Јн. 1,14)

    Безвремено, Бог Син се вечно рађа од Оца без матере, а у свету и времену, дакле пре две хиљаде година, које стависмо у наслов, као Богомладенац Исус Христос Искупитељ од матере, Пресвете Богородице Марије, у телу без оца. По свему исти као човек осим што није могао бити грешан, јер је једновремено и Бог и Човек.

    О попису, зимској ноћи, Витлејему, јаслама, Звезди водиљи и звездочицима могли би да не говоримо просто и зато што је то Прво слово хришћанске азбуке, те свако иоле религиозно настројен и писмен то мора да зна као Оченаш, а он је, поменимо и то, задата молитва Господу Богу, с којом треба да  устајемо из постеља наших; којом просимо опрост грехова као што и сами праштамо; којом просимо хлеб наш насушни;  којом, најзад, молимо да нас избави од злога, управо онога који држи грешног човека у сужањству спремајући га, супротно Богу, за вечну пропаст и смрт.

    Христовим доласком у огреховљени материјални свет, а давно обећаним од Оца преко старозаветних пророка жељно је ишчекиван од богобојажљивих и богољубивих људи. У то нас уверава тристогодишњи старац праведни Симеон Богопримац када је примајући у наручје Богомладенца Христа изговарао усхићено : ''Сад отпушташ с миром слугу својега, Господе, по речи својој; јер видјеше очи моје спасеније твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, видјело да обасја  незнабошце и славу народа твојега Израиља'' (Лк. 2,29 - 32)

    Његовим рођењем, такође, настао је Нови савез Бога и Човека. Васпостављена је ишчашена равнотежа између првобитног стања духа и греховног суноврата. А да је човек створен за бесмртност и вечни живот  подсетићемо се божанских речи које претходе стварању нашег праоца Адама : ''Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми'' (1. Мојс. 1,26). Овде двоје морамо имати на уму.  Прво: Божје тројединство, јер с ким би се он консултовао, а помиње множину; и друго: Његово обличје подразумева богосличност људске душе. Ако је Створитељ свега видљивог и невидљивог безвремен и вечан, значи да њему сличан треба да има иста или слична својства.

    А да се човек у минулим вековима по настанку греховно у неповрат сурвао, по Христовој појави на земљи ап. Павле овако печати: ''Да се обновите духом ума својега и обучете у новога човјека који је саздан по Богу у правди и у светињи истине'' (Еф. 4,23 - 24 ).

    Да би имали право да говоримо о теми коју смо насловили, узећемо опис из Еванђеља по Луки. ''Тада пође и Јосиф из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју у град Давидов, који се зваше Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, да се препише с Маријом испрошеном за њега женом, која бјеше трудна. И кад онамо бијаху, дође време да она роди. И роди сина својега првенца и пови га, и метну га у јасле, јер им не бијаше мјеста у гостионици'' (Лк. 2,4 - 7 ).

    У тренутку Његова рођења радоваху се и небо и земља радошћу великом. Небо је дало Богомладенца, а земља непорочну матер и вертеп. Небеска анђеоска војска овако клицаше : ''Слава на висини Богу, И на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2,14). Рођење Христа Спаситеља, заправо је носило поруку мира и добре воље међу људима, пошто су то насушне категорије, као и хлеб насушни, од почетка до краја времена. Да је то тако и историја и Библија описују ратове, покоље, двобоје (Давид и Голијат, у новије време такође познати).  Како тог мира није било у појединцима, утолико га је мање могло бити међу племенима. Тај мир је био толико недостатан, као данас, мада неприкладно, као мањак свих врста лекова.

    Код еванђелиста описи се подударају и одступају, али не искључују.  Ниједан, међутим, не говори о години, месецу и датуму рођења Богомладенца Христа. Многи историчари су укрстили копља кад би то могло бити. Међу њима било је и атеиста, мало апсурдно, за њих није ни постојао нити се родио. Рачунајући од године настанка Рима, неки су узимали да је то 745, 747, 749, па чак и 752. године. Системом елиминације, знајући да је то било у време цара Ирода, а он је умро 751. године, дошло се до компромиса, па је паушално узета средња година. Тако је, по општим схватањима и тумачењима, Христос рођен четири године п.н.е. Те хипотезе се не могу узети као тачне, напросто што се прорачуни не слажу, а и тај фамозни попис становништва ништа ближе не одређује или није аутентично сачуван.

    Питање:  да ли се Христос родио пре себе, са собом, или после себе, и несофистички гледано није од особитог значаја. Тренутак Његовог рођења мора да буде у сенци богочовечанске  мисије због које се из небесног блистања низвео у таму најкрајњу. Није спорно да Његова појава означава центар и тежиште света. Чињеница да се време пре  ''Сина човечјег''  рачуна унатрашке као враћање казаљке на сату, а по Његовом рођењу унапред, даје несагледиву димензију овом догађају. Отада почиње Нова ера,  Нови завет,  Нова цивилизација.

    Не без разлога. Он је собом донео нову науку, морал и поредак. Јер, што је до тада као недело био грех, од сада је и помисао родитељка греха, чиме се у намери изједначава са њим.

    Из овога проистиче, без сумње, да је Христов долазак у овај огреховљени свет у времену, заправо, поновно обожење грехом угљенисаног човека. Као маглу са огледала требало је скинути скраму са лика Божјег у човечјој души. И да, изговарајући се као човек, не би могао да пориче ''високе захтеве'' моралног кодекса Божјег као недокучивост у смислу праведности и богоподобности, то сами Спаситељ својим животом опримерује.

    Сем тога, због појаве многих лажних пророка и месија, на Његовом крштењу, коме присуствује Св.Јован Крститељ и мноштво верујућег света, Месију посведочују Бог Отац и Бог Дух Свети у виду голуба : ''И крстивши се Исус изађе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и дође на њега. и гле, глас с неба који говори: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи'' (Мт. 3,16 - 17). На тај начин је требало да испуни  ''сваку правду'', а то значи старозаветно, да се о свом пунолетству крсти.

    Спаситељ Христос имао је своју троструку мисију. Царску, првосвештеничку и пастирску. Славио је, величао и сведочио тројединог Бога чинећи савршено јединство са оцем када је пред добровољно распеће молио: ''... Оче ! Кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља него твоја да буде'' (Лк. 22,42). Такође, рекао је да ''када дође Утешитељ, Дух истине који од Оца исходи, кога ћу вам послати ...'' Све ово указује на троличног и једнобитног Бога не би ли уклонио тај камен спотицања потоњим јеретицима. Због небројених кривоверника, на Првом и другом Васељенском сабору дошло је до сачлањивања Символа вере који је изражавао и изражава јединствену догму о Богу у три лица и једној суштини (прочитати Символ вере). Поменимо да су сабори одржани у Никеји 325. и Цариграду 381. године. На њима су учествовали многи свети оци, од којих треба посебно истаћи Св. Николаја Мирликијског чудотворца.

    Као син Божји и син Човечји (људима се обраћао и у телу), низводио је Царство небеско, за које смо као боголика бића намењени утврђујући нас у божанској истини и правди и клонећи нас од васколиких заблуда и погрешака због којих је морао доћи на земљу и човек постати. У ту сврху оснива Цркву  своју са целокупним устројством. Изабрао је међу многима 12-орицу својих ученика : ''И кад би дан, дозва ученике своје и изабра из њих дванаесторицу, које и апостолима назва'' (Лк. 6,13)... ''даде им власт над духовима нечистијем да их изгоне, и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи'' (Мт. 10,1). Потоњи избор седамдесет ученика, полагањем руку, даје континуитет од онда до данас, без прекида низводећи благодат Светога Духа на посленике Божје (епископе, свештенство и ђаконство). Тај континуитет се назива апостолским пријемством.

    Као благодатне дарове установио је Свете тајне којима на видљив начин добијамо невидљиве дарове од Бога као средство и начин  да останемо са Њим у светој заједници као мали синови Божји. Прва и безусловна тајна којом се постаје члан Цркве јесте света тајна крштења: ''Идите дакле и научите све народе крстећи их за име Оца и Сина и светог Духа'' (Мт. 28,19). У овој св. тајни се крштавамо за опрост грехова и да се обучемо у одећу праведности. У њој нам се опраштају прародитељски (Адамов), предачки и лични греси ако их имамо до тад, сем последица првородног греха, а то је физичка смрт.

    Другу је установио на својој Тајној вечери: ''Узмите,  једите; ово је тело моје ... Ово је крв моја Новога завјета која ће се пролити за многе'' (Мк. 14,22 и 24). Света тајна причешћа којом се на видљив и могућ начин сједињујемо са невидљивим Богом чинећи непосредну заједницу са Богом.

    Пошто је крштење духовно рођење, то се нико не може два пута родити. На крштењу су опроштени сви дотадањи греси, а шта са потоњим? Покајање! Црква Христова, Његовим пуномоћјем има власт да опрашта грехове оних који се из дубине душе своје кају и пред Богом исповедају како би се духовно обновили и у Богу, не грешећи изнова, милост нашли.

    У Светој тајни Миропомазања примамо печат дара Духа Светога. Тај благодатни дар за свако добро прегалаштво.

    Преостале свете тајне: брака, свештенства и освећења јалеја за болне нису обавезујуће. Ко може по Божјем призиву да живи девичански световно или монашки, као што за себе вели Св. апостол Павле, добро је. Ко не може и не жели примити свештеног чина није обавезно. Здравима не треба лекар и медикамент. То је по себи разложно.

    Време нам и простор не дозвољавају да се детаљније позабавимо начелима Новог завета, па ћемо у назнакама навести примере који, очито, на то указују. Но, пре тога, мора се истаћи да Спаситељ Христос није говорио, творио и тврдио научно, као што није ни дилетантски, понајмање неуко него божански, савршено и доступно колико данашњем академику, толико и неписменој баки која сем дубоке вере нема теолошког знања, али она зна – ''види Бога''.

    Декалог (десет Божјих заповести), Устав Старог завета, Христос је претворио у две до савршенства јасне: ''Љуби Господа Бога својега, свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом''  5 Мој. 6,5. Ово је прва и највећа заповјест, а друга је као и ова: ''Љуби ближњега својега као самога себе.'' 3 Мој. 19,18. … (Мт. 22,37 - 39). На другом, пак, месту вели : ''Љубите и непријатеље своје''. Ако је друга као прва, а она је највећа, то значи да су две највеће. По себи се подразумева да треба љубити ближњега својега, па то чине и безбожници. Ако овоме додамо и овакве Његове заповести : ''И штогод желите да вама други чине, чините и ви њима''. Ако нам је савест неуспавана, не можемо пожелети да нам неко чини зло ма које врсте, те да би и ми тако њему учинили. То је по себи јасно. За разлику од неких теолога који чињење схватају као позитивно, а не чињење као негативно, ја бих то, не безусловно, окарактерисао као активно и пасивно стање. Не чинити зло није грех, али чинити добро то је врлина, жртва и самопрегор, који, ако чинимо из љубави према Створитељу има ''тежину и значење''.

    Један детаљ, који говори о суштини и форми заслужује да се нарочито истакне, просто што данашњи, сујеверни човек придаје веће значење форми но суштини: ''Но залуду ме поштују учећи наукама и заповијестима људскима ... не погани човјека што улази на уста; него што излази из уста оно погани човјека'' (Мт. 15,9 - 11). Када мислимо на прво то се односи на сујеверје. Нама је прече да водимо рачуна о пару и непару, о ''ваља се и не ваља'', а не о суштини и намери да ли то што чинимо, чинимо из љубави према Богу, јер само то пред Њим има тежину и значење, а не  несувисли страх да нам се што лоше не деси. Зар Бог, кога љубимо свом душом својом, хоће и може казнити синовску приврженост. Очито да не поштујемо ону прву и највећу заповест ако смо у оваквим формалним дилемама. Када мислимо на друго, заборављамо да нам је он сам дао пример да се само постом и молитвом ''овај род'' (демонски) изгони. Да постом, молитвом и кајањем, делимично, или потпуно ишчишћавамо душу своју призивајући Бога у себе. У прљавштини само се може болест настанити, а никако светлост богопознања. Кад бисмо изашли да прошетамо макар и ''Кнез Михаиловом'', оперемо се и окупамо да се не би осетили непријатно при сусрету с познаником и пријатељем ''јер ће у себи помислити да смо небрижни и аљкави''. А спремни смо да ''Дух Свети дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте (духовне) и да спасе благе душе наше!?'' Где нам је ту логика и духовна хигијена (пост, молитва и покајање)? 

    Господ нам је сваком греху супроставио врлину којом се задобија праведност и живот вечни: гордости - смереност; среброљубљу - дарежљивост; разврату  (блуду) - целомудреност и девичанство; зависти - човекољубље; лакомству - уздржљивост; гневу - трпељивост; очају и безнађу - веру, наду и љубав. Ако греху супроставимо врлину, на путу смо праведности и блаженства у вечном животу после физичке смрти. 

    О Христовом распећу - Његовој искупитељској Жртви, Васкрсењу, Вазнесењу и Силаску Светог духа на апостоле прикладније је да говоримо када томе буде дан. Ово напомињемо јер је незаобилазно и суштински последично. Јер, да није било, по Божјем Промислу и милосрђу, према грешном човеку очинске љубави, не би било ни Рођења, ни овог напред поменутог, као логичног и последичног, а све у сврху и циљу  спасења сваке боголике душе.  Бог не жели смрти човека него да се покаје и жив буде  (молитва на исповести).

    Ако све ово, макар делимично и једва само наговештено, није био довољан разлог за многе мученике - христоисповеднике, светитеље и преподобне да се одрекну свега овоземаљског у долини плача, лично не знам шта има од ове Христове речи, еванђеља и примера у причама о: богатом младићу (19,16 - 24); Страшном суду (25,21 - 46); виноградарима ( Мк. 12,1 - 9 ); стражењу ( Лк. 12,40 - 59); изгубљеној овци (Лк. 15,1 - 6 ); богаташу и убогом Лазару ( Лк. 16,19 - 31); свадби у Кани (Јн. 2,1 - 11); жени прељубници (Јн. 8,3 - 11); Добром Пастиру (Јн. 10,1 - 16);  Беседи на гори блаженства ( Мт. 5,1 - 12 ); царинику и фарисеју и многе, многе друге. Ко има уши да чује и ко има очи да прочита, да се опомене. 

    Свестан сам да ће ми многи познаваоци теолошке мисли, свештенство и мирјани, у многоме замерити да сам многе и многе есенцијалне детаље и теме недовољно дотакао, разјаснио, о понекима недоречено прозборио. Прихватам, априори, да се задатој теми могло темељитије и опширније приступити. Не бранећи се од сопственог незнања у сажимању закључака у виду левка, овим указујем да и широки пут и врата не воде ка спасењу душе сваког појединца, него стрми, неутрвени и свим затрњени и вертикални, кроз самопрегор и творење воље Божије задобија се живот вечни.

    Господ Бог нас је призвао себи из превелике божанске и вечне љубави да нас обожи, обоголичи и врати у праобличје Божје, кад смо као такви били намењени за бесмртност. Шаљући Сина свога Једнородног у свет, како напред видесмо и кроз благодатне дарове као средство духовног обновљења, даје нам могућност повратка праведности и блаженом животу. Оставио нам је у аманет веру, а ко поверује спашће се. О каквој је вери реч говори апостол Јаков: ''Тако и вјера ако нема дјела, мртва је по себи ... јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без добријех дјела мртва'' (Јк. 2,16 и 26).

    Оставио нам је и Наду да се њоме тешимо јер, ''крст носити нама је суђено'' (Његош), када је покајаном разбојнику на крсту завештао: када је он завапио: ''И рече Исусу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство у своје'' (које, узгред, није од овога света). ''И рече му Исус : Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају'' (Лк. 23,24 - 43 ). Ова се нада не сме пасивно схватити. Чинећи добро, побеђујући грех у себи али свесни : ''Никтоже без грјеха токмо једин Бог''. Он је праведна Љубав и љубећа Правда. Покајник са крста искористио је своју последњу прилику, а ми нећемо знати која је наша таква. Спасао се један да се надамо, али само један да се не заваравамо. Јер Он је, Спаситељ, једном рекао и овако : ''Многи ће последњи бити први а први последњи''. И опет, не сви, него многи.

    Да је Господ Бог преузвишена и вечна Љубав излишно је и говорити. О њој нарочито сведочи највећи гонитељ, потом највећи ревнитељ хришћана, апостол Павле, када каже : ''Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи и ако знам све тајне и сва знања ... И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже''  (Кор. 1. 13,1 - 6).

    Ово је, у најкраћим цртама, брзопотезно листање Новог божанског завета Бога и човека. Рођењем Његовог Јединородног Сина у телу на земљи од Пресвете Богородице, Богомладенца Христа чији двехиљадити рођендан данас готово с поносом, боље рећи покајнички достојанствено прослављамо.

    При свему овом, није за чудо зашто се Родоначелник српског национа и оснивач српског Светосавља, Свети Сава, многоверни му телесни отац Симеон, касније сви Немањићи, и најзад Свети мученик и кнез српски Лазар (као Христов четвородневни пријатељ имењак),  већма определио за небеско уместо за земаљско царство. О томе је много доцније велики Његош право казао: ''Земаљско је царство замалена, а небеско увек и довијека''.

    Нама се указала непоновљива прилика да тај најзнаменитији Рођендан уместо наших, безначајних, колико смо и ми, прославимо славећи Бога на висини, молећи да на васколикој планети буде божански мир, призивајући да међу нама људима, дакле богосличнима, буде добра воља.

    Уз све недостатке мог оскудног и неуког осврта Великим словима од Прапочетка као узрока до Данас, такође курзивно, чијих последица ћемо крст носити док нас буде -обраћам се свима православним Србима и онима који су ине нације, а оправослављени, као и свима људима добре воље,  парохијанима, читаоцима и слушаоцима сверадосним и најрадоснијим Божићним поздравом :

ХРИСТОС СЕ РОДИ !

                У Христу браћо и сестре

                            А М И Н  !

[Stari3fun]

Iskren da budem, ocekivao sam misljenje,makar u jednoj recenici, bar od licnosti koje su izrazile zelju da se pojavim na ovom forumu. Svako dobro zeli vam Branko.

[Guest Alefshin]

Iskren da budem, ocekivao sam misljenje,makar u jednoj recenici, bar od licnosti koje su izrazile zelju da se pojavim na ovom forumu. Svako dobro zeli vam Branko.

??????, ???, ???? ??, ?????? ???? ????????.

??...?????????? ?? ??? ?????, ??????? ??????? ???!

[Маша]

Оче Бранко, извините, вероватно нису ни долазили на форум када сте поставили беседу.

Иначе, као лаик, имала сам све време утисак громогласности беседе, као да сам слушала ваш глас иако га никад нисам чула.

Беседу сам доживела као искрену, вапијућу, насталу кроз ваш сопствени бол, који је и Божији.

[marija]

СВЕ О ТЕБИ ЗНАМ


Све о теби знам по души и хтењу
Што си тако млада што си одвећ добра
Могао бих срозан у своме бесцењу
Посвуд да те стегнем као да сам кобра.

Све о теби знам не долази споља
Краде те од свести видљив талас за ме
У стезању груди из магнетног поља
Старост мога срца од натруле сламе.

Све о теби знам ко о Божјем суду
Што блудника чека иза гробних врата
Срамежљиво кријем у бешчасном труду
Дрзнути се на те ко убити брата.

Све о теби знам сву лепоту чедну
Што из тебе злати анђеоским сјајем
Очи старог орла и на јагње гледну
Због њега у себи и на грех пристајем.

Све о теби знам веруј старом перу
Преживело многу жегу и олују
У подножју исто ко у небодеру
Капи младе крви рукопис му трују.

Све о теби знам немиром се кунем
Свег си тога свесна како ћеш ми рећи
Просто да ми буде што у греху трунем
Часи грешног бола са мном ће отећи.

Бранко О. Томић

[Stari3fun]

РОДОСЛОВ:

У Почетку Аћим створи Богдана;Богдан "роди"Поноса;ПоносродиГореноса;Горенос роди Убибрата;овај родиРаспикућу; Распикућа-Паликућу;Паликућа-Сластољуба;овај роди Милорада;а он роди Мукољуба;Мукољуб Светолика;а Светолик Светогрђу;па он роди Себислава и сестру му Богославу.А њих двоје свако за се.

СВАКИ ПОЧЕТАК...

тежак је по себи. Из њега је извучен синоним ПИОНИР. Свако бива,ако се ичим бави...А то,опет,понаособ,сви знамо.Најпре смо били Пионири у својих родитеља. Потом у школи... Свако наше прво било је пионирство. Заметак; зачетак који није класична трудноћа.Не треба посебно наглашавати да је у тим првим замасима постојало,а и постоје многе грешке...Можда сам и сам нечија,или сопствена ГРЕШКА!!!

"ГДЕ ЈА СТАДОХ"...

...Ту подужи застој вреба.Имао је Аћим многе недоумице.Ко нема проблема,он прави децу и себи и око себе.А ветар кад развеје плеву испили се неко зрно.Па, баш, ћорава кока га кљуцне...Ћорава јој страна и лук у очи...Е,та страна може да буде са свих страна. горња; доња; лева; десна,настрану устрану треба,без оклевања, казнити.Стројеви корак: лева-десна;лева-десна.То понављати више пута док не научи да не може бити плус и минус истодобно;Мужјак и женка самojсеби… пропустити је кроз "голооточке казнене поене".Кад остане само са негативним поенима засигурно,неће добити ону,како се зове...патолошку СКРАЋЕНИЦУ...

А БОГДАН!...

Бог му дао памети...као свима који се не жале на своју. Да не кажем како некима кипи и просипа се да,кад се "устоји" као баруштина,почиње благо да шмекује. И он је, Богдан,шмекер.Мерка ли мерка;циља;натоциља,па беж што даље од себе...

Тад настаје проблем: нико га не потражује,а сам се не среће са собом.Ти ретки сусрети припадају особитим људима,тзв. особењацима.

...Бог му дане даде,небројане-живота,просто не уме да их потроши осим да почека да му истекне време као у квизу. Спретнији и окретнији злоупотребе и направе себи "споменик" за живота,а малобројни прибаве сва земаљска одличја,као некад, или много после (зависно одакле се гледа)Надасве чувени Марк Шпиц(лов) на давно заборављеним Олимпијским Играма у пливању... Овде би могло да се кликне: ТУ САМ СЕ ЧЕКАО!!!

"ГОРДОСТ И ПРЕДРАСУДА"

Насловљеној теми придружи се,без питања Понос...Лепо име...и Презиме,као Чедомир Чедомир......Новак Новак...не мора да се пише дупло кад се подразумева да:како се зове тако и презивље.

Сваком нашем имену,мушком или женском прелепо стоји као префикс или суфикс;као кравата или ешарпа.

Где нема Поноса-нема достоинства;где га буде,ту не прецветава нарцис.Миришемо ли,миришемо на Гордост.Ово се,никако,не може приписатиГордану и Гордани.Ти близанци су у непосредној вези са полом и кумом. А кум није дугме.И боље што није.Како га фабрички "зашију",код првог,макар и за ложницу,раскопчавања,оно отпадне.Срамота! Осецаш као гране које се крешу и у огањ бацају...

Кад останес без Поноса,губитници то драстично осећају,као да си изгубио,не личну карту,него име и презиме,а онда,она ти и није потребна.

Посебан је проблем кад овлашћено лице има намеру да те легитимише,а нема шта и кога.А кад те нема,онда и НЕ ПОСТОЈИШ!

Да је права локација Нос би био изнад чела."Главу горе",а нос се не помиње. У случају да нам је вода до уста, изнимно, морамо дићи нос да удахнемо још који дах живота док нас вир не повуче у своје ждрело. Горепоменути Горенос имао је префињен осећај где и како постављати нос.Кад је политика у питању,знао је одакле ветар "фијуче".Нос га је увукао у владајућу Олигархију...Кад су настали чувени ланци уплатаОн се налистио код АЦИКЕ у Соколовој бањи.Тамо је добио "креду" вредну `2700 Дем.па је уновчи,а враћа фиксно 33 месеца.Прве две по сто марона,а остале је могао као што је и урадио,отплатио продајом туцета румунске шибице,пута онолико колико има неуплаћених рата...ГОРЕГЛАВУ!

КАИН...

Наш далеки и одрођени брат не по прадеди и прабаби, Адаму и Еви, него по синовству Божјем. Тај чемерник, одиста уби рођеног брата.

За жаљење, нема шта! А ми, његова, понајмлађа браћа, у својим старијим, у убисмо Бога, Христа Спаситеља... Не да смо достојни његовог имена,

Већ по свему и усвему смо га надмашили. Он би, и као братоубица, могао да се поститиди. Оно што њему није било ни на крај памети, нама потоњим било је под среброљубљем. За „шаку долара“, издали смо Избавитеља и Искупитеља греха нам свакојаког. Истина, њему је, у гневу, најближи био брат, на дохват, а нама-мито. Па ипак, не зовемо се тако, а могу да нас вабе како хоће...

А кад се човек полакоми, са тих тридесетак, можда и мање, има и закопаних, постане од просјака РАСПИКУЋА. Из шупљег у празно јер,

Немајући ништа, осим  киптећег грха, делимо туђе, а своје немамо. Како би и имали, кад би пре утрошили, него што би добили...Тај кредит ни ове светске, а наше банке, не могу да испребијају, врате наша задужења, а нама узму кућу, окућницу и лично осигурање на добош, да не бисмо, не дај Боже, побегли у земљу. Земљу Хананејску. За оне који не знају за њу. Мојсије је на Синају, примајући, Декалог, у залог имао од Господа обећање, Обећану земљу, Ханан...

Има, истине ради, и оних који би и због оваквог писања,, добровољно, у земљу пропали... То, нипошто не значи, да би могли да купе стан, кућу или неки хотел Монте Негро, без поменутих осигурања и хипотека...Овде увиђамо да и у разлици, нема увек разлике, да ли због сличних или истих боја, коће га знати, можда и крој није подешен према покојнику...

СЕЛО ГОРИ... а баба се чеше, тек је заживела флоскула. Она увек о својим уштипцима, мада не штипају њу. А ни она иког. Шта би се друго испилило  од Распикуће, до Паликућа. Да се и без ДНК може установити иста крв, мало разлике, без разливања, по материној страни, колико да ујчевина има рашта да буде поносна.

Памтимо, не тако давне филмове, типа: „Лепа села, лепо и грејање“, на сопственом огњу, од својих чатмара се грејемо. Други ложе ватру, а ми можемо чак и да скувамо нашу чувену ракију, па уз топли напитак. Кроз огањ, или лепше звучи:“ per aspera ad astra“, кроз пакао не до звезда већ у чувено„вађаењефлека“...Пишући, а претходно, мислећи о овом, нисам нас делио на плаве, зелене и друге нијансе, били смо већ подељени и обојени, остале су понеке, међусобно неизмирене „обавезе“, па смо, брже-боље, да не останемо својој браћи дужни, понешто и са каматом. И ми њима и они нама. Готово, као по списку...

СТИЖЕМО...

И до нашег доба. На прагу смо европских интеграција...као жедни на домак појилишта...

Треба нам хронометар ко ће пре протрчати кроз циљ, а он је, знамо-не бити мета, а били смо сви,

Свима, као род рођени..Овако СЛАСТОЉУБни,

Не знамо шта бисмо пре и чиме бркове омастили на туђем казану, који је испрва био, пакао, а сумњам да није већ загорео од силне врућине и припеке одасвуд долазеће...Могли би и Косово са Метохијом да претворимо у Пир-ову победу, па да их, обједемо за вечеру без чачкања зуба. Нешто је ретко. Неком зуби, неком вечера, а чачкаћемо и чешати тамо где, углавном, не сврби...

Стижу наша деца, МУКОЉУБИ...ми, сви од реда: СВЕТОЛИЦИ...Очинско је, вазда било свето и светозарно. Зар смо ишта зла учинили, што себи што њима, нисмо. Па, сви знају да нисмо. Ми смо невини били и остали и по ступању  у „брак“ са ратом и ступидарним „ разводом“, такође од браће. Чисто родогрђе...

Нашли смо разлог да се с браћом завадимо,

с Богом поратујемо, с с ким ако не с њим. Једним језиком говоримо у много наречја, на Бога смо се позивали и у Њега клели, а у рат певајући полазили. Псујући, тамо неком, мајку и дете и све живо и мртво, благословено и проклето, зарад свога огњишта и буњишта; зарад свог поколења од сада и до века...Са свих стране у свим правцима, а то је значило као да смо пуцали у своју децу, палили своје куће, и пуцали себи у леђа.

Јер победник пише историју, ако није међу живима, СЕБИСЛАВА, пао је на бранику, прагу

дома свог и туђег, бранећи другог од себе, а не себе од другог, будући на оба места...Има нас живих, бар физички и формално. Но да ли смо пред потомством и Богом бесмртни, пред нашим светлим и светим ликовима лозе Немањића. А она је, чак стварно, жива у Хиландару и, многима бездетним уздарује наследнике нашег дуга и заслуга...И, да се не кудимо више, а хвалити се немамо чим, остаје нам, ако је ишта у нама очовечено и боголико остануло, да угласје, са свих страна, из свих праваца, од сукобљених и зликовачки усмрћених са земље и испод ње завапимо ка Господу Богу што се не истребисмо,

а сумануто смо могли; што нас остаде и претече на свим странама, а могло је да нема ко да посарањује...али и да заблагодаримо, синовски, понизно Свевишњем на указаној нам милости:

БОГУСЛАВА...

******

Милета, драги мој пријатељу. Ово ти испричах, опет толико поуздано као и твоја тврдња да ми прилажњш потписани текст од мог сестрића Марка, који се, забога, толико позабавио својим ујаком да би му ситну књигу написао као негда

Давно цар Мурате. Још и без мог знања и пристанка!

-Друже мој! Знаш да сам био и с тобом и без код твојих родитеља. У пуној слободи кретања и понашања у твом дому, мало сам прелистао твоју кућну библиотеку. У њој је толико које-каквих смотуљака, завежљаја и „не дирај“ да ме је понукало да се у све доббље пободем и зароним...Кад ме је Павле угледао као у пласту сена, рече да се манем тражења, он већ има од унука по Драгани, запечаћен запис, који је остављен у одустајању од објављиваља биографије свог ујака Драгољуба. Како је запис

Имао карактер аманета, то ме је још више обавезало да му се посветим, знајући те, и да га и сам мало прелистам...

-ајде, добро! Зар ти све ово толико личи на мене као да смо близанци, ови записи и ја? Очигледно,Кад је тумарао по тим белешкама, није умео да разграничи лично од професионалног и етичког. Све је то мени спочитао, да могу , мирне душе, да се зовем Распућин или неки још гори. Ако и ти тако мислиш и сматраш, да ли то значи да треба само да оверим његове хипотетичне текстове, да их све припишем себи и, евентуално, неки заборављени грех да допишем као у каталогу.

…Сигуран сам, друже мој, Драгуљу мој, да немаш намеру да омаловажиш сав мој труд што по Доубљу. Што по гробљима и, највише у Архиву Србије. Добрано сам се помучио да ти испишем, истински, Родослов онакав какав се једино могао срочити на основу података до којих сам дошао и располагао...

За то сам ти захвалан и немој мешати бабе и жабе, иако су и једне и друге грлате и нема ти сна док не оду на легало...

...Е, ово ти је твоја лоза, порекло до кеојег сам стигао...Пред крај 18. века, безпрезимени, неки Томо из Чарне Горе досели се у твоје сада, чувено Доубље. Имао је више деце, нека су и веома млада помрла, а од неке су настале две Фамилије, Николића и твоја. Заборавих рећи, а иначе и пише. Славе Светог Луку...По бочној страни од, донајмлађег сина Новака, који је рођен у Доубљу 1790. потичу ти преци...Он је родио Павла, између осталих, око 1830. а овај

Лазара око 1865. Њега памти ти отац јер су се затекли. Он је пре дошао на свет, него што му је деда напустио. Од Лазара од шесторо деце само је Милисав одрастао, имао пород и, трагично завршио са 78 својих сељака у Убу, на дан славе,

1941. године. Деда Драгутин ти побеже Шваби и фолксдојчеру с нишана, шмугнувши у шуму, а рођеном се није ни ишло на тобожње пишање. Онај што су га пустили да оде на велику нужду,

Поита те стигне колону да би са осталима био стрељан Чудан је људски живот. Причам ти ово, а требало би и ти да знаш о томе јер, живот неког, заиста, сатире, отуд је, валда и настала сатира, а неког помази као мајка чедо у колевци.

Да не дужим. Од четворо деце преживели су ти, Отац и једна тетка, до пре неку годину. Млађи Павле рођен је 1927. и има вас троје деце. Драгану, Драгољуба-тебе и Драгивоја, све на исто слово. Овде вам је кум, изгледа водио рачуна и о томе. Ти пак, имаш двоје деце, Славицу и Драгана. Прва је рођена 1976, а млађи 1983...Рече ми, колико пре десетак дана, да је изгледно да ћеш добити и унука, што ће рећи да вас има девет колена... А сад и сам да се нашалим, не на твој рачун. Некад беше: „с колена на колено, а данас, од руке до руке“, драги мој, пријатељу...

...Нисам изненађен што знам да имам децу, а и да ми је унуче близу да из породилишта, за који месец прекорачи кућни праг. Томе се, одиста, радујем...Можда сам, анисам, упоредио свој „родослов“ са твојим, него са подметнутим

писањем моје, наводне биографије, с којом имам поименце, све заједничко. Сви се тако зивљемо.

Али, оно што не стоји је, бућкуриш, истине о мени, многа моја преписка, савети и размишљањ

која сам паковао да сачувам од заборавности, сопствене, шта сам коме говорио, како мислио и

и шта сам доживео и преживео. Имам пуно записа, истина, толико да може, осмишљено, да се сачини, да направи, већ исписана књига...

У несналажењу мог сестрића да разазна шта је мој, а шта туђ живот, он је сажео у један, и то мој...

Кад прочиташ и промешаш као карте у таблићу, видећеш, друже мој, да је прича упакована као за продају, а то је, признаћеш,најбоља амбалажа.

Сем тога, ти си имао богат и садржајан живот

препун здешавања, уз твоје нараторско умеће може да буде прича заоденута у луцидне описе,

па јој, како умеш, даш пуно душе да буде жива и животна, ето романа...И, не заборави, знам те док си и у гуменим чизмама био. Знамо се толико дуго колико и јесмо. Само ми још кажи да не умеш па да те треснем, баш онако, пријатељски. Знаш ону народну: „ ја га крстим, а он...“

-Драги мој, Милета!

Има нешто што ни ти не знаш. А не знаш да сам, готово, пучистички, спремао свој одлазак из Малог Пожаревца. Та „завера“ спремана је неколико година, да би се обзнанила онда кад сам, бесповратно отишао од вас...О томе, као о многом, имам један, не тако давни, запис и он речито говори како сам мислио и осећао, без обзира што сам од вас био поштован и вољен...

Деца су била преча и од мене и од вас, па сам њих ради, посегао за новим одредиштем. Што сам доспео где нисам, првобитно желео, то је била промишљеност и мудрост мог надређеног.

Почуј мало ову кратку нарацију да се увериш и разувериш с ким имаш посла...

            ИДЕШ У ЖЕЛЕЗНИК

        Прође двогодишњица од мог првог писаног покушаја.Тад ми се,бар, причинило да сам потрошио инспирацију и набујале теме. Није се само „оловка

иступила“, пре бих рекао стрпљење да се примакнем граду. По наговештају од пре нешто више од месец дана назирале су се контуре  и могуће одредиште мог премештаја. Моји пријатељи,суграђани и браћа као и шаховски противници нису слутили да ћу их оставити да потраже другог комшију, пастира и ривала.

        Тог августовског јутра сунце је моћније,него претходних дана, упиљило и упрљило моје теме и, у црно заогрнуто тело. „Кец“ је био „отимарен“ као да је невеста за удају а не ја кандидат за  дефинитивну промену адресе и пребивалишта.

Са Бегаљичког брда  пред погледом блиставо зелена Авала озарена светлосном сапуницом или сунчевим премазом налик дотераној дами која очекује најављене госте. Та овишена лепотица као да упире прстом према граду заклоњеном обронцима Бубањ Потока. „Само продужи и задржи правац до железничке станице“, слушао сам неми говор предводича са источне стране омиљеног града.

Авалски торањ виђен као џиновски житни колац огољен овршеним стоговима тек  у магазе ускупљене летине. Пшеница,зрно живота симбол и синоним.. Није то једино моје причињење. Он је стрмо упрти Константинов мач коме се указала визија пред походом за победу хришћанства над свеколиким безбожништвом оног века. „Њим побеђуј“, мач је био-природно, крстолике форме.

У свом празноумовању стижем  у срце града разоружан сваке паметне мисли и оправдане речи. Као у модерној шминкерници службена лица у истим одорама

увлаче ми прамен под камилавку; загледају уоколо, надоле-наузбрдо па ће ми важно рећи да сам као уљуђени коњушар спреман да се појавим пред краљем. А Он имао, зар већ, четири-пет куртоазних посета. Само му недостајем ја да би попунио преостали кутак празних и наметнутих утисака. У предворју кабинета од Моше преузима ме Станко држећи за леву надлактицу шапућући нешто шти нити сам чуо, нити разумео. На самим вратима, стојећи, чекао ме лично Његова Светост патријарх српски Герман. Није то био наш први сусрет у његовом кабинету. Тај

очински благослов и спуштање деснице на моје лево раме побудио је у мени осећај слетелог голуба што ме је, намах раскравило и размакло склештене вилице.

„Рекао сам ти да дођеш данас и добро је“...мало поћута и ја сам. „Хајде,седи! Имаш

шта лепо да ми кажеш? „Имам, Ваша Светости! Ћеркица ми почетком школске године иде на рекреативну наставу у Станишинце на Гочу“. Очи му заискрише, покуца прстом о сточић па се осмехну. „ Завичајно сам везан за тај крај, занемари.

„Одредио сам те...ИДЕШ У ЖЕЛЕЗНИК“! Истог часа небо се расуло звезданом сачмом која је падала по мени,одскакала,котрљала и падала у подножје. Нисам, ни данас поуздан да ли сам примио благослов или сам изнет из оног,бар тада, веома тесног простора који ме је гушио својом атмосфером...

      На једном успутном свраћању, дошао сам до сазнања да Железник има упола мање домова него Мали Пожаревац из којег сам се запутио ка тежишту Београда.

Тај апсурд није тешко одгонетнути. Место десет пута веће-упола мање. То је, заправао, био разлог мог обезнањења пред човеком, намерно сам рекао човеком, јер то је, уза све друго, био. Премештај по молби никад за собом није повлачио казну.

Кратковидост није привилегија старијих, ближа је бржима и брзоплетима. Требало је то онда знати, а нисам. Успут,доцније, учинио сам још нешто горе, страшније и недолично човека. У Његовом присуству опсовао сам, а ни да трепне, не чује, не види, чак и не опомену. Е, то је одлика старијих, мудрих и неосветољубивих. Док  Он у небесном предверју убира плодове опраштања, ја даље берем сопствени стид и јавно кајање, желећи, онда-крај његовог одра, да ничице паднем да умолим од њега и Господа истински опроштај. Неко ми није дао. Можда да ово не бих сметнуо са ума и да ме прати уместо сенке...Године су минуле, два миленијума се разменише као у мењачницама један за један, а ја дуже од двадесет година не напуштам , недовикани, Железник уз промену неколико адреса...Овде сам, не поводећи се за Никодимом, тајним Христовим учеником, укопао себи гробницу у намери да у Железнику скончам свој земаљски живот и у великом страху чекам васкрсење мртвих, како то експлицитно каже завршни члан православног Символа вере.

...Нећу коментарисати твоју „издају“, мада нисам пренеражен искреношћу. И ја бих са својом породицом пошао и у бели свет, ако је то за њихово добро...стога, поново те умољавам да, никако, не одустанеш и не издаш свог Марка...

Он је у теби видео и нашао свој узор, па му то мораш и оправдати...Он је полулатински заводник и српски мушкарац, мешавина префињеног и неотесаног, лепоте и мужевности.

Буди на висини задатка као што само умеш, па се ускоро видимо и с њим и нас двојица на промоцији .

[Stari3fun]

ПАМЕТ ЈЕ ЖЕНСКО РОДА: Роман(2000.године)

Поглавље:

ПОНОВО У ЧАСНОМ ДОМУ

Како је и колико лепо и предивно, после неколико година од мога пензионисања свратити у дом својих донедавних парохијана и пријатеља. Ових неколико година било ме свуда помало. У родној Поцерини, мало у иностранству на испомоћи, а ево ме богами, у граду у коме проведох најлепше године своје свештеничке службе.

И данас и овде, седимо у просторијама Агенције где људи често свраћају што из знатижеље што ради утаначења каквог путовања. Није свима истрешен новчаник нити сваком гладна уста. А како смо и колико препешачили Београд уздуж и попреко небројено пута сваком би одговарало да се мало посклони од свега овог па чак и у манастирску тишину.

Практиковао сам и здравља ради да из куће кренем не користећи никакав превоз, а он уистину такав и јесте, ноге истрајаше. Послужише ме као да сам их поновио иако су иза себе оставиле нешто мање од седамдесет година обичних, људских и свештеничких стопа. не говорим ово како бих се подичио како сам јунак и нема ми равна. Било је ту бар неколико колега, у Христу браће-свештеника који су стали уз изгладнели и изнурени народ; уз болесне старце; уз обезбудућену омладину... уз истину. Доста ове лакрдије и спрдања с народом. Није он сисао весла нити орао асвалт. Уста тог народа поодавно су заборавила укус и мирисс лека који ће му век продужити. лек је постао мисаона именица и нешто што се помиње а некад давно беше. Заборавио је народ и укус меса којим ће узгријати застуднеле руке и ледена стопала. Ми, у домове им улазимо, веома добро осаћамо атмосферу аветњскогћутања, бриге и душевног немира. Истини за вољу, ових година то много боље знам по себи, али да се не жалим. Моја оскудица је изобиље у односу на многе које познајем. Кад се сада сретнемо па се појадају, повере још увек говоре у трећем лицу, тамо неки ОН, или ОНИ и тихо псујући као некада кмета у шуми, да нико не чује. Завладао неки језиви страх или страховлада. Ни сам нисам сигуран. Знам, по себи, колико је скупа реч или поступак ако се изговори тамо где зидови имају уши.

И међу нама свештеницима има и бивало је тзв. мирољубивих, јуродивих Христа ради. Има и оних других који се држе става својих надређених као највише црквене догме. За њих је државна власт као сопствена сенка нешто од чега не можеш побећи. А знамо да је свака власт од Бога дата. Да имамо власт онакву какву заслужујемо. Она само кажњава нашу несувислост, поводљивост, захтевност националних циљева итд. Ето и ми смо у распону, као људи, од срне до лава. Нити је добро прво јер ћемо и од мува бежати, нити смемо бити оно друго јер ћемо тигру у чељуст с убеђењем да нам не сме руку откинути. Неким свештеницима се под прозором звекетало, пиштало и скандирало: "издајници". Као да је јунаштво ударити на брата свога неистомишљеника. Па зар није запамћено да је један брат ишао у партизане други с оцем у четнике мисслећи да се боре за исте циљеве. Ми одважнији, гоњеи својом муком, незацељени од педесетогодишњих рана и немамо шта да изгубимо. Наш губитак је раван добитку. Кад немаш ништа не треба ти ни то. Ми се нисмо школовали и регрутовали за царске палате, меке душеке, кадифу и свилу него за Хиристове војнике који ће већма Богу служити. Истини по сваку цену а превали и подвали нипокоју. Да се Богу покоравамо свим бићем својим. Али, ако су многи, можда ће нас разговор навести, били уз нас свештенике, уз Цркву своју кад је могла летети глава с рамена и робијати на оном срамном и по свему бестидном Отоку само зато што се осврне на цркву а на њу се не пљуне или с гнушањем не погледа, како би ми смели сад том истом народу окренути леђа. Ако је заллутао, ми га нисмо уз тмуше извели, нама је пружио руку. Народ је Црква жива а храмови су богомоље, мест где се окупљамо на заједничку молитву Господу Богу да разбремени овај баласт што му кичму савија до црне земље. Али тај исти човек, несрећник, пре ће питати свештеника зашшто га нема у бирцусу међу људима, а не пита зашто он није у Дому Божјем јер он је једино намењен људима. У кафанама, циркусима и неким другим обешчашћеним местима има и других врста овим људске. Док разграничиш ко је ко и где је шта оде кожа на добош. Напрвио сам мали увод за оно што бих после свега овог желео да вам кажем да би ме могли и правилно схватити и куд прођоше моје године живота за којима, заиста, ни мало не жалим. Не дао ми Бог нове младости...

- Три месеца смо се дружили, као петак и субота. Кад смо код тога, познавао сам човека, звао се исто као четнички ђенерал, имао је, управо ову узречицу. Истини за вољу, он је својевремено, био на "победничкој" страни, касније политички неангажован, али сјајан професор и педагог. Имао је неког свог филозофског и математичког Бога. Његова животна филозофија била је да има за сваког кришка хлеба и шоља млека. Поштовао је своје убеђење и по њему живео. Одлазећи у пензију, вратио се у завичајну Житовницу и тамо, својим суграђанима истинитим сведочењима, представкама и молбама омогућио страросне, борачке и породичне пензије. Пред крај живота, не знајући, као што ником није знано, дошао у Београд код своје деце и ту провео своје избројане дане. Није тајио задовољство што је чим искорачи из зграде био пред пекаром,продавницом и трафиком. Купи новине, хлеб и млеко и ето радости живљења. Дивио се рубрикама "Да ли сте знали", светским феноменима, генијалцима. Гнушао се простаклука, рата, насиља и свакојаких глупости. Критичност прем асеби примењивао је и према другима. Јендом приликом чуо сам од, светски признатог, прихотерапеута Др Владете Јеротића да се људи могу, овлаш, сврстати у четири категорије. Прва: људи који себи не памте, а другима не заборављају и не опраштају. Друга: то су они који чинили добро или зло, не разликују или трпају у исту врећу звана живот а тако оцењују и посступке других. Трећа: То је категорија људи која себи ништа не заборавља нити прашта, али истимаршином мери и сече другима, јер пред Богом смо, начелно исти и једнаки и четврта: То су људи који себи не могу да опросте, напроссто што иамју свест о свом греху и његовом значењу и погубности, па ипак га учине. Другима, пак, све опраштају, јер и они греше с предзнањем и нехатно. И сами Спаситељ је упозорио: "Каковим судом судите, таковим ће васс е судити". Сада можете и сами да просудите у коју категорију људи је спадао мој донедавни познаник, пријатељ и полемичар о неким догмама хришћанске вере. Није могао да прихвати веором, није је имао, неке постулате вере. Како да појми Тројединог Бога; безгрешно а телесно, у телу, зачеће Пресвете Богородице и многа, многа питања о која се саплићемо, каткад и ми теолози. Том човеку одох, накнадно на опело, не због тога, него због збрке и недоговора његове деце око сахране. Да ли у Београуд где ће му неко и некад на гроб изаћи, или тамо у завичају, где је за живота започео и незавршио гробницу која ће затрнити и пре његове годишњице и где ће га само лешинари облетати. Удаљих ссе од теме. Ово би јаче од мене па нека му буде уместо некролога и покој души његовој у доброти какву је замишљао и коју је творио и на месту за које је он знао.

... Да, да, би лепо дружити се са вама младима, полетнима и одважнима. Треба у вашим годинама и у овом опаком времену имати смелости за то. Време иде ала и заклетих присталица је иза вас и пре мене. У шта ћете се данас заклети, за кога? Нема више мајора Гавриловића. Сви су јуначки пали бранећи отаџбински Београд. Нема више пукова избрисаних из војних формација за очување образа ссрпског војника и светог позива отаџбине. Нема више: "напред у славу".

А ето, Борко ти, онај Чеда, Боже, да ли се стварно тако зове, или је то нека студентаријска смицалица? Па, моји унуци. И они су истрајали после школе, с вама, с нама. Би и снага и суснежице. Кише и измаглице. Сунца и студени. Би, богами, и батина. Коме је запао који крај, није више битно, свак ће своје подливе, модрице или хематоме видети на свој начин. Би млађарије више и лепше, него што кажу на карневалу у Рију. Сад, децо, прионите на књигу. Моја деца Миша и Андреј не дижу главу. Не сме се изгубити година, да не би труд узалуд. И ти Борко, знам ти оца, не шали се шалом. Тај ти неће опростити. Немој да ти се деси да те катапултира. Он јесте шаљивчина, али одговоран и вредан и не признаје ништа сем рада и резултата. И ја сам сав у завојима, ролован као савијача пробдео с вама толико времена па се враћам својим сапатницима за које се молим, тешшим и потпомажем. Не либим се да их сам доведем до болничког купатила. Има их млађих од вас и старијих од мене. Чувајте здравље док имате.

Борко, макар грех на моју душу, немој оцу да кажеш за онај тест, пробу. Јер, да је, као ми, оволико прошетао па да га је, као нас, батина натерала да потрчи и бежи не би се служио штапом, том измишљеном трећом ногом. Бог нам је дао две, животињама четири, никоме три. Кад се обогаљимо имамо по једну.

Три, то је људски изум. То је као да возиш ауто на три точка.

Немојте се, децо, превише уздати ни у ове што ће овладати. Марко, вртиш главом, надаш се да ће твоја странка дати градоначелника. Ни црни гавран није увек црн као што ни голуб није увек бео као нам са гране са гугутом направи штету на темену. Смешно! Јесте док разговарамо, али станите на Ташмајдану испод дрвета кад је јато на њему, ако смете. Не саветујем вам ни да прођете а не да се задржавате. у мом крају кажу каква вајда ако крава даје кофу млека кад после муже ђипне ногом и проспе. Није просула само млеко него и сав наш труд да је нахранимо, напојимо и отимаримо па тек, на крају, помуземо. Тако и ово. Сва ова тромесечна обећања имају големо виме да млеком исхране сву чељад и гладна уста; да млеком замладе испуцалу кожу од нејела и невремена па да и потекне мед и млеко. Такву обећану земљу није дочекао ни високо достојни Мојсије, а ми је не заслужујемо па да још педесет година клечећи вапијемо Господу. Голема су согрешења наша.

Причало се, кад сам био дете, да је неки домаћин проводио весеље одвео младенце на венчање. Кад је ондашњи попа свршио свету тајну брака, пожелео младенцима добро здравље, дуг живот, ваљану чељад, домаћину срећно весеље и да сачува углед доброг, понајбољег домаћина, овај се топло захвалио и трражио да га због тога пред вима целива у руку. Овај му дозволи. Испред храма пита домаћин оца колико је венчање а свештеник вели: сиромашни сами дају два дуката, а какав си ти домаћин ти тако и награди. Поче да претура по гуњу, веженој кошуљи, поџеповима панталона. Из сваког џепа трљајући међу прстима ишшчупа по један дукат и накупи се укупно шест.

- Еј, вели сирома домаћин, а за другог сина кад будем венчавао молим те похвали комшије да су ме претекли, они имају по три сина и ускоро ће весеље и у њи'овим домовима. Какви су парохијани такви и свештеници а и обрнуто. Нити смо онда били добри нити сада ваљамо. Ово је још мало зло у односу на оно какво је бивало и какво ће нас снаћи.

Памтим ја и краљевину и комунизам. И ово данас безимено зло. У његово време бивало је да тежак тужи краља што му је начинио штету. Парница. На суду се докаже навод из тужбе и краљ мора да плати глобу. Намири до последњег гроша са интересом. Кад сам био нешто млађи него ви сада, запамтио сам Фантомску Републику. Брже је нестала него што је постала. Ђачки уџбеници блеже да је трајала 72 дана. Како је много касније испевана пессма од исте бројке, размишљам, та република је трајала колико једна песма. Песма се пева и данас, а Републици није учињен ни кратак помен. Можда, не поменула се. Ове данашње републике, Српска, Српска крајина, као да нису постојале јер су брже почупане него пет веза младог лука. И ова из сенке Косово Република припадају вашем времену, дакле будућнсти, ако већ нису прошлост. Нешто јесте, нешто није. Ја сам човек минулог времена и зла васколиког. Запамтио сам и по леђима осетио сву бруталност и свирепост мог времена и тадање будућнсоти. Да су ме ови за браду чупали, по леђима пендречили, у апсану закључавали, а нису, била би пошалица у односу на ту ондашњу творевину и мучилиште.

Оца су ми, Младена одвели Немци и насред вароши обесили. Проказан је као партизан и то од стране партизанског доушника. Старијег брата су, заиста одвели партизани. Довели су га до Заглавка подно Кадињаче. Онај батаљон ту "заглавио" с њим и брат ми Драго. Очев брат, мој чича, Тодор као ратник код Војводе Бојовића у солунском пробоју упознао је лично Реганта Александра када је овај са војницима са осматрачнице гледао кретање бугарске војске. Када је од официра упозорен да је то за њега веома опасно, краљ је категорично одбио. Тада је Команда запретила оставком, он се склонио са положаја. Дан касније бугарска хаубица је разнела извиђачницу. Овај податак о краљевој храбрости и јуначком држању чуо сам од историчара Проф. Милорада Прелевића. Такав Тодор није знао ни за кога осим за омиљеног Краља с којим је провео читав дан на брисаном простору. Кад су наишли четници без двоумљења пошао је с њима, поготово што су до тад и једни и други ратовали само против Немаца. Кад се угасила Ужичка Република, партизани су начинили заседу коју четници нису сањали. Тако је, куку Тодоре, с његовом четом погинуо од "савезника".

- Марк, Марко, слушаш ме и не трепћеш! Не, хвала, жао ми је не пијем. Притворите та врата, нисмо морали овде да теферичимо. Народ, клијентела долази. Неки баш упиљили у мантију и седу браду.

И ти си се загледао, истина, у напрсни крст. Несумњиво знаш коме се, како и зашто додељује. Не гледаш због тога? Него? Због моје пошалице на рачун младежи што носи, не крстове, него малтене надгробне крстове, крстаче на грудима... Она је и потекла од нас свештеника. Својевремено су разбојници висили на крсту правећи друштво Христу распетоме. Данас Христос није видљиво с нама, али јесу крстови на разбојницима. Него, ако вас не зановетам продужио бих причу о свом страданију.

Марко, твоји Талијани нису залазили у наш крај. За њих не знам какав су зулум починили. Нема тога ко може на туђем грумену земље бити добар. Било како било рат се оконча. Било је требљења по шумама брадатих непријатеља, четника. Били су жилави, потраја читаву годину ослобођења. У то време, по сопственом осећању Божјег призива решим и пођем у богословију. Мајка ми Златија и преживели стриц Богољуб, хром од рођења мотиком и ралом превржу камениту и мршаву земљу не би ли нашли ишта кромпира и по лучицама нешто башштенске зелени како би се прехранило и преживело. Кад дође време принудног откупа, ма, отимачине, ко је то и коме плаћао оно што је на силу узимао. Не могоше они да дају пет метара пшенице кад је нису сејали. А да су имали да понуде кило вуне за кило жита не би вредело. Вуна се морала дати посебице, углавном сва. Кад ти претекне за пет пари чарапа и два ерска џемпера па са опараним добијеш четири, срећан си као да су они поклонили теби а закинули читавих педесет... Сети се власт да сам у поповској школи. Покупе ме са часа као ратног злочинца и право на робију. Две године школе и толико апса. Јер, веле, другови комунисти, потрошио сам дуг држави на своје школовање, које је индоктринирано и уперено противу нове народне власти. Чудом се чудим какве ли клевете. Не дижемо главе са књиге пошто кад зазими прекидамо наставу, јер нема грејања да би то надокнадили кад отопли. Ти несрећници у мантијама професорског звања вратили се из логора, костури. Тортурисани од Немаца, анатемисани од "народне" власти. Презрени и понижени. Језик за зубима. Не из стрраха за себе! Настрадаће породица нових школараца и будућих посленика на њиви Господњој. Одробијам и откулучим принудни откуп па поново у Раковицу. Замало да заборавим. Најпре су ме неки чобани, једног сам случајно препознао, јер иамо је младеж на усни. Њега је понео из материнске утробе и истог села из које сам и ја. Криво седи, право беседи, чим се заратило сам је приступио партизанима као и онај Бошко Буха. Имао је шеснаест кад побеже у планине. Он је био комаср и васпитач. Покушао је, тобож, добронамерно да ме одврати од даљег школовања у богословији. Говорио је да нема Бога. Он га није видео. Па Бог није овца коју је несрећник чувао нити врана да прелети изнад чобанске главе док он броји овце учећи четири рачунске операције да би могао да се сматра писменим. И њега су свакако, убедили да је тако те и мора то да збори. Рекли су му да је неки самозвани бог разапет, јер је желео да се устоличи и зацари. Било је и онда револуционалра и напредњака. Мада сумњају у историјску веродостојност и поповску подвалу како би обмањивали неписмени народ. То ми је признао. Кад би знали да заиста постоји Бог кренули би у нову потеру не би ли га нашли и истерали пред лице "народа" да му се суди. Нашли би оно новог Пилата и лажне сведоке, таквима нису оскудевали. Неки су у својој прљавштини ишли и дотле да су узимали за пример "обраћене" свештенике, Проту Смиљанића и попа Владу Зечевића. Богохулност, пљување и подлост куминирале ду цитирањем: "Крст носим, петокраком се поносим". Можда је несрећник то и рекао, али они то трубама обзнањују. И апостол Петар се трипут одрекао свог Учитеља, а Учитељ му то не уписа у грех јер се горко покајао, чак тражећи да буде разапет наопако, главом надоле. Јер, није достојан начина на који је Спаситељ Његов и наш разапет.

У свом цинизму су отишки и корак даље подмитом. Обећавали су ми да радим у државној служби, само дасе не надам да ћу постати министар. Много је, веле попова, нема толико министарских места, а поменути су се борили с Титом и Партијом на челу. На свему сам пристојно захвалио и питао да ли јеш шта дугујем. Кад сам "одрадио" откуп обђем сстару Златију и Богољуба, узмолим опрост што су кињени због мене па правац Раковица на завршетак богословског школовања. Та генерација је изнедрила доста елитних свештеника и архијереја. Неки су живи на земљи, они други на небу моле се да и нама Господ прекрати муке. И мене може само Бог да одмори од овог чемера од живота. Нисам свратио у Агенцију да предахнем од протеста.

Богу сам се молио да не снађе вас што је моју генерацију обогаљило.

Мељем као воденични камен а ви уживате у жубору воде и клопарњу витла у врбаку заборављене поточаре. Има их још и данас. Неке сам видео, суморне су, времешне као старице на издисају, али разборито и тужбалично приповедају своје гашење и отицање у прошлост. Оне су занемели и скамењени сведоци давног и заборављеног времена. Како би било добро отргнути их од небриге као и стару српску ношњу коју су мољци оствили за собом избушену на сито. И једна и друга њихале су у себи многе тајне ужагрених погледа, сетних очију, дубоког надимања груди. У воденицама и ношњама крили су се уздаси, дуње, румене јабуке, понеки цветић са ливаде. Заогрнута недра чувала су тајне и светиње срца за које ми, данас, нисмо у стању да појмимо. Одувек је притајеност и скривеност мамила више немира и знатижеље од наготе и дневног видела. Не губи се само памћење, с њим неумитно одлази оцећај и емоција. Овај нараштај има неке своје норме, своје минђуше, накит и миомир. Али, нема те светске марке парфема која замењује изворни мирис руже, тек убране дуње и природан мирис младости и једрине. Но, нисте ни криви, ни свесни, на вашу жалост... могао бих да пођем, мада ми је лепо.

Да завршшим причу о мантији? Ех! Препун сам лепих осећања и ружних успомена. Да не би зла како бих знао колико је добро-добро! Срамота ме седе браде, али рећи ћу и ово. Господ кад је створио првог човека мора да је добро размислио. Ставио је Еву уз њега. И сам сам се небројено пута у то уверио. Жена је најбоље могуће зло које човек може имати. Ако ти недостаје џангризало, ту је боља од кућног миша. Чим подвикнеш и лупиш о под он се притаји. Таман се смириш и заборавиш, чује се подсетник. Ако си чемеран, а ко није, и како не би могао бити, жена ти је бољи мелем од свих досад справљених од чувеног Јове Мијатовића с Романије, од свих "галеника" и "здравља" и "мерима". Осим једне Мериме. Али, она је жена.

Још тада нам је ректор говорио: - попадија је пола попа, неретко читав. На мантији је огледало њено. На свештениковом лицу, опхођењу, свуда... Ако је она истински сапутник, саосетник и састрадалник, ођење по трњу мање боде, скакутање по жици није артистичко умеће и одважност, него заносан плес са женом коју не обгрљујете рукама већ пуноћом срца свога.

Ово говорим стога, што ми је супруга била у служби и сева и десна рука. Потпора. Ослонац и кад тло под ногама измиче. Није за чуђење. Мој избор је био свештеничка ћерка а њен, будући свештеник и духовни брат, саслужитељ њеног земаљског оца. Нити сам ја био мистер нити она прва пратиља него обоје кренусмо с поједном дрвеном кашиком и виљушком у свет, како то Спаситељ наш Исус Христос посла ссвоје ученике и апостоле. Наша звезда, не водиља-пратиља, била је најпознатија пратиља тога доба, УДБ-а. Пратиле су нас две сенке, наша и њихова. Као усуд. Од њих се није дало побећи. Нико и ништа нам није могло наудити осим те друге сенке. Опрез никад није био наодмет. Чуваш се и сопствене сенке. То је, бар, познато. Не лези враже! Многи парохијани, под "присмотром" (удвојена им сенка) мољаху ме да им у дом не залазим док ме сами не буду позвали. "Страха ради јудејског", тако ми то кажемо. Децу им по варошима прозивају, приводе на разговор, а ови се изговарају како су им родитељи пунолетни и да не могу бити одговорни за родитељску непромишљеност. Каква гадост, деца да васпитавају родитеље. Од своје "сенке" имао сам и овакав приупит: "Шта ти имаш, попе, да врбујеш нашег друга Милуна"? "Нека те нападне и рој оса, реп пода се"... Постојала су двојица Милуна. Први је, заиста, био њихов. "Прослављени друг" отишао је у Ужице кад је Титу подарено. Тај није ни родбину обилазио нити сам га икад видео. Нисам ни имао жељу, јер су и мештани одахнули кад се изгубио, као да су га у гроб сахранили. Други па, Милун, никад с њима није "друговао" чак им је пркосио отварајући шширом врата кад долазим и наглас желећи ми добродошлицу како би и комшијска авлија чула, на чија врата не куцам.

Требало је да нађу разлог, макар измишљен да би ме мало кундачили и "оседлали". Како га нису могли ишчепркати, јахање је изостало. Неки од мојих колега морали су и да њиште док их јахач бије по "сапима". Кад су увидели да млади поп не обрлаћује безбожнике и отпаднике него проповеда Реч Божју и враћа у цркву заборавне, посустале и на смрт преплашене. Нису сви били разверени и раздушени. Постојао је страх, бојазан опет, због њихове деце. Али, постојала је у њиховим душама неугашена, него запретана пепелом, вера. Требало је пепео разгрнути и пламен распирити. То сам могао, хтео и морао по својој свештеничкој заклетви, да ћу се Богу молити и Његовој светој вољи покоравати.

Кад су увидели да ме не могу спутати, преплашити и уценити посегли су за новим начином да би ми доскочили. Одрапили су порез на делатност, јер су, забога, установили да ноћу крштавам, венчавам и светим водице. Постао сам илегалац који ноћу попује а с попадијом у четири ћошка дањује. Ако је и од њих, лепо је и много је. Кад ми је уручено решење трипут сам се прекрстио. Јудеји су давали десетак; Турци узимали данак и приде глобу а ови узеше све да сам морао из џепа вадити доплатак. Кад ми је очевина кренула на добош послле неких петнаестак година службовања, затражих премештај. И добио сам. Отад сам у Београду и како свима тако и мени. Тамо сам плаћао сам више него сви преостали у општини свештеници. Сем што сам био "илегалац", у својој отаџбини сам и азилант. Не тресе свуда грозница подједнако дуго и на исти начин. Овде зуби не цвокоћу.

Богу хвала, пензију сам дочекао, мада она мене не чека. Чуо сам једну лепу опаску "пензија је спора, али недостижна". Много вредније од ње ми је потомство запослено, стамбено збринуто. Унуци сјајни ђаци. Дедин образ од њих биће неукаљан. Чак, понекад из поноса дигнем нос. Они су мој барометар кад ми "одобравају", кад "прекоревају". Људи се не плашим. "Ничија није горела до зоре" па и ова подухо чади и роже вошштане сузе. Многи су ме прогањали и позвани одазвани "позиву". Није никакав цинизам и освета. Гробови су им подуго закоровљени. И мене ће земља прогутати и ова лајава уста напунити црницом као какву саксију. Моја "кончина" је веома близу. Рачуне ћу Господу своме полагати. Што сам ближи гробу све се више молим Богу. Надати се у људе је равно лудости. Уздати се у здравље је безумље. Живети за земљу да бих јео и пио лакомство је. Не зато што ми преостаје, него једина права нада, утеха да ми олакша бреме са старачких плећа је само благи, милостиви и праведни Бог. Ко с Богом и у Богу живи, тај једе хлеб и пије воду од којих се не гладни ни жедни. Наравно, децо моја, Спаситељ нам овако предрече: "Вера твоја спасе те". Ко поверује и покајнички поживи у устрајности и понизности, Господ му завет неће разобећати.

И ви, даће Бог, идете у сусрет времену и годинама живота када ћете мање јести ћевапе, бифтеке, шкампе, кавијаре па чак и зелениш. Тада ћете више мислити на пост. На његову сврху и корист. Идете у сусрет добу када ћете ситост налазити у гладовању. Мислићете, као ја данас, више о крају него о почетку. Више о заласку него изсијању; кад се своде а не праве рачуни. То, као оне поменуте дуње и јабуке запахњујуће мирише на одллазак са лица земље и почетак другог, бесмртног живота за који се, живећи на земљи, сваког трена нашег битисања, припремимо. Звучи морбидно и застрашујуће. И треба да звучи. То нас опомиње да "стражимо" над својим животом. Зашто страх од смрти? Њега имају више безбожници од верујућих. Зато, јер неспремни треба да крену на пут у једном правцу. Замислите да из центра кренете на Чукарицу без повратка. Заувек! Обично. Појмљиво! Али, шта ћете ако собом немате ништа. Нешто треба нечим испунити а ви празни као последњи купе у возу. Болест је та, ако нас стигне, која прикупља нашше "прње и дроњке", грехе и врлине с којима поред лице Божје треба стати... У оној буци, тракторисању, пиштању, завијању, чегртању и покличу нисам могао честито ни реч проговорити. Судњи час се примиче па је ред са најближима целивати се и простити. Наравно, ово није "придите последње је цјелованије дадим братије".

Захвалан сам неизмерно Господу Богу што ме је поживео да дочекам да се "деси" протест, јер, три месеца гледам омладину како "куља" са свих страна, из свих праваца, са сваког места. Толико ведрине, осмеха, оптимизма и безазлености, а младост је као бујица, силна, неукротива. Уверава ме да Србија није и, недао Бог да буде, големи старачки дом и земаљско прихватилиште до поласка "последњег воза". Није дивизаја пензионера на умору и обезнађених глувих и занемелих гримаса. С вама сам се подмладио онолико колико то моје године дозвољавају. Зато сам и вама родитељски захвалан. Колико сам мислио да сам вам прекаљена потпора, толико сам разуверен, јер био бих сиромашнији за онолико добре српске чељади колико је српска мајка издојила и послала на школовање да уме да мисли својом главом и да одговорно живи свој тал живота...

Борко, много ми поздрави Господина Божу и никако му не реци у којој је "пекари" печено оно "пециво". Многе године сам провео по гудурама и знам шта је горштак. Такав је какав је. Од њега се не може "издељати нешто бравурозно, али поуздано и практично итекако...

Остаје ми да поздравим Госпођу Анђелију, јер је постала нестрпљива, а имам и питање за њу. Њен оговор очекујем...

[Stari3fun]

О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ

'' Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник'' (Лк.18,10)

    Ова еванђелска прича, слушајући је, изразито наглашава пример два профила верујућих људи. Два антипода. И један и други су верници; обојица посте, Богу се моле. Походе храм и узносе молитве. Истина, један захваљује а други вапијући моли. Молитва јесте, али суштински различита.

    Први велича Господа у свој својој гордости, други ништа мање не моли, сем што у својој понизности и грешности проси: ''Боже, милостив буди мени грешном.'' (Лк. 18,13).                         

    Није потребна голема мудрост и знање да би се уочила неспојива разлика међу њима. Рекосмо да се обојица моле и посте. То је заједничко. Прихватимо и ово као чињеницу кад фарисеј кличући узвикује: ''Боже, хвалим те што ја нијесам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочници, или као овај цариник.'' (Лк. 18,11).

    Прихватимо и могућност да он заиста није харао, пљачкао и убијао као што то чине хајдуци. Многи то не чине, па ипак су грешни. Многи други нису блудници, прељубочинци, инцестоидни, содомисти, па ипак, грешни су и они. Још је најмањи број порезника, цариника и, у најновије време, тзв. ''рекеташа''.  Дакле, и они који ни то нису  опет су грешни. Остаје нам да се помиримо са тим: ''никтоже без гријеха токмо једин Бог''.

    Наметнуће се, затим, питање: откуд онда толики праведници, узорити људи које Господ овенча својом непролазном божанском славом, ореолом праведничким? Одакле они бануше и напунише црквени календар? У ком су то расаднику они расли и ко их је неговао? Књига Живота није оставила ниједно питање без одговора. За почетак задовољава и овакав: ''Што је човеку немогуће, Богу је могуће… (Мт. 19,26).

    Велики песник цар Давид још тада, за своје време и себе каже: '' Гле, у безакоњу се родих и у грјеху затрудње мати моја'' (Пс. 50,5). Овом би, као пандан, знаменити Његош могао да дода :

''Ко да с Тобом, оче, силу мјери

С Тобом коме од једног слова (речи)

Устрепећу бездне и мирови?''

(ЛМ. III 308 - 310).

    Ако и ово прихватимо као неминовност, јер прародитељски грех нас прати као и наша сенка, од ње побећи не можемо. Али, обасјани одасвуд светлошћу, сени ће нестати. Као што ћемо на крштењу бити ослобођени грешног наслеђа сем последица. Заиста, предуг корак од фарисеја до крштења. И опет питање: која вајда? Крштење нас, по себи, не може праведним учинити, сем ако би нас Господ тог часа призвао к себи ...

    Спасење човекове душе није сакривено и недоступно похрањено. Ако и јесте, онда се таји и похрањује у њој самој. А шта ћемо кад сами без Бога ништа не можемо чак ни длаку из косе ишчупати? Доћи ћемо у храм да Божју милост узмолимо. Ту су, са нама, како смо видели, фарисеј и цариник, и ми са њима. С њима ћемо се увек заједно Богу молити. Већ знамо како то они чине. Чији образац нам је ближи, то се крије у души сваког појединца. А чији је образац спасоносан,  сам Спаситељ децидирано истиче. Зато и постоје еванђелске приче као најбоља илустрација божанске науке. Зато малочас и рекосмо да није потребна голема мудрост да уочимо дијаметралну разлику.

    Гордост је првородни грех и мајка свих потоњих, нама познатих и незнаних. Прародитељи су учинили управо тај грех, чија је утроба плодотворна и рађа и зачиње, једва чекајући наш миг и симпатију. Негрешни понос је понос пред грехом што значи покорност пред Господом Богом.

    Несрећни фарисеј је преумио да се грехом може величати Бог. На то га је приволела гордост. И апостол Павле се, условно, хвалио грехом, а кудио добротом и врлином. Бежећи од гордости као страшила он је прибегао истини да истиче своје раније грехове, а не труд и записану посланичку мисао која је утемељена на божанском Еванђељу. Јер, гордост је смрт за праведност. Навођење примера би било излишно, јер небројност се не да набројати.

    Живот човека на земљи  и јесте један дуг процес, колико и живот сам сачињен од много труда, напора и духовног подвига којим побеђујемо сами себе без охоле сигурности да се не можемо духовно суновратити. Некад је довољан, да не кажемо превише, само један метафорички камичак, па се сурвамо у бездан греха. Опет, ова поучна прича нас у то недвосмислено уверава. Из ове приче налазимо непобитну истину хвалећи Бога. У исто време, на истом месту, два човека, један поред другог. Први је зарадио страшан грех, а други, молећи, у Господа нашао оправдање. У дому Божјем, светом месту на земљи, својом молитвом пред милостивим и праведним Богом чине примопредају. Мењају улоге. Од праведника грешник и од грешника праведник ..

    Покајничка понизност и ништавност пред лицем Божјим чине ''петровску стену'', тврђаву или Бастион пред изазовом греха. С друге стране, пак, тај, можда, дотад, једини грех фарисеја, за трен бацио га је у корпус грешника ...Јер, она га је навела да суди о туђем греху; да налази трун у туђем оку да би одвукла пажњу од сопственог брвна (Мт. 7,3).

    Да бисмо поткрепили оправдање цариника, сетимо се примера жене прељубнице коју су, такође, фарисеји привели учитељу да изјашњавање и пресуду. А он, иако без греха, иако Богочовек овако дословце одговара: ''А кад га једнако питаху, исправи се и рече им: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу.'' (Јн. 8,7)

Уместо закључка и завршне поруке и поуке, завапимо и ми :

''Господе, опрости нам дугове наше као што и ми праштамо дужницима својим и не уведи нас у искушење но избави од злога !''