Бранко О. Томић

[Stari3fun]

О ЗАБЛУДЕЛОМ  СИНУ

''... један човјек имађаше два сина. И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми део од имања шта припада мени, и отац им подијели имање'' (Лк. 15.11-12)

    Кад пажљиво саслушамо или прочитамо речи ове еванђелске приче увидећемо да је она, као и све друге, свеопшта, за сва времена и свуда примењива. Свевремена, свих људи и простора.

    Одметништво је старо колико и човечанство. У њему је садржана непослушност, дрскост и умишљеност о власништву и поседу. Истовремено, мора се имати на уму да су са одметништвом, као временски близанац, припадање и приврженост.  Они, такође, имају своју ширину и бокор. Послушност, синовска љубав, живот у заједници итд. Најзад, ово је однос нас деце Божије према оцу свом небеском као и Његов према деци својој.

    Оставимо млађег сина из приче. Прођимо кроз атаре нашег искуства и историје. Да бисмо избегли било какву именичну прозивку, будимо ми, који родитељи, који деца. Остаће не превише примера да су деца задовољна својим оцем. Још мањи број биће поносан њим. Суд може бити објективан и пристрасан. Свакако релативан. Али, није ли исто кад родитељ куди своје дете? Кад не може да похвали синовску оданост и послушање. Има ваљаних примера и међу децом и међу родитељима, зато и јесу узори.

    Нисмо ли као синови у младости потребовали, мољакали и убеђивали оца да нам испуни какав прохтев, младалачки незрео и ничим оправдан? Нисмо ли, бар имало, били љути кад нам се не удовољи? Нисмо ли, ако не добијемо потраживање, посезали, макар једном, за оптужбом да нас не воли? Како то да не можемо да добијемо свој умишљени део? А припада нам! Хоће ли бити да ми припадамо томе, а не то нама? Ако би тако било онда та заједница, то јединство се не откида, не цепа и не дели. Али без искључивости. Шта смо, као такви, у детињству и младости били? Заправо млађи библијски син. А он је, данашњим речником речено, арчио родитељско благо на нагонске потребе преко настраности до распамећености и очаја. А онда? Или у сулуди криминал или покајнички повратак у очинско окриље.

    На путу од одметништва до, евентуалног, посиновљења, прошли бисмо кроз сурову заблуду земаљског раја до неумитне стварности земаљског пакла. Да! Истински, кроз њега можемо створити слику оностраног и непролазног у коме ће бити плач и шкргут зуба. Ево илустрације :  ''...млађи син ... отиде у даљњу земљу; и онамо просу имање своје живећи разуздано ... а кад потроши све, настаде глад ... и он се нађе у великој невољи ... и жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.'' (Лк. 15,13 - 16)

    Опет о нама. За то време јадни родитељ обија прагове ''од немила до недрага'', од лекара до пријатеља; од врачаре до белог врага, не би ли сина мезимца икако вратио дому своме, заједници и јединству породичног окриља. Ако ли у томе успе, нигде краја радости његовој, што ће рећи ''хвала Богу све се добро свршило'', и не хајући за голему родитељску жртву. Јеванђелски отац овако кличе: ''И доведите теле угојено те закољите да једемо и да се веселимо, јер овај мој син бјеше мртав и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се'' (Лк. 15,23 - 24). Шта је навело сина да се врати оцу своме? Освешћеност да је пренаглио и погрешио; да пре свог поступка није потражио савета родитељског, макар га не послушао.

    Покајање, како је оно значајно за живот човека, неизоставно, враћа са странпутице по цену да буде један од слугу оца. Не син! Јер не заслужује ни да се син назове. Шта је пак, оца тронуло и срце разгалило? Жал за синовским слепилом, помама за поседом, младалачка непромишљеност. Највише, ипак, родитељска љубав и узајамна припадност и приврженост. Ако се поново вратимо себи и нама: треба имати на уму :

    Да се син није покајао, онако истински, као што многи нису, могао би рећи : ''жао ми је, назад не могу''. Шта му преостаје? Да опљачка радњу. Кад то потроши, не буде ли ухваћен, може убити златара и покупити накит. Кад га прода полицајцу у цивилу, овај ће га ставити под истрагу. А кад му се изрекне вишегодишња робија, покушаће да побегне. Кад то из више пута не успе, биће израњаван; кад обезнади учиниће први покушај одузимања себи живота. Први, други, трећи пут. Као да лицитира сопствени крај, да ли самоубилачки, или последично од начина живота? Није баш исто, али несумњиво погубно. Истинско покајање, како то понизно звучи, зауставља даљу странпутицу...

      То би била једна страница медаље, а она друга ...

    Да отац не носи у срцу племенитост и очинску љубав за посрнула сина, ту неуспављиву бригу, могао би хладно рећи: ''ђаво га узео под своје.'' Сретне га комшија па му вели: ''Син ти у вароши оргија, цепа новчанице да наложи, кобајаги, ватру.''  Одбрусио би му: ''Твој или мој син?'' На позив из станице милиције да се јави ради утврђивања идентитета провалника и убице упитао би и одговорио: ''Ко га је послао да краде? Тај нека га и препозна! Он је за мене умро кад је преко прага прешао!'' Остала би умрлом сину неуприличена сахрана са безброј суза, болних уздаха, венаца и букета ... итд.

    Било је и има времена када смо били и кад имамо децу. Били смо синови и данас треба да будемо. Нико од рођених није постао отац а да пре тога није био син. А сада као и увек када смо родитељи треба и морамо да будемо мудри да нас блажено уснули Владика Николај не опомиње одозго: ''Ниси ти старији од мене, јер кад сам ја постао твој син и ти си тада постао мој отац.'' Ова двосмислица нипошто не укида божанску заповест о поштовању родитеља, као што и не дозвољава родитељима небригу и нехат према деци својој.

    Не смемо да заборавимо да смо сви, одреда, деца једнога Бога и да је Он, свима нама, Отац наш небески, кроз Сина свог Јединородног Господа нашег Исуса Христа испричао баш ову веома, веома, поучну причу не да би се исказао као приповедач него нама за наук и спасење.

                              АМИН !

[Stari3fun]

RAZGOVOR SA...

« Одговор #13 послато: 29. Август , 2009, 13:51:57 »

Цитат

Бранко О. Томић- књижевник- свештеник, или свештеник-књижевник… Отац Бранко је јавна личност- аутор је тринаест збирки песама, афоризама и романа. Члан удружења књижевника Србије и Краљевског књижевног клуба “Карађорђевић”. Објављивао радове у часописима и билтенима, прилоге у Јежу… На овог необичног, по много чему изузетног човека упутио ме је отац Горан Живковић, са задатком да направим интервју за овај форум. Ни оца Горана раније нисам познавала, упознали смо се на Фејсбуку да би се испоставило да смо из истог места и да нас дели само неколико улица…

Оцу Бранку сам се обратила са предлогом за интервју, опет га нашавши на ФБ-у  али десило се нешто сасвим друго, сасвим, сасвим необично. Замолила сам га за интервју, рекавши му да одговори само на питања која му се допадају, на шта је одговорио:

Трудићу се да одговорим на твоја питања, онако како сам то чинио са своје 34 године службе, што пријатељима, што парохијанима. И да додам, моји одговори, бар по Проф. Драгану Милину нису "стандардни ",него практични, примењиви, из живота и негде око нас и у нама...

И док сам покушавала да спремим списак пригодних питања читајући његову биографију на сајту http://www.brankootomic.com/ , нашла сам се у веома тешкој животној ситуацији, па  сам му се заправо најпре обратила као свештенику. И тако се, одједном, низ мојих исповедних, приватних питања оцу Бранку испреплетао са питањима за интервју, прича је кренула, питања и одговори су летели, можда би из тога отац могао да добије инспирацију за роман или бар кратку причу…Било је то обострано отварање и надасве искрен разговор.

Пред вама су само моја официјелна питања и његови одоговори на њих…Наш разговор је трајао, чини ми се, пар недеља свакодневно, вишечасовно. Наравно, био је много личнији, дубљи. Личио ми је на реку, која је час била дубока, мрачна понорница, а час гргољиви поток.

Човек изузетне културе, писмен, речит, стрпљив али изнад свега искрен и скроман. Човек кога живот није мазио. Отуда ваљда и толико разумевање за друге и огромна енергија уложена у његове одоговоре. Нисам смишљала питања, некако су наилазила сама и у великој мери била инспирисана оним што се мени приватно дешавало…

Реците ми оче, да ли су судбине којих сте се наслушали, или можда дешавања у Васем животу некада утицали да се Ваша вера опасно пољуља? Да ли сте имали ситуације када сте били очајни? И питали се шта сте Богу толико згрешили и где је Ваша грешка па се то сто се дешава- дешава баш Вама?

У овом питању је, бар, неколико подпитања и свако, понаособ, захтева дубљи осврт од обицног квизног, да или не!

За своје умножене године свештеничке службе, одиста,било је тушта и тма људских тегоба,које се нису давале објаснити ни простим језиком, ни теоријом православне етике. То једино припада Промислу Божјем који, не као не неразумљив, него надразуман и ако нам, као такав по нашој вери, био прихватљив, онда и "недузи" су имали место и оправдање. Опште је познато да је грех и наследан, не само лични /смрт смо наследили од пра-прародитеља Адама и Еве/ и остаје, као последица /Спаситељев први долазак у Свет/ до Његовог Другог и страшног доласка и Суда. Други греси припадају нама, сто с предумишљајем, што из нехата. Грех је узрок свега лошег по нас у овом привременом /сада/ резервату / а не у оази/ за човечанство у којем ћемо својим уподобљавањем или грешношћу определити себе за Други, бесмртни живот /Многи га називају вечним,а ми смо настали у времену, онда нисмо вечни, ни савечни са својим Оцем небеским, почетни за бесконачно/ или за бесконачну пропаст, ад преисподњи.

    У светлу оваквог поимања и утемељеног веровања нема места ни разлога за посртање у вери и нади да ће нас Свемилостиви наградити за сва наша страдања због угледања на Њега. Највећи праведници, највише су и страдали.Нису ропили, ни очајавали него с радошћу големом чекали на сусрет са Оним који никад ништа није разобећао човеку који му је остао "веран у малом".Ореолом светости и венцем непролазне небесне славе. Погледајмо у Календар Светих...

    Али Отпаднику гордељивом, којег је збацио на земљу оставио је слободу да куша синове Божје,  да нуди рогове за свећу....

Таква подвала и прелест често и успешно улазе у срца нас слабомоћних богосличника, те нас помете и, неретко, одведе неповратно у отпадништво од Бога. Наше маловерје, безнађе и немоћ /мањак воље и жеље/ узрокује сва горња питања, која наоко, изгледају логична, па ми као "осумњичени" почнемо да запиткујемо "Судију" који апсолутно поштује постављено морално устројство, милостиво судећи и праведно милујући. И још, сумануто и неразборито ушли би у полемику са Њим како нас и колико кињи, а вели да је праведан и милостив. Наша највећа грешка је у томе што као богослични нисмо исти као он. Замислите, Свемогући Бог, а не може да греши, а ми мајушни и ништавни можемо да Не грешимо. Он своју свемоћ не злоупотребљава, тек ми своју готово физичку и духовну обамрлост супротстављамо Творцу, Вечном, Праведном, Свевидећем и Вечном. Ми од тога ништа нисмо.

      То што Он, кад се преудаљимо, неће трчати за нама као чобанин за овцама, него ће нас допустити "вуку' да покуша да нас растргне. Па и тада, ако Му се покајно и понизно обратимо, избавиће нас. Сваком од нас десило се бар неколико пута у животу да нас је сами Бог спасао беде или неминовне смрти /Прича о Праведном Јову/.

      Ово је и одговор на прво подпитање, да ли ме је туђа невоља повукла у сумњу.Није. Лако је рећи када другом кожу деру, је л тако?

Тако мора посленик Божји и свагдањи стражар повереног му стада да мисли, осећа и верује. Друго је питање колико саосећам у болу, страдању и безнађу у немоћи да лично помогнем, него и сам да завапим: Смилуј се Боже, на служитеља Твога.

На друго питање, када сам лично или неко од мојих био у страшном недугу, одговарам да сам бојажљиво са страхом и трепетом гледао обоје своје деце када су се нашла у зивотној опасности. Нисам могао својим маловерјем остати прибран, промишљен и пун вере да чекам повољан исход. Не због сумње у Бога, него у себе. Колико сам се одмакао од њега, а испред мене милиони

паћеника, сужања и болесника у хистеричном набоју, моле, вичу, куде и блате. Да ли ће ме чути. Не, да ли сам ја још грешнији од њих кад сам више удаљен; кад је безброј њих испред мене. За илустрацију, једном приликом био сам духовни вођа на ходочашћу Светом оцу Василију Острошком Чудотворцу. Наслушао се свега и свачега. Питања су била у писаној форми да не бих полемисао, него само давао одговоре. На људску себичност, чак и на Светом Путу, прво сам помислио,али  и помолио се: "Господе Милостиви, молитвама Твога верног слуге и нашег Пастира, данас помилуј и спаси онога коме је у овом аутобусу најпотребнија помоћ. Хор је милозвучнији од самог Оливера Њега. Или педесет вапаја за једног је више од сваког појединачно и себично, као да је наш крст највећи и најтежи.

        У претходном таји се део одговора на питање да ли сам био очајан. Јесам! ако се вратимо један пасус навише, проистиче и због чега. Губитак наде крњи и обесмишљава веру. Разлика је у томе што не кривим Господа Бога, чак ни себе у пуној мери, него се плашим раздаљине коју сам, одлазећи, брзо превалио и ни у помисли нисам имао призив на повратак " за видела" јер је тежи, већ сам уморан од греха па бих да "преданим" у некој сеници као на Тавору. Удаљавање је муњевито, а повратак стрм и веома напоран...

Да одговорим конкретно: вера узнемирена безнађем онеспокојава и мене, али узрок тражим у себи, не у Господу нашем...

        Нисам осим поштапалице питао: " шта сам/ли је Богу згрешио". Тај одговор нећу добити ни одмах, ни непосредно, неће га добити нико. Он је увек у нама, у нашим прецима; у нашем делу или злоделу, али и у Божјем допуштењу. Човек кад скине тесну ципелу, одмах одахне и одлакне. Колико ли је тек, лакше у личном безизлазу Неко му пошаље чудесни спас. Колико тек тада лакне! Немојте, молим вас у овоме, ни случајно, брзоплето пронаћи моју веру. :"нужда закон мења".

Да ли се књижевни дар код Вас испољио пре него сто сте знали да желите да постанете свештеник, или је то дошло касније, као нека врста "вентила" кроз који сте, можда, избацивали нагомилане емоције, утиске...све оно са чим сте се сусретали у многобројним контактима са парохијанима који су пред Вама изливали своју душу, радовали се, плакали, које сте крштавали или опевали, уводили у хришћански зивот или испраћали Богу на истину? Да ли сте већ рано, у детињству можда, осетили чиме желите да се бавите? Да ли је неко утицао на Вас ( ко?) (био Ваш узор)? Ста је било пресудно да постанете свештеник?( нешто сасвим обично - рецимо родитељи одлучили уместо Вас, нису имали пара да Вас школују итд..)  или сте у неком посебном тренутку, за Вас веома значајном, осетили шта је прави позив за Вас?

У петом-шестом разреду основне сколе, тешко ко мозе да зна ста жели да буде и шта може. Неке предиспозиције постоје, али нипошто издефинисане,нијансиране, тестиране, стављене на проверу.Истини за вољу, у шестом, инспирисан једном школском другарицом, да ли заљубљен, да ли завидан, ко зна зашто, док сам био редар, а они на физичком, написао сам своју прву песму. Њу и дан-данас памтим, иако незабележену. Касније толико сам поезије прочитао, несто морао знати напамет, за оцену, чак до сада објавио четири збирке, па не знам ниједну, ни своју, ни туђу. Само печат прве песме носим у незаборав.

Тада, као веома ведар, нескромно и луцидан, био сам главни забављач и, срамежљиви предавач допунске наставе вршњацима из математике. Поверење наставника се није смело прокоцкати. А онда сам своју петицу из математике конвертовао за исту из владања.

Па, имао сам примерно владање и четворку из математике. То бива,математички, кад се математика дели са владањем...

У богословији, такође, писао сам козерске скице и пародије, па и касније  све до 1977. када ме је живот уозбиљио да бих стигао до тзв. аматерског песника. Већ тада упознао сам, сада пок. Мому Димића који ми је препоручио да неке песме објави у Књизевним новинама.

Од стида, нисам пристао и, никада нису објављене. Од тада датирају и први прозни покушаји да би се један, крајем 1982. издвојио као први део који ми је ,такође, Мома препоручио да пишем други јер, нипошто није почетнички и наиван. За њега сам се осмелио,други део, тек по објављивању прве две књиге 1994. године. У тим годинама почели су и први проблеми позива, сусрети са трагичним судбинама људи,као и њихове радости, недоумице /одлазак Броза са овог света/. Све то пунило ме неким новим, али мало циничним, мало сатиричним надахнућем, ништа мање и драматичним. Препознао сам и своје и заблуде својих пријатеља, парохијана...Отуда потичу и моји афоризми и сатира, као укоричени, настали много касније...

Да закључим. Господин Мома Димић је главни "кривац" што сам постао писац. Писац из тескобе срца; мучнине и бљутавог укуса живота, свих. И свога и свих оних којима сам био у свештеничкој мисији. О овоме сам разговарао са Јованом Павличеком у емисији: "Музика коју волим", емитовану 18. новембра 2000. године. После четтири објављена наслова примљен сам у УКС 1997. године.

Друго питање за почетак, даје  одговор на прво питање, само у нијансама другачије.

У време мога опредељивања, далеке 1968. била је веома популарна војна школа. Како сам био "ђак генерације", нисам имао све петице, амбиција ме повела. брзо сам се преслишао, као пред одговарање, да немам здраве зубе; да сам "грбав". а шта још могу пронаћи нисам ни претпостављао. Самоодвраћање од своје замисли...Друго моје размишљање исло је у правцу учитељске школе, то ме је веома призивало. Можда и због неких учитеља које и данас памтим...ни школа није била преудаљена, на Убу. На то се умешао мој "ћале" па вели да он нема пара да ми плаћа аутобус сваки дан, па ужину, па обућу и одећу да идем у варош и путујем...

Тад сам распамећен. Иди, вели код Славе па научи кројачки занат, видис како ти лепо шије панталоне. На то сам се кисело насмејао, а отац,брже-боље узвикнуо: "Лењи Гаша"... Кад је враг однео шалу, он ме пошаље код Љубе нашег свештеника на разговор, јер га је он замолио да ме пошаље. Истина, за све године о Светом Сави сам рецитовао и причешћивао се једном годишње. Васпитаван у православљу. Да морам сваког волети, са сваким говорити, прићи руци старијем, назвати Бога, итд, иако то није у потпуности важило за одрасле. Повратком из школе морао сам оца пољубити у руку,иако је он тада имао тек четрдесет година, а ја сада са својих 56 не дозвољавам. сматрам да нисам достојан, иако свештеник да ме неко целива у руку...

Пошто сам са Оцем Љубом, покој му души, био на ти, као пајташи, волео ме силно, знао сам одмах зашто сам послан. Рекао ми је да ме зна од моје треће године живота и да сам "идеалан' за богословију,али часно, људски и искрено износећи обе стране "медаље" свештеничког позива. Поскочио сам као опчињен. Није ми дозволио непосредни пристанак, него да се издувам три-четири дана, па да дођем поново. Тада смо, касније сам то и лично упознао, установили да "нисам" крштен. А јесам. Истог дана кад и мој комшија вршњак чији је тата трновим прутем мерио дна буради својих сапатника и отварао амбаре и качињаке, магазе за тзв. принудни откуп.

Е, он је ипак крстио свога сина, истог дана, заједно смо крштени. Али, он није хтео да плати крштење. За освету, свештеник није хтео да упише обављено крштење, али обратно. Тако сам, плаћено, 15 година био некрштен. Молба, па накнадни упис и све друго, па богословија у Београду 1968, и Београдско-Карловачке Архиепископије клирик јер сам био у Шабачкој и суфицит и баласт ранијих уписника који се нису "прославили", па је преосвећени Јован, обећао да никога више из Докмира неће примити за богословију...

Овоме додајем, 1957 или 58. наш храм је походио тада Преосвећени еп. Симеон Шабачки. Милујући моју "ћелу" , шишан сам до главе, не због вашки, него је бесплатно, упитао ме: "хоћеш ли ти запамтити деду владику, дете моје мило! А како се ти зовеш /не знајући за Ви/ да знам кога да упамтим! -Симеон. хоћу! завештао сам му. Можда се у овом последњем пасусу крије коначни одговор на друго питање.

Хоћете ли ми рећи коју музику посебно волите? Да ли сте музикални? ( На мене оставља утисак кад свештеник има леп глас, наш парохијски свештеник би заиста могао да буде оперски певач, док други звучи крештаво и јако ми смета кад он држи службу, не могу да се сконцентришем јер га стално хватам како фалшира). 

Јесам добар слухиста али ипак лошији појац јер сам мало радио на свом унапређењу и познавању црквеног појања. Грешка сто поред, сада Академика Димитија Стефановића нисам научио да читам ноте, него да гледам као путоказе. Ако нисам препушио или зарибао од прехладе од баритона до другог тенора без већих тешкоћа уз мало фалша, не увек...

Уз велики напор могу да сиђем и у "бунар", баш исто колико и до првог тенора, али није природно.

Иначе, музика типа: Маестро и виолина, Врањанка ,три Жељка- Јоксима, Самардзица; Бебека типа балада, итд. Изворну музику волим, баладе, забавњачке и народњачке, и многе извођаче лично.... то је музика блиска оном филму „Зона“.

Драги оче Бранко,

Ваши одговори на моја питања су толико непосредни, срдачни, искрени, погађају право у центар! Чини ми се  да Ви и ја имамо као заједничку црту ту непосредност, искреност у разговору, прескакање формалности… )

Отац наставља :

Иначе није ми стран традиционални свештенички приступ теми или проповеди, он одавде ,а ви тамо. Код мене је из исте равни и увек МИ, не изузимајући себе. Само указујем шта треба боље и човечније а Господ је тај који види и награђује, не треба нам хвалисање од човека. То је суштина мог погледа и обраћања...

Реците ми, да ли је било посебно тешких момената у Вашем свештеничком позиву који су на Вас оставили траг и ако желите и смете а да то не наруши свестенички кодекс, наведите неки, и да ли је било момената када сте били, како да кажем, истински занесени, богонадахнути за време службе, или молитве, да сте просто осећали као да се одвајате од овог света?

    За толике године службе тешко да шта може да мимоиђе свештеника «од стварног до могућег».Пре бих и више се позабавио нечим што има анегдотски карактер. Први такав пример имао сам у првој години службе. Када сам светећи водицу за Светог Луку када сам замољен да објасним шта је потребно за венчање, на шта ми је одговорено да је будући младожења крштен баш у мом храму. То потврђује и присутни кум, иначе истовремено и комшија. Каже човек кад је рођен, чак и када је крштен.  Исте вечери код куће узмем Књигу крштених и отворим онако како сам записао по диктату.Не само да није било ту уписаног, него до тренутка мога доласка. Кажем им да нема друге него условно крштење. Ни у лудилу, кум се куне свим живим и мртвим. Озбиљно сам схватио бол,грч и вапај кума, потресло ме, а немам покриће. Кад сам, преко зиме, мало доколичарио па разгледао  ту исту књигу почнем од почетка ње. У потрази за нечим другим набасам на Радивоја којег сам,узаман и узалуд тражио до очаја. А он уписан последњег датума у години пре свог рођења са свим тачним подацима. Другим речима, описани, крштен је годину пре свог рођења. Администрација је свемоћна и немоћна и чудесна.

  У другом случају, човек из Сремчице долази по крштеницу, жели да венча сина,али не у својој цркви него на Бановом Брду. Уверавам га да смо ми надлежни за венчање без обзира у којем храму, само да проверим. Не! Хоће он крштеницу. Нађем момка и почнем да пишем све до података о родитељима. Ту застанем и почнем да се крстим. Само је Спаситељ Наш рођен од Мајке без оца, у поменутој ситуацији Синиша од оца без мајке. »Како бре попе, кад је моја Станојка још жива. Па шта сада да чиним? Пиши молбу за накнадни упис! Ма нећу, убићу бре, попа што ме срамоти. Нећеш моћи! Ма, робијаћу га. Јок човече! Ма, прота Урош је на три метра испод плоче, а осим тога он је покојни, не исплати ти се да убијаш мртвог!»

    Код једног парохијанина светио сам два пута водицу за славе. У разговору рече да хоће син да му се жени, пожелим срећу, призовем благослов Божји, нека деца дођу на предбрачни испит.

Дођоше. И кум и стари сват. Само по потписивању, заручник енергично рече да неће да се венча у Железнику, нити ја, као разведено «поп». «А где, би ти драги мој», « На Брду у цркви Светог Ђорђа», код којег свештеника, код Славка Божића». Може, рекох му, па застадох да се обрадује. Само, кад одете кући мораш да напишеш изјаву да не желиш мене и због чега, јер немам покриће, него да сам одбио да те венчам»! «Нема проблема попе!»

  Сав срећан што ми је нашкодио оде и напише па се похвали родитељима како је успео да ме «среди».» Е,сад ми дај, потврду да могу да се венчам на Брду код Славка»! – Не брини, добићеш службеним путем, као што је и твој захтев, у своје сандуче. Коверат ће бити запечаћен и таквог ћес предати Оцу Славку којем сам молећи да обави венчање, а да су предбрачно испитани, али моје изузеће тражи због мог развода као да ми је он био адвокат, а не чуо непроверене приче. Молим те, оче, немој се изненадити, ако не дај Боже, немаш деце да ћеш бити крив што они немају, још горе неким случајем да си настран, могао би право на Марс, замисли да им деца «повуку» на свештеника, а не на оца, по њему!-закључио сам.

  Ево још  једног примера.

Пилиповић слави Св. Алимпија Столпника. Је л можеш попе, да ми дођеш на дан славе да пресечеш славски колач? Не могу! Па ти долазиш овде код Љубише. Да, за Светог Арханђела. То је исто! Није исто.Није истог датума, осим тога прве године хоћу да видим домаћина у цркви, ко зна кад ће следећи пут доћи у храм, а Љубиша долази редовно. Доди ти код мене! Нећу доћи! Колио да платим! За мој садашњи долазак и твој у цркву да ти прережем колач,рецимо 80 дин, а Љубиши је 120 динара. Плати он. Дан Славе у 4 сата поподне зове ме и пита зашто још нисам дошао. Не рекох ли ти да нећу доћи,а нисам те видео у цркви! Ти ниси испунио мој услов, а и без њега рекао сам да прве године не прихатам такве позиве. Залупи ми слушалицу. За Васкршње водице зовем и најављујем свој долазак. « Немој долазити, још ћу те и тужити што ми ниси дошао на дан славе и, и да ми вратиш паре што сам ти платио, а ти ниси одрадио. Одем на Пошту и пошаљем упутницом,а могли смо се са прозора довикати колико смо удаљени. О томе, као и захтев о изузећу и дан-данас чувам као своје парохијске куриозитете. Напишем у напомени, враћање зарађеног новца од 80 дин, а не 120 као за Љубишу....

Извео сам четири примера најчешћих тзв. сукоба свештеника са парохијанима, има их још и другачијих. Оне трагичне, драматичне и тешко објашњиве није упутно стављати у овакав контекст.

Оче, имам једно питање инсиприсано причом моје другарице о свом покојном оцу.Каже да се ноћу измеду 1 и 3х светло пали и гаси само од себе, да се радио такође укључи, а он је стално слушао радио, да се појављује као нека измаглица у соби у којој је био кад је био мртав, да се отварају врата сама од себе… Да ли сте се наслушали таквих прича и да ли сте имали такве случајеве, шта сте тада радили? Другарица је верник, пости, иде у цркву итд... Отац је последњих година имао недоличних веза, сви су много патили због тога, мајка јој је огорчена, није ни завила  црнину за њим... моји преци су умирали али су били спокојни...

На први део питања одговарам потврдно, вишеструко. Најблаже рецено, невероватно и чудно. Чак памтим свој доживљај, као од јуче из 1966. године,имао сам тринаест година. Сасвим довољно и да с расуђивањем појмим и запамтим. У питању је био мој нерођени деда.О њему сам, тек пре неколико година, написао један циклус песама. Из пијетета и живог сећања разговора с њим, а имао је леп дар приповедања. Не бих о појединостима, остављам за приватност. Са прве парохије, сећам се казивања једног човека, чији је брат, после две силне опомене, треће године погинуо у исти дан. Само по себи речито говори. Онда, његово присуство у кући у тих 40 дана по одласку у вечност. Чак имам у сећању и неке детаље. Нисам се ни тада, као што нећу ни сада упуштати се у тумачење, као о седам дебелих и седам мршавих крава. Није захвално. Приписати то греху упокојеног, неправично је од нас, ко смо ми да му судимо у његовом одласку са овог света.

Једино, све поменуто и непоменуто, а присутно,очигледно, оставља посредни траг, начин и комуникацију овостраног и оностраног и, незаобилазну извесност бесмртности душе.

На крају, можда ће звучати као клише, али бих волела да знам да ли бисте , кад бисте могли да поново бирате, поново изабрали свештенички позив? ( уколико се заиста ми ту несто питамо или нам је "свака влас косе избројана"...)

"Шта би било, кад би било"!

Питао сам се вишепут, кад бих могао да поновим живот, шта бих и ста не бих урадио, при оваквом искуству у неким ситуацијама.

Проистекло је, или проистекло би, наше овдашње и садашње лудости не би нас мимоишле. Мудро у промишљено и тада, поновљено, негде би промакло поред наше пажње. У то нас уверавају поновљене и понављане грешке и греси које чинимо у датом и задатом,једином нам, животу на земљи. По томе судити, а на том принципу размишљам, највероватније да не бих ушао у нови ризик неописиво страшног, али и најузвишенијег позива. "Грех ваш на мене и на моју децу", контра цитирано.Док се не обуче мантија нема свести,оне пуне, као ни узвишености док се не стане пред Свети престо у Светој тајни Евхаристије. О моралним начелима, мисији овој и оваквој, пишући одговоре на постављена питања, где сам за сваку словну грешку, интерпункцију одговоран најпре пред Свемилостивим Богом, а и пред људима ако погрешно саветујем, задајем и мислим, да и не апострофирам. У овом знању , мислим да је веома мали постотак иоле достојних овог позива у односу на број опредељених. Немамо појма, ни о себи, а тек колико да будемо Учитељи другима и пример…

Хвала на разговору, оче !

Разговор водила

Ж.Манчић.

[Stari3fun]

ВРБИЦА 2000.

У  име Оца и Сина и Духа Светога!

''А Исус на шест дана прије Каске дође у  Витанију. Гдје бјеше Лазар који умре,  кога Он подиже из  мртвих'' ( Јн 12, 1 ).

    Многи дани живота нашег по овом значењу бивају круцијалног, одлучујућег, пресудног  карактера. Јер живот, по  себи, није ништа друго до рат који се, живећи, губи или добија. Бројне и небројне борбе смо водили, а да ли ћемо и рат са животом по Христу и у Христу добити?

    На то питање можемо за себе делимично и данас добити одговор. Данас Спаситељ  наш и господ Исус  Христос по ко зна који пут свечано се запућује у Јерусалим. Његова свечаност се огледа у узјаханом магарету, пратњи својих ученика и мноштва људи  свих узраста. Људи  различитих погледа на свет, различитог образовног профила  и различитог схватања величине једног васкрсења из мртвих човека по  имену Лазара из Витаније, којег Христос после четири дана проведена у гробу од мртвог чини живим да би му овај за трпезом и служио.

    Данас смо и ми ти који Му у свом ''Јерусалиму'', свом родном месту или месту живљења удоличавамо дочек достојан величини тог непоновљивог, за нас, васкрсења, када обично људско тело заудара смрћу и до несхватљивости пропадљивошћу.  Данас су свуда у храму, као и онда и тамо, на окупу и дочеку и свештеници и људи духовно и политички различито профилисани. Ту су и наша деца због које, између осталог, живимо, деца у коју полажемо све наше наде, деца за коју бринемо и подижемо их да буду продужетак  и ваљанија од нас. Због њих ћемо упрети очи ка небу и Господу да их благослови, поживи и подари им више него нама,  јер ми то и не можемо нити више умемо да заслужимо.

    Данас се овде и нама догађа наш ''Јерусалим''. Колико је лепо, величанствено погледати у лица свих наших анђеочића, како су им свечана, раздрагана и безазлена као и ондашњој  када  је сами Господ видљиво, аутентично бануо пред њих, за оно време на магарету, и она му кличу: ''Осана, Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!'' (Јн. 12,13) и под ноге му бацају гранчице палми. Деца знају да неко Велики долази  и зато искрено кличу и нескривено се диве.

    Чине то и наша деца, чине иако не знају да дочекују невидљивог Спаситеља и Његову невидљиву присутност. Диве му се, диве и ликују онолико колико су безазлена и неискварена, а то је више од праведничког дивљења одраслог човека. Више од нашег огреховљеног и затамњеног погледа који не може од своје копрене видети и угледати Пречистог Бога који нас позива да будемо сведоци Његове издаје, распећа и смрти на спасоносном Крсту и уистину тријумфалног Васкрсења да би Га у томе следили и подржавали.

    Данас ''Јерусалим'' у сваком месту, у сваком храму приређује царски дочек Христу Спаситељу. Сви смо на ногама, ужурбани, као некада Марта, не марећи шта је прече. У госте нам долази Онај који подиже из мртвих и онога коме се на трећину још јуче изашло. Бруји у души, врви на уснама славопој, велича се Бог као што вели црквена песма: ''Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја''.

    Обистињене су речи славног псалипојца Давида и пророка: ''Устима мале деце и која сисају чиниш себи хвалу'' (Мс. 3,2). Радује се и ликује сваки ''Јерусалим''. Има и рашта. Долази Цар славе, Творац свега видљивог и невидљивог кроз свога оваплоћеног Сина и Спаситеља света Господа Исуса Христа. Цар небесни дође и с чоловјеки поживе. Он је достојан сваке величине, сваке хвале речју неисказиве и мишљу недокучиве.

    Са тог дочека не сме нико да изостане. Нема оправдања ни лекарског уверења које може изговорити изостанак. Јер, Онај који васкрсава и давно сахрањене може подићи из болесничке постеље, са самртничког одра сваког ко у Њега верује и пожели да му пође у сусрет ка вечном спасењу зарад кога је Он, Спаситељ, заправо и дошао у овај грешни свет. Али данас, без прозивке, нисмо сви на окупу и дочеку. Неко је задремао у својој фотељи чекајући важан пренос. Неко је своје спасење подредио политичком острашћењу и идеологији. Неко је, можда, дочекао и испратио свога ''бога''. Неко, у својој памети, има преча посла, а дочек Спаситеља препустио је онима који вапију за Њим. Какогод да је, одзив није за похвалу јер Христос није бог и Спаситељ само присутнима него и свих оних који чине дубоку понизност, молитвено благодаре и вапију ка Господу, јер Он не жели смрти грешника ''него да се спасе и жив буде''.

    Ко жели жив да буде показују сви православни храмови у овом часу али и међу нама много је који ће у безнађу рећи: ''Господе, Господе'', а то никако неће бити довољно, јер треба, сем тога, и творити Његову свету вољу. Ко ће трку истрчати, рат са грехом добити, ко ће издржати до краја ''тај ће се спасити'', вели Спаситељ наш, ми то не знамо, али зато зна Онај који нам је то завештао.

    Ту бригу и памћење, Књигу живота Он држи уза се, тако да нико неће бити заборављен исто као и они небрижљиви које нисмо именично прозивали. Спаситељ је знао да има много својих неистомишљеника и непријатеља. И човек има своје сапатнике, злоумитеље и опоненте. То је понајпре својствено онима који су својим животом даље од људи а ближи Богу.

    Није ни она народна мудрост олако наречена: ''Сачувај ме Боже од пријатеља, од непријатеља ћу се сам чувати''.

    Подсетимо се и овога : ''Неко ће ме од вас издати'', рече Спаситељ својим ученицима. Да се то обистинило, не треба ни постављати питање. Данас, у нашем времену, у садашњем тренутку, прозивају се међусобно супростављени политички табори да су они други издајници. Нити сам правобранилац које стране нити истомишљеник. СМЕМ ДА УЗМИСЛИМ ДА СМО СВИ ОДРЕДА ИЗДАЈНИЦИ.

    Одрекосмо се Бога, на правди Бога а изван Њега нема спасења ни избављења православному роду српскому.

    Морали би сви, без разлике на страначке боје и симпатије, вапијући да понављамо са великим псалмопевцем Давидом :

''Помилуј нас Боже по превеликој својој милости'' (Пс. 50,1)

А М И Н  !

На Лазаревдан 2000.