Јечи гора крај манастира Гориоч

[Guest]

Јечи гора крај манастира Гориоч

12 среда сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

Шпански војници напустили ову средњовековну светињу прошле године, албански полицајци на капији.

Манастир Гориоч, Исток – Узаним асфалтним путем, док са обе стране јак, оркански ветар савија гране, на надморској висини од 1.000 метара, на скоро самом улазу у Исток, стижемо пред капије средњовековног манастира Гориоч. Нема контроле, албански полицајци из редова Косовске полиције само провирише из дотрајалог контејнера. Несвакидашње, јер до прошле године шпански војници који су чували ову светињу из 14. века, која је метох манастира Високи Дечани, нису дозвољавали ни птица да пролети. Било је сестринство Гориоча, једне од првих светиња Српске православне цркве на Космету, која се налази северозападно од Истока у плодној Метохији, безбедно. Отварамо капију, осврћемо се, куцамо на врата трпезарије. Све сређено, чисто. Одједном, доле из манастирског конака излази монахиња, не чујемо се од ветра. Питамо, јер смо ненајављени, можемо ли да попричамо мало о овој светињи која се налази на Белом камену, на месту где се сударају метохијска долина, и висови Мокре горе.

Брише ветар, јечи планинска гора, а у светињи смо где се не виче, не галами, па ћутке за старешином манастира Гориоч, који је по народном предању саградио Свети краљ Стефан Дечански у захвалност за исцељење својих „огорелих очију”, улазимо у трпезарију:

„Нека сте дошли, овде не морате да се најављујете. Али, све је мање Срба којих Метохија има. Никада се народ, српски, није овако истребио, као после овог рата”, тихо, како и приличи светињи, али учини нам се на моменте и сасвим нечујно, прича настојатељица манастира мати Исидора, која је поодавно са сестринством дошла из манастира Сопоћани.

Ово је женски манастир, сестринство са шест монахиња, али изненађујуће, угледасмо млађу сестру, која је скувала кафу, а потом нас мати Исидора понуди и тортом:

„Да, имамо и млађу сестру”, рече мати Исидора, која баш и није хтела да коментарише наше питање зашто у српским манастирима на Космету све мање или никако нема млађих монахиња, сестара, док су, како смо приметили, манастири по Србији пуни млађег сестринства.

„Долазе нам Срби из Осојана, Старог Лукавца, Црколеза, Бања, али обично када је манастирска слава, на задушнице, помажу нам углавном око баште, у манастирској порти. А свештеници из Истока и из Дечана долазе недељном и празницима и служе литургију”, прича нам мати Исидора, док ветар напољу брише, чини нам се ломи све около, да је на Бадњи дан тај источни ветар поломио 200 црепова. Вели, зиме су овде кратке, има, како рече, голомразице, али спреми се сестринство за зиму као што се спрема и већ ових дана, а набавили су и неколико метара дрва. Кфор их посећује све ређе, а оне ту, „богу на аманет”, у тоталном албанском окружењу, с можда неколико стотина Срба повратника у Истоку и појединим селима, не боје се никога и ничега.

Преживело сестринство и 1999. годину, повлачење српске војске, и 2004. годину, све молећи се Светом Николају, цркви која је поникла на темељима оне која је порушена у 14. веку:

„Окупља се кад год може овде верни народ Метохије, учвршћује духовну везу међу српским народом овог краја. Сада све ређе, али смо срећни ко год да дође”, једва чујно казује мати Исидора док нам отвара врата цркве у којој су заштићене иконе из 14. века. Имао је овај манастир надалеко чувену библиотеку, а неке књиге и данас се чувају у Петербургу.

Види се из Гориоча пола Метохије. У овој светињи, коју од августа прошле године чувају албански полицајци, што би се рекло, тело и душа налазе мир и спокој. Налази се на 40 километара од Косовске Митровице, на путу према Пећи. Иако су у источкој општини, где се српски глас једва чује, иако су их напустили војници Кфора, иако не могу да обрађују својих 24 хектара земље, да секу своју шуму, не плаши се ово сестринство тешке свакодневице. Потребна им је помоћ, али како би поправиле стари базен, који треба, како рече мати, да се окрпи, али и нови да се очисти, да се направе преграде како не би с тим кубуриле. Потребно им је више воде за базен у којем су донедавно гајиле надалеко чувену метохијску пастрмку:

„Недавно је био владика Теодосије, помаже нам и он и братство манастира Високи Дечани, али ето, требала би нам помоћ бар што се тиче овог базена, и ништа друго”, док ветар савија неколико векова стару липу, у покошеном дворишту, у врту пуном ружа, богородичних суза, и успут нам потврди да је у Гориочу и сестра Марта, мајка владике Теодосија.

Чујемо да их поодавно не походе Албанци, који су долазили за „наше веће празнике”, али имају нормалну комуникацију са полицијом која је под командом Приштине, а која је ту 24 сата. Поздрављамо се уз речи да ћемо се скоро видети, док нас, онако тиха, мати Исидора поздравља с манастирске капије, а да не одемо „празни”, јер смо дошли у госте, превалили „толики пут”, даде нам семе богородичних суза, од којих ове вредне и неустрашиве монахиње у својој радионици ручно израђују сувенире. У истом моменту огласи се звоно са цркве Светог Николаја, и то уочи саме Велике Госпојине, кад ће, као и ранијих година, велики број расељених Срба, протераних из равне Метохије, поново покушати да дође до својих порушених кућа, и да се окупи и види ту, у Гориочу, на сабору.

Биљана Радомировић

Извор: Политика