Ви сте уредник насловне странице Поуке.орг

[kordun]

Klikneš na ovu ikonu u editoru što sam markirao crvenom bojom ,onda  ubaciš link od željene slike  u ovu formu URL i klikneš OK

 

 

[Jelena 76]

Kordun, hvala :*

[w.a.mozart]

Предлажем овај текст за насловну, послао ми пријатељ, свештеник

 

Односи различитих служби у Цркви и начин служења у раној Цркви и данас

(Слово о.Бобана Димитријевића на слави Богословије Св.Кирило и Методије)

Данашње излагање представљаће краће богословско слово на тему односа различитих служби у Цркви и последица историјског развоја тог односа на богослужбено-евхаристијски живот Цркве. Овом питању приступићемо узимајући у обзир новозаветно, ранохришћанско схватање Цркве.
Предањско поимање Цркве, у свом евхаристијском, литургијском виду, открива Цркву као заједницу последњих дана, као завештање и почетак живота будућег века, као икону – присуство Царства Божјег у историји. Једно од својстава Царства Божјег јесте да је оно вечно и непроменљиво. То значи да и Света Литургија, поред спољашње форме која се мењала током историје, мора да поседује и одређене елементе који су, као пројава будућег Царства Божјег, такође непроменљиви.
На првом месту то је сабрање верног народа око свог предстојатеља као икона сабрања Народа Божјег око Христа у Царству Божјем. Затим, принос дарова на Литургији, као видљиви израз и знак учешћа целокупне творевине у Царству Божје, и на крају причешћивање свих верних на Светој Литургији као икона, предокус вечног сједињења свих припадника Народа Божјег са Христом у Царству Божјем.
Као што Божје постојање зависи од начина на који Бог постоји, тако и постојање Цркве зависи од њеног начина постојања. Хришћанско схватање Бога подразумева заједницу, однос. Бог је Бог јер је Света Тројица – заједница љубави трију Личности. Тако је и Црква Црква јер је, по речима Светог Максима Исповедника, икона Свете Тројице, заједница многих, односно, у једном ширем смислу, заједница различитих служби. Као што у Богу свака личност јесте потпуни Бог и увек са собом подразумева друге две личности, исто тако свака служба у Цркви јесте потпуни Христос, само када је у заједници са другим службама. То је јасно исказано Павловом теологијом Цркве као заједнице Тела Христовог, Цркве као организма у коме је и најнечаснији уд подједнако значајан као и сваки други, а такав је јер се у њему благодатно пројављује свецели Христос. Зато је свака служба у Цркви суштински гледано подједнако важна и благодатна.
Ако се узме у обзир да је овакво устројство Цркве нешто што је стабилно и непроменљиво, јасно је да је конзервативност Цркве њена значајна особина. Та конзервативност има за циљ очување богослужбено-евхаристијског идентитета Цркве током њене историје, која нужно носи одређене промене. Зато није случајно да је текст евхаристијских молитава( пре свега канона) које данас употребљавамо често дословно исти са текстом евхаристијских молитава другог и трећег века.
Наравно, основно језгро богослужења је обогаћивано у доба Византије многим новинама, али је суштина остала иста. Зато је важно да се одређене литургијске праксе настале током историје Цркве посматрају увек у светлости њиховог утемељења у ранохришћанском схватању Цркве, с једне стране, и у њиховом значају у односу на будуће Царство Божје које треба да пројављују, са друге стране.
Од доба Св. цара Константина па надаље држава и Црква не чине више две заједнице, већ једну, хришћанско друштво, православну Васељену. У њој ће се политичка и духовна власт међусобно у потпуности допуњавати. Такво стање носило је ризик да се заборави будуће Царство Божје као последња реалност Цркве. Црква је на ову опасност претераног повезивања са државом реаговала између осталог и одређеним променама литургијских радњи, као и појавом монаштва. Оно је, испочетка као лаички покрет, идеалом живота у потпуној посвећености Богу, указивало на то да Црква и поред новог односа са државом, ипак и даље ишчекује Царство Божије као своју последњу реалност.
Пре четвртог века хришћанско богослужење представљало је култ прогањане мањине. Евхаристија на челу са епископом као предстојатељем, представљала је пројаву јединства читаве Цркве. Редовно причешћивање било је израз јединства свих служби у Цркви.
Међутим, са новим односом Цркве и Царства од четвртог века, хришћанско богослужење постаје олтарско богослужење. Огромне базилике и цркве које су могле да приме хиљаде верника допринеле су томе да верници имају јасно изражено осећање да припадају повлашћеној вери, царском хришћанству, а не више заједници и вери коју је свет до јуче мрзео и одбацивао. То је подразумевало и велики број номиналних хришћана, оних који су постали хришћани због друштвених повластица, а не због личне вере.
У новим околностима у којима се нашла, Црква је морала да изналази нове начине којима ће показати да она ипак није од овога света, без обзира на нов однос који је успоставила са државом. Због тога се у Цркви све више истицао значај хришћанских тајни. Литургија је убрзо постала „служба“ коју певају само клирици у присуству народа. Проповед, богословље, символичко тумачење литургијских радњи, од сада инсистирају на застрашујућој тајни божанског присуства у Цркви, у њеном светотајинском животу. Такође,упозоравају на опасности причешћивања недостојних овом тајном и наглашавају улогу посредника, коју клир игра у привођењу народа тој тајни.
Овај нови развој црквене свести, ма колико да је био неопходан, свакако је затамнио извесне суштинске аспекте хришћанског богослужења и односа између различитих служби у Цркви. Пример тога је и постепено увођење схватања према коме се лаици почињу сматрати непосвећенима, насупрот клирицима, црквеној јерархији, као посвећенима. То је постепено утицало на цео литургијски живот, у коме је,са растућим клерикализмом, неприметно али сигурно бледела новозаветна царско-свештеничка служба верника. То је за последицу имало постепено учвршћивању праксе све ређег причешћивања верника (иако је та пракса била канонски осуђена).
Са маргинализовањем лаичке службе поново се појављује завеса као у Старом Завету, која раздваја светињу од народа. Олтар се постепено одваја од народа, а затим се и потпуно затвара од њега иконостасом. Црквена власт све више инсистира на томе да је олтар доступан само посвећенима, тј. јерархији, свештенству. Управо жељом да се сакрије од непосвећених оно што се чини у олтару, објашњава се и тајно читање евхаристијских молитава од стране свештеника.
Тајно читање молитава је у супротности са целокупним ранохришћанским литургијским искуством. Свети Јустин Мученик сведочи о евхаристијској пракси свога времена да сав присутни народ на благодарење које узноси предстојатељ одговара са „Амин“. Благодарење о коме говори Свети Јустин јесу евхаристијске молитве које се данас, за разлику од ондашње праксе, читају тајно. Такође је и у апостолско доба било непознато тајно читање евхаристијских молитава. Апостоли и њихови ученици следили су праксу јудејских трпеза, на којима су се молитве и благодарења читали на глас. Једноставно од самог почетка постојања Цркве ниједна литургијска радња није била сакривена од верника. Оно што поуздано знамо јесте да је пракса тајног читања евхаристијских молитава ушла у Цркву пре шестог века (иако то не значи да је била доминантна), пошто се с њом борио већ цар Јустинијан, који у једној од својих новела заповеда да епископи и презвитери треба да врше свете приносе гласом који ће да чује верујући народ.
Без обзира на све промене које је литургија претрпела у свом историјском развоју, она и у својој савременој форми, на пример када је реч о канону евхаристије, подразумева произношење молитава у првом лицу множине. Тиме се јасно сведочи о томе да читав верни народ саслужује са својим предстојатељем. То саслуживање је отежано и пасивизирано тајним читањем евхаристијских молитава.Управо зато што евхаристијске молитве укључују учешће читаве црквене заједнице, зато су се те молитве читале гласно и зато њихово гласно читање у наше време, представља један од начина за активније учешће народа Божијег у служењу свете литургије.
Историја првобитне и древне цркве до цара Константина указује да је служба сведочења, као служба народа Божјег, представљала живи и активни чинилац црквенога живота тога времена. Постоје многа сведочанства о учешћу народа у свим важним и одговорним питањима живота локалних помесних цркава, нарочито у питањима која су изазивала спорове и несугласице. Речи светог Кипријана Картагинског то дивно одсликавају: „Од самог почетка мога епископовања ставио сам за правило да ништа не чиним само по своме нахођењу, без вашег (презвитерског) савета и без сагласности народа.“
Почев од Константинове епохе, под утицајем државе, Црква све више постаје правна институција. То почиње да нарушава сагласност између епископа и народа. Епископ постаје високи чиновник, кнез Цркве, коме су клир и народ дужни да се потчињавају. Црквено устројство постаје такво да активност верника, нарочито служба сведочења Народа Божјег, све теже може да се изрази. Крајња последица тог сложеног вишевековног процеса јесте да данас ниједан епископ не би могао да понови Кипријанове речи, да он ништа не чини без савета презвитера и сагласности народа.
Црквена свест није схватала да право, као неопходан принцип државног живота, тешко може да се примени на црквени живот, без гажења основих принципа самог црквеног живота.
У наше време постоји јасна потреба за обновом презвитерског колегијума као истинског епископовог савета, као и за изналажењем начина за активније деловање и учешће лаика како у богослужбеним, тако и у парохијским и епархијским оквирима црквенога живота.
Ранохришћанско поимање Цркве, изражено евхаристијским карактером савременог богословља, подразумева у данашњој црквеној пракси потребу гласног читања свих евхаристијских молитава, служење са отвореним дверима, редовно причешћивање верног народа који живи хришћанским, подвижничко-литургијским животом и његово учешће у свим даљим видовима црквенога живота, чиме треба да се открије богатство и различитост дарова свих припадника народа Божјег.
У црквеним заједницама где остварење свега овога није могуће услед хроничне оптерећености црквеног живота клерикализмом, као и крутим и површним традиционализмом, који се често арогантно представља као “вековно“ предање Цркве,тамо је потребно, зарад јединства свих, стрпљиво сведочење изворног, ранохришћанског, предањског схватања Цркве и значаја различитих служби у њој.
Насупрот овим захтевима обнове литургијског живота и саборног функционисања различитих служби у Цркви, често смо сведоци подељености и самодовољности истих тих служби у конкретном црквеном животу. Такво стање често доводи, како свештеника, тако и верника, до једног ритуално-обредног и сервисерског приступа вери.
Самодовољност опасно поткопава чак и саму службу епископа. Услед недостатка ранохришћанског схватања Цркве у оквиру којег се свака служба па и епископска доживљава дијалошки – као односна, као она која потребује другог – често у пракси долази до тога да се епископска служба схвата независно од заједнице, као индивидуално преношење благодати и власти једном епископу у историјском низу од Христа преко апостола и црквене јерархије до данас.
Последица таквог схватања је једно пирамидално доживљавање Цркве, у којој епископ дејствује као какав монарх и деспот. Позивање на божанско право поретка и јерархије, деградација верних, клира и лаоса, пастирство страха, упорно истицање некаквих виших и нижих класа међу чиновима, несметано маргинализовање лаика и њихово поданичко потчињавање, не могу да буду пројава сабрања Тела Христовог, сабрања које литургијски иконизује Царство Божје.
На парадоксалан начин, многи од савремених епископа Православне Цркве, кроз једнострано правно схватање епископског достојанства, пренаглашавањем институционалне димензије црквене власти, не узимајући у обзир различите харизме читавог тела црквене заједнице, желе да наметну свој ауторитет клирицима и лаицима, као и непокорним монасима и харизматским старцима.
У таквим случајевима реч је о погрешној употреби предањског учења о јединству Цркве у епископу и евхаристији. Овакво стање у пракси укида крсни, жртвени, односно христолошки карактер епископске службе. Речи Христове „Ко хоће први да буде међу вама, нека вам служи“ јасно сведоче да је епископство одређено једним служитељним карактером. Ово служење треба да омогући присуство Христа у даровима многих. То значи да Христос постоји у Цркви не само као један, као епископ, већ у исто време као многи, као пуноћа дарова. Дар епископа јесте управо у остварењу заједнице свих дарова као посебних и јединствених пројава свецелога Христа.
Епископ је тај који остварује своју службу и иконизује Христа онда када престаје да дејствује као појединац који поседује некакву власт којом би био изнад и изван заједнице и када почне да делује изнутра, из заједнице, из сабора народа Божјег,као његов предстојатељ,као онај који влада и управља народом служећи му,али не само на речима или само формално,већ и на делу. То се дешава онда када његова личност надилази све људске поделе, када уједињује, прожима и афирмише све службе и дарове у Цркви, када својим деловањем превазилази медиокритетство,подобњаштво као и клановско-интересно удруживање и када као такав евхаристијски уздиже и читаву творевину њеном Творцу. Тада, на такав начин, његов ауторитет постаје благодатни догађај заједнице Духа Светог, Духа који уводи бесмртност у смртност, вечност у време, Царство Божје
у историју.