Ko su Jurodivi?

[Дејан]

Монах Георгије светогорац је био јуродив,тако тврди владика Иринеј Буловић.Кад су били студенти он и владика Атанасије и не знам још ко са њима су га често чекали да наиђе да са њим разговарају а он се појављивао често глумећи да је луд.Отац Јован Радосављевић је написао књигу о исихазму и нашим великим подвижницима у последњем веку па је тамо описан и монах Георгије.

[Баба]

???? ?? ?? ????????? ??????????????? ?????? ?? ?????? ????????????( ????????) ? ???? ??? ?? ??????? ?????????? ? ??????? ??? ????????, ??? ?? ?? ?????????, ? ?? ?? ?? ? ?????? ??????? ????? ??????? ????? ? ???????? ?? ?? `??????????? ??????`. ????? ?? ???????? ? ??????, ? ???? ?? ?????? ????????? ?? ?? ??????? ?????? ? ???? ???? ?? ??????? ??? ????? ?????? ????? ???? ?? ???? ???????? ?? ??????? ?????. ? ??? ????????? ?? ?? ?????? ????? ????????? ????? ? ???? ?????? ????!

???? ??? ???? ????? ????? ? ????????? ?????????( ?????????) , ?? ???? ?? ?????? ????? ???????, ??? ???? ????? ?? ?? ???? ??????? ??? ???? ????? ????? ???????.

?? ?????? ????????? ?? ????? ???? ??? ?? ? ???? ????? ??? ??? ?????????, ?????? ????? ?? ????, ??? ?? ???? ????? ???? ????????? , ??? ?? ???? ???? ???.

??? ???? ?? ?? ????????? ??????? ? ?????? , ?????? ?? ??????? ? ???? "??? ?? ????????? ???? ????? ??????? ??????".

?????? ?? ? ???????? ???????.

????? ????????? ?? ?? ?? ? ??? ?? ? ?????? ?? ???? ?????, ??? ????? ?? ?? ?? ??? ??????? ????????????? ??? ???? ?? ???? ???? ??????.

?????? ?? ????? ??????? ??????? ?? ????? ? ?????? ??, ????? ???? ??????? ?? ?? ??????? ???? ???????? ?? ??? ???, ? ?? ??? ???? ? ????? ????? ? ???? ??? "??????? ????????? ???? ????? ??????" ? ???? ??? ???? ????.

????? ??????? ?? ??????? ??????, ?????? ????? ???? ????? ?????? ?? ????? ?? ??? ? ?? ????? ????? ?? ???????????.????? ???? ????? ?????????? ? ???? ??:" ??????? ??????? ????????", ? ??? ?? ???? ?? ??? ???? ?????? ???? ?? ??? ????, ? ?? ???? ."??????? ??? , ??? ???? ????? ?? ?? ???? ?? ??????."

?? ?? ???? ?? ????? ?????? ??????? ????, ? ??? ??? ???????? ??? ? ???????? ?? ????? ????? ???? ?? ???????? ????????? ???? ?? ?? ?? ??????? ????? ???????? ???? ?? ??????.

??????? ?????? ?? ?? ?? ???????? ???? ????? ?? ?????? ?????? ??? ?? ???? ??? ?? ?????? ?? ??? ???????? , ???? ?? ????? ?????? ?? ????????, ???? ?? ?? ?? ??????????? ???? ?? ??? ??? ? ?? ?? ??? ????, ???? ?? ??? ?????????.?????? ??? ? ? ?????? ?????????.

?? ?? ???? ?????, ??? ?? ?? ?????? ??????? ???? ?? ?? , ?? ???? :"???? ??, ??? ?? ???? ?? ?????." ? ???? ?? ??????? ? ????:"?? ?? ??? ????? ??? ??????."

??????? ?????? ???? ?? ????? ????????? ?? ?????? ????????????? ????? ??????? ?? ?? ??????????? ????? ??? ?????? ???? ???? ???? ???? ? ????? ? ?? ?? ??? ?? ?? ????? ? ?? ?? ????, ??? ?? ?? ??? ????, ? ??? ?? ????, ? ???? ?? ???????, ?? ???? ???? ??? ???? ?? ????.

[Дејан]

Јел то онај што се голишав шетао улицом.Или је то неки из русије,једном је у сред зиме легао међу псе да се згреје и би узет на небо.када су му анђели показали Христа и када га је Христос погледао рекао је да му се срце растопило као восак.

[konstantin]

? ?? ?? ?? ??????, ? ??? ??????? ????? ?  0104_cheesy

Pa okini vise  covece, nestrpljiv sam 0203_cool

[konstantin]

? ?? ?? ?? ??????, ? ??? ??????? ????? ?  0104_cheesy

Pa okini vise  covece, nestrpljiv sam 0205_whistling

Okinuo bih da sam bio ovde  0104_cheesy ... jednostavno, video je malo dalje, recimo Tasmajdanski par u Beogradu ili bilo koji drugi park sirom sveta.

dakle, penta je.... 0205_whistling 0205_whistling

[Баба]

?????? ?? ?? ?? ???? ????? ?? ????, ?? ?? ??? ???? ?? ?? ???? ??????? ????????? ????? ?? ???? ?????   confused

?? ???? ?? ??????

??????? ?? ??? ???? ???? ??? ????? ?? ???????? ???????? ????? ?? ?? ???? ??? ?? ???????, ???? ????? ?? ?? ??? ?????.

????? ???? ?? ????? ?? ???? ???? ????? ??????? ?? ???? , ??? ?? ???? ?????? ?????? ?? ??????

[сербон]

Долази бабушка код баћушке:

-Баћушка, дајте ми благослов за тешки подвиг јуродства!

- Шта ће ти благослов? Ти си ионако блесава!

http://borbazaveru.info/content/view/1825/1/

[Сефора]

idea

прелепа тема

[Guest Оливера]

Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил Кијево-печерски – 1. део

Првог децембра 1844. године јеросхимонах Теофил је „због поодмаклих година и крајње исцрпљености“ замолио премештај из Кијево-братског манастира у Кијевопечерску лавру, са назначењем у Болнички манастир. Међутим, уместо тога, високопреосвећени Филарет га је одредио у Голосјејевску пустињу која се налазила недалеко од Кијева. Тамо је смештен у „келију у којој је боравио покојни јерођакон Евстатије“. Исте године је духовној конзисторији прослеђен захтев да се у Лавру пошаље службени лист о њему. Следеће године захтев је поновљен. И поред захтева који је био прослеђен у два наврата, службени лист из Конзисторије није стигао, због чега је јеросхимонах Теофил до смрти остао записан у Кијево-братском манастиру и као да и није премештен у Кијевопечерску лавру.

Прошла је зима, наступило је пролеће и лето. Гласови о старчевом подвижништву су се ширили све више, почевши да у Голосјејевску пустињу, која беше чаробног положаја, привлаче мноштво разног света. Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт.5,14), рекао је Спаситељ. Не може се сакрити мирисни цвет чак ни у дивљој трави. Њега ће пронаћи по његовом мирису. Није се могао сакрити ни блажени Теофил у својој пустињској осами. Надалеко се почео ширити миомирис његовог светачког живота: њега су осетили сви који траже духовни савет и утеху. Стога би се свако, ко год је долазио у Кијев да се поклони његовим светињама, такође упућивао у Голосјејевску пустињу да би видео старца Теофила и поразговарао са њим. Али, да би избегао светску славу и стално општење са народом, блажени је још више повећавао своју јуродивост. Манастирска управа је, од првих дана Теофиловог доласка у Лавру, мало обраћала пажњу на његову „ћудљивост“. По препоруци управитеља Пустиње, игумана Григорија, он је 1845. године добио следећу карактеристику: „За послушање способан и исправан, у владању ваљан, кротак и смирен“. Међутим, 1846. године је записано: „Мало способан, неисправан, умишљен и својевољан“. Године 1847. јеросхимонах Мојсије је за старца рекао: „Мало способан, спокојан и живи тихо“. Када се 1848. године подигло гоњење на старца и када се умножило негодовање због његовог чудног живота, карактеристика је гласила: „Неспособан за било шта, без икаквог послушања, тврдоглав и умишљен. Стар педесет и девет година“.

Да би проверио слична мишљења голосјејевских управитеља, митрополит Филарет је усмено наредио управитељу Пустиње, јеросхимонаху Калисту, да испита Теофилову способност. Након тога, 20. октобра 1848. године сачињен је извештај у коме се каже „јеросхимонах Теофил врши седмичну чреду богослужења, при чему не може сасвим правилно да обавља службу Божију.“ Митрополит се сагласио са овим извештајем и забранио блаженом да учествује у богослужењу. Ипак, он му је дозволио да се сваке суботе у свештеничком одјејању причешћује Светим Тајнама „ради спасења душе“.

Ниједан пророк није славан у својој отаџбини!…

После тог наређења Теофил је био удаљен из Пустиње. Преместили су га у такозвани Новопасјечни врт. Овде се старац веома добро осећао. И поред тога што је до цркве требало далеко ходати, блажени није пропуштао ниједно богослужење. Како се од раног детињства одликовао усрдношћу према богослужењима, појављивао се у храму пре звона.

Господе, заволех лепоту дома твога и место насеља славе твоје… Једно молих од Господа, и то тражих: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и да посећујем храм свети Његов (Пс.25,8; 26,4).

Ушавши у цркву, он би обично на средини направио три велика поклона. Поклонивши се целивајућој икони, он би отишао до јужних врата. Ако би се ту задесиле жене, он би одлазио до западних врата и при томе ваздух осењивао крсним знаком као да неког тера.

- Куда вас се толико накупило, нечисте силе! Нека васкрсне Бог и нека се распрше непријатељи Његови – љутито је говорио старац наглас.

Затим би, пред сам почетак шестопсалмија, одлазио за певницу и прихватао се да чита Псалме. Угледавши пред собом нетраженог помагача, чтец би покушао да се супротстави старцу. Међутим, пошто би добио ситниш за земичку, пружао је старцу књигу. Блажени је читао са великим надахнућем, али јако пригушеним гласом. Незадовољни његовим читањем, клиросни су му срдито примећивали:

- Читајте гласније, баћушка. Ништа се не чује.

Али старац је, напротив, још више спуштао глас и читао још тише. А онда би, прочитавши трећи Псалам, журно затварао књигу и одлазио од певнице на средину цркве, остављајући и чтеца и народ у великој недоумици.

Понекад је блажени утрчавао у цркву за време „великог славословља“ или пак при крају службе док се појало: „Под твоју милост“… У току Литургије он би на почетку „Херувимске песме“ разгрнуо народ, клекнуо и подигао руке и поглед горе ка небу, гласно изговарајући речи молитве. Онда би брзо излазио из цркве, повлачећи за собом збијену гомилу богомољаца.

Снага молитве блаженог за страдалнике и оптерећене телесним болестима била је неуобичајена. Њеним дејством оздрављали су болесни и исцељивали се осакаћени од детињства. Једна удовица, чиновница, Марија Григорјевна Н. повремено је била опседнута беснилом. Она се блаженом обратила за помоћ. Старац је над њом прочитао Свето Јеванђеље, а затим њиме снажно ударио болесницу по глави. Она је чак и поклекнула. Он је гласно изговорио:

- Именом Господа Исуса Христа наређујем ти – изађи.

Болесница се одмах осетила боље.

- Ако хоћеш да будеш здрава – рекао јој је старац отпуштајући је – живи у Китајевској пустињи и нигде немој одлазити.

И стварно, исцељена Марија Григорјевна је до саме смрти живела у близини Китајевске пустиње свакодневно долазећи на богослужење. Данас више није жива.

Н. К., хорски певач у митрополији, беше опседнут телесном страшћу.

Блудне мисли му нису давале мира ни дању ни ноћу. У пролеће, док је шетао шумом, он сретне старца Теофила. Али, да би избегао разговор са старцем и неизбежно изобличење, покушао је да скрене у страну.

- Хеј, Николаје, причекај! – довикну му старац. – Куда ћеш? Дођи овамо. Заједно ћемо се наслађивати блудним мислима.

Осетивши да је разобличен, Н. К. поче пред старцем да се каје са сузама у очима.

- Но, ништа. Господ је милосрдан – говори му као утеху старац. – Хајде да му се помолимо.

Клекнувши, старац је почео да се моли. Кроз пола сата он се подигао и нежно се обратио страдалнику:

- Па, сада иди. Блудне мисли те више неће узнемиравати.

Одмах после тога младић се исцелио од свог недуга, премда су се страсти понекад враћале. Али, чим би се зачела помисао на блуд, његовим телом би овладала грозница од које би истог тренутка све нечисте мисли ишчезле из његове главе, а младо исцрпљено тело се више не би распаљивало огњем блудне страсти.

Више од пола године проживео је блажени у Новопасјечном врту и најзад, по усменом наређењу његовог преосвештенства, 29. априла 1849. године био премештен у Китајевску пустињу, која се налазила близу Кијева.

Не пропуштајући подвиг јуродивости, већ га још више повећавајући, старац Теофил је понео још један крст – крст разних искушења и гоњења од стране управитеља. Међутим, истовремено је обрео утеху и осами. Китајевски манастир је био окружен високим планинама обраслим густим шумама. Старац Божији је одлазио у дубину шуме и размишљао о Богу. Молећи се у самоћи, он је своју душу отварао Ономе чије су очи десет хиљада пута светлије од сунца и посматрају све људске путеве и продиру у скривена места (Сир.23,27-28 ). Често шетајући шумом, он је пронашао велико одсечено стабло. И остајао би по двадесет четири сата на том пању клечећи и непрестано уздишући због пропадљивости овога света. Он се молио за опроштај грешном свету који не зна шта ради.

Непрестано се бавећи искључиво богомислијем и молитвом, Теофил није обраћао ни најмање пажње на своју спољашњост. Бринући се о чистоти своје душе, он се ни мало није бринуо о чистоти тела. Одело му је било похабано, са много закрпа ушивених белим концем и умазано тестом и уљем. Одлазећи у цркву, блажени је облачио мантију и, пустивши широку пану преко камилавке, улицом ишао откривених груди. На ногама је носио поцепану обућу: на једној похабану чизму, а на другој опанак од лике. Глава му је била увезана прљавим пешкиром.

Примећујући на старчевој глави прљави повез многи подругљивци су га са кикотом запиткивали:

- Оче Теофиле, шта вас данас боли?

- Зар си ти лекар? – сурово би одбрусио блажени и одлазио.

Другом приликом, напротив, желећи да се покаже више него здрав и да изобличи сите, стављао би на стомак перјани јастук и сав важан шетао по дворишту. Излазећи кроз манастирску капију у шуму и сусревши искушенике који воде празне разговоре, он би прекорно климнуо главом и приметио:

- Зашто су осудили цариника и фарисеја?

Приметивши код јуродивог велики вештачки стомак, весела младеж би се, као одговор на његову примедбу, необуздано насмејала.

Па чак и та видљива и од свих осуђивана неуредност имала је код Теофила особито значење. Примећивали су да је унутрашње стање његовог духа живље, снажнија његова пламена молитва и мисаоније његово старачко чело уколико је неуредније обучен.

Блажени се увек молио тајно. Приступајући вршењу келијског правила, облачио је мантију, а читајући Јеванђеље – епитрахиљ и фелон, палећи три кандила. Тело му је било опасано гвозденим појасом са уграђеном иконом Богојављења. Да не би ни један трен остао без посла, блажени је прео вуну, плео чарапе и ткао платно које је углавном давао иконописцима за њихов посао. За време ручног рада читао је Псалтир, који је знао напамет, и разне молитве. Свакодневно се безброј пута клањајући пред иконама, старац Теофил је своме оптерећеном телу давао само најкраћи одмор. Ради тога се или наслањао леђима на зид, или би легао на лежај преко кога је стављао цепаницу или је, пак, седео на краткој и преуској клупици коју је стављао посред собе и са које би, чим би и најмање задремао, падао. Тада би одмах устајао на молитву.

Ипак, настојатељ Пустиње, јеросхимонах Јов, који је много мрзео блаженог због његовог подвига јуродивости и који је пратио његов живот и владање, никада није могао старца да затекне на молитви и душекорисном послу. Кад год би га посећивао у келији, прозорљиви старац се, предвиђајући његов долазак, скидао и легао на клупу, претварајући се да спава. На тај начин као да је поступао по речима Господа који говори: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт.6,6). Јер, тајним молитвеним трудом и подвизима он као да је себи припремао будуће блаженство и градио на небесима вечну кућу, унапред шаљући залог за сву вечност.

Келија блаженог старца уопште није показивала да се о њој брине домаћинска рука. Сва је била затрпана смећем и прљавштином. Када су га питали зашто тако ради, старац је одговарао:

- Стога да би ме све што се налази око мене подсећало на неред у мојој души.

Неки од лавриотских стараца који су још живи и који су некада навраћали у келију блаженог човека, причају да је била потпуно закрчена мноштвом земљаних лонаца и крчага у којима су се чувале намирнице за посетиоце. Чега ту све није било! Каше, чаја, масла, брашна, шећера, земички, пирога, меда, икре, воћа, харинги, рибе, грожђа, свећа.

Разумљиво је да је такво обиље намирница често изазивало завидљиве очи манастирске младежи која је тајно посезала за том храном. Све се то радило лукаво и по унапред смишљеном плану. Приметивши, на пример, да управник Пустиње осећа мржњу према Теофилу, они су подстицали његовог љубимца, црквењака Поликарпа, да се код њега заузме за премештај старца у другу келију. Звонар Поликарп је и сам био рад да речено учини, јер је блаженог мрзео колико и његов настојатељ. А чиме га је озлоједио отац Теофил? Ево чиме. Понекад би старац накупио у простирку читаву гомилу црва, бубашваба и разних других буба. Доневши их у цркву, он би сву покретну армију разбацао по поду. Животињице би се размилеле по кутцима, а црквењака би ухватила мука јер је требало све да их почисти. И шта он тада предузима? Тада Поликарп, грдећи, нападне блаженог и крене да га бије. А старац стане пред њега, скрсти руке на груди и ћути.

Код лукавог су и дела убитачна, говори пророк Исаија. Он замишља лукавства да би лажним речима погубио сиромаха, који је у праву. Тако је у овом случају поступио и Поликарп. Оклеветавши блаженог пред настојатељем и добивши наређење да кривца премести у другу келију, Поликарп се са заједљивим осмехом одмах појавио пред старцем: – Оче Теофиле, настојатељ је наредио да се преместите у другу келију.

Кораке моје управи по речи твојој (Пс.118,133), смирено је одговорио старац. Узевши под пазух мантију, а у руку икону и Псалтир, он је сместа прешао у одређену му келију. А искушеници су само то чекали. Правећи се да преносе намештај, они би почели да истребљују намирнице. Старац Теофил би, ни мало не ометајући њихову лакомост, са незлобивошћу анђелског срца клицао:

- Дивна су дела твоја, Господе.

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује“, Манастир Хиландар, 1995.

Извор: Радио Светигора

[Guest Оливера]

Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил Кијево-печерски – 2. део

Ипак, да би убудуће избегао горе описане ситуације и онемогућио друге да долазе у искушење, блажени је код себе у келију примио келијнике. Они нису долазили из манастирског братства, што се није дозвољавало, већ их је старац бирао међу светским људима. При томе, старцу уопште није било важно да ли је његов одабраник порочног владања, само ако је имао осетљиво срце, искрену душу и наду да ће се поправити.

Једном је у Китајевску пустињу дошао један скитница. Звали су га Иван.

Био је дезертер који је неколико година раније побегао од војне службе и у међувремену извршио читав низ разних преступа. Старац га је срео у манастирској кухињи. Изобличивши га због тајних грехова, старац је његово срце побудио на покајање. Угледавши необичног „монаха“, Иван се зачуди. Не одвајајући се од блаженог, он се поче са сузама кајати за своја злодела.

- Да, било је… Многа зла сам учинио на земљи – закључио је Иван са сузама и при томе дубоко уздахнуо.

Старац Теофил га је посматрао од главе до пете, сажаљиво климао главом и сам дубоко уздахнуо.

- Причу о талентима знаш? – одједном га је упитао.

- Ништа, баћушка, не знам. Као будала сам се родио, као будала ћу и умрети – скрушено је одговорио Иван.

Старац му је испричао јеванђелску причу о талентима и, растумачивши је, наставио:

- Ето, и наш живот је време трговине. Треба журити да га искористимо, да стекнемо што можемо. Чак ни онај ко је на пијацу довезао опанке или лику не седи скрштених руку, већ се довија како да намами купце и да, продавши све, купи оно што му је потребно.

- Баћушка мој, а где да узмем те таленте? Ја сам неписмен, глуп, прост. Ја их немам…

- Лажеш, лажеш. Свакоме ко је добио живот, Господ је даровао нешто. То значи да имаш чиме да тргујеш и да правиш добит.

- А где је то?

- Па, погледај се добро и одмах ћеш открити шта имаш и шта тиме што имаш можеш стећи. На Страшном суду ће те питати: „Јеси ли имао руке? Шта си са њима стекао? Јеси ли имао главу и језик? Шта си стекао?“. И награда ће уследити по ономе што си стекао у животу.

После тог разговора Иван је цео дан стајао по страни, посматрајући издалека старца и чудећи се његовој једноставности, смирењу и мудрости. И најзад, пред вече, успламтевши од жеље да живи под његовим духовним надзором, он је приступио блаженом и са вапајем пао пред његове ноге:

- Баћушка, прими ме код себе! Немој дати да ми душа погине у гресима и пороцима!

- Добро, добро – одговорио је старац. Онога који долази нећу истерати напоље (Јн.6,37). Видим да је твоја душа искрено расположена да служи Господу. Спасавај се и живи код мене. Али памти, пошто ја немам ништа и тебе овде чека глад, жеђ, туга и лишавање. Стога се, када будеш трпео, немој жалити на судбину.

- Оче рођени! Када би и свој живот требало да жртвујем за тебе, Спаситеља ради, решио бих се без оклевања.

Од тада је Иван почео да служи код блаженог. Био је његов први келијник. Али, старац Теофил је био строг и будним оком је пратио развој његовог духовног усавршавања, пресецајући сваки зачетак зла који би се појавио. Једном су блаженом донели велики комад димљене кечиге. Саблазнивши се тим поклоном, Иван је присвојио рибу и појео је. Али, одједном је у стомаку осетио страховит бол и почео је да виче из свег гласа, преклињући за помоћ.

- Трпи, трпи, брате. То се кечига у стомаку вари – подругљиво му је рекао старац. А затим је додао: – Зашто си послушао непријатеља? Зашто си се саблазнио и окусио јело које без благослова није требало да дираш?

Међутим, видевши чисто срдачно покајање кривца, он се сажалио, помолио и болови су одмах ишчезли.

Искушавајући тако свог келијника разним напорима и јуродивим наређењима (чудним, али веома корисним за развитак његове духовне чистоте), те упућујући му духовне поуке које је могао да разуме, старац је веома брзо успео да очисти Иваново срце од свега рђавог, од порока и саблазни. Признајући пред старцем своје ништавило и видећи његову непрестану очинску љубав и надзор, захвални келијник је узвраћао са најнежнијом оданошћу и истинском дечјом послушношћу.

- Иване! – рекао му је једном старац. – Пођимо по печурке. Брже узми корпу!

Узели су све што им треба и кренули. Зашли су у најдубљи честар. Била је врућина. Старац Теофил је скупљао печурке и једнако понављао:

- О, каква олуја се спрема… Каква олуја…

Иван је погледао горе. Небо је било плаво, прозрачно чисто.

- Баћушка, неће бити олује. Нема ни једног облачка.

- О, биће! Ускоро ће бити. Већ се спрема. Ево.

У том часу из жбуња истрчаше три снажна момка са батинама и претећи притрчаше старцу:

- Аха, ухватили смо монаха! Дај паре!

Старац се прекрсти. Мирно је превртао по корпи и пружио им највећу печурку:

- Једите, нека вам је на здравље.

- Шта! – узвикнуше разбојници. – Ти нам се још ругаш! – и почеше ударати старца где су стигли.

- Иване! – довикнуо је окрвављени старац. – Бежи!

- Не! – одговорио је верни слуга. – Где је господар, тамо ће бити и његов слуга. И угледавши на старцу крв, он се разјарено баци на разбојнике.

Међутим, ови су били два пута снажнији. Везавши га, они су и њега избили. И пошто се наругаше беспомоћним жртвама, разбојници нестадоше.

Тада је келијник Иван схватио каква се олуја спремала.

Други келијник код старца беше неки Корнилије, пензионисани војник. Он беше веома хировите нарави, тврдоглав и мутав. Посетиоци који су обилазили блаженог трпели су од Корнилија разне увреде и често су се жалили на његову грубост.

- Не умеш да живиш као пустињак – строго му је једном рекао старац. – Послаћу те у Лавру. Тамо ће тебе, медведа, брзо довести у ред.

И послао га је у лавриотску гостопримницу, код њеног управника. Игуман Агапит, који је касније био постављен за управника гостопримнице, узео је Корнилија себи за келијника. Агапит је био велики старац и његово име још памте сиромаси који су уживали његова доброчинства. Купујући читаве трубе штофа, платна и другог материјала, он је шио мушка и женска одела и веш и делио сиромашним богомољцима. Убоге жене, које су живеле у болничком прихватилишту, нису стизале да сашију одела и веш за просјаке. Осим што је стално делио новац, одела и хлеб, отац Агапит је у граду имао доста пензионера којима је делио месечну помоћ. Он је помагао истински сиромашним људима, оптерећеним и породицом. Самце је, пак, примао у Лавриотско сиротиште, поред гостопримнице, хранио их, одевао, лечио и испраћао у вечност. Ето, код тог старца је доспео Корнилије. Истина, оцу Агапиту није било лако да живи са Корнилијем. Ипак, касније, он га је постригао и дао му име Нестор. Он га је и сахранио и касније га помињао са љубављу. Али, требало је том Корнилију и честитати. У тајним доброчинствима оца Агапита био је незамењив. Умео је да чува његове тајне и уопште – био му је одан душом. Отац Агапит се није ограничавао само на Лавриотску гостопримницу. Волео је да посећује градски затвор, крајње бедна сиротишта и уистину сиромашне људе. Ето, у тим посетама пратио га је Корнилије. Натоваре они на кочију завежљаје са одећом, узму корпе белог хлеба и новац и крену у град. Наводно, они су ишли у куповину по дућанима, а у ствари су обављали духовну трговину и посећивали оне који оскудевају: неког би обукли, неком дали хлеба и новца. Напунивши, затим, своје корпе, реда ради, неком робом, враћали су се кући весели и задовољни. Из свега овога можемо да закључимо да је, након преласка у Лавру, Корнилије од неуког медведа постао достојан ученик свог великог старца – учитеља.

Спомен преподобног теофила Кијево-печерског прославља се 28. октобра/10. новембра.

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује“, Манастир Хиландар, 1995.

Радио Светигора

[Guest]

dada

[Guest]

Беседа с архимандритом Авакумом (Давиденком)

С оцем Авакумом сам се упознао преко интернета: он се одазвао на мој есеј о последњем почајевском старцу – 90-годишњем јеромонах Сергију (Соломку), који је у лавру дошао као 23-годишњак с фронта и провео је ту… 67 година. Данас отац Сергије који је примио схиму с именом Серафим, живи у почајевском скиту. А отац Авакум је искушеник постао почетком 1980-их, памтио је оца Сергија још из тог времена и послао ми је своје кратке успомене о њему. Сликовит језик оца Авакума, занимљиве чињенице које је испричао и његова природна духовитост подстакли су ме да се упознам с њим и да се распитам о почајевској братији из друге половине ХХ века: многе од њих је затекао у животу. Наш први разговор био је о младићким утисцима оца Авакума, који су на њега уставили Почајевска лавра и почајевски јуродиви Петар.

Архимандрит Аввакум (Давиденко)

- Оче Авакуме, сусрет с Почајевом увек оставља неизбрисив траг у свакоме ко тамо допутује. Који утисци су се сачували у вашем сећању?

- То је било 10. августа 1977. године. Роменске монахиње Августа, Магдалина и црквењак Татјана, која је служила у цркви на гробљу код оца Алексија за тили час су се договориле, спремиле и отпутовале на поклоничко путовање у Почајевску лавру… И мене су повеле са собом, тада још школарца, који је за њу чуо само по причама.

Улаз на главну капију лавре је исто што и улаз у Царство Божије. Остављао је тако снажан утисак. Чак и да нисам посећивао друге главне храмове и цркве лавре, сам пролазак кроз свету капију би био довољан.

Изнад свода на улазу је приказана Мајка Божија у огњеном стубу с преподобним Јовом и Методијем са стране у молитви. Не може се одредити да ли је одсјај светлости сунца на изласку или на заласку на икони: види се само светлост сунчевог руменила – то изузетно снажно наводи човека на сазрцавање тајни бића. Мир који влада у порти, без обзира на гомиле богомолника који се врзмају тамо-овамо. Разговори су тихи. А изнад целог овог света влада огромна купола Успенског храма. Његово потамнело злато, пошто још није био рестауриран, свеједно је остављало утисак, иако је било тамно до те мере да су се видели чак и квадратићи којима је некад било лепљено.

Често желимо нешто чудесно и необично, и ево га у Почајеву као пролећни, животворни ваздух, разливено је свуда унаоколо! Овде се душа одмара и може да се вине ка небу као птица. Сунце јарко светли. Ветар доноси мирис траве са ливаде. На алејама лавре има много голубова. Ту се мувају разнолики богомолници с мрежицама-завежљајима преко раменима – плетеним торбама за пијац из којих извирује читав садржај; понегде се могу видети и ранчеви (тада су се тек појавили).

- А како сте запамтили јуродивог Петра? Реците нам о њему нешто детаљније.

- Као сад да га видим. Јуродиви Петро у тиркизно-зеленом, али ипак већ прилично прљавом и похабаном оделу и чизмама од импрегниране чоје, пословно лута-претречава-поскакује на отвореној тераси-галерији код велике слике Спаситеља на зиду с подигнутим рукама и натписом: „Приидите ко Мње вси труждајушчиесја и обремененији, и Аз упокоју ви“. Осећа се да је он, Петро, овде свој, да је стално ту. Страшно прави гримасе и притом нешто мрмља, гестикулира. Мати Августа ми каже: „Види, види: то је јуродиви Петро. Он зна нешто што не зна нико други. Њему је откривено.“

Заинтересовао ме је спољашњи изглед овог човека, његов израз лица, гримасе које се нису могле имитирати, а највише тврдња мати Августе о његовом знању. И поставио сам себи за циљ да темељније проучим Петра, макар визуелно. Истина, са временом сам покушао и да заподенем разговор с њим.

Тек након што сам постао искушеник у лаври, а затим примио постриг и духовни чин, тек после Петрове смрти сазнао сам понешто из његове биографије. Презивао се Герасимчук, звао се Петар Захарович. Рођен је у селу Маркивци у Шепетовском рејону. Подвизавао се око Почајевске лавре и у самој лаври, редовно је присуствовао богослужењима у врло дугом периоду: негде од 1950-их година па све до своје смрти средином 1980-их. Никад и нигде није поменут у канцеларијским записима Почајевске лавре, али је свој живот скоро у потпуности провео у њеним храмовима.

- А како се братија односила према њему?

- Почајевски монаси већином нису гајили илузије у погледу Петра. Отац Николај (Коваљчук), помоћник економа 1980-их година је говорио: „Па, види се да је Петро болестан од природе. Болестан је и то јако.“ Он је испуњавао послушање главног звонара и врло добро је познавао Петра, пошто је јуродиви много волео звоник и хтео је да се попне тамо с ходочасницима сваки пут кад би се он отворио. Једном је, причао је отац Николај, Петар на Васкрс од радости почео да удара чекићем у мало звоно тако да је оно од јаког удараца напукло и престало да издаје звук. Не знам да ли је замењено или је још увек тамо.

Једно време је код нас у лаври живео Александар с Урала. Један тако важан, здепаст мушкарац који се представљао као градитељ пећи. С тим Александром, гордим преко сваке мере, десило се следеће. Он није подносио блаженог. Постоје психолошки типови, карактери, који не могу заједно, они не могу да издрже чак ни да виде објекат своје нељубави или његово присуство. Једном је Александар видећи како се Петро врзма од њега извадио из новчаника две „брежњевске“ рубље и рекао је с висине: „На, узми! А сад иди да те моје очи више не виде, немој да се врзмаш овде… Да те више нисам видео!“

Петар је ћутке узео рубље, али се у души, судећи по гримаси, увредио. Намрштивши се, тихо је пришао Александру отпозади, два пута га је прекрстио и исправивши новчанице, ставио му их је на рамена као еполете и отишао је… Кад су то приметили монаси и искушеници су почели да се смеју и то у најнезгоднијем тренутку на служби. И што је било занимљиво: Александар се крсти, клања се до појаса, а рубље, као пришивене војничке еполете, не падају с рамена, држе се. Намесник је да би се прекинуо овај безобразлук, скинуо ове злосрећне рубље.

Ето, десио се такав случај…

- У чему се састојао подвиг јуродства овог слуге Божијег Петра осим његовог смирења, трпљења, оскудице, одрицања од света? Можда у прозорљивости, као што се то често дешавало с јуродивима?

- Пред појачане прогоне од стране власти Петар је почињао да бива немиран. У крајњем узбуђењу, као „оглашени“ трчао је по лаври и стално је ударао поткошуљом по угловима као да је гасио пожар који се распламсао. „Шта је то?“ – питали су се у недоумици братија и богомолници. А он је предсказивао будуће прогоне.

Никад није имао своју келију у лаври. Никад није био прибројан братији, али је био свој. И нико, почевши од намесника па све до новодошавшег искушеника, није му оспоравао ово право. Понекад је коначио у празној келији или гостионици. Након што су га милиционари тешко претукли, плашећи се поновног обрачуна, спавао је на сену, поред штале. Тамо је било релативно топло и није могла да га пронађе контрола личних карти.

Питао сам заменика намесника оца Алипија: „Како да се односим према Петру, којег тако јако поштују богомолници који долазе? Да ли се он може сматрати правим јуродивим, онаквим, о којима се пише у житијима светаца?“ И он је размисливши одговорио: „Нема ни правих, не неправих јуродивих. Свако гради своје сопствене односе с Богом! И у овом страшном животу постоји просто жив човек који се мучи пред Богом.“ Одговор је за мене био више него поучан.

Још један пример. Мати Ирина је причала следеће: „Неко ми је поклонио шарену сукњу на цветове. Мислила сам, обући ћу је испод да ми буде топлије. Обукла сам испод црне сукње и отишла на вечерњу. Јуродиви Петар иде у Успенском храму и понавља: „Монаштво јесте, али и световно остаје. Остаје у нама!“ Час зађе с једне стране, час друге и прави пријатне гримасе. Јаој, гледам, а моја шарена сукња на цветове је испала-пала испод црне монашке и лежи-распрострла се по поду, раширивши се као велики црвени цвет. Као црвени макови.“

- Да ли је блажени општио с богомолницима? Да ли је примао милостињу од њих?

- Ево једне од мирних сцена из оних благословених и блажених дана. Сунце. Поред звоника седе на клупицама богомолници одмарајући се између служби; неки дају Петру новац и имена за помен. Он гужва папирић у рукама, окреће, врти, мирише. Затим подиже листић, гледа на сунчеву светлост и каже: „Добар је папир. Па, помени Господе оне што су отишли, а они што су остали, нека се замонаше!“

Или овакав случај. Ујутру богомолници иду у манастир и виде да је нанет велик смет, а испод њега вири нешто црно, као да је скут од капута. Разгрнули су га: па то је Петро! Ноћио је у снегу, у смету. Само што се није смрзао. Протресли су га, одвели у кухињу где је било топло, напојили топлом водом, загрејали га на силу. Испоставило се: ухватила га је милиција; дуго су га испитивали, тукли, а онда су га избацили просто напоље на снег. Допузао је до лавре…

Имао сам послушање у кухињи. Рано ујутру палим ватру у пећи, грејем котлове… Чујем: неки чудни звуци су у суседној соби. Испоставља се да се то Петар пљуска, пере косу хладном водом, испод млаза са чесме. Био је потпуно црвен, као рак.

Богомолници му дају различита јела, а он неће да узме, клима главом, вели, ставите ми у џепове, у капут. Зоја, наша парохијанка, ставља поморанџу, а џепови његовог капута су пуни рупа. Поморанџа, која је у транзиту путовала кроз скут капута за трен ока се нашла на радосној слободи, откотрљала се даље од Петра некуда у страну. „Јој, Петре, шта ти је то?!“ – „Па видиш, Бог не прима! Нисам крив, нисам крив…“

Јако је волео да слуша звона, а волео је и да звони. То је била његова стихија, његов начин битија и делање повезано с њим. Сањао је о великом звону, пречника десет метара: „Кад би се једном излило и зазвонило у такво – свету „на покајање“.“

- Па ипак је примио монаштво?

- Да, накратко пред смрт примио је постриг у расофор и добио име Павле. После његове смрти неки који су се правили јуродиви покушавали су да га копирају, али су са временом схватили да је немогуће имитирати га. То је била јединствена личност и дар да буде такав дат му је од Бога. Безумници су његов живот називали безумљем, али је он у збору праведника и његов удео је са светима. Већи део братије се односио према Петру с поштовањем и састрадавањем. Неки су, понављам, чак покушавали да га имитирају. Тако је отац Игњатије, који је имао послушање у трпезарији, отишао код оца Богдана да узме благослов за јуродство… Отац Богдан је после извесног размишљања рекао: „Ми смо и тако рђави, а ако се још будемо и правили да смо рђави, ствар ће потпуно пропасти! Не дам благослов и тачка!“ Међутим, познати су случајеви кад је јуродивост спасавала монахе у кризним ситуацијама. У лаври је био млади економ отац Димитрије. Не знајући правне нијансе једном је купио даске без докумената. Кад се то открило почели су да га позивају у милицију, у јавно тужилаштво, хтели су да га затворе.

Он је отишао код духовника и овај му је, да би га спасио, строго наредио да на извесно време постане јуродив – да се прави да је безуман. И у милицији су га малтретирали, малтретирали и на крају крајева, видећи његово „безумље“ смејући се истерали су га. Тако се отац Димитрије, потоњи диригент, схиархимандрит, познати старац лавре, по благослову духовника поставши на неко време спасио стаљинских тамница и логора. Апостол Павле је овим поводом строго говорио: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују“ (1 Кор. 1, 21).

- Оче, а зашто, по вашем мишљењу, постоје јуродиви?

- Јуродивост као пут светости остварује оно супротстављање мудрости овог света и вере у Христа, које утврђује апостол Павле: „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству“ (1 Кор. 3, 18-19) и још: „Ми луди Христа ради“ (1 Кор. 4, 10).

Јуродиви се ради Христа нису одрицали само свих добара и удобности земаљског живота, већ понекад и општеприхваћених норми понашања у друштву. Зими и лети су ишли боси, а многи и сасвим без одеће. Јуродиви су често кршили и захтеве морала, ако се на њега гледа као на испуњавање одређених етичких норми.

Многи од јуродивих су поседујући дар прозорљивости примали подвиг јуродивости због осећања дубоко развијеног смирења, како људи њихову прозорљивост не би приписивали њима, већ Богу. Зато су често говорили у алузијама, алегоријама или су користили наизглед неповезану форму. Други су били јуродиви како би претрпели понижења и срамоту ради Царства Небеског.

Било је и таквих јуродивих, који су у народу називани блаженима, који нису на себе узимали подвиг јуродивости, већ су заиста остављали утисак слабоумних захваљујући детињастости која је у њима остала за цео живот.

Ако се обједине мотиви, који су подстицали подвижнике да примају на себе подвиг јуродивости, могу се издвојити три основна момента: гажење таштине, која је врло лако могућа приликом остваривања монашког аскетског подвига; наглашавање противречности између истине у Христу и такозваног здравог разума и норми понашања; служење Христу путем својеврсне проповеди, не речју или делом, већ силом духа, заодевеном у наизглед убого обличје.

Нико и никад неће рећи колико давно и због чега постоји јуродивост у Цркви и где се завршава клиничко безумље и почиње подвиг јуродивости Христа ради. Изнећу ћу само претпоставку, само хипотезу, верзију: јуродивост је бунт против тоталитаризма, насиља силних овога света у свим његовим облицима и појавама. И границе између јуродивости и безумља, између разума и неразумности су јако разливене. Атеисти-комунисти су прогањали блаженог јуродивог Петра, милиционари су га тукли, Више пута су га затварали у психијатријску клинику, али би се он сваки пут по Промислу Божијем нашао на слободи.

С

архимандритом Авакумом (Давиденком)

разговарао је Сергеј Герук

ИЗВОР 25 / 09 / 2011

[Лазар Нешић]

Житије (живот) светог Симеона Јуродивог (лудог-Христа-ради) је преда мном на столу. Снажан текст, потресно сведочанство. Покушаћу да ти пренесем атмосферу. Симеон је монах. Угледни старац. Живи у Сирији, шести век је у питању. У манастиру проводи своје време, али жели да иде корак даље. У пустињу и самоћу. Одлази.

Житије даље приповеда како после много година подвига, трудова и сeбеизграђивања Христом (ради се о неких 30 година чак), Симеон одлази на ходочашће у Јерусалим. Па добро, то је иначе било полупарно у то време. Али његовим одласком тамо, Симеонова прича добија драматични заокрет. Симеон постаје будала и лудак Христа ради. Јуродиви.

Пред капијом града проналази мртвог пса. Везује му канап за ногу и улази у град вукући псећи леш. Лудило исмевања ништине света почиње.

Слика прва: Црква, у току је служба, вероватно Литургија. Пуно је народа унутра. Неко улази урлајући и бацајући камење на присутне. Бацака се по поду, гаси свеће. То је наш Симеон. Размисли шта би се десило данас код нас у црквама? Како би посматрали човека који би тако живео?

Слика друга: улица, трг и много проститутки на њему. Смеју се, кикоћу и позивају пролазнике да утоле своју жељу у њима. Трг блудница. Симеон је са њима. Игра и пева. Грли се. Житије каже да се проститутке чак „играју његовим удовима“! можеш мислити шта то значи? Али, чекај, има још.

Слика трећа: јавно купатило. Женско и мушко оделење је одвојено. Улази много људи. Препуно је. Симеон дотрчава у својој монашкој мантији, улазу међу женски свет и скида је пред свима. Остаје го, раголићен. Голотиња.

Слика четврта: велики је Четвртак. Строги пост. Сви посте. Не само хришћани, цело друштво тог времена је у знаку одрицања и поста. Али не и Симеон. Он једе месо, чак се и преждерава (сведочи нам сликовито житије).

Исмевање морала света. Бурлеска на сцени „доброг друштва“. Комедија хришћана насупрот утопијама лажних благостања. Лудост у гомили, у маси, међу мртвима који сахрањују мртве. Опомена оног заборава смрти и човека који је само једно ништа. Слабост.

Напокон, после свега, свих улога које ће одиграти пред хармоничим светом поретка, друштва, нације и осталих протеза живота, Симеон ће умрети. Његов живот ће постати још већа тајна. Необухватива. Јер такав је живот у Христу, заправо; необјашњив, дубок, на моменте луд!

И шта сад, после свега прочитаног да ти напишем? Свети Симеон Јуродиви био је скривени светац. Његов живот је света фарса, једно сведочанство да „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако“ (1Кор 1, 27). Има још много слика, наравно. Оне се тешко уклапају у наш мртви хришћански морал који данас живимо.

Да ли нама то данас једино остаје, да пред свим маскама света покажемо један јуродиви и велики шипак лажном смислу и лажним лековима против смрти?

Л.

“ И знао сам да мора доћи нека грдна олуја, која ће разнети тај учмао живот без сржи и без бола!“ – Сећа се јауком Јован Рајић, јунак Милоша Црњанског из „Дневника о Чарнојевићу“, у страдањима Великог рата, над лешевима и покошеним судбинама. Учмали живот се тада доиста распршио. Није било лека за смрт. Није било ни сећања.. Право питање, а оно је можда и одговор на твоју дилему, јесте: да ли је физичко разарање оваквог стања, једини и довољан показатељ невоље, па и лек. Чини ми се да су путеви, како си и сам приметио, разноврсни. Уметници и остали сродни прегаоци у таквим временима добијају „ногу“ из службе, прегрште прљавих критика, уколико говоре. Свештеници бивају бачени у запећак могућности рада и мисије. Шта је, међутим, са људима попут старца Симеона? Верујем да се било који горе наведени пример борбе против учмалости врло брзо, ако немаш опрез, може претворити у позерију, салонску проповед, чим те било ко поглади по глави и каже:Ако, нек си рекао, и треба! Потврда је ту, плитко задовољство је ту и чешка сујету. Без подвига и немилосрдног преиспитивања оправданости свог говора, све постаје дим. Ипак, и то је фраза. Као специфичан пандан твом наводу житија истакнућу малену збирку прича „Божји људи“ Боре Станковића, која се може посматрати и као краћи роман. Божјаци, јуродиви Борини живе у јужној српској вароши, смештени с почетка сви у близину гробља, украј којег на даћама заломе неко масније јело и пресвлаку. Они живе у ракама или по авлијама, као гости, као они који нешто чекају. Одабрала сам да ти споменем Митку. би заређао по гробовима и узимао што му уделе,а онда би долазио до неугледног гроба своје жене и детета и плакао, нудећи пролазнике са оним што је испросио – нико није узимао! „За њину душицу, узмите!“, молио би кроз плач, а затим би пијан заспао на гробу. У другим данима он је најамник једне куће и истицао се као добар и уредан радник, чист, једући само хлеб и воду. Говорио је да га од мрса ухвати бес па се ваља по поду. Приповедач открива његов ранији живот, његову меке очи и дивљу природу, којом је као млад супруг отерао жену и дете у болест, па у гроб, пијанчећи и ваљајући се. Његово кајање је његов живот. Његов непрекидни плач и сваки корак је стравична опомена равнодушном свету, који својим мртвима меси пите и точи ракију, али не и праве сузе. Описана је ту множина неокупаних, мутавих, сакупљача биљака, језивих пророка, итд. Сваки, пак, од њих у близини је цркве, а пре свега гробља и живи на рубу сусрета са смрћу, њеном хладном и лепљивом близином мермера. Патње ус кроз различите животне приче сведене на исто: они пате јер су некоме ускратили љубав, или јер и сами нису вољени. Они су опомена која чека сусрет, а он не долази, осим у наговештају дефинитивног одласка и сусрета са Њим. Тада телом улазе у раке које су им били домови а духом у храм Божији у који нису смело корачали за живота. Јуродиви су и споља прах и земља. Они су гротескно оживљена реч јеванђеља. Старац Симеон је оваплоћен страх саблажњених. Својим плесом постаје онај чир на образу, од чијег несносног мириса ја, човек, бежим. Њега не смемо потапшати по рамену, бојимо се заразе. Верујеш ли да постоје такви људи које срећемо сваки дан? Ја верујем, двојицу сам и сама срела. Не знам да ли сам одмах и схватила ко су. Једно је сигурно- они нису пријатни нашим очима, ни блиставим црквеним подовима.

Псеудо реплика старозаветног примитивзма је наша савременост и њеним улицама тумарају обогаљена телеса и речи смисла лакрдијашког звучања. По чему би их познали? Не знам најтачније, али се ослањам на записане речи ауторитета:

„ Видео сам сиве, прљаве и ружне људе, који (као стари драги камен са којег скинемо лсој прашинеи којег задржимо тренутак у живој топлоти на длану) изненада заблистају као снопови светлости“.

Светлосни удар на лажни морал, под „ритама“ ће белина забелети – то је коначно и мој одговор на твоје питање...

В.

[Душко Дугоушко]

Ево и једног доктората (на енглеском), на тему јуродивих и јуродивости: Andrew Thomas - The Holy Fools: A Theological Enquiry.

P.S. Лазаре, шта би с оним докторатом о успењу, што рече да ћеш ми послати?

[И.стојковић]

Шта значи појам "јуродив Христа ради"?

Или можда прецизније.....за кога је битно "јуродив Христа ради"?

Или можда најконкретније упутство за размишљање: како изгледа "јуродив Христа ради"?

Када не би имали ни трунчицу клице осуде, а обиље разумевања и милосрђа, и када би заиста имали несумњивост вере коју исповедамо Символом вере, и снагу вере да горе померамо, онда би за сваку, наизглед, непојмљиву и неразумљиву појаву имали јасан узрок и тумачење, те би, ако смо "људи пчеле" а не "људи муве", потпуно сигурно знали да је све од Христа и Христа ради....